USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Nella ::ocekujem zakazivanje prvog razgovora, uhvatila me uzasna panika..... kako izgledaju ti razgovori? da li sada iz ovog ugla, vas koji ste uspeli, su ti razgovori koji su bili @pravi@ drugaciji bili od ostalih? da li smemo da pokazemo kolika je nasa zelja bas za tim detetom ili da budemo smireni? da se nesto ne istrcavamo previse? poludecu dok to sve prodje!

Na prvi poziv koji smo dobili iz BG nismo se bas pokazali u punom sjaju ali nije bilo do nas. Imali smo posla sa antipaticnim ljudima koji su sve ucinili da nam bude sto neugodnije. Pri tom ponudjeno nam je nesto sto i nismo zeleli pa povrh svega nismo ni razumeli zasto su nas uopste zvali. Verovatno da popune broj parova i da otaljaju posao.
Kada smo isli na razgovor (bio treci po redu) za nasu cerku, docekala nas je takva ljudska toplina da nismo znali sta nas je snaslo. Tim je bio fenomenalan, ljudi opusteni, doneli nam kafu i sok, smejali smo se i zezali celo vreme (sigurno 2-3 sata) i kroz tu zezanciju su saznali o nama sve sto su zeleli. Ja sam bila odusevljena tim pristupom i srdacnoscu tih ljudi. Bili su pravo osvezenje naspram Beograda. Osam dana kasnije zvali su nas da nam jave da smo jednoglasno izabrani (svideli se celom timu) a tacno mesec dana od prvog poziva dete je bilo kod nas.

hvala Danara na podrsci! Sada mi je zao sto nismo bar na jedan razgovor bili pre ovog da probijemo led . Ja bas pricam sa mm, ovo mu dodje kao vto samo sto se nadas u pozitivan ishod
hvala i Ambra

Vto je gori postupak od usvajanja. Možda bi kod mene i vto uspeo da smo bili na nekoliko pokušaja a ne samo na jedan.

Nista , ali nista u zivotu mi nije bilo gore od momenta ubacivanja embriona do cekanja ishoda. To je bio psihicki teror na ceo moj organizam i psihu! Sve ostalo u postupku vto mi je bilo laganica, do tog momenta. ceo postupak i pripremni deo prodjem opusteno do embritransfera. Inace bilo ih je 5 i sve su bile neuspesne naravno

Napisala sam u dnevniku, ali pošto nemaju svi pristup, da napišem i ovde:

Danas obeležavamo rođendan naše porodice!

Prisećamo se tog divnog dana kada smo u CSR sa našim sinom, bakom i venčanom kumom doživeli dirljive trenutke zvaničnog usvajanja našeg sina, uz prisustvo zaposlenih u CSR, šarene balone, 3 crvena srca, kolače, "uramljenu" pesmu posvećenu našem sinu (koju sam jedva uspela da pročitam). Bila sam u bež džemperu sa velikim crvenim srcima koji od tada tradicionalno oblačim na današnji dan. Bilo je i suza radosnica i drhtanja ruke kada smo potpisivali rešenje o usvajanju. Čak je i naš 3,5 godišnji mališan napisao par crtica, da i on učestvuje u svemu.

Ljubav naša, naš ceo svet!

Svi vi sa Kutka ste meni i mom mužu bili velika podrška tokom 8,5 meseci koji su prethodili tom danu, jer smo imali period od 3 meseca posećivanja deteta u hraniteljskoj porodici pre njegovog dolaska u naš dom i još 5,5 meseci zvanične adaptacije u našoj porodici.

Bog nam je svedok koliko je bilo teško i nama i našem sinu koji je bio u velikom otporu prema svemu novom i koliko nam je svima zajedno trebalo strpljenja, ljubavi i snage da sve to prevaziđemo...

A danas... LJUBAV cveta, zagrljaji, poljupci, njegove reči pred spavanje: "Da se poljubimo?" (iako smo se par trenutaka pre toga već poljubili pred spavanje). Smireno i zadovoljno dete koje peva po kući i raduje se životu. Dete prepuno talenata koje mama i tata s pažnjom prepoznaju i dosledno i brižljivo neguju!

