Psiholoska podrska posle spontanog pobacaja

Maki, draga, hrabra, divna zeno!!!!  

ja sam imala spontani sa vanmateričnom trudnoćom uz rupturu jajovoda. prvo krvarenje je počelo sa punih pet sedmica i nastavilo se do kraja. krvarenje je bilo neuobičajeno i poslije par dana u meni je krenuo da zvoni alarm za uzbunu - jednostavno sam osjećala da to neće biti kako treba. čekanje od jednog uzv pregleda do drugog mi se činilo kao agonija kojoj nisam vidjela kraj....
onog trenutka kad su mi u bolnici, nakon što mi je veče prije jako pozlilo, rekli da je jajovod pukao i da moram hitno na operaciju (sa 7+2), meni je laknulo - konačno kraj, stavljam tačku da mogu krenuti dalje što prije.... činjenica da sam ja bila ugrožena vjerovatno je doprinijela tome da sam ja taj postupak i trudnoću vrlo brzo i lako 'obradila', prežalila i 'spakovala u ormar'. ne razmišljam o tome, ne sanjam, ne pratim datume, ako me neko upita, nemam problem da razgovaram.
međutim, nikako da krenem u novi postupak. slično kao neci, strah me novog postupka. još u bolnici sam pravila planove za dalje a sad, kad sam fizički potpuno oporavljena, svaki razlog zbog kojeg ne krećem sa postupkom, meni je dobrodošao. i žuto tijelo na početku novog ciklusa, i malo antralnih, i slava koju je trebalo spremiti, i praznici u koje se ne mogu uklopiti... ne bojim se trudnoće, naprotiv - sad mislim da ću i sa jednim jajovodom spontano zatrudniti (iako mi se to nikad u životu nije desilo) i to će me spasiti ivf postupka. ali se bojim praznih folikula, neoplođenih jajnih ćelija i embriona koji se ne razvijaju.

djevojke, biće bolje!   

Kometo, citam tvoje postove i placem. Ne znam koju bih ti rec utehe pruzila. Zelim ti svu srecu ovog sveta.

Moram da napisem ovde par reda, da se "oslobodim" misli, ako je ikako moguce. Nisam pisala dugo, iz raznoraznih razloga, a imala sam potrebu i vise puta sam brisala sta napisem. Sad me je nesto "stislo", pa cu da pisem o svojim osecanjima, mozda ce nekom nekada da pomogne.

