Pozitivne price o usvajanju dece

Preuzeto iz hrvatskog "Jutarnjeg lista"

JAKO POTRESNA PRIČA o posvajanju: Čekali smo 700 dana. I zvali, stalno zvali. A onda su nazvali nas...

ZAGREB - Ovih dana slavimo šest mjeseci otkako smo moj muž i ja postali roditelji. Ono što nam je uskratila priroda i medicina (pet postupaka izvantjelesne oplodnje) omogućilo nam je društvo u kojem živimo. Posvojili smo djetešce. Nakon godina borbe, nadanja, strepnji, razočaranja, boli, straha, sve naše želje ostvarile su se u jednom nestvarnom i prekrasnom času.
renutak odluke

Odluka da krenemo u posvajanje nije nastala u jednom danu. Iscrpljeni neuspješnim postupcima medicinski pomognute oplodnje i učvršćeni u namjeri da (barem privremeno) odustanemo od toga, znajući u sebi da je to vjerojatno zauvijek (oboje 39+ u tom trenutku), odlučili smo našu energiju usmjeriti posvojenju.

Razgovarala sam s prijateljima, tu i tamo s dobrim poznanicima, s ljudima iz okoline koji već imaju usvojenu djecu, dok me na kraju jedna prijateljica nije “pljusnula”: - Napiši zamolbu, odi u Centar i prestani sr...
I krenula ja tako pisati zamolbu. U našoj kuću obično ja pišem. Vrlo sam dobra u pisanju. Napisala sam puno radova i nekoliko poglavlja u knjigama. Učim i druge kako pisati.

Zamolbu sam pisala dva mjeseca. Svaki dan. Običnu zamolbu za koju sam nakon pomna razmišljanja odlučila da ne smije prelaziti jednu stranicu A4 formata jer je neće nitko čitati, da mora biti emocionalno obojena, ali ne smije biti patetična i “ljigava”. Mora govoriti puno o nama, a ne smije biti japajakanje tj. mipamikanje, mora biti jako informativna, a ne smije biti nabrajanje... I tako unedogled. Danima. Ni makac od početka. Strašno. Muž bi me pitao: “... I? Kako ide zamolba?”

“Ide. Ako imaš pametniju ideju, sjedi pa piši.”

Nakon svega, zamolba jest važna, ali nije potrebno dva mjeseca. Ali, ponekad mislim da je sve to bilo potrebno kako bi se riješilo točno ovako kako je danas. I konačno smo je poslali, tj. odnijeli (definitivno ju je bolje odnijeti). I uvjerili se tijekom postupka procjene da su ljudi u Centru dragi i ugodni, čak smo bili iznenađeni njihovom podrškom i uvjerenošću da ćemo sigurno postati roditelji. I tako, nakon uobičajenog postupka poslali smo i čuvenih 106 kuverti i zamolbi na sve neumrežene centre u državi. Sve sam marke polizala, gorčinu u ustima osjećam ponekad još i danas. Pa zar nije u ovoj zemlji taj sustav moguće urediti?
Telefoniranje

A onda smo se, poučeni tuđim iskustvima, pripremili na telefoniranje. Stalno, redovito telefoniranje svim centrima kako bi vidjeli da smo stvarno zainteresirani. Međutim, u našem centru rečeno nam je, kad smo ih pitali o tome, da je telefoniranje potpuno besmisleno. Da njih svakodnevno zovu ljudi iz cijele RH i kako oni nikad, baš nikad, nisu dali informaciju telefonom, a kamoli se odlučili za neke posvojitelje na temelju telefoniranja. Pitala sam to više puta. I odgovor je bio isti.

Koja pogreška! A svi posvojitelji su mi lijepo rekli kako je telefoniranje “standardni” postupak.

Dugo nismo telefonirali. Moj suprug je smatrao da ljudi u centrima valjda znaju što govore. Pitali smo u nekim drugim centrima i oni su nam potvrdili da im je telefoniranje besmisleno, uzaludno i da im je samo smetnja na poslu. Pa smo mi čekali. Čak je u nekim negativnim odgovorima, koje smo tih dana dobivali hrpimice, pisalo nešto u stilu: “Ne zovite nas, mi ćemo zvati vas ako ikad išta po tom pitanju bude...” Zbog te smo informacije izgubili puno vremena.
Mračna strana Centra

Nedugo nakon što smo poslali zamolbe na sve moguće adrese centara, pozvali su nas iz jednog centra zbog jedne 12-godišnje djevojčice. U zamolbi nismo istaknuli ograničenje dobi djeteta koje bismo željeli posvojiti, naveli smo samo da želimo mlađe dijete. Intimno sam jako željela sasvim malu bebu. Ali, treba biti realan. Otišli smo razgovarati, teško nam je bilo zamisliti nesretno dijete i reći mu - mi te nećemo jer imaš 12 godina i jer te sustav nije bio u stanju “riješiti” sedam godina koliko se “predmet” (kao da nije živi čovjek) povlačio po sudovima.

