USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Danara mi smo stavili granicu do tri godine i mislim da to i nije bas niska granica, ali mi imamo oko 45 godina. Znaci ipak je sve zbog korone mozda samo hitne slucajeve rade. Da bas bezveze. Cekanje nam se oteglo.

Nas su savetovali da stavimo veću granicu za godine, a mi smo prvo hteli do dve godine. Na njihov predlog stavili smo tri godine. Uglavnom su na zvali za decu oko 2 godine.

Pozdrav svima, puno sam citala ovaj forum, ali tek sada sam resila da se uclanim. Muz i ja smo odlucili da krenemo u postupak usvajanja, pa samo da se "prijavim"...Pretpostavljam da cu imati puuuno pitanja kako proces bude odmicao...:)

Sanja78, sa srecom, da nemate nikakve prepreke na putu do dobijanja deteta!

Okica84 ima li nekih novosti kod vas?

Caoooo evo mene tu sam. Tu sam,a nisam tu Uf mi smo u haosu.Kupili smo kucu (da kazem primorani da iz one izadjemo bas iz razloga sto zelimo da usvojimo.Da budemo kompletni ) No to sad nije bitno. Dok smo se mi selili imali smo jedan razgovor tj testiranje sa psihologom,pa smo se kasnije videli sa nasim soc. radnikom i na kraju nam dolazi u kucu. Bio video,majstori na sve strane,haos...al dobro najavila sam da su radovi u toku. Opusteno covek dosao pogledao kucu cisto reda radi. i seo malo procaskali,nije zeleo nista sem kafe jer je imao jos obilazaka. Sada nam papire salje u ministarstvo,skolicu ce da vide on line da pokrenu,al o tom po tom. Mi smo naveli da zelimo 1 dete ali moze i ako su dvoje.i to jedno dete 3-4 godine al ja sam rekla da bih do 3. Nismo za romsko dete. Ne znam meni je stalno u glavi da sam ja u situaciji da me usvajaju i da sam sa bratom. Ne ,ne nikako ih ne bi odvajali. Ali vec troje....e to ne znam,ne znam sta bi odlucili.Msm sad sa ove tacke gledista ne bih zelela.

Nismo želeli da razdvajamo decu a troje odjednom mi je delovalo kao nemoguća misija (u svakom pogledu). Od septembra nijedan poziv, muž već kuka da smo možda trebali da prihvatimo, šta ako nas više ne zovu... A ja sam nekako mirna.
Okice dobro je da ste se odvojili, i zbog vas a i zbog tog deteta koje će doći.
Mi smo najzad saopštili familiji i sve je super prošlo. Ok deda je morao da nam prepriča šta je gledao na Hepi tv no preguruli smo i to
Zbog ove situacije sa koronom sve ide jako sporo ali mi smo uradili šta je do nas. Sad radimo neke prepravke po kući da sve bude spremno za pravi poziv

Polako, zvace. Predstojeci praznici mozda dodatno uspore ceo proces. Ja cekam da dobijem podonost. Posto nemam partnera, verovatno cu malo duze cekati... videcemo

Praznici, covid-19 razloga koliko voliš.... I uvek ima po neki razlog zbog čega moraš da čekaš....
No dobro, ovo je iščekivanje nečeg lepog pa kad bude vreme za nas biće...

pozdrav svima! prezaueta sam, procitam komentare ali nemam vrremena da napisem svoje iskustvo i misljenje o nekim stvarima.
Ovako, za sve buduce usvojitelje, nije vam minus ako odbijete neko dete, ako ne zelite dvoje ili vise. To se nikgde ne evidentira i vase je pravo da doneste odluku o tome, a ne i obaveza. Naravno da je u prvom planu interes deteta ali je tu i vas interes, koji je podjednako bitan jer i vi trebate da budete zadovljni svojom odlukom a koja ce u krajnjem slucaju biti najbolja i za vase dete. To provereno govorim jer sam se raspitala. Onima koji su citali moje postove znajuda smo mi imali vise poziva ali smo mi sve odbili dok nismo zavrsili intervju za nase devojcice, jer s ezbog odlaska radnice iz socijalnog to oduzilo, Cak smo i zakazali jedan razgovor i dan pre ja otkazem, kazem sebi ne, zelim nih dve, ako to ne uspe videcemo sta dalje. Tako da je to bio prvi i jedini razgovor na kom smo bili.