Svakako, posle 10 dana od spontanog se vratismo kuci. TOliko sam se radovala da pobegnem iz BP i dodjem kuci, ali kad smo stigli, jedva sam usla u stan. Kako smo usli, tako smo oboje briznuli u plac. Stajalo je sve kako smo ostavili, i nas razmestaj jos nije dosao na red. U maloj sobici, koju smo planirali da sad u ovo vreme okrecimo i spremimo za bebu su stajale stvarcice za bebu i beluga, ne raspakovana, jer mi jos nije bila potrebna. U nasoj sobi velika kuca koju kupih u novembru na snizenju, velika kao ja. Na mom nocnom stocicu knjiga: Sta da ocekujete u trudnoci (ili kako se vec tacno zove). Sve nam je smetalo, sve nas je pogadjalo, sve nam je donosilo nemir, ali nismo imali snage da sklonimo nista, samo smo izbegavali par dana. Onda smo za vikend resili da sve sklonimo. Dvoumili smo se da li da poklonimo nekome sve ili da sotavimo i odlucili se za ovo drugo, kako bi nam ostalo i secanje i stvari za drugu trudnocu. Bila je subota, ja sam pocela da sakupljam stvarcice iz ormara (koje smo dobili na poklon), svoje trudnicke stvari i sve smo spakovali u jednu veliku neprovidnu kesu i to smo spakovali ispod kreveta. Ne mogu da vam opisem taj cin pakovanja, ostavljanja kese i spustnja kreveta. Osecali smo se kao da prisustvujemo sharani. Isplakali smo sve suze koje su se sakupljale godinama u nama. Isplakali smo svu bol koju smo nakupljali, svu bol koju smo osecali za nasim sinom! Tog dana i sledeceg isto. Skoro da nismo ni jeli, ni razgovarali, samo bi se pogledali i plakali! U ponedeljak smo se probudili zivi i normalniji! Posle toga nismo plakali, jer one retke suze ne racunam. Kao da nam je taj trenutak bio oprostaj sa sinom, jer drugacije nismo imali prilike.
Dali smo mu ime. Tako me je savetovao moj prijatelj svestenik. Rekao mi je da mu damo ime i da se molimo za njega, iako je on vec u Carstvu Bozijem i ima najboljeg Cuvara. Iako nismo imali odluku ranije, ovog puta je bila jednoglasna - Danilo! Molimo se za njega i palimo mu svecu u crkvi. Necu da pricam da me je ovaj gubitak zaboleo vise nego kad sam izgubila majku (za gubitak oca sam bila "spremnija"). I bolece me uvek! Jer je Danilo bio deo mog tela, deo mog srca, deo moje duse, deo koji se otcepao i otisao od mene, deo koji ce mi uvek nedostajati!
Dugo sam sebe mucila msilima da ga nisam dovoljno volela, da mu nisam dovoljno pruzila, da je mozda odustao jer sam navijala za devojcicu... a onda mi je razgovor sa psihologom iz Savetovalista pomogao puno. Znam samo da cu, ako ikad ostanem trudna, zeleti da imam sina, jer je tolika moja bol, da sad vise zelim decaka nego devojcicu.
Boli me, sve me boli! Kicma je najzad prestala prosle nedelje, pa mogu da se krecem (inace sam skoro mesec dana bila vezana za krevet!), ali dusa i srce ne prestaju da bole, niti ce ikad prestati. Bolelo me je prosle nedelje kad je mm rekao jednom prijatelju - shvatio sam da sam otac kad sam ga video, nikada tu sliku necu izbrisati iz secanja. Shvatila sam koliku bol on nosi sa sobom.
Bolelo me je jutros, kad sam se probudila posle sna u kome sam sanajla Danila, kako ga drzim golog u rukama a on se smeje. Pitah ga da li mu je dobro tamo gde jeste, da li je srecan, rece mi - da! Celog dana gusim suze i imam knedlu u grlu, iako izlgedam jako. Ceo dan imam vrtoglavice, iako sam planirala da provedem najveci deo dana u citanju.
Dosli smo pre par dana ponovo u BP. Sam povratak je bio bolan, jer ja sad BP vezujem za nesto lose i cak sam pre 10 dana htela da odustanem od doktorata, samo da ne bih morala da se vracam ovde i da prezivljavam sve ponovo.
Psiholog mi je rekla da moramo da izbacimo tugu i da je ne nosimo sa sobom i da koristimo sve nacine oprastanja sa Danilom. Ostalo mi je da ozivim scenu iz bolnice, da se koristeci neki predmet, "oprositm sa njim, zagrlim ga, poljubim i uradim sve ono sto nisam u tom trenutku. Nemam jos snage za tako nesto, sve odlazem. Danas smo bili i do bolnice, seestra nam rekla da dodjemo sutra ujutru kad budu tu lekari koji pricaju engleski NEcu da pricam sta za nas znaci ponovni odlazak u tu bolnicu i ko zna jos koliko puta cmeom orati da odemo i hocem oli dobiti ikakav papir, a i kad ga dobijemo - hoce li uopste nesto pisati na njemu sto ce nam znaciti i dati utehu da je tako moralo da bude. Samo da prezivim dan i da se probudim u nekom drugom vremenu, na nekom drugom mestu.
I, da, ostaje mi da mu napisem pismo, kako sam planirala, a psiholog je odobrila. Nemam snage ni za to jos uvek. Svakako, oprastanje nam pomaze, ali je jaaaako tesko!