U toj nam je, za nas strašnoj situaciji, pomogla psihologinja iz našeg centra koja nam je rekla da moramo sami odlučiti, ali nam je objasnila da ne možemo nositi “krivnju” na sebi, da moramo razmišljati o kvaliteti svojeg života, tj. našeg zajedničkog s djetetom nakon posvojenja i da nikako ne možemo ispraviti nepravdu svijeta. I da nam ona nakon naše opsežne evaluacije ne bi savjetovala da idemo u to jer nam to nije bila želja. I tada smo odbili i učvrstili se u svojim željama. Raščistili iskreno što želimo i krenuli dalje. Pokušat ćemo se usredotočiti na djetešce do tri godine. Znamo sve, ali to je naša stvarna duboka želja. Još uvijek nismo telefonirali. I u tom centru su nam rekli da je telefoniranje besmisleno.

Kasnije smo se u procesu susretali s različitim ljudima u centrima. Neki su bili divni, ali jedan (velik) dio neugodan, s visoka vas procjenjuju, bilo je čak i podsmijeha glede naših godina (otvoreno su nam u nekoliko centara rekli da smo prestari, a kad smo tražili da nam objasne, otvoreno su rekli da je to njihov osobni stav i da tako oni rade). Bila sam očajna. Štošta se može učini, ali vratiti vrijeme nikad. Za sve čekalice 39+: ne dajte se nikad pokolebati, nije istina da ste prestari. Čak je u jednom trenutku, nakon što smo već dobili bebicu i išli se pohvaliti i pozdraviti tete u našem centru, jedna od tamo prisutnih rekla: “Mislim da ste teško pogriješili, nećete fizički izdržati.”

Ha, ha, što ti znaš, moja draga, što ja mogu izdržati, meni je u zadnjem ciklusu MPO punktirano naživo 28 stanica iz jajnika koji se nalazi jaaaako daleko od mjesta na kojem bi trebao biti. I to je samo “fizički aspekt”, a to što niti jedna jajna stanica nije uspjela sasvim je drugi aspekt neopisive boli.

Svaki fizički napor sada, uz i za naše dijete, znaj, čista je uživancija.

I tako vrijeme ide. Prolazi. Mi sve stariji, a moja slika iz sanjarenja s djetešcem na rukama čini mi se sve bljeđa. I padnem u malodušnost. I čitam forum na Rodi. I onda počinjem s mužem ponovno razgovore o telefoniranju. Napravim katalog svih centara sa svim informacijama, pripadajućim tablicama, unesem sve poznate podatke o svima. I počinjem kampanju. Mi moramo telefonirati.

I onda je krenulo. Nakon dvije godine čekanja i gubljenja vremena, počele su se stvari nekako odmotavati. Otišli smo tu i tamo, razgovarali, uvjeravali. Neki su razgovori bili ugodni, neki nisu. S nekih sam htjela pobjeći, negdje sam se jedva suzdržavala da ne izvrijeđam službenike Centra. Neki su nam govorili, imamo nešto u postupku, javite se za dva-tri mjeseca, nadaš se, a opet ništa...

Ali, sve treba progutati. Nema druge. I telefonirati, telefonirati. Vrijeme prolazi. Muž je ispočetka telefonirao preko volje, zbog mene, kaže, svi ga glatko odbijaju, ali onda je “zagrizao”. Jedan prijatelj i kolega koji je vidio naš katalog ostao je impresioniran, rekao je - možda nećete dobiti dijete, ali možete dobiti akreditaciju za postupak traženja djeteta.

I onda odjednom - vatromet!

Jedan običan dan nakon posla, navečer, uz TV, već pospani...

Muž: - Ah, da, zvali su jutros iz centra iz Jednoggrada...

- Mooooliiim, ti mi to tek sad kažeš...

- Ah, da, oprosti, imao sam puno posla.

- Iiii?!?!?!

- To su oni koje sam zvao prije dva mjeseca. Uzeli su nas u obzir za dječaka od 2,5 godine.

- Ajme, sasvim sam budna (bilo je to daleko najmlađe dijete o kojem smo razgovarali).

- Idemo na razgovor sljedeći tjedan.

I tako smo otputovali u Jedangrad. I razgovarali. Iscrpljeni prijašnjim razgovorima ničemu se nismo nadali.

Međutim, leptiri u trbuhu zvone na uzbunu. Tete su bile divne. Nikad ovakvog razgovora. Opuštenog i iskrenog. Još je moj muž u trenutku opuštenosti rekao da smo, eto, željeli čitav život malu curicu, da bi htio svoju princezu, ali i mali dečko će biti super, preorijentirat će se s barbika i wingsica na dresove i autiće. Tete ga blijedo gledaju. Smiju se.

Poslije smo se skoro posvađali jer smo zaključili da to nismo trebali reći. Ako budu odlučivale nijanse, možda se neće odlučiti za one koji su više željeli curicu.

I rekoše, javit će se za šest, sedam dana nakon što razgovaraju sa svim parovima u izboru i zvat će nas bez obzira na odluku. Vozimo se u tišini. Moj muž kaže - nećemo se nadati. Slažem se, nećemo. I dalje u tišini razmišljam kako ću preurediti sobu za dvogodišnjaka. Muž šuti. Vozimo se. I najednom on kaže - ja mislim da mu ipak treba staviti tepih...

Kako je bilo čekati te dane, ne znam. Preživi se. Nadaš se, pa nada umre. Pa se opet nadaš, pa sam tu nadu ubiješ, bolje sam nego da se tako velika i krasna utopi u moru razočaranja negativnog odgovora. Ali, žilava je ta Nada, baš žilava...

