Predrasude i kako se nosite sa njima

Ja se sada toga plašim manje nego pre samog usvajanja. Ranije sam mislila da neću reći ime biološke majke, prezime, kako dete ne bi krenulo u potragu pre vremena. Sada mislim da kada Vilenjak bude pitao reći ću kao i ostale podatke koje znam. Meni on deluje suviše sujetno da ih traži pre zrelog doba, možda grešim... Ali svako "zabranjeno voće" bi bilo sladje, ovako sve će mu biti dostupno... Ne razmišljam mnogo o tome, imam dosta aktuelnih problema a dok to bude i potencijalno aktuelno proći će niz godina. Mada i mene su Dacini postovi naveli na razmišljanje.

Struzzo ::Ja nekako uopšte ne razmišljam o tom scenariju: da će neko da traži našu decu.... Verovatno to zavisi od samih priča i uopšte mislim da je to retko (ali dovoljna je jedna da se čovek uznemiri).
Meni je škakljivija ona potraga koja je realnija - da naša deca traže njih i šta to sve sa sobom nosi. Nemam problem sa samom potragom kao takvom ali ponavljam, bojim se u kom pravcu ona može ići, šta će se sa njom postići, o posledicama, o našem odnosu itd, itd.  
Eto, čitam kako je Daca našla i biološku babu (posle roditelja)  pa sam pod utiskom.

Vidiš, ja se te potrage mog deteta za bio-roditeljima uopšte ne plašim u smislu da to može u velikoj meri da utiče na NAŠ odnos, ali razmišljam kako će to uticati na njeno poimanje sopstvenog identiteta... Šta će joj biti u glavi, da li će oni uopšte želeti da je upoznaju, da li će ona to hteti, kako će ih doživeti, na koji će način to zaokružiti njenu priču... Takve stvari. I mislim da bih, koliko god to suludo zvučalo, više volela da ona želi da ih upozna, ma koliko će mi to sigurno biti teško. To mi je prirodnije nego da joj "fali" taj deo, da ga potisne ili da nema želju - ne verujem da je to dobro.

milkyway ::... I mislim da bih, koliko god to suludo zvučalo, više volela da ona želi da ih upozna, ma koliko će mi to sigurno biti teško. To mi je prirodnije nego da joj "fali" taj deo, da ga potisne ili da nema želju - ne verujem da je to dobro.

Baš sam na drugoj temi pisala nešto slično, koliko taj proces može da bude bolan i dugotrajan čak i kad je na ostalim planovima sve u redu. Mm često kaže da preterujem, da je Vilenjak imao težak put ali sad ima roditelje, dom... Takodje naglašava da smo i mi, zajedno i svako od nas dvoje, imali težinu na svom putu/putevima, nije samo težak Vilenjakov put, mnogi životni putevi su teški na neki način. Ono što ja mislim da je razlika kod usvojene dece i ostalih teškoća koje mi imamo tokom života i zbog čega se ne slažem sa mm je da je "problem" kod usvojene dece na nekom bazičnom nivou a onda se cela nadgradnja može klackati. Mi ostali imamo možda teške stvari na putu ali to je u toj nadgradnji. Stoga i ja mislim da slika može biti potpuna tek kad se susretnu biološki roditelji/majka ili bar otvori dosije. Put do mira tek može biti mnogo duži, to je prihvatanje cele priče, naše, njihove i opet spajanje u celinu i jedan put... Meni ovo što ti kažeš ne zvuči suludo, i ja razmišljam u tom pravcu. Možda i zavisi od priče. Teško mogu da se ja zamislim na mestu usvojenog deteta, možda bih uvek potražila biološku majku, možda ne baš uvek, a na Vilenjakovom mestu mislim da bih. Kad bude stariji i kad budemo razgovarali, kad me bude pitao za mišljenje da li da je potraži, ako me bude pitao, ili u nekom razgovoru čak i ako me ne bude ništa pitao ja ću mu to reći. Možda će mi to biti teško, mada smo mi sa usvojenjem prihvatili i taj deo, ali opet mislim da je to jedino ispravno da kažem i da je to čak neki moj "dug" prema Vilenjakovoj biološkoj majci zbog svog ovog života koji nam je radjanjem njega omogućila. Naravno, Vilenjak nije ja, i to što bih ja nekako postupila ne znači da će i on, videćemo...