P.S. Izvinite sto vas udavih, ali da sam pisala kad god sam htel, bilo bi jos gore!   

Kometak, nemam reci za tvoju tugu... Prodjoh kroz delic toga, ali verujem da ne moze da se poredi 6ta i 22ga nedelja...

Kometak, jako mi je žao. Ja sam imala prekid u 21. nedelji i razumem te milion posto. Ponekad mislim da sam raščistila sa time a ponekad da uopšte nisam imala fazu tuge i žaljenja za bebom i da jedan deo razumem i proživljavam tek sad kad imam dete. Mogla sam ih sad imati dvoje. Želim vam od sveg srca da dočekate svoje čedo kao što sam i ja. Pišem sutra detaljnije kad se saberem malo.

----------------------------------

Moj prekid se dogodio četiri meseca pre nego što sam postala član Kutka i u svojoj porodici i među prijateljima nisam našla adekvatnu emocionalnu podršku. Mi nismo bili jako mladi kad se sve to izdogađalo (komplikacije, emocionalno i birokratsko iživljavanje po bolnicama), ali među našim prijateljima retko ko je uopšte imao decu a kamoli pobačaj, a onaj ko to nije doživeo nije mogao da se saživi sa nama. Moja venčana kuma, koja je jedan od mojih stubova snage, kojoj sam već dvaput za rođendan kupovala zlatan prsten kad sam jedva imala za gorivo i opet ću (mada je i to malo da makar simbolizuje moju zahvalnost za svaki trenutak kad me je u životu podržala)... jednom rečju mi je zapušila usta kad sam joj se mesec dana nakon pobačaja požalila da se osećam depresivno -- 'Što?!', pitala me je, iskreno začuđena. Nije me razumela. Naravno da joj nisam zamerila, ali sam shvatila da psihološku podršku uživo neću naći. Počela sam na jednom drugom forumu da pišem o tome što proživljavam i ovde ću ostaviti linkove. Prekid trudnoće je jako posećena i aktivna tema i mnogim ženama je značilo i da čitaju i da pišu, a ova druga je meni takođe ulivala snagu i služila kao dnevnik ispovesti.

Prekid trudnoće: http://www.bebac.com/forum/index.php?showtopic=1849
Strah od nove trudnoće: http://www.bebac.com/forum/index.php?showtopic=3976

Možda i tebi bude pomoglo.

Duboko saosećam sa tobom.

Meta, draga, tvoja priča je jako tužna. Znam da nema utehe, nema reči koje bih ti sad napisala... Ljubim te jako   

Metice, jako je teško i bolno to što vam se desilo. Nije fer! Život nije fer! Vaš Danilo je vaš anđeo, gleda vas i čuva. Morate dalje... mada nekad nije lako. Zato mi je drago da si u kontaktu sa psihologom, pomoćiće ti sigurno. Ljubim te puno, puno  

Mila moja Meta, ženo steno, boluješ, oseti se u svakom napisanom slovu da boluješ,odboluj, sada je tvoje vreme, ali se nemoj zatvarati u sebe, piši,izbaci tu tugu i bol iz sebe, a boleće, neće proći, ali će ti biti makar malo lakše, zato smo tu, da te podržimo, razumemo i koliko je to moguće utešimo. Ljubim te i grlim najjače  

Hvala vam mile moje za podrsku! Moram dalje, druge nema! Samo je stvar naci nacina i dozvoliti vremenu da protekne.

Tangerine, hvala za linkove, citala sam 2 dana sve postove i ostala u soku zbog mnogo cega. Pre svega mislim na odnos medicinskog osoblja i teske odluke vas koje ste morale da ih donesete i da prodjete sve te mucne korake do kraja. Strasno, stvarno! Divim vam se i mislim da treba biti hrabar za takve odluke, a bol koju osecate mislim da poznajem. Drago mi je da tamo videh dosta trudnica, ti si povukla nogu kao mama, pa mi to daje veru. Mada, sve ste vi mlade jos uvek, ja sam zena u godinama.