I zvali su nas.

Suze mi teku i sad kad se sjetim. Zvoni. Ja se javljam.

Glas s druge strane: - Dobro jutro.

- Je li dobro - pitam.

Smijeh.

- Ne znamo još. Trebamo vaše dokumente iz vašeg centra, nešto je zapelo - kaže.

Mirno. Zovi Centar. Gutaj bijes. Ljubazno, samo ljubazno...

- Molim, trebamo te i te dokumente - molim.

- Nije moguće, tek sljedeći tjedan - odgovaraju u našem centru.

- Molim vas, jako je važno, nemojte da izgubimo šansu zbog administracije...

- Je, da, ali to se tako ne može...

- Da, da, ispričavam se (na čemu god), krivi smo (za što god), osobno ćemo doći i odnijeti ih (500 km)...

- Ajde, dobro, sad ćemo vidjeti...

Ide dan, putuju papiri. 21. stoljeće, a faks ostao bez tinte, sve ponovo. Na kraju radnog dana ja na sastanku. Još ništa ne znam. Moj muž dežura pored telefona. Mrzim sve ljude u sobi. Mrš svi sa sastanka, ja moram do telefona. Napokon.

- Jesu li zvali?

- Jesu.

- I što kažu?

- Čuj, dugo je, najbolje da dođeš kući pa ćemo pričati u miru.

- Jesi li ti sasvim poludio, govori, čovječe!!!

- Sjedi.

- Da ja sjednem? Na što da sjednem (galamim u uredu), govori više!

- Čuj, ne viči, i ja sjedim.

- Ne pričaj mi gluposti, kakvo sjedenje, govori, što su rekli?

- Rekli su da su nas izabrali.

- Ajme. (Vatromet u gavi, Isuse dobri, je li moguće, nakon svega... Ipak sjednem.)

- Ali to nije sve...

- Kako misliš nije sve (već grcam)? Pa što sad nije u redu?!

- Polako, slušaj. Rekli su da smo im se svidjeli i kako smo rekli da bismo malu curicu i kako, eto, baš u ovom trenutku, od jučer, imaju jednu malu curicu od tri mjeseca za posvojenje, pa ako hoćemo...

Sva je sreća da sam ipak sjedila. I da nije bilo nikoga više u uredima. Ustvari ne znam jesam li plakala ili vrištala ili bila sasvim nijema. Znam samo da je sve bilo mokro oko mene. Košmar. Bože, mala curica... Ah, a dječačić? Što s njim? Što s tepihom?

Protisnula sam samo: - Jesi li možda pitao...

Muž me prekinuo u pola rečenice.

- Jesam, odmah, rekli su da ne može oboje, nisu vezani, a ako ćemo mi uzeti curicu, za dječačića bi izabrali jedan isto tako krasan par...

- I što sad? - pitam nakon par minuta vječnosti.

- Kažu nek razmislimo pa nek dođemo za tri dana.

- Kakva crna tri dana (opet galamim u uredu), idemo odmah sutra.

Sutra.

I otišli smo. I oni su nas čekali i rekli - znali smo da ćete doći pa smo dogovorili da je idete vidjeti.

Ništa, nikakve riječi ne mogu opisati taj dan, taj sat, taj trenutak. Kad sam podigla svoju kćer, a ona se nasmijala od uha do uha svojim bezubim osmijehom i onda se pripila uz mene i zaspala. Držala sam je satima, utrnule su mi ruke, ramena, leđa... Nešto sam joj mumljala i zibala je, a ona je mirno spavala. Netko me kuckao po ramenu, nudili su me kavom, sokom. Ništa, nikoga nisam čula, čudno su svi govorili tiho, samo su micali ustima i smiješili se. Muž nije govorio. Obavio ju je rukama u mom naručju i osjetila sam kako mu se ramena tresu. A mrvica je sasvim mirno mljacnula i spavala dalje. Niz obrazić su joj tekle naše suze.

Posve sam uvjerena kako duše djece negdje na nebu biraju svoje roditelje. I naša je mrva izabrala nas. Nismo je mogli roditi, čekala je dugo. A onda je našla način da dođe svojoj mami i tati.

Mi nemamo više želja za sebe. Naše su sve želje sada samo za nju, da uspije u životu, da bude sretna i da voli sebe i druge onako kako mi volimo nju.

Jedna Mama

Tekst jedne mame prenesen je s Foruma Roda

nisam smela ponovo citati tekst jer kad sam ga nedavno videla i procitala bas sam se nasla u njoj i sad opet sve to prolazim po drugi put da su mi oci pune suza dok sad kucam a ne dok sam citala prvi put

Kakva prica, jos mi suze teku....

Prvi put pisem iako sam redovno na ovim stranicama, i pratim sve sto se dogadja jer sam i ja u postupku dobijanja podobnosti. Prica je stara desetak godina ali sam želela da je podelim sa vama, jer mi se veoma svidela:


Uvek je veselo u domu Bogunovića

Odabrana deca Tereze i Duška

U novobeogradskoj Ulici dr Ivana Ribara odrastaju Tereza, Tijana i Damjan. Usvojeni su i to znaju. "Roditelji" im nisu bogati u pravom smislu, ali svega drugog imaju čak i previše

Priroda ume surovo da se poigra. Prema nekima je blagonaklona, pa čak i kad tu milost ne zaslužuju, a prema drugima škrta i onda kad u njima ima više ljubavi i plemenitosti no što jedan život zahteva.

