Kako ste se prilagodile na ulogu mame

Simona, nisam nista lose mislila time kad sam napisala da je Petar moje dete, vec sam mislila na to da sam mu bioloska majka...naravno da je majka ona koja odgaja dete, a ne ona koja samo radja.
A definitivno se slazem da treba zadrzati   neki stari krug prijatelja, neki stari zivot, nesto sto je licno. I to ne treba deliti ni sa kim,ukljucujuci i dete, tj decu...sta god to bilo...
Ja sam recimo, sticajem okolnosti, svo vreme provodila sa Petrom, i potpuno zapostavila sebe, na svim poljima. I ponekad sam imala utisak da se davim, u ulozi majke... pitala sam se da li je problem u meni, kako to da sam umorna, prezasicena i kako to da zudim za nekim stvarima i imam ogromnu grizu savesti...A onda sam shvatila da mi je najveci domet u npr izlascima bio odlazak kod lekara, da se ne secam kada sam pogledala neki film, izasla sa drugaricom, procitala knjigu, istovremeno oprala kosu i istusirala se...kada sam uradila nesto za sebe... SEbe sam u potpunosti podredila detetu, koje je bilo non stop bolesno...a tako nisam zamisljala majcinstvo.

A kada su konacno muke sa usima i nosem prosle, kada je krenuo u vrtic, onda nisam znala sta cu sa sobom... jer,zaboravila sam sta znaci imati sopstveno vreme i zivot. Pa sam pocela da radim, da tu i tamo odem na kafu sa drugaricama, ali bez Petra,da budem pomalo sebicna.
I, onda sam postala prava majka, tj onakva kakva sam zamisljala da cu biti. Nisam savrsena, ali nisam vise tako umorna, bez energije i elana. Pocela sam i vise da radim, jos to nije ono kako je bilo, ali bice....

Poenta je da nema sanse da nas iko pripremi na to sta nas ocekuje...meni je najteze bilo to sto nisam imala koga da zamolim za pomoc, za savet, sto sam dete sama vukla po bolnicama, i sto nisam imala sa kim da podelim koliko mi je nekada tesko bilo...sto se nisam isplakala kada je trebalo, sto se nisam vise borila za sebe. I dalje se to nije bitno promenilo,ali je Petar veci, samostalniji i samim tim je sve mnogo lakse... mnogo, mnogo lakse...

Sa druge strane, da se nije desavalo to sta se desavalo, ne bih znala koliko sam jaka i sposobna...ali, ono sto nisam znala, a sada znam je da ipak treba zadrzati mali deo sebe, samo za sebe, jer ako ne brinemo o sebi, kako cemo to raditi za druge...

Ema,
nisam mislila da si ti mislila nešto loše ali da ipak kažem... Imali smo mi na forumu i komentare da mi gajimo tudju decu zbog čega sam ja otvorila celu temu tako da povremeno naglasim i ono što je naizgled svima jasno.

Pretpostavljam da svako roditeljstvo ima težinu i lepotu o kojoj ranije nismo znali. Bolesti su posebna težina. Mi smo tu imali sreće pa su bile retke ali i onoliko koliko ih je bilo je opet stresno, ne može tada da se misli na nešto drugo sem na to da se ta situacija prevlada, a onda neka druga bavljenja nisu baš moguća. Nama je roditeljstvo bilo zahtevno iz drugih razloga, opet najviše vezano za usvajanje. Stalno smo morali da budemo prisutni i u vrtlogu nekih dešavanja a i Viktor dugo nije hteo nigde da ostane sam pa ni kod babe i dede. Medjutim vreme je činilo svoje a i taj trud koji smo ulagali da postane stabilniji i sigurniji. I tu se potpuno slažem da treba zadržati neki deo za sebe, naći svoje vreme i prostor. Deca su i sebična, hteli bi da smo stalno u njihovoj funkciji, Viktor meni zna da prebaci da hoću da se odmorim. Ja onda pitam je li to nešto loše, hoću da se odmorim, da imam vreme za sebe, je li moje samo da radim nešto? A kako i ti kažeš ako priuštimo nešto sebi onda smo sposobnije i za brigu o drugima...

Da li je moguce da je neko komentarisao usvojiteljstvo kao gajenje tudje dece ??????

O da. Evo je tema o tome https://kutak.forumotion.com/t2761-tudja-deca

Uzas...