Evo na današnji dupli praznik - Sv. Trifun - Dan vinogradara i Sv. Valentin - Dan zaljubljenih, jedna divna vest:

Moja drugarica je sa svojim suprugom dobila sina na adaptaciju radi usvajanja!


Srećna sam i presrećna jer sam se trudila da joj budem podrška na njenom putu.

Srećna vam bila adaptacija i da se volite i poštujete zauvek!

Ijaoooooo divno... Čestitam tvojoj drugarici i želim joj puno sreće. Pozovi je na Kutak i na blog svakako :)

Snedra,
to nije dupli nego trodupli praznik... Vaš porodični dan takodje. Čestitam vam još jednom

Srecni vam svi praznici lep provod i pozz za drugaricu.

Hvala lepo, preneću drugarici vaše čestitke.

Njeno je dete sličnog uzrasta kao što su bili naši sinovi (Simonin, trcosocin i naš).

Očigledno da se dete lakše dobije kada usvojitelji nemaju problem da dobiju dete starije od 3 godine.

Što su širi zahtevi, što su ljudi otvoreniji i prema pričama i granica godina je viša, to su veće šanse da dete brže stigne. Bar meni je to od početka bilo logično. Htela sam relativno brzo da postanem majka i u tome sam uspela.

Pisala sam da je meni proces vto izuzetno teško padao, tu mi se činilo da ničim ne upravljam a da sam zamorče na čijem telu se eksperimentiše. Opet sva ta moja osećanja su govorila da je ovo bio pravi put.

Nella,
srećno Mi smo bili na samo tom jednom razgovoru što i vama želim, dosta je čekanja! Imala sam tremu ali ne možda toliko jer sam nekako mislila da ne možemo da dobijemo dete na prvom razgovoru. Nisam dotle pročitala mnogo takvih priča mada ih je posle bilo i na ovom forumu. Bilo je slično kao na razgovorima oko podobnosti. Sem što kad se dodje na ovaj razgovor čuješ i priču. Ja sam odreagovala totalno nepredvidjeno, uopšte se nisam skoncentrisala na dete kao što je bilo i pre i posle nego me je dodirnula priča Viktorove biološke majke. Pričala sam o njoj, reagovala na nju... Tek posle sam se osvestila i ponešto upitala i za dete Posle čekajući da nam jave sam osudjivala sebe i mislila da nema šanse da dobijemo Viktora, i da sam ja krivac sa svojim reakcijama... a eto verovatno se njima i to dopalo kad su nas odabrali. Tako da... budite iskreni, budite vi, nikad ne znate šta je njima pozitivno a šta negativno...

Javi nam kako ste prošli

Moja drugarica vam se zahvaljuje na čestitkama i pozdravima.
Samo da dodam da su oni od dobijanja podobnosti do dobijanja deteta čekali preko 5 godina, da su bili na bar 10 razgovora po celoj Srbiji i da su im se čak na razgovorima socijalni radnici čudili da nisu odustali, tj. da su socijalni radnici svedoci da parovi ako ne dobiju dete u roku od 3 godine od dobijanja podobnosti, odustaju od usvojenja. Hvala Bogu, moja drugarica i njen suprug su bili uporni i strpljivi i Bog ih je nagradio!

Nela, srećno na prvom razgovoru.

Kao što su ti devojke već rekle, budite prirodni i pokažite svoje pravo lice. U mom slučaju, i ja sam kao Simona onako ženski i u prvom telefonskom razgovoru i u razgovoru u Lepotanovom CSR pokazala jaku empatiju za njegovu bio majku.
Pošto nam je to bio drugi razgovor na koji smo pozvani, dosta vremena smo posvetili i opisu prethodnog razgovora i objašnjenju zašto nam je zdravstvena situacija deteta za koje smo prethodno pozvani bila neprihvatljiva, čak sam sebe posle optuživala da smo previše vremena na to potrošili umesto priče o Lepotanu. Ali sve to je socijalnim radnicima prikazalo naš par u pravom svetlu.

Srećno i piši!