Kad sam vec kod godina, mozda mi je i najveci strah koliko cu vremena imati jos i hocu li uspeti da ostvarim jos jednu trudnocu. Posle spontanog, najvise sto zelim i ono o cemu najvise mislim je druga trudnoca. CIni mi se da bi me samo to spasilo i dalo mi snage. Sve ostalo mi nema smisla. Citajuci net, naidjoh na svasta nesto i shvatih da je najveca zelja svih koje su imale spontani da sto pre postanu trudne i da su im 3-6 meseci pauze najgori period. Kad pocne da se radi na bebi kao da pocnu da se osecaju bolje. Zato i jedva cekam da prodje vreme, da ponovo dobijem nadu.
Inace, prekjjuce smo bili do bolnice i rekose nam da odemo juce. Juce smo imali srece da je ibla ekipa koja je bila na spontanom, svi nas prepoznaju, svi nam se javljaju... Iako je bilo podne, imali su vizitu pa smo ih sacekali. Dali su nam PH i na zalost u njemu ne stoji nista, osim da je beba bila zdrava, njene mere i ne postoji uzrok spontanog. To nas je bas razocaralo, iako smo tako nesto i ocekivali. Nekako smo se potajno nadali da ce pisati da je infekcija i koja kako bih znala za eventualnu sledecu trudnocu sta da radim i od cega da se pazim, ali ostasmo bez odgovora.
Drugo sto su nam rekli nas je dodatno ubilo u pojam! Naime, kad se sve izdesavalo, mi smo bili totalno pogubljeni i nismo nisa pitali. Tek kad smo dosli kuci, posle jedno 20-tak dana od svega, meni pade na pamet da nismo ni pitali za telo bebe da li mozemo da ga uzmemo i sahranimo. I, pitah juce, rekose mi da smo odmah pitali, moglo je, sad je kasno! Uh, toliko nam je bilo tesko, da nismo uspeli da se uzdrzimo ni pred dr od plakanja! Krivili smo sebe da smo neodgovorni i glupi sto nam to ranije nije palo na pamet, a iskreno, nisam ni znala da moze uopste, to mi je palo na pamet posle citanja po netu (u Hrvatskoj i Italiji je to moguce). Mislim da u Srbiji tako nesto nije uopste ni moguce! Onda smo seli ispred, plakali i trazili nacina da se smirimo. Shvatili smo da bi prenos tela u it kostao, bio komplikovan, da bi nas grob gde god bio vezivao i da bismo se stalno vracali na to mesto, iako bi nam bilo drago da postoji. Kako je mm rekao, grobove su izmislili ljudi da bi imali nesto materijalno. Ubedismo se da je nas Danilo andjeo na nebu i da nije vazno gde je njegovo telo, jos samo da to i prihvatimo (bar ja) i da nastavim da zivim sa tim.
Ova 2 dana su mi preteska! Iako su me zatrpali na faksu sa literaturom za citanje da glavu ne podignem, nisam u stanju bila da radim nista, na zalost. Probacu ovih dana da se bacim na citanje, ako uspem da malo skrenem misli.

Moram da napisem i ovde da su mi u ovih mesec i po dosta pomogle slicne price sa it. i hrvatskih sajtova i da sam ostala u soku koliko su pobacaji cesti i da ima stvarno nehumanih uslova i prica. Na nasim forumima nema tako cesto takvih prica, sto ne znaci da ih u realnosti nema, mozda samo zene ne zele da pisu o tome i da se prisecaju. Svakako, citajuci sve to, shvatih da smo mi "imali srece" da se to desi u Budimepsti, gde sam stvarno dozivela vrhunski tretman na klinici, jer da se desilo u Italiji bilo bi drugacije, a u Srbiji mozda jos gore.