Jocy,
otkako smo mm i ja u priči u vezi sa usvajanjem čula sam za 6 parova koji su usvojili. Ne računam žene sa Kutka ni polaznike iste školice roditeljstva u našem czrs. To je ono kad počneš o nečemu da intenzivno razmišljaš pa samo to vidiš i čuješ kao kad sam poželela da budem trudna - samo sam trudnice videla na ulici.
No, istina je da je ipak retko. Dovoljan dokaz je da nas često u administrativnim stvarima "zaborave", npr. mi smo imali problem sa podacima naše curice u Jedinstvenom registru socijalnog i nama je tamo direktor rekao da se problem desio jer njihov informacioni sistem nije predvideo situaciju da se menjaju podaci korisnika zbog usvojenja. Znači da smo ipak šačica.
Ja sam poput TM, čuvam moju decu kao lavica. Još uvek nismo imali nikakvih ozbiljnih problema ali ako ih bude bilo, biću itekako borbena. Već mm je mnogo opušteniji i smatra da je to najbolji pristup. Možda i jeste, kad bih ja bila on. Mene štrecne pažnja plus prema mojoj deci, određene izjave, tonovi, mimikrija dok on to ništa ili ovlaš primeti.

Struzzo drugo je čuti a drugo je lično poznavati, i mislim da je koren problema u tome. Usvajanje je retko (svega 100-tinak godišnje u Srbiji ako se ne varam) i zato se na dečicu gleda kao da su beli medvedi. Ja ovim da se razumemo ne opravdavam predrasude da se razumemo nego samo opažam uzroke. Ja nikad nisam mislila o usvojenoj deci da su jadna, napuštena jer sam odrasla sa usvojenom decom i videla sam odnos i ljubav koja ih je vezivala sa svojim roditeljima, tako da je meni to bilo i prirodno. Ta devojcica je bila starija od mene i usvojena je kao velika (6-7 god) a ja sam u nju gledala kao u mis sveta jer je zračila lepotom, bila prelepo obučena mažena od svoje majke... Šta hoću da kažem, drugo je to kad odrasteš sa usvojenjem i to ti dodje kao neka potpuno normalna stvar, a drugo je kad prvi put dođeš u kontakt sa usvojenjem kad neko od tvojih prijatelja usvaja. Još kad dodamo i činjenicu da je u ovoj zemlji sve naopako i nakaradno eto rezultata u predrasudama...

U pravu si. Od tih 6 parova znam i neke lično. Ali ima i da usvojitelji nisu voljni da puno pričaju o usvajanju čak i sa drugim usvojiteljima (i ovde se to lepo vidi od koliko nas samo par je aktivno i piše).
Istina, usvoji se stotinak dece godišnje ali meni se čini da se sad više priča o usvajanju (kao o svim temama uostalom) pa ima toliko holivudskih glumaca usvojitelja, ima i naših par estradnih ličnosti, pa i folklerke "iskoče" sa izjavama kako bi usvojile dete.
Ali nažalost i pored toga, svest u nas nije podignuta jer mi se generalno bavimo formom a ne suštinom, pričamo prazne reči... npr. toliko priče o seksu, seksualno prenosivim bolestima, maloletnoj neželjenoj trudnoći i opet toliko abortusa, ginekoloških problema....

Evo jednog decijeg bisera, malopre sam procitala i htela da podelim sa vama

"Usvajanje je bolja mogucnost. Tako roditelji mogu sami da izaberu svoje djete i ne moraju da prihvate bas ono koje su dobili."