Tereza Rem i Duško Bogunović su primer za to. Zavoleli su se, venčali i - nije im se dalo. Plod ljubavi, muško čedo posle mnogo muka, voljom surove prirode nije dobilo šansu da na njega prenesu svoju dobrotu, čestitost i vrednoću. Borci u genima, nisu se dali slomiti. Zaključili su: kad Bog podari, a ljudi zanemare, bližnjima se mora pomoći, a mi to i hoćemo i umemo i možemo! Bez mnogo reči, jer se srodne duše srcem dogovaraju, odlučili su i otišli u Centar za brigu o deci u Zvečanskoj ulici.

- Kući smo se vratili sa Damjanom, bebom koja još nije bila napunila dvanaest meseci - započinje priču Tereza Rem-Bogunović. - Bilo je to 1986. godine. Sa njim smo godinu dana kasnije otišli po Tijanu, a 1988. sve četvoro smo u naše porodično gnezdo doneli i Terezu. Sledećeg leta smo hteli još jednog dečaka, ali su nam nadležni rekli: "Ne. Dosta vam je. Pa, vi ste jedina porodica koja je usvojila troje mališana." O tome nismo ni razmišljali. Želeli smo samo da svaka devojčica ima brata i svaki dečak sestricu. Onda smo odlučili da pišemo Mihajlu Gorbačovu i zamolili ga da nam omogući da usvojimo jednog jermenskog dečaka jer je u Jermeniji premnogo dece ostalo bez roditelja. Nažalost, ni odgovor nismo dobili. Tako ih je ostalo samo troje.

Svesni su da bebe, koje su ostale bez roditelja iz bilo kog razloga, imaju pravo na radost življenja, negu, ljubav i toplinu doma.

- Društvene ustanove brinu, ali je jedino porodica pravo mesto za život - nastavlja mama Tereza. - I Duško i ja volimo ljude i sva živa bića, a decu posebno, pa zašto onda tu ljubav ne preliti na one kojima nedostaje. Zato smo i odabrali troje. Ne zbog toga da ih ima više da o nama brinu, već da kad dođe vreme i mame i tate ne bude više, da oni ne ostanu opet sami. Odgajiti jedno, jednom već ostavljeno dete, znači ostaviti ga ponovo bez igde ikoga svoga. E, našim Bogunovićima to se neće dogoditi. Uvek će, i kad nas dvoje više ne bude bilo, imati brata i sestru.

Pet godina u pelenama

I zaista Damjan, Tijana i Tereza rastu i stasavaju u ljude isto onako kako odrastaju i sva ostala deca uz biološke roditelje. Jedina razlika je što oni znaju da im tata Dule i mama Tereza nisu, uslovno rečeno, "pravi otac i mati", ali su sigurni da su im najbolji mogući.

- Provere podobnosti, od psihičkih, psihijatrijskih, fizičkih, zdravstvenih do materijalnih bile su rigorozne. I svaki put smo morali da ih prolazimo iznova za svako dete - objašnjava Tereza. - Ali, prolazili smo. Čak nam je psiholog dr Vesna Kostenjak, koja nam je izuzetno pomogla i pomaže, rekla da imamo energije za troje ljudi, a ljubavi i elana za petoro dece. A nije bilo lako, ni sada. Pa ja sam punih pet godina i jedan mesec ručno prala pelene. Tako je zdravije. Zbog njih sam i otišla u prevremenu penziju posle trideset i više godina rada u RTV Srbije kao diplomirani majstor montaže i diplomirani muzički pedagog.

Oniža, moglo bi se reći sićušna, žena i kad priča, zrači neveroatnom energijom. Mama Tereza je uvek u pokretu, sve zapaža i na sve reaguje. Narod bi rekao ni manje žene ni žustrije. Tata Duško je, na izgled, sušta suprotnost. Tih, blag, popustljiv, i čini se usporen. Izgled, međutim, vara. Čovek zlatnih ruku, neverovatne upornosti i domišljatosti, ali i tvrde muške odlučnosti kad zatreba. Njegovo jednostavno "dosta" izgovoreno blago povišenim tonom, u korenu preseca sve nesporazume i nedoumice i nezadovoljstva.

- Istina je. Naša deviza glasi: "Puno ljubavi uz puno discipline." Drugačije se ne može. Pogotovo ne u ovim teškim vremenima. Mi svi u kući radimo sve, srazmerno uzrastu i mogućnostima. Nema podele na muške i ženske poslove. Deca sređuju svoje sobe i knjige, svako od njih naizmenično jednom nedeljno pere sve čarape, Tijana već i svoje dukserice, odlaze u nabavku, staraju se o kućnim mezimcima... A Damjan, kao najstariji, pomaže u učenju i izvodi sestrice u pozorište, bioskop, na koncerte... Reda mora da bude i da se zna. Naravno, daleko je od toga da smo mi idealna porodica bez mana. Bude i burno, ali sve se rešava time što svako prizna svoju grešku. Pa i ja imam mana i znam kad preteram i svi imaju pravo da mi na to argumentom ukažu. Sve nesporazume, sitna nezadovoljstva i povremenu mušičavost prevazilazimo razgovorima i ukazivanjem na ono što je dobro i ispravno i na ono loše - kategorična je Tereza Rem Bogunović.