Draga,
pročitala sam tvoj post od prekjuče i sita se sa tobom isplakala u scenama kad se vraćate kući i stavljate stvari u kesu pod krevet kao kad ponovo dolazite u Budimpeštu.
Nisam prošla isto što i ti, pokušavam da zamislim koliko ti je teško....
Znam da će vreme i promene učiniti svoje, bar da bol otupi... Razmišljam da u aprilu kad je trebalo da se Danilo rodi ne budete ni u It ni u Budimpeštu već na nekom trećem mestu koje vas neće dodatno podsećati.
Slažem se za grob. Molim te, ne krivi sebe...
Razmišljaj o novoj trudnoći, vizualizuj sebe sa trudničkim stomakom...

Grlim te snažno i mislim na tebe!

Duso moja, mogu da zamislim kako boli, kad me boli i napisana rec.
Nisam neko ko ti moze dati savet na osnovu iskustva. Reci cu ti da je samo potrebno neko vreme da prodje.
Ne mogu ti opisati koliko mi je zao sto ti i tm prolazite kroz to. Mogu samo da te zagrlim snazno. To je sve sto mogu, draga Kometo!

O nehumanim uslovima i nehumanom tretmanu na koji po Srbiji žene nailaze kad se nađu u našoj koži jednog dana ću napisati knjigu. Ono što se provlači po forumima je tek jedan deo. Ja neke stvari nisam ni pisala jer su toliko lične i specifične da sam se bojala da bi svako mogao da mene ili muža prepozna ili sl. O nacerenom licu zubate ljudske mizerije, koja sebe naziva medicinskom sestrom, koje se u jutarnjoj smeni, nakon sinoćnjeg izdiranja da "nema sad plakanja", trganja prekrivača da ga ne uflekam svojom povraćkom i pokrivanja mene po onoj hladnoći kesom za đubre kao da sam već leš, pojavilo ozareno da mi se uz licemerno 'dobro jutro' još jednom naruga... već sam pisala. Kao, brzo ste sinoć završili! A ja srećna, presrećna u svojoj ličnoj mizeriji i besmislu, smešim joj se adrenalinski glupo i kažem, da, da, samo tri i po sata sam imala bolove. Završila sam čim sam ti leđa videla, ljudski otpatku i sramoto za odeljenje Kontrole fertiliteta u Višegradskoj.

A to je samo jedan ljudski otpadak sa kojim sam imala nesreću da se sretnem i kome sam ostala dužna ricinus u kafu. U zdravstvo sam potpuno izgubila poverenje.

Elem, za ph sam htela da kažem -- u njemu najčešće ništa ni ne piše. Ja sam odbila da ga uopšte rade jer sam htela već jednom da stavim tačku na sve, a i zato što ne bih mogla da živim sa informacijom da je dete ipak bilo zdravo. To je paranoja, doduše...

Što se tiče tela bebe, ovde je praksa da bolnica prosleđuje telo kapeli i ne verujem da može da se preuzme. Ja sam u mračnom hodniku potpisala neku saglasnost i nisam ni gledala šta potpisujem, ali moj odbrambeni mehanizam tih dana je bio da negiram da je ono što sam imala u stomaku moje dete, kome sam tek nekoliko dana ranije u snu šaputala "Ne da tebe mama, ne da tebe mama..." -- nego plod. Skup ćelija. Neuspeo pokušaj.

Što se tiče prelaznog perioda nakon pobačaja, da -- težak je. Ja sam se suočila sa jezivom krizom identiteta i nisam više nikad htela da imam stomak. Ne samo zbog tog pobačaja, nego i zbog te porodične bolesti koja je na neki način bila uvertira u celu ovu agoniju. Ostala sam trudna posle osam meseci čuvanja i anksioznosti pri samoj pomisli na trudnoću, bukvalno čim sam prelomila u svojoj glavi da neću da budem ziheraš.