Hehe, Makki, dečija logika....

Isto ćerkica moje dobre drugarice (ima 9 god) je oduševljena našim usvajanjem, klincima. I rekla je mami da će ona sigurno usvojiti...isto nešto slično je rekla, tipa "neću da rodim dete sa klempavim ušima kao što ima moj brat" i "ta deca nemaju mamu, ja ću da budem njihova mama".

Predrasuda ima čim ova tema ima trideset stranica... No to je ipak nešto spoljašnje i čini mi se da nikako ne bi trebalo da bude neki presudni faktor koji razmatramo vezano za to da li ćemo biti (usvojeni) roditelj ili ne. Sigurno je prijatniji život tamo gde nas veći broj ljudi razume i ne strahujemo za decu i kako će njima biti u školi, sa čim će se susresti itd. No opet usvajanjem postajemo ono što smo želeli da budemo - roditelji. Iz tog ugla mnoge te osobe sa predrasudama su nevažne. Mene može da neprijatno iznenadi poznanica koja me je izbacila iz fb prijatelja, ali ako ona ne razume moje roditeljstvo - pa neka ide samo. Ostaju oni koji su nam zaista bitni i čije nas nerazumevanje boli, poput naših roditelja. I ono što može zaboleti naše dete... Ali to je život u netolerantnoj sredini pa se boriš a valjda postoji i neka zaštita i zakon od netolerantnih nastavnika, ako ništa promena škole. No i da ste biološki roditelj niko vam ne garantuje da ćete se spasti npr od vršnjačkog nasilja. Ja sam čitala priče o deci koja su se i ubijala zbog toga a uopšte nije bilo reč o usvojenoj deci. Možda smo mi kao usvojeni roditelji i spremniji na takve situacije, očekujemo ih, pripremamo i decu pa su i ona spremnija...

Pogledajte ovaj link. Izgleda da se svuda na svetu suocavamo sa istim pitanjima i predrasudama
boredpanda.org/things-said-to-my-adopted-daughters-kim-kelley-wagner/

Senka sunca ::Pogledajte ovaj link. Izgleda da se svuda na svetu suocavamo sa istim pitanjima i predrasudama
boredpanda.org/things-said-to-my-adopted-daughters-kim-kelley-wagner/

Ljudska glupost je nemerljiva. Ali ovo je i više od gluposti i neznanja. Ovo je bezobrazno, drsko i odvratno. U meni izazivaju potrebu da im nalupam šamare. Ove naše lokalne predrasude mi sad dođu skoro pa benigne...

Isto se osecam kao ti milkyway. Ali ako mislimo da se samo ovde u maloj Srbiji ljudi sa cudjenjem gledaju na usvojitelje, nije tako. Ali naravno, to nam ni malo  ne pomaze  

Senka,
ja nikad nisam polazila od drugih, pogotovo takvih drugih ljudi...Uvek su moji životni izbori bili samo moji i nije me se ticalo šta će drugi da kažu.
A takođe ne ostajem dužna kad meni lično neko komentariše nešto bezobrazno, bezobzirno, maliciozno ili glupo i prosto.
Npr. kad sam bila na početku kao ti, jedna ljubopitljiva koleginica me je već po ko zna koji put pitala "ima li šta novo na planu bebe" (pritom je ona neudata, bez stalnog partnera i sa očajničkom željom da je neko oženi, svi primete njeno promenjeno navalentno ponašanje kad se pojavi neki novi mlađi muškarac, još ako je neoženjen, što je naravno prva stavka koju mora da sazna)....I ja joj onako ovlaš kažem "možda i bude uskoro ako usvojimo". I na to je ona krenula da prosipa predrasude o takvoj deci da mi se smučila u jednom trenutku i odgovorila sam joj: zašto tako olako etiketiraš nekog? Je l bi volela da tebe neko zove baba-devojka? Da ti se podsmeva koliko očajnički želiš nekog muškarca u životu? Razmisli malo pre nego što kreneš da sipaš otrov iz usta... Ućutala je, promenila par boja usput I vise mi se nije obratila. Najverovatnije je nešto komentarisala meni iza leđa jer ima njih par koje bez ogovaranja najverovatnije ne bi mogle disati...no, njihova stvar.
Tako da sam čula komentare te tvoje pedagoškinje sigurno bih reagovala.
Znam vrlo dobro da krive Drine ne mogu ispraviti ali neću da im ćutim...