Jaje sa četiri žumanceta

Sa tim se slaže i tata Dušan. Uz vaspitanje, njegova je obaveza da nabavi i donese po najjevtinijim cenama, da kućnom budžetu doprinese svojim zlatnim rukama koje mogu da naprave sve što oči vide, da poprave automobile...

- Teško je, ali da se razumemo, mi se ne žalimo. Naša deca ni u čemu ne oskudevaju, ali se ni u čemu ne razmeću. Moraju pravilno da se hrane i to mora da se obezbedi. I limun, i meso, i banane i sve drugo. A i to se može kad je čovek uporan - okbjašnjava tata Duško i pita smejući se: Jeste li čuli za jaje sa četiri žumanceta? E, to vam je ovako: ako dva jajeta na pijaci staju šest dinara, ja obiđem tezge i kupim dva razbijena ili napukla za tri dinara, pa kući u tegli donesem četiri belanca i četiri žumanca. Kad čovek zna šta hoće i mora i ako ga ne mrzi da to radi i sa ovo malo para, deca, ipak, mogu da imaju.

Dušan Bogunović je, inače, tonski snimatelj "Avala-filma" koji već dvanaest meseci nije primio platu jer firma nema posla. Porodica živi od Terezine penzije i tatinih zlatnih ruku, ali i od telefonske prodaje prijateljima deficitarne robe.

- Čovek mora da radi i obezbeđuje egzistenciju porodici. Ponovo naglašavam, mi se ne žalimo. Snalazimo se. Ne živimo u izobilju, ali ko to danas od poštenog rada živi tako. Pored toga, imamo mnogo prijatelja i ta prijateljstva olakšavaju nam vaspitanje dečice. Recimo, gospođa Jelisaveta Manojlović je uz pomoć Ministarstva prosvete omogućila da sve troje dece završe nižu muzičku školu, odsek klavir, besplatno. Svi su prošli školu košarke, plivanja, dramski studio, folklor... Damjan je već tri godine solista i konferansije folklornog ansambla "Gajde" bez naknade zahvaljujući koreografu Slobodanu Aćimoviću, a šest godina je bio član dramskog studija "Bajka" pod budnim okom Zorice Simović. Pomagali su nam i pomažu odbojkaški trener Slobodan Tripković, Koviljka i Jova Radovanović, legenda "Sedmorice mladih", zatim gospođa Slavica Arsenović, direktor škole, gospođa Nadežda Vještica, prof. Ljubinka Vuković, pedagog Jelena Džudža, psiholog Vesna Kostenjak, veterinari prof. Thomir Petrujkić, prof. Dragiša Trailović, prof. Vera Savić-Stevanović i mnogi drugi ljudi dobre volje i velikog srca. Zato mi i jesmo bogata porodica, bogata ljubavlju, razumevanjem i prijateljstvom - žustro nabraja mama Tereza u želji da odagna svaku pomisao da su "jadni" i da im je teško.

Istina pre svega

- Važno je, naime, i to - nastavlja mama Tereza - da smo zahvaljujući baš tim divnim ljudima pedagozima i psiholozima svoj deci, a sva su u našem domu i prohodala i progovorila, a krštena su u Sabornoj crkvi u Beogradu imenima koja smo mi birali, još u uzrastu od dve i po do tri godine jasno rekli da su oni odabrani da budu voljeni, maženi i paženi. Deca rastu, pođu u obdanište, kasnije u školu i onda čuju od drugih mališana da im mi nismo "pravi" mama i tata. To stvara traume, rađa sumnje u iskrenost i istinu. Zato smo i odlučili da im to jasno stavimo do znanja. Zato sad i kad počnu zadirkivanja te vrste, sve troje s ponosom kažu: "Da znamo, mi nismo rođeni, mi smo odabrani!"

Ogromna količina ljubavi, uz disciplinu već je dala rezultate. I Damjan i Tijana i Tereza, a ona je četvrta Tereza u familiji, solidni su đaci, muzički obrazovani, izuzetno vaspitani, ne mešaju se u razgovor starijih, odgovaraju samo kad su pitani, vredni i uredni i sve troje obožavaju životinje.

- Tačno je, deca su nam izuzetno dobra. Mada - kaže uz smeh mama Tereza - mogu da budu još bolja i biće verujem. Damjan je mudrica, filozof, ljubav mu je folklor. Obožava knjige i čitanje. Tijana je odbojkaš i izrazit ljubitelj životinja. Nju svako napušteno mače, oterano štene, ranjeni golub nađu. Zbog nje nam je kuća puna "siročadi" koju zbrinjavamo i udomljujemo. Dođe kući noseći u šaci životinjicu i kaže: "Mama, vidi jadnička, i on ima srculence." Bunimo se, ali i mi volimo sve živo, pa to tako traje. Terezica je, verujemo, budući pijanista. Odmalena izrazito voli muziku i ima talenta. Ona najviše voli da se prepire, ali svi zajedno i ona sa nama peglamo tu "genetiku". Najvažnije je da nema agresije u kući i da su njih troje izuzetno, ali baš izuzetno, vezani međusobno, a brat se sluša kao najstariji.