Dok je ta pauza između dve trudnoće trajala, ja sam se intenzivno informisala o usvajanju. Drugarica mi je dala link za Dnevnike usvajanja i tako sam postala član Kutka.

Meta, žao mi je što niste saznali uzrok spontanog   Bilo bi vam makar malo lakše da jeste. Za grob se slažem sa tm. Vaš Danilo jeste vaš anđeo, baš ovako lep kao na tvom avataru i on stalno bdi nad vama i čuva vas.
Za godine ne brini, imaš ti dovoljno ćelijica a to je najbitnije. Sigurna sam da ćeš biti mama, jednom dečaku i jednoj devojčici barem.  

Meta bices ti mama, i ti i dacaaa i sve cure ...koje su prosle kroz ..
A, ti si vec svakako mama jednom andjelu   
. Danilo nek pociva u miru andjeo mali on ce vas cuvati sa nneba 
Puno podrske tebu i tvom dragom muzu 
Saljemo i energiju za dalje

Stru, hvala ti draga! Odlicna ti je ideja i mislim da cemo je sprovesti u delo, jer sam bas razmisljala kako da preguram svoj rodjednan i taj period u aprilu. Iako mm pocinje da radi i tad ce imati puno posla, predlozicu mu i da se cim pre organizujemo, da ga rezervisem. Mislim da cu se bolje osecati kad prodje i taj period kad je trebalo da bude porodjaj.

Tangerine, citah tvoje i ostala iskustva i stvarno neke ljude treba udaljiti iz zdravstva! NEhumano mi je i to sto su zene prepustene same sebi zajedno u sobi pa prisustvuju i moraju da gledaju sta se desava kod ostalih, iako je mozda udobnije lezati na krevetu. Ja sam bila u porodjajnoj sali, 2 dr su bila tu, posle terapije su me ostavili na kratko samo sa mm u sobi, ali su sestre i babica bili u susednoj i stalno virkali. Posto ne razumem rec madjarskog, samo sam po tome sto se sala u 2 minuta napunila osobljem (bilo ih je desetak) shvatila da se porodjaj blizi. Svako ko mi se priblizio me je pogladio po nozi, dotakao ruku, pokazao da saucestvuje u mom bolu. Svi su mi se predstavili, pa i dr i sestra iz druge bolnice koji su dosli da nose bebu na neonatologiju ako bude ziva na rodjenju. Pisala sam vec i o babici koja je plakala dok je cekala da izadje posteljica i sestri koja joj je brisala suze, iako su oci skoro svih bile suzne. To sigurno ni u it ne bih dozivela.
Uzela sam PH jer bi mi znacio i nekako sam se potajno nadala da ce pisati koji je razlog. Razumem i podrzavam i tvoju zelju da ga ne uzmes. Treba da radimo ono sto osecamo i ono sto znamo da mozemo da podnesemo. Na zalost, ni na mom PH nema razloga, kao i na vecini PH koliko videh na netu.

Isto se osecam i ja sto se stomaka tice, mada mi je taj period kad nisam zelela da imam stomak trajao kratko. Ostali su mi svi kg i dalje imam stomacic (meni se stomak ni u trudnoci nije posebno video) i ja odbijam da pogledam svoje telo! Nisam se ni jednom pogledala u ogledalu, nisam ni jednom obratila paznju na svoje grudi, stomak do sada. NE mogu da se suocim sa tim! I dok spavam, pazim da se ne krenem na stomak! Sve mi se cini da ce mi se stomak pojaviti jednog jutra i da ce sve biti po starom!
Sto se tice tela, nekako smo pricajuci prihvatili cinjenicu da je ovako bolje. Necemo se vise vracati na tu temu.
I mi smo se dogovorili da se pokrenemo po pitanju usvajanja, jer sm osvesni koliki su nam izgledi da postanemo bioloski roditelji u ovim godinama, a i za usvajanje cemo izgubiti dosta vremena. Pokrenuli smo se u smislu da mm krece u dobijanje srpskog drzavljanstva, pa cemo onda videti kako ide, jer sve bi islo preko Ministarstva s obzirom da zivimo van. Ali, odluku smo doneli, ostaje samo da je reazliujemo.
Sinoc smo izasli najzad, jer je moja koleginica htela da se oprosti pre puta u Nikaragvu, pa smo popili i po neko pivce. Meni su 2 bila dovoljna da zaspim najzad bez okretanja po krevetu i da prespavam noc bez kosmarnih snova. Valjda smo se najzad opustili i bas nam je znacilo!