Senka sunca ::Isto se osecam kao ti milkyway. Ali ako mislimo da se samo ovde u maloj Srbiji ljudi sa cudjenjem gledaju na usvojitelje, nije tako. Ali naravno, to nam ni malo  ne pomaze  

Ima predrasuda svuda. Razlika je samo u tome koliki broj ljudi ih ima i koliko je dece sa usvojenim roditeljima, je li to egzotika ili uobičajeno...

I pitanje je ko i iz koje pozicije piše... Ja sam na jednoj stranoj fb stranici o usvajanju nailazila na ženu koja je pisala jako uvredljive komentare za usvojene roditelje, pa su obrisali njene komentare. Ali mi ne znamo ko je ta žena i šta je njena motivacija za to, možda je biološka majka kojoj su oduzeta deca i otuda njen toliki bes.

Struzzo ::Senka,
ja nikad nisam polazila od drugih, pogotovo takvih drugih ljudi...Uvek su moji životni izbori bili samo moji i nije me se ticalo šta će drugi da kažu.
A takođe ne ostajem dužna kad meni lično neko komentariše nešto bezobrazno, bezobzirno, maliciozno ili glupo i prosto.
Npr. kad sam bila na početku kao ti, jedna ljubopitljiva koleginica me je već po ko zna koji put pitala "ima li šta novo na planu bebe" (pritom je ona neudata, bez stalnog partnera i sa očajničkom željom da je neko oženi, svi primete njeno promenjeno navalentno ponašanje kad se pojavi neki novi mlađi muškarac, još ako je neoženjen, što je naravno prva stavka koju mora da sazna)....I ja joj onako ovlaš kažem "možda i bude uskoro ako usvojimo". I na to je ona krenula da prosipa predrasude o takvoj deci da mi se smučila u jednom trenutku i odgovorila sam joj: zašto tako olako etiketiraš nekog? Je l bi volela da tebe neko zove baba-devojka? Da ti se podsmeva koliko očajnički želiš nekog muškarca u životu? Razmisli malo pre nego što kreneš da sipaš otrov iz usta... Ućutala je, promenila par boja usput I vise mi se nije obratila. Najverovatnije je nešto komentarisala meni iza leđa jer ima njih par koje bez ogovaranja najverovatnije ne bi mogle disati...no, njihova stvar.
Tako da sam čula komentare te tvoje pedagoškinje sigurno bih reagovala.
Znam vrlo dobro da krive Drine ne mogu ispraviti ali neću da im ćutim...