Iz Snedrinog i mog odgovora deluje da empatija za biomajke dodje kao neki plus kod socijalnih radnika Ja sam sad zamislila nekog ko čita i dodje na razgovor a biomajka zlostavljačica... I sad osoba izražava empatiju Šalim se malo. Naravno da ne, što rekosmo budite iskreni, prirodni koliko to možete u takvoj jednoj situaciji... Socijalni radnici rade sa ko zna koliko ljudi i imaju mnogo iskustva, sigurno znaju da prepoznaju iskrenu emociju i onu drugu....

Snedra i ja smo se tako osećale u našim situacijama. Što ona reče čisto onako ženski, kad me je udarila sva tragedija žene koja ne odgaja dete koje je rodila ja zaboravih skroz da ja treba da odgajam to dete nego sam prvo saosećala sa njom... I ja sam izgubila blizance pa iako je to bio početak trudnoće dugo sam se oporavljala i zapravo tek dolazak Viktora, dete sa puno dogadjaja mi je odvukao misli i doneo sreću. Ali eto nisam ni ja zaboravila... A gde se može zaboraviti dete koje je rodjeno i raste negde drugde. Snedra i ja i danas nekad spomenemo biološke majke naše dece i dešavalo se da se skoro rasplačemo, a nismo obe neke nežne žene koje plaču stalno... A tek taj prvi susret i naredni meseci, ja bih po ceo dan bila zauzeta Viktorom a uveče kad se setim njegove biološke majke sam opet tugovala nad njenom sudbinom. Pa kad se setim tek surovosti situacije da ja mog Viktora ne bih dobila da se tako nije odvijalo to me je dodatno ubijalo iako nisam ništa kriva. Jedva sam uspela da nadjem neki svoj balans i iznesem celu tu situaciju i naučim da živim sa tim. Ali to sam ja, u to vreme kad smo pisale po Kutku neke Kutanjke su pisale da uopšte ne razmišljaju o biološkim majkama dece a isto su bile na početku usvajanja kao i ja. Sve zavisi kakvi smo mi a i od priče koju ovde izostavljamo.

Nella ::Nista , ali nista u zivotu mi nije bilo gore od momenta ubacivanja embriona do cekanja ishoda. To je bio psihicki teror na ceo moj organizam i psihu! Sve ostalo u postupku vto mi je bilo laganica, do tog momenta. ceo postupak i pripremni deo prodjem opusteno do embritransfera. Inace bilo ih je 5 i sve su bile neuspesne naravno

Ehhh... kao neko ko je i to prosao mogu da ti kazem da mi je podjednako teroristicki bilo i cekanje Centra da nam javi da li smo izabrani ili ne. Kod VTO znas da cekas 15 dana i to je to, ovde nemas pojma kad ce ko da javi i posle koliko vremena. Kako god okrenes ne gine neko cekanje.

Snedra cestitam i tebi i tvojoj drugarici!Bas si me raznezila..Takve price mi daju vetar u ledja da i mene cekaju negde moja Zvezda ili Duga, treba samo da svane novi dan ili da prodje kisa i zasijace Sunce. Ja cvrsto verujem u nas uspeh! do sada nikada nisam verovala i nadala se, sada verujem! mora da bude tako!    

      Ostalim drugaricama sa Kutka puno toplih pozdrava i hvala na podrsci i savetima! svakako cu da obavestim o ishodu, kako god da bude...

Snedra, cestitam drugarici. Eto sta znaci biti uporan

Meni preostaje da takodje budem uporan, pa mozda nesto i bude posle pet godina. Za godinu i po zvali su nas samo jednom na razgovor, drugi smo odbili, jer je dete romske nacionalnosti. Sve pomislim da nisu mozda izgubili broj telefona, itd, itd? Iskreno, ne nadam se previse, jer mislim da nas ne zovu zbog godina moje supruge, mada su nam rekli da to nije presudno (ako je neko stariji od famoznih 45 godina od deteta).