Onaj detalj o ljubavi prema životinjama prestaje da se čini preteranim kad čovek shvati da su u novobeogradskoj Ulici dr Ivana Ribara 118, u nevelikom stanu, svi odabrani. Tata Duško i mama Tereza su odabrali Damjana, Tijanu i Terezu, a svi zajedno - od mnoštva zbrinutih, izlečenih i odnegovanih pa potom u druge porodice udomljenih životinjica - kerušu Belu (bačenu u rupu), mačora Cakija (na smrt isprepadanog i maltretiranog) i dve mace Cukicu i Macilu, koje bi skapale da nije bilo Bogunovića.

- Ne samo da volimo životinje već čuvamo ih i zato što mislimo da se i uz njih deca uče dobroti i plemenitosti. To je pravi razlog što pomažemo i tim stvorenjima. Eto, sad imamo jednu mladu kerušu Mazu koju smo spasli zlostavljanja. Vakcinisali smo je i sterilisali, deca brinu o njoj dok joj ne nađemo odgovarajući dom i porodicu koja će se brinuti o njoj. Desetine smo ih tako udomili preko oglasa u novinama.

I komšije ih hvale

Tereza Rem-Bogunović nerado priča o svojim drugim aktivnostima, ali oni koji je znaju i podržavaju tvrde da nije bilo nje, ne bi bilo, kako ga zovu, ni Terezinog zakona koji je inicirala i "izgurala", a po kome su od 1988. godine majke usvojene dece potpuno izjednačene sa biološkim majkama po pravu na porodiljsko bolovanje ako usvojena deca nisu starija od pet godina. Ona je, kažu komšije, svojom upornošću deponiju smeća pretvorila u dečje igralište, napravila staze i posadila zelenilo u naselju kao predstavnik naselja "Dr Ivan Ribar", a kao predsednik Izvršnog odbora Udruženja građana za pomoć deci Jugoslavije "Fond plus" neumorno skuplja pomoć i donacije za mališane bez roditeljskog staranja, ugroženu i ometenu u razvoju. Redovno odvozi, uz pomoć Crvenog krsta, odeću i namirnice u selo Miloševac u kojem živi petsto hraniteljskih porodica koje brinu o deci ostavljenoj ili prepuštenoj od bioloških roditelja.

- Da se razumemo! Taj deo zakona sam želela da se promeni ne zbog mene već zbog sve dece koju su dobri ljudi prigrlili. Naime, kad odaberete dete, ako majka radi, ono mora odmah u jaslice, a to znači da ga ponovo lišavate majčinske brige, nežnosti i topline. Pa, ta deca su jednom kroz to već prošla i dospela u kolektiv! Zar opet samo zato što majka usvojitelj nema pravo na porodiljsko odsustvo? To ne može tako, pomislila sam i krenula u akciju i, eto, uspeli smo - skromno kaže Tereza Rem-Bogunović, majka troje odabrane dece.

Ta deca: Damjan (15,5), Tijana (14) i Tereza (12,5) danas žive okruženi toplinom, ljubavlju i plemenitošću. Ne žive u izobilju, ali ni u siromaštvu. Pamte i bolje vreme kad su ih tata Duško i mama Tereza redovno vodili na odmore u prirodu, i cene što danas imaju topli dom iako im je surova sudbina drugačije planirala život. Na to uzvraćaju, a time se više hvale komšije no mama i tata, lepim vaspitanjem prema starijima, brigom o životinjama, srdačnošću prema drugarima i vrednoćom jer su uvek prvi kad treba u naselju zaliti i negovati bilje, pomoći oko uređenja terena, kad...

Slobodan MILOŠEVIĆ



--------------------------------------------------------------------------------

Uhm, kakva priča. Ne mogu da verujem. Ipak..........ima nade

svaka cast ponosnim roditeljima kao prvo sto su usvojili 3 dece i sto su ih izveli na pravi put.nadam se da ce tako i moja deca biti ponosna na nas kad budu velika

Prvi put su okitili samo svoj bor: Mia (7), Marko (5) i Lovro (3) usvojeni su dan prije Badnjaka

Mia - odlična učenica prvog razreda jedne zagrebačke osnovne škole sa samo jednom zaključenom četvorkom i buduća slikarica - te njezina dva brata, petogodišnji Marko i trogodišnji Lovro, u subotu su prvi put okitili svoj, samo svoj bor, sa svojom mamom i tatom, u svojoj kući. Na božićno jutro mali Isusek donijet će prvi put poklon baš njima. Mališani neće odabrati jedan od brojnih paketića pod zajedničkim borom, njih će ovaj put čekati darovi s njihovim imenima, s ostvarenjem njihovih želja, kako to obično biva na Božić s dobrom djecom.

Uskoro je u domu završio i njezin mlađi brat, a dvije godine kasnije stigao je, odmah po rođenju, i Lovro.
Jedna se obitelj spojila

S biološkim roditeljima kontaktirali su vrlo rijetko, a onda su kontakti potpuno nestali. Roditeljima je konačno oduzeta roditeljska skrb, a djeca su bila spremna za posvojenje.

No, nije bilo lako naći posvojitelje za sve troje djece, a njihovo razdvajanje nije dolazilo u obzir.