Ja sam primetila to već rekoh da mnogo često osobe koje su i same izložene nekim predrasudama sipaju ih nama... Možda presipaju Ali to ne znači da je opravdano. Ja nisam dosad odgovarala na taj način kao ti, ali podržavam, možda je pravi, verovatno jeste i primeniću nekad. No isto odgovorim na taj deo o usvajanju, smatram da ne treba ćutati a pisala sam već nekako i ne mogu da ćutim. Ne zbog mene, ja sam najveći deo svog puta prošla i nevažno mi je prilično šta ko misli. Ali grizla bi me savest prema mom detetu da ništa nisam uradila čak ni ono malo što sam mogla da izmenim svet u kome će on živeti. Zato reagujem i kada mi nije do reakcije i kada ne vidim svrhu... što ti kažeš bar neću da ćutim i aminujem njihove predrasude. I ono što je važno je da njih vaspitavamo. Mi nekako još nismo došli do predrasuda o usvajanju, nadam se da će nas život poštedeti još neko vreme... Ali zato Vilenjak susreće one druge pa se na njima vežbamo. Najčešće su i dalje to igračke/postupci za devojčice samo što nadogradjujemo to. Recimo pre neki dan je Vilenjak pričao kako jedan njegov drug za koga smo davno utvrdili da ima jako izražene takve predrasude "prevaspitava" jednog koji nema... Ja mu onda kažem ako tako deca prevaspitavaju jedno drugo što se on ne upusti u prevaspitavanje tog druga, naročito ako mu roditelji već nisu ulili takve predrasude, to će se onda više uklapati i sa vaspitanjem Naravno, ne guram dete uvek u sukobe, pogotovo što će on imati svoju priču i težinu... Opisujem mu da može zauzeti različit stav, da ne reaguje, da na površnom nivou i prihvati, da uljudno objasni pa ako ga čuju čuju ili da otvoreno stupi u rat... Sve prema njemu i koliko se jakim oseća... Lepo se tu on snalazi no sve je to nešto drugo još jer nisu upetljane neke emocije kojih će imati kad krenu predrasude prema usvajanju. No valjda će tada ova vežba značiti.

Moja majka pričala sa nekom poznanicom za koju nismo ni znali da li zna nešto o usvajanju, mi joj nismo rekli... Moja majka pričala kako je Vilenjak umiljat a ona kaže "Takva su TA deca..." Moja majka zanemela i nije upitala koja deca, samo joj skočio pritisak... Inače da bude smešnije, Vilenjak jeste umiljat prema nama koje zna ali je vrlo uzdržano dete prema nepoznatima pa i neljubazno... Tako da i sa njom uglavnom reč ne progovara dok ga ja ne opomenem... Tako da je njegova umiljatost koju je ona mogla da uoči ispod proseka... Ali ne verujmo sopstvenim očima, već unapred znamo kakva su TA deca

Nije baš o usvajanju ali vredi pročitati zbog predrasuda...

http://www.politika.rs/rubrike/Beograd/Mama-sta-je-to-camuga.sr.html

Мама, шта је то чамуга

Београђанка, мајка црне девојчице, на сваком кораку се сусретала с неумесним питањима, чудним погледима, осудом околине
Ивана Делић са ћерком Саром

Зашто је она тако „чоколадна”? Циганштуро смрдљива, бежи из нашег парка! Нисте мајка, већ беби ситерка, је л` да?! Мама, шта је то чамуга?

С мноштвом питања, од којих је већина била неумесна, али и расистичких доскочица и безочних измишљотина, сусретала се Београђанка Ивана Делић (31), када је пре седам година из љубави са вереником из Анголе, добила кћерку Сару Т. Отац њеног детета и она никада нису ступили у брачну заједницу, иако су обоје то желели. Непремостив проблем били су „папири” којима је будући тата требало да докаже да дотад није био ожењен. Вереници су зато одлучили да то обаве у Африци, али је младожења због пословних обавеза ипак напустио Србију у седмом месецу Иванине трудноће. Будућа млада на крају није отишла у Африку, јер су јој лекари саветовали да се не упушта у такву авантуру.

– Пре великог пута требало је да примим двадесетак вакцина, што није било препоручљиво у трудноћи, а и у то време тамо је била епидемија колере. Тако сам остала у Србији, а мој вереник није желео да напусти посао и врати се натраг. Сара се родила, а наше емоције су почеле да бледе. Са расистичким изливима и предрасудама сусретала сам се свакодневно, а било их је и у току забављања. Сећам се сцене у којој нам је у сусрет ишла жена са дететом коме је казала да се склони јер иде „црни чика” – присећа се самохрана мајка седмогодишње мулаткиње. А тек после Сариног рођења околина је наставила да их обе осуђује. За многе је Ивана представљала жену лаког морала. Чак је и начула причу да је са Сариним татом била због новца. А Ивана је цео живот обожавала афричку културу, људе са тог поднебља, њихов темперамент и све оно што није одлика наше средине.