I Miksa sa našeg foruma je čekao jedno četiri godine, tako da nade svakako ima... Da li ste u medjuvremenu išli do vašeg czsr Dragane? Mislim da smo vam to ranije predlagali kao i da zovnete ministarstvo. To je nešto što možete da učinite sa vaše strane. Godine ne bi trebalo da budu prepreka ali i socijalni radnici mogu imati predrasude. Koliko se sećam kod vas je slučaj da je supruga starija kao i kod nas. Mi nismo naišli na predrasude oko toga, niko nas nije ni upitao oko godina, niti u jednom trenutku iskomentarisao da tu ima bilo šta neuobičajeno. Ali kod nas su u oba centra, i našem i Viktorovom bili socijalni radnici sa izuzetno savremenim stavovima. Ja sam u jednom neformalnom razgovoru čak upitala socijalnu radnicu da li je moguće da imaju tako otvorene stavove i da li je tako u svim czsr. Ona mi je rekla da nije i da ima konzervativaca i te kako, kako gde... Mi smo imali sreće da ih ne sretnemo. Ali bar ja sam računala da se možemo sresti sa predrasudama i prema godinama. Bila je ovde forumašica koja je smatrala da njoj kao jedanaest godina starijoj od muža nema šanse da daju dete i odlagala je prijavljivanje za usvajanje. Ja sam je ubedjivala da razlika u godinama eto kod nas nije bila razlog, da u oba centra niko to nije ni spomenuo i da se prijave. No ne znam da li su se ikad prijavili, otišla je sa foruma.

Nella,
taj pozitivan stav je isto bitan... Ja sam isto bila takva...

I sećam se Jagodice Bobice kad smo u vreme dok je ona čekala pričale o tom pozitivnom stavu kad su i ona i deca se ponašali kao da seka samo što nije stigla. Na kraju su čekali četiri i po godine, prošli niz razgovora, dok ih nisu pozvali za njihovu ćerku. Do duše oni imaju dva starija sina i još su mladi pa je to bila prepreka na mnogim razgovorima. Ali kad neko hoće da se uhvati za nešto onda mu svašta može biti argument. No na kraju su dočekali njihovu Jagodičicu Bobičicu, biće njihova divna priča u knjizi o usvajanju.

Cuo sam se sa mojim centrom onda kad ste mi predlozile, nisu ni njima javili sta je bilo sa decom zbog koje su nas pozvali na razgovor i kazale su mi da ce proveriti sta se desilo? Do danas ne znamo sta je bilo i da li su se uopste cule, ali svakako nismo izabrani. Ne znam sta dobijamo pozivom ministranstvu i sta uopste da im kazem? Znam da smo na spisku i to je to. Uskoro cu opet do centra, jedino to mozemo da uradimo. Pa da cekamo...

Dragane,
mislim da je neko odavde zvao ministarstvo pa se nadam da će se opet javiti... Ili pregledaj ovu temu da vidiš šta je pisano Valjda pokušavaju ljudi sve redom kad ih ne zovu.... Poziv ministarstvu kako ja shvatam je neka prijava vašeg centra, sumnjate da nije tu nešto zapelo pa se vi obraćate njima. Stoga ako planiraš da ideš do centra opet otiđi do njih pa ako se za neko vreme ne bude ništa dešavalo onda možda ministarstvo...

Nella ::Pa jeste tako, zivot zaista nije crno beli svet. Verovatno  su te predrasude vise zastupljene u manjim mestima. Ali ja licno mislim da su najvise zastupljene u samoj licnosti coveka. Ili ih imas ili nemas. Ipak ja ne osudjujem ako ih neko, na neki nacin ima, ili jednostavno je svestan da ne bi mogao da se izbori sa njima. Prosto, ukoliko ih ima ili je nesiguran, bi onda to umanjilo kvalitet i lepotu zivljenja te novonastale porodice.