Takodje, sada iz ovog ugla, muz i ja smo toliko srcano usli u tu pricu, i ne razmisljauci odmah shvatili da je to..to! Nismo pogresili i nikada ali nikada pomislili nesto sto bi dovelo u sumnju nasu odluku. Ipak moram da kazem da je odgajanje dvoje dece u nasim godinama, koliko lepo toliko i stresno i naporno. One sve to izbrisu jednim poljupcem i kada zaspu sve zaboravimo, ali nije nista nerazumnu niti sebicno preispitati sebe prvo da li smo na to spremni, jer odjednom se menja ceo zivot iz korena!!!! ne mogu svi to isto podneti. Posebno je bitna podrska porodice koju smo mi nesebicno dobili od svih!!! Svekrve, roditelja, ostale rodbine, komsije,, prijatelja..ma svih. Podrzavam sve sto se uradi iz srca, ali na silu i zato sto neko to ocekuje, onda ne. Nista niste losiji covek ukoliko vam se ne dopadne neko dete, nakon nekog razgovora, onda to ni za njega nebi bilo dobar izbor, Prosto, mislim da na prvu treba da se skontate. mi smo odmah imali tu neku konekciju, to je bio nejemotivniji momenat u mom zivotu, Ja sam bukvalno to jedva prezivela, prevelika srca je podjednako kao i tuga veliki stres za organizam,. Svake noci dok su spavale, sam sedela pored njih i gledala koliko su nestvarne, mazila ih da vidim da li su zaitsa tu, ljubila im prstice..... duuugoo me je to drzalo.
Eto, nadoknadih nejavljanje Pozdrav za sve drugarice i puno srece novim borcima!!! Verujete, vrede'e! Doci ce dan kada cete sve zaboraviti!!!!

Zdravo,
Kod nas sam proces prilagođavanja nije bio ružičast. Dete je patilo za hraniteljima, oni su za nju bili mama i tata, a nas dvoje dva stranca koja su je uzela od njih. Imala je dve pune godine. Trebalo je vremena da ih preboli i da nas prihvati. Noćima se trzala. U prvo vreme je baš plakala. "Hoću moju mamu, hoću kući". Sećam se sebe u tom periodu, preispitivala sam sebe, da li mi je to trebalo u životu. Trebalo je dva meseca možda da se prilagodi. Blago onima čija su deca mala i vrlo glatko prođu adaptaciju. Sada posle 4 godine mogu da kažem da imam ćerku koju kao da sam rodila.

Srecna Vam Nova borbene zene moje :) Svaka od nas ima zelje i zeljice,za pocetak nam zelim zdravlja,a onda neka nam se jedna po jedna ostvaruje :) Sve u zivotu ima neki svoj razlog zasto se bas tako i tad dogadja,tako i nasa borba da se ostvarimo na polju roditelja. Predodredjeni smo da usrecimo sebe,nas, i jedno malo cudo i da zaokruzimo pricu,zvanu porodica.Zato hajmo na borbene linije visoko dignute glave sa verom u pobedu.

@Danara verujem da je taj period adaptacije grozan. Kada je mala i mislis nije svesna situacije oko sebe,a onda shvatis da i te kako rezonuje stvari,da pati.I onda milion pitanja...uf toga se najvise bojim.Da cu se stalno pitati da li sam donela dobru odluku,da li sam uopste usla u pricu zdravim razumom,ma...milion pitanja.Nadam se samo da nece biti tako tesko.

Pa evo sada u ovo ludacko vreme pitam se dok cekamo bilo koji poziv,iako sam nasem soc. radniku vec dosadila zvrckajuci ga ali zelim da se zavrsi vec ta prica. Legnem i razmisljam da li cu spavati? Da li cu samo bditi nad njim, osluskujuci ga kako dise?Da li ce mi zivot biti u strahu? Da li cemo izabrati pravo dete? Kako cemo znati da li je to ono pravo? Sta ako pogresimo? Ma svako vece novo pitanje...

Okica84 to je isto kao sa trudnoćom. Ne zna se čiji geni mogu da prevagnu, od kog pretka može nešto dobro ili loše da ispliva. Ne opterećuj sebe tim pitanjem. Naše dete je bučno, tvrdoglavo, želi da bude u centru pažnje u društvu, inteligentno, lepo. Nešto mi se sviđa, a nešto mi se uopšte ne sviđa. Ne pitam se sada da li smo pogrešili, jer mislim da nismo. U početku je neobično da imaš dete, gledaš ga ne možeš da veruješ da spava u vašem domu vaše dete. Jedno vreme mi je bilo neobično da sam majka. Sada je to sve potpuno prirodno, da mi se čini da drugačije ni ne može da bude. Videćete i sami kad postanete roditelji.

Devojke, dešava li se bilo šta, ima li poziva, imate li nekih novosti ili saznanja, bilo šta???