– У почетку су ме рекла-казала приче веома потресале. Догодило се да сам са дететом била у парку где нас је жену скривајући се иза дрвета све време фотографисла, наравно због детета. У првом моменту и породица и пријатељи су били изненађени мојим избором. Али убрзо су ми дали подршку уз који сам некако сам све прегрмела. Ипак, одлучила сам да напустим Београд. Сада живимо у Зрењанину. Комшилук нас је прихватио оберучке. Нико из окружења нема додатних питања о боји коже моје девојчице – пресрећна је мајка у средини у којој нико прстом не показује у парку и на улици на њену девојчицу.

До пре неколико деценија у Београду је све врвело од студената из Сирије, Алжира, Сенегала... У међувремену је расна дискриминација у Србији нарасла, толико да се у борбу против таквих појава сада морају укључити сви у друштву, а посебно млади, поручује Невена Петрушић, повереница за заштиту равноправности, поводом 21. марта када се обележава Међународни дан елиминације свих облика расне дискриминације.

– Од свих прошлогодишњих притужби, где се као основ наводи национална припадност, трећина се односи на Роме и Ромкиње. Грађани Србије и даље их доживљавају као најдискриминисанију мањинску групу, али истовремено показују и висок ниво етничке дистанце према њима, па их не желе за комшије, пријатеље, васпитаче... Роми су дискриминисани у малтене свим областима, а посебно у запошљавању, образовању, здравственој заштити и становању – упозорава Петрушићева.

Стручњаци поручују да је за елиминацију расне дискриминације потребно ангажовање комплетног друштва, што се може постићи само уколико постоји национални документ.

– Кад је реч о људима друге боје коже који привремено бораве у земљи, сваки пораст дискриминације према њима има вишеструке последице. Ако се ради о студентима или туристима они ће убудуће избегавати земљу у којој су дискриминисани што је економски губитак за ту земљу – објашњава социолог Владимир Вулетић.

Деца и адолесценти су посебно склони расној дискриминацији, сматра психолог Милица Зарин, јер се плаше новог, необичног, другачијег, различитог...

– У тој доби је изражена припадност истој групи, па се свака различитост и издвајање тумачи као нелојалност. Када и немају ништа против „другачијих” вршњака, адолесценти не смеју да искажу своје неслагање према вршњачкој групи. У нашој земљи већина њих није имала прилику да проведе или туристички борави у другим земљама, па због тога и нема искуство које би им доказало да бити различит није ништа страшно, опасно и угрожавајуће – сматра психолог Милица Зарин.

------------------------------------------------------------

Предрасуде потичу из породице

Како се поставити према онима који имају отпор према различитостима?

– Такве особе треба суочити с чињеницом да боја коже није ништа више од тога. Треба их подсетити да су више непријатности вероватно доживели од свог блиског окружења. Такве предрасуде се преносе и подржавају у породици па је зато важно и да их разбијају, не само образовне институције, већ и родитељи и старатељи – набраја Милица Зарин.

------------------------------------------------------------

Петнаестак одсто бракова различите националности

Према последњим подацима Републичког завода за статистику, у 2012. години закључено је 34.639 бракова. Од тог броја, само петнаестак одсто, тачније 6.196, склопљено је међу супружницима различите националности. Незванично, у Србији је регистровано око 200 афричко-српских бракова.

Гордана Зорић, матичарка београдске општине Стари град, каже да када је у питању избор младожење, код наших девојака нема правила – удају се и за Индусе, Норвежане, Немце, Италијане, Аустралијанце, Шкоте, као и за момке из афричких земаља.