Na žalost, veoma su zastupljene i u ovom našem ''velegradu'', a evo i primera:

U grupi smo imali devojčicu romske nacionalnosti. Dete koje se ne može rečima opisati koliko je lepa, dobra, vaspitana. Majka samohrana, radi, trudi se da detetu pruži sve što može. Prošle godine kreću upisi u školu. Ne želim da upišem svoje dete u školu kojoj pripadamo, već odmah iznad vrtića(razlozi nebitni za ovu priču) i treba do kraja januara dostaviti molbu, ako teritorijalno ne pripadate školi. U nekom razgovoru sa mamom te devojčice saznam da će i ona u tu školu, a ne onu kojoj pripada.
U martu čujem da su počela testiranja(bila deca koja isto ne pripradaju školi kao i mi), niko ne zove, pa ne budem lenja odem pravo kod direktora da vidim šta se dešava. Naravno, sekretarica pokuša da izvrda, da sačekamo, pa ne pripadamo školi, pa ako bude mesta, medjutim, u tom trenutku se direktor pojavio na vratima i ona mu ispriča razlog mog dolaska. Pozove me u kancelariju zajedno sa njom. Ispričasmo se lepo, gde živimo, šta radimo, sve o školi, dostignucima itd, kad čovek meni - Bilo mi je drago - pruža ruku i doviđenja. Ostadoh zatečena: Dobro, a šta sad? Da li mi je dete upisano ili nije? Kad će on: Naravno, evo sa sekretaricom ćete sve da sredite. Ne brinite ništa i srećno.
Tako se mi upisasmo u školu u koju teritorijalno ne pripadamo, još u martu mesecu.
A mama pomenute devojčice na početku, upisala svoje dete u maju, posle potezanja 3-4 debele veze.
Nije to dete ništa lošije od mog deteta, ali za njih očigledno jeste. Upisuju onu decu romske nacionalnosti koju moraju, tj. koja žive na toj teritoriji.
Toliko o velikim sredinama. Toga je bilo i biće uvek, da se ne zavaravamo. Navodno se apeluje na toleranciji na svakom koraku, a sve gore i gore. Pamtim da je bilo je bolje kad se nije govorilo o tome, već se to podrazumevalo. Bar u vreme kad sam ja odrastala u onoj socijalističkoj državi.

Malo mi ne pije vodu ono: Može dete romske nac. nemamo problem sa tim, a ovamo niko od nas nije usvojio takvo dete. Naš prvi poziv je bio za dečaka od 6 godina, tamnije puti. A jasno stavili granicu do 4 godine i belo dete(može rom.nac. ali svetle puti). A verujem da je svako od nas bar jedan takav poziv dobio i odbio, čak i za mladje dete. Zato Danari kapa dole, pogotovo što živi u manjoj sredini.
Dovoljno je teško što je dete usvojeno. Na kakve predrasude će nailaziti kako odrasta (za sad smo mi tu da govorimo neobaveštenima o tome) ne smem ni da pomislim, a tek kad je tamnije puti. Mi se nismo usudili da ulazimo u takvu priču. Limitirani smo po tom pitanju, ne zbog nas, nego danas sutra zbog tog deteta.

Treba pogledati u sebe i svoje granice, šta možemo i dokle možemo. Inače od dece pravimo nesrećne i nezadovoljne ljude.
Pa i u svetu, gde se usvaja iz Kine, Afrike, najviše problema imaju deca koja nisu iste nacionalnosti kao roditelji koji su ih usvojili i ne mogu da se uklope, prosto okolina ih doživljava različito, pa samim tim vremenom i oni sebe.
Zato ne osudjujem nikoga. Svako prema svojim ''mogućnostima''.

Lilymar, izgleda da je naša sredina izuzetno tolerantna prema takvoj deci. Postoji par ,koji je pre 5-6 godina usvojio dvoje dece romske nacionalnosti. Ta deca se sasvim normalno tretiraju u društvu. Jedno dete peva u horu, da mi nisu rekli da je usvojeno i da je romskog porekla ne bih nikad ni primetila. Jednostavno, ako je dete čisto i sređeno niko ne obraća pažnju. Moje dete je u vrtiću super prihvaćeno i u društvu, pametno, lepo, napredno... Nadam se da neće biti nekih većih problema : ). U Americi usvajaju crnu decu, azijate, indijce itd...

Drago mi je Danara što je tako i verujem da će i ostati.
Izgleda da manje sredine lakše prihvataju različitosti, nego ova naša ovde gde bi trebalo da se to podrazumeva.
Ljubi nam tu slatkicu.

Hoću, hvala i ti tvoju dušici 😘❤