Cao svima, nesto mi se cini kao da je forum. malo zahladneo. Pisite cure sta se desava. Pozdravljam sve nove clanice i radujem se unapred sa vama 🙂
Ja i suprug smo spminjali da bi mozda ponovo podnosili papire, ali nisam sigurna jesam li spremna na to. Iskreno ne mogu da zamislim da svu paznju i ljubav podelim sa jos jednom detetom. Cudno mi 💜Jos se premisljamo.

imas moju podrsku za drugo dete veruj cak i ne osetis sve te zavrzlame iz pocetka jer se posvetis starijem detetu.a znas da ima nas par koji imamo po dvoje dece,slobodno mi pisi pomoci cu ti koliko mogu kao i prvi put u savetima

Cao :) tu smo mi svi,pratimo iz prikrajka. E pa upravo smo dobili poziv za skolicu kada da se javimo.Bukvalno sam isla dva puta na wc,za sada :) Uhvatio me strah. Mozda nisam trebala da pristanem,Mozda je sve ovo greska,mozda nam je sudbina takva da nemamo svoje dete. Kako cu se snaci? Sta ako nas ne prihvati? Sta ako plakalo stalno? Sta ako se pokajem? Najgore mi je u zivotu kajanje.Mozda ipak dobijemo nase.Zasto sam pristala?Da li da uskratim sebi svoju slobodu?I milion pitanja,podpitanja.Haos mi je u glavi. Jel samo ja imam ovaj problem ili...

Pitanje kako ću se snaći i hoću li biti dovoljno dobra kao majka-to bih se pitala i da čekam biološko dete. Ova druga pitanja stvarno nemam, u nama je to sazrevalo godinu-dve pre nego što smo se odlučili. Tek sada školica??? Vama su baš odužili čitav taj proces.
Školica je super, svašta nešto o sebi usput naučiš. I svakakva pitanja se otvore i razreše. Neki u tom periodu ipak shvate da usvajanje nije njihov put i to je skroz ok.
nemoj paničiti unapred.

Kod nas su krenuli pozivi, od sepembra do danas 4 poziva, videćemo šta i kako će biti... Nešto smo odbili jer nije za nas, za neke čekamo da centri odluče da li smo mi za njih. Ali pozitivno je da se nešto događa. Jes da smo i muž i ja rekli da nam pol nije važan no dešava nam se da oboje sanjamo devojčicu..Videćemo kako i šta će biti...

Joj Mimi meni je glava u haosu.Znas kada ne znam vise nista. i kada sam dosla u situaciju da se ozbiljno preispitujem.Haos.Nekada mi smesno bude moje panicarenje,a inace zaista msm da nisam panicar.jer evo banalan primer ,dve operacije tumora na mozgu sam prihvatila kao od sale bez tenzije ,bez stresa,nerviranja,skroz opusteno. A ovo....svesna sam toga da ce to biti moje dete.A onda me uhvati razmisljanje ok bice moje,ali....sta ako nebudemo imali uslova da mu/joj pruzim dovoljno dobar i kvalitetan zivot,sta ako nas nebude zavolelo,sta ako bude problematicno,sta ako,sta ako..Znaaam da se sve to mozda pitaju i bioloski roditelji,ali opet drugacije je kada usvojis dete,bar mislim da se nekako onda ocekuje od nas da mu/joj pruzimo maximum.Nadam se da me bar neko razume i da je imao bar slican problem,ili mozda bolje da niko se nije borio sa svojim strahovima. Ne znam ni sta da mislim. Znam samo da se bojim.Da ocekujem dete da dobijemo i da na kraju shvatim pogresila sam.pisem za sebe jer muz nema apsolutno strah njemu je sve opusteno. :) ponekad pozelim da imam njegov mozak. :) I daaa on se slaze da budu i dvoje.nije problem a jaaaa ja ne znam ni kako bih se sa jednim snasla. :))) i ja se sada premisljam oko svega.Ali da zelim jedno dete,zelim.A opet sa druge strane da mi razdvajaju brata i sestru,greh od Boga. I da jednog dana on ili ona pozeli da ga vidi upozna i da ja moram da kazem nisam htela to drugo dete...Nedao vam Bog da ste sada u mojoj glavi

Apsolutno te razumem. Nama su ponudili troje dece i rekli u fazonu ne morate svo troje mozete samo blizance ili ovog malog a mi ih gledali ko telad. Nikad to ne bih mogla da uradim. A onda ti kazu da vecina te dece sto se daju na usvajanje uglavnom imaju jos brace/sestara ugl razliciti ocevi ali ista majka... Meni npr ne predstavlja (toliki) problem ako su oni vec razdvojeni (nisam ja ta koja je tu odluku donela i nisam ja to uradila)a da ja to uradim mislim da ne bih mogla da zivim sama sa sobom.
Sto se tice tvoje panike to je sasvim razumljivo, to sto si prezivela ticalo se licno tebe i borila si se za sebe. A ovo je briga za drugo zivo bice. Pa brinemo za ljubimca ako ga imamo i vezemo se nenormalno a ne za dete koje dolazi. Nece to iz prve biti ljubav, i nerealno je to i ocekivati. Ali deca su kao sundjeri, upijaju ljubav i uzvracaju je.
Moj savet je da prodjete kroz skolicu, daj sebi sansu. Niko te nece popreko pogledati ako sutra kazes da ipak nisi spremna za to. Nama je cak receno da uvek do konacnog usvajanja moze da se odustane. Neko jednostavno ipak ne moze to da prihvati.