– И тамнопути Африканци чести су гости матичне службе. Сваке године склопи се мноштво бракова у којима је један од супружника – црнац. За разлику од њих, иако је већи број Кинеза почео да долази у престоницу деведесетих година минулог века, углавном због трговине, мало је наших суграђана који су у међувремену ородили с њима – истиче Зорићка.
М. Бракочевић

Jedna interesantna prica nije vezana za usvajanje, ali ima i dosta slicnosti.
http://zena.blic.rs/Porodica/22634/Kako-je-biti-majka-tamnoputog-deteta-u-Srbiji

Maakki, mislim da par ili singl osoba koja usvoji romsko ili poluromsko dete, može da se zbog drugačije boje kože, sretne sa predrasudama opisanim u ovom članku, te je dobro da si postavila link.   

"Majka slatke Sare kaže da je najveći problem u ovakvim situacijama to što su ljudi spremni da kažu kako se to isto dešava i u drugim zemljama, i da okrenu glavu. Kako bi se problem rešio, potrebno je uvesti edukaciju u vrtiće i škole i pričati sa decom o tome kako je različitost nešto lepo i normalno. "

Ovo mi je jedan od bisera kad pričam o nekoj diskriminaciji... Isto se dešava u drugim zemljama i to je "opravdanje" za stanje i ovde? I onda argument da se u toj i toj zemlji nešto loše desilo, čudo ne vide koliko se u raznim ne samo zapadnim zemljama dešava na planu ljudskih prava nego se uvek uhvate lošeg primera za koji su čuli... Potrebno je upravo ovo što se kaže - od najranijih dana se deca uče da je različitost nešto lepo i normalno a po meni edukovati i starije. Sigurno svuda ima diskriminatora samo je stvar u procentu takvih ljudi i (ne)svesti o tome šta je diskriminacija.

Ja sam skroz off al ne znam gde da stavim ovo da vas podsetim na okupljanje ,pa ak mozete ...
https://kutak.forumotion.com/t2810p105-novo-okupljanje#487476

Ne znam da li je predrasuda ali je neprofesionalnost (po meni) ili ipak predrasuda da smo svi isti i svi imamo iste životne puteve... Maločas u apoteci Vilenjak i ja i nešto pitam apotekarku a ona mi kaže...
"To već znate, to ste radili kad je bio beba..."
Vilenjak i ja:     
"Da, da znam otprilike ali mi vi ipak objasnite...   "

Mislim odakle joj pretpostavka da bi se majka i sin znali od rodjenja   Znam da je to uobičajeno ali eto može dete da bude usvojeno, mogu da budem maćeha, možda sam biološka majka ali sam bila teško bolesna pa sam preskočila njegov bebeći period, mogu biti osoba slabog pamćenja pa sam zaboravila nešto što sam radila pre pet godina... U svakom slučaju nije njeno da pretpostavlja i razmišlja da li ja znam nešto, ako je pitam pretpostavlja da ne znam i objasni mi a ne da se meša u naš privatni život.

Simona, draga, zivot u svetu podrazumevanja. | neka im njihova Nepodnosljiva lakoca postojanja. Uzdravlje im!

Eh... kako mora biti lep takav život... ali ovo stvarno kažem. Poslednjih dana sam baš tužna da ne kažem očajna što i posle dve godine od susreta sa našim sinom i godinu ipo dana od konačnog usvajanja mi se borimo da budemo upisani kao roditelji našeg mališana. Ne samo da nas ljudi prozivaju već i državni službenici odnose se prema nama kao da smo stvari, pa i prema stvarima bi se bolje odnosili. Zakon i pravda su na našoj strani i jasni u tome, ali koga briga za to. Neka mi druge usvojiteljke i usvojene mame ne zamere ali za one ljude koji tek razmišljaju o usvajanju - dobro razmislite, nije ovo lak put i to ne samo zbog onoga što ste mogli da predvidite nego eto i onoga o čemu niste mogli ni da sanjate. Možda sam ja trenutno jako pesimistična... I to ne kažem zbog deteta, dece, mi smo tako srećni sa našim sinom, ali kad shvatim da svaka budala može da nas i njega propituje, maltretira - muka me uhvati.