- Uvijek se nastoji naći posvojitelje za svu biološku braću. Ova su braća vrlo bliska i vezana i nije bilo govora o razdvajanju. Iako u Domu u Nazorovoj djeca borave do polaska u školu, a osnovnoškolska djeca smještena su u domu u Laduču, odlučili smo da Mia ostane u Nazorovoj kako bi bila s braćom te je odavde išla u školu - objašnjava Jasna Ćurković Kelava, ravnateljica Dječjeg doma Zagreb.

Nadležni Centar za socijalnu skrb, kaže, iznimno se potrudio pronaći Miji i njezinoj braći najbolje posvojitelje. Uspjeli su u vrlo kratkom roku.

Baš uoči Božića pojavili su se Mijini mama i tata. Dolaze iz jednog pitoresknog, malog gradića u unutrašnjosti zemlje. Veseli su, topli i skromni ljudi koji godinama čekaju da nađu svoju djecu. Kad su se prvi put sreli, nije bilo sumnje - obitelj se spojila.
Zaspala u tatinu krilu

- To su doista krasni, topli ljudi, baš onakvi kakve Mia i dečki zaslužuju. Odmah su ‘kliknuli’. Kad je saznala da ide na posvojenje, Miji nije bilo svejedno. Iako je to želja sve naše djece, ipak je ona sa sedam godina bila svjesna da joj se cijeli život mijenja. Uhvatio ju je strah od neizvjesnosti i mi smo također s određenom strepnjom očekivali prvi susret. No, ispostavilo se da strahu nije bilo mjesta. Djeca i roditelji prepoznali su se na prvu. Odmah se osjetila ta toplina i pripadanje. Znali smo da će sve biti u najboljem redu kad se Mija na prvom susretu popela tati u krilu i mirno tamo zaspala - kaže Ćurković-Kelava.

Osjetila je sigurnost koja joj je toliko nedostajala i koju će joj toplo tatino i mamino krilo pružati do kraja života. Nek’ im je sretan Božić!

http://www.jutarnji.hr/mia--7---marko--5--i-lovro--3--usvojeni-dan-prije-badnjaka/995599/

sinoc kad sam videla ovu pricu sva sam se raznezila jer znam kako je to.a eto i razocarala sto miki nece biti sa nama za novu godinu kako su u pocetku rekli da budemo kompletna srecna porodica
a njima zelim svu srecu ovog sveta da se lepo uklope i da od sad im bude samo lepo u zivotu sve troma

Nina,
i ja sam se raznezila kad sam videla ovu pricu... divno za decicu a i za roditelje :)

A tuzna sam sto Miki nece biti sa vama, ali sta da radis, cini mi se da si sve cinila da dodje ali su u nasim cszr sa lenjoscu i neazurnoscu presli sve granice No, bice vas sin uskoro sa vama, i njihovom neradu dodje neki kraj kad moraju da zavrse papire...

Gest bračnog para iz Bihaća: Bratu i snaji poklonili svoje dete
Dnevni avaz | 23. 01. 2012. - 16:10h | Foto: Dnevni avaz | Komentara: 140

Jusuf i Ramiza Goretić iz Bihaća nisu uspeli da dobiju dete pune 24 godine. Njihovu agoniju okončali su Jusfufov brat Bekir i njegova žena Jasmina, koja je odlučila da rodi dete i pokloni im ga. To je danas mala Hatka, koja ima četvoro roditelja, piše "Dnevni avaz".

Pokušaji Jusufa i Ramize Goretić da svoju ljubav krunišu detetom trajali su 24 godine, koliko su u braku. Posle dve Ramizine vanmaterične trudnoće, te bezbroj klinika od Bihaća do Zagreba, šanse Goretića da osete roditeljsku ljubav svele su se na minimum, piše "Dnevni avaz".



Kritike i pohvale



Reakcije građana Bihaća na ovaj događaj su različite. Neki su kritikovali, a neki su se divili onome što su učinili Jasna i Bekir Goretić.



- Neko kaže da mi se divi, neko kaže da sam nikakva majka. Ne opterećujemo se previše onim šta narod priča. Da smo uradili pravu stvar najbolje nam pokazuju lica Ramize i Jusufa svako jutro kada ih ugledamo - kaže Jasna Goretić, koja je snaji poklonila bebu.

Nisu gubili nadu ni kada su se odlučili na usvajanje deteta iz Centra za decu bez roditeljskog staranja u Kulen Vakufu. Međutim, ogromni finansijski izdaci i otežana procedura sprečavali su Ramizu da oseti čari majčinstva.



Njihovu agoniju proživljavao je i Jusufov brat Bekir sa suprugom Jasnom. Poznavajući osećaje radosti i ljubavi koje svakodnevno dele sa svoje četvoro dece, Jasna Goretić je odlučila da rodi dete i pokloni ga Jusufu i Ramizi.



- Suprug i ja smo, nakon višemesečnog razmišljanja, odlučili tako da uradimo - kaže Jasna.


Kada su prvi put čuli za Jasnin i Bekirov predlog, Jusuf i Ramiza su prvo zaplakali od sreće, a onda se, kako kažu, javio strah.


- Mislila sam da će me prevariti kada beba dođe na svet. Tada bi mi bilo još teže - priča Ramiza.