I niko ti nista ne zamera.

Sto se tice muskaraca i njihovog mozga, to je posebna prica. I mom je sve opusteno jer zna ko ce preuzeti gro stvari oko kuce i dece. Majka je ta koja je stub porodice. On je cak razmisljao o to troje dece... Ja sam iskreno rekla da ja nisam sposobna za to odjednom. Postepeno da, odjednom sanse nema.

Svi nasi strahovi-imaju ih i bioloski roditelji.
Ni sa bioloskom decom nisi nacisto da li ces uspeti ili omanuti kao roditelj. Tvoje je da das sve od sebe.

Moram ovde da prokomentarisem jos jednu stvar vezanu oko usvajanja. Detetu koje dolazi menjate prezime, upisujete se u maticnu knjigu kao roditelji ali ime ostaje kakvo jeste. I stvarno o imenu nisam ni razmisljala dok nisu krenuli pozivi..
I onda vas pozovu za decu sa izrazito npr madjarskim imenima (a vi zivite u sredini gde Madjara nema) ili izrazito muslimanskim imenima i ne mozete da se ne zapitate kako ce se to dete uklopiti u vasu sredinu, da li ce mu druga deca praviti problem zbog imena. Jer se ime i prezime nikako ne uklapaju, Onda se javi pitanje da li imate obavezu da im priblizite veru njihovih predaka (a vi ste npr ateista).

A onda se setim svog detinjstva u multietnickom gradu i da nikakav problem nismo pravili nikom, niti razmisljali o imenima nasih drugara, no prihvatali ta imena kao najnormalnija moguca. I onda shvatim da zapravo odrasli prave problem a ne deca jer deci nisu bitne takve stvari.

Kad smo mi uspeli sve da izguramo može svako verujte. Majku sa hepatitisom c, testiranje na Torlaku, dete od 4 g, ozbiljne histerije zbog odsustva hranitelja, odbijanje da nas zove mama i tata, vriska, grebanje sebe , udaranje pesnicama... I evo tek posle 4 g naš sim se 100 posto prilagodio. Ne pominje hranitelje sem kad mi pomenemo.
Prvi je razred, najbolji đak, trenira džudo, ide na kurs engleskog i ništa mu nije teško. Kupili smo i drugog papagaja pa nas je sad petoro u kući što sin kaže.
Inače, za Božić smo saznali iz razgovora sa hraniteljem da se razveo od žene i da ga je napustila 2019g. Posle one frke o kojoj sam pisala nika nisam htela da imamo kontakt sa njima i skoro 2 g se nismo čili al smo ih pozvali jer su nam čestitali Božić i 1000 pitanja pitali. Rekao je hranitelj da mu je žena odlepila skroz kad je dete došlo kod nas i da nije mogla da prihvati da nije njen sin. On je divan čovek, poštuje nas maksimalno i sve radi kako mi kažemo , ne insistira ništa. Verovatno će on i njegova ćerka da krste našeg sina jer oni su mu i ime dali i bio je 4 g kod njih. A hraniteljicu ko šiša ne pominjemo je....

Drage moje, jeste teško u početku i to mnogo. Nije bilo ljubavi na prvi pogled, ljubav smo stekli vremenom. Ja sam se prvih nedelju dana kad je dete došlo kod nas pitala da li mi je to trebalo u životu, nisam znala da li je teže detetu ili meni koja ga gleda kroz šta prolazi. Naša devojčica ima tamniji ten, inače nije romske nacionalnosti, ali sam se plašila da će je možda deca zbog toga u vrtiću odbacivati, podsmevati. Međutim, ona je omiljena u društvu. Već 4 godine je sa nama i sada ne bih mogla svoj život da zamislim bez nje. Ne znam da li ću kao majka omanuti ili ne ali dajem sve od sebe da postane dobar čovek na prvom mestu. Neku decu i usvojitelje znam iz grupe mogu reći da su deci pružili baš ono što im treba, ljubav na prvom mestu, pa i sve ostalo.

Draga Danara kada čitam odgovore vas koji ste kroz to prošli bude mi lakše jer znam da su sve moje strepnje normalne. Ali verujem da će i naša priča biti jedna srećna priča. Pozivi su krenuli, utisci sa razgovora su baš prijatni i verujemo da će se ove godine naša porodica pronaći.