Trudila sam se ovdje da ne zalazim,al cesto mi padas na pamet i morala sam uci,i procitati svaki vas post....Sita se isplakah ....bez teksta sam ...                 

kometo nemam reci sta da ti kazem i utesim jer znam da ti je sad najteze.ali vidim da si ponovo krenula na faks i mozda te to malo opusti mislim u tome jer ces morati uciti poa ces manje misliti na malenog andjela koji vas sad cuva
stru ti je dala po meni dobar predlog da odete negde za to vreme i da probas malo da se opustis znam da ce ti biti jako tesko ali moras izdrzati i da se polako krenes spremati za drugu trudnocu jer osecam da ce biti uskoro i da ces biti ponosna na svoju decu jer imam osecaj da ce biti blizanci decak i devojcica kao sto si pozelela ranije
jedva kuckam koliko mi suze teku niz lice
slobodno nam pisi bice ti lakse kad nam se izjedas jer znas da te mi ovde potpuno razumemo sve

Šta napisati... Kometice mila, nisam ni pročitala ove poruke koje si pisala kad sam ti poslala pp, al valjda smo nekako povezane, znaj da stvarno često mislim na vas, na vašu bol i tugu... jedva čekam da ponovo krenete u postupak i da ponovo budeš trudna, sva moja pozitivna energija je uvek uz vas, ne zaboravi to! Bićeš ti mama prva liga! Sigurna sam u to! Rana će ostati, al jedan maleni osmeh koji će stići naredne godine će ti sigurno pomoći da rana manje boli! Ljubim i grlim jakoooooooo!

Tangerine, volela bih da čujem tvoju priču napisanu na temi Naše priče! Ne znam da li si razmišljala o tome i da li znaš za tu temu!

Biksi, znam za blog, napisaću priču čim budem imala malo više vremena. :)

Kometa,
zagrljaj i od mene   I ja sam se potresla čitajući šta si pisala ali nemam nešto što bih rekla a da Kutanjke već nisu, ne znam ni koje bi bile magične reči da ti umanjimo bol, ne postoje... Verovatno ćeš vremenom samo naučiti da živiš sa tim, a postaćeš i mama sigurna sam.

Meni kao usvojenoj mami je posebno drago kad vidim da nam se još neko pridružuje na tom putu. Mada ti želim da ostvariš i biološko roditeljstvo i usvajanje. Nisam pročitala u tvojim ranijim pisanjima ili možda nisi ni pisala... Kakvi su uslovi za usvajanje u Italiji? Zar to ne bi bio lakši put s obzirom da oboje već imate italijansko državljanstvo?

Tangerine,
  Podržavam ideju za priču.

Hvala Simona, znam da me razumes iako ne nalazis reci da to iskazes, ali je i ovo podrska.
Pisem ovde, kako bih izbacila neke stvari iz sebe, mozda ce nekome ko nije clan foruma a cita isto znaciti. Pisem, da bih podstakla i druge koje su prosle isto da pisu i da izbace iz sebe tugu, koliko je god to moguce. Pisem, jer nemam drugi nacin da izbacim tugu, nemam nacina da pricam ni sa kim osim sa mm i sa vama, jer me niko ne razume. Prijatelji su se javili posle mog mejla, rekli da im je zao, da nemaju reci utehe... i osim dvoje-troje njih, niko se vise ne javlja da pita kako sam. Nisam u sredini gde mi je vecina prijatelja pa da imam priliku da pricam, iako je pitanje i tad ko bi me razumeo i da li bi me slusali, ali makar bih mogla da izbacim tugu pricajuci. U it imamo par prijatelja, neki se javili posle mejla, rekli da im je zao i vise ih nema, neki se nisu ni javili, a neki sa kojima smo se vidjali u medjuvremenu su nas zaustavljali kad pocnemo da pricamo o spontanom ili bebi, trudnoci, tipa - necemo sad o ruznim temama, to je iza vas! Roditelji mm misle manje vise isto, kad sam im pre neki dan rekla da patimo, mm mama je rekla - jos uvek? Pa valjda ste prosli tu fazu za Bozic?! Jedino sa kim sam u kontaktu su neke curice sa ovog i sa jos jednog foruma, sa kojima sam se za ovih par godina sprijateljila i koje iako nisu prosle ovo sto i ja, mogu da razumeju kako se osecam, ejr su se godinama borile da psotanu mame. Zato i pisem ovde. Mislim da je glupo da nekome pisem mejlove i pisem kako se osecam ako se taj neko i ne pita kako sam. Ne zelim da ih smaram onim o cemu bih pricala najradije, ali zato vas ne stedim   Mada, ovde je selektivno, cita ko zeli, ne moraju da citaju svi.

Endzi, ne ulazi vise na ove strane, molim te, nemoj da te nosim na dusi ko Bixi!
Nina, draga, hvala ti na podrsci!
Bixi, znam da si tu i kad nisi, odlicno se razumemo! I dalje osecam grizu savesti sto si citala i pisala ovde i posle 2-3 sata se porodila, iako je sve proslo u najboljem redu. Zato sam se dugo i premisljala da li da pisem.

Na forum svracam i gledam selektivno stvari, jer shvatih da mi je jako tesko da udjem na trudnicke dnevnike i da ih gledam. Nije mi tesko kad vidim trudnicu ni bebe (pre neki dan kad smo bili u bolnici par njih majusnih su provezli u kreveticima i ja ih gledah sa osmehom i radoscu zamisljajuci i svoju tako jednog dana), ali mi je tesko da vidim neke trudnice sa foruma, tj. njihove tikere. Odmah pocnem da preracuanvam kolika bi bila moja trudnoca sada, jer sam 2 nedelje ispred ili 3 nedelej iza... Da me ne shvatite pogresno, zelim im svako dobro, radujem se njihovim trudnocama, bebama, ali je ta matematika jaca od mene i odmah gledam koliki bi meni stomak sad bio, koliki bi Danilo bio... Mislim da ce sve proci kad one postanu mame. Ne, nisam ljubomorna, iako sam ocekivala da tako nesto moze da mi se desi. Mislim da sam taj problem resila time sto sam kupila i ostavila stvarcice za neku devojcicu ispod jelke.
Smeta mi pomalo i to sto nemam razumevanja ni na faxu, ne od svih, jer svi smatraju da je sve proslo i da ja sad mogu da ucim punim kapacitetom. Nekad me ni mm ne razume. Danas sam bolje, i juce sam bila, al isam 2-3 dana posle uzimanja rezultata bila tabula rasa, nista u stanju da radim, citam, razumem...samo sam htela da budem sama sa svojim mislima. Nedostaju mi tudja deca, koju bih mogla da grlim i ljubim i da im pruzim ljubav, jer su mi i ona uteha. Eto, opet udavih, a htela sam samo par reci da napisem. Izvinite!

Meta, drugarice moja   

Ja se osecam toliko krivom, nisam ti pisala, nisam zelela da diram rane, sta znam, neko bi pricao o tome, a neko bi opet vise voleo da ga niko nista ne pita. Pogresila sam.
Nisam tip da tesim ljude, nikad nisam bila, koga ja tesim....  
Ali tebi i ne treba neko da te tesi vec slusa.

Ljubim te puno, puno, puno