Nakon što je Jasna ostala trudna, svu brigu oko nje preuzela je Ramiza. Posle devet meseci Jasna je na svet donela devojčicu Hatku. Danas mala Hatka odrasta u Bihaću, u toplom domu bračnog para Jusufa i Ramize Goretić, okružena ljubavlju svoje četvoro roditelja. Već je naučena da Bekira i Jasnu takođe zove mamom i tatom.



Ostalo je još, samo, kako kažu, da reše dokumenta za usvajanje u kojima bi trebalo da piše da su Hatkini roditelji Ramiza i Jusuf. To će biti završeno nakon što devojčica navrši tri godine, jer tako zakon nalaže.

http://www.blic.rs/Vesti/Svet/303060/Gest-bracnog-para-iz-Bihaca-Bratu-i-snaji-poklonili-svoje-dete

stvarno nemam reci i divim se ljudima koji oce da pomognu svojim bliznim.ali koliko znam da nas zakon to nedozvojava da mozes pokloniti svoje dete nekom pa bio i rodjeni brat.jer nije to jos usvojeno jer kako su nama rekli da to znaci kao da si prodao svoje dete nekom a ne poklonio

Mozda su zakoni u Bosni nesto drugaciji... Po ovoj poslednjoj recenici izgleda da to moze zakonski da se sprovede.

Ili mozda ovo moze da se podvede pod surogat majcinstvo. Koliko znam ono je kod nas vise puta odbijano u skupstini ali bas sam na Kutku procitala da je to u medjuvremenu doneto. Ja nisam pratila to, ali super ako je to zakonski moguce sada.

Meni je isto neverovatno da se neko odluci za to, ne mogu da zamislim sebe kao surogat majku (da je zivot bio drugaciji) sem mozda u slucaju sestre. Ali ljudi su razliciti, nama su dve zene ponudile da budu surogat majke dok smo se mucili sa vto i to da im nismo ni trazili niti bi mi to pristali (iako ja podrzavam surogat materinstvo ali ne vidim sebe u toj prici). Jedno je muzevljeva sestra a drugo jedna poznanica. Obe imaju po troje dece, lako im je islo i zatrudnjivanje i trudnoce i porodjaji, pa kad su nas videle kako se mucimo dosle na ideju da rode decu za nas. E sad da li one ne mogu da zamisle situaciju kad ce to dete roditi i dati (mada imaju po troje dece valjda je teze meni koja nemam nijedno dete da to zamislim nego njima) ili bi zaista to mogle da ucine ne znam... ali surogat materinstvo bi sigurno resilo pitanje roditeljstva jednog broja ljudi.

Kisač: Usvojili brata i sestru
Ljiljana PRERADOVIĆ | 31. mart 2012. 21:28 | Komentara: 3

Bračni par Hrćan prvo usvojio dečaka, a zatim i njegovu rođenu sestru. Tatjani i Zdenku se ostvarila želja da postanu roditelji

KADA su iscrpeli sve medicinske mogućnosti da posle devet godina braka dobiju svoju decu, bračni par Hrćan, Tatjana (30) i Zdenko (31) iz Kisača, ne odustajući od želje da postanu roditelji, odlučili su se na usvajanje. San da postanu mama i tata pre tri godine ispunio im je najpre crnokosi, tada jednoipogodišnji dečak, a od maja prošle godine imaju i plavooku devojčicu. Mališani, rođeni brat i sestra, već prilikom prvog susreta osvojili su ljubav i srca mladog bračnog para.

Čim se uđe u lepo uređeno dvorište porodice Hrćak, jasno je da u kući ima dece i da je sve podređeno njima. Roze bicikl za devojčicu i nešto veći za dečaka, parkirani na betonskoj stazi. U dečjoj sobi uredno poslagane igračke.

- Brzo će se vratiti, otišli su sa tatom u prodavnicu - dočekuje nas mama Tanja s objašnjenjem za tišinu u kući, moleći da petogodišnjem dečaku i njegovoj dve godine mlađoj sestri ne objavljujemo imena. - Svaki trenutak lepog vremena koristimo za boravak napolju i šetnju. Oboje idu u vrtić, i tamo imaju puno drugara, ali igre nikad dosta.

DECA ISPRED SVEGA POSTAVŠI majka, Tanja je napustila posao u knjigovodstvenoj agenciji i posvetila se odgajanju sina i ćerke. Zdenko je zaposlen u jednom novosadskom preduzeću, ali obrađuje i zemlju.

Dečji žagor i smeh najavljuju njihov dolazak. Devojčica bez ustručavanja pred nepoznatim pozdravlja se i odmah započinje priču, dok dečak sa tek ubranim cvetovima maslačka prilazi da ih daruje mami.

- Dečaku smo, na njemu razumljiv i prihvatljiv način, rekli da je usvojen i objasnili da je na isti način dobio i sestru. Jer, bilo mu je čudno što mama prethodno nije imala veliki stomak, niti je išla u porodilište - prepričava nam Tanja taj trenutak od prošlog leta, dodajući da je mališan bez ikakvih problema to prihvatio.

Tanja i Zdenko su prvobitno želeli da usvoje bebu, a kada im je iz novosadskog Centra za socijalni rad početkom 2009. javljeno da je u jednoj hraniteljskoj porodici smešten tada jednoipogodišnji dečak, njihovoj sreći nije bilo kraja.

Ubrzo su odlučili da bi bilo dobro da njihov dečak dobije brata ili sestru. Kao i prvog puta, imali su podršku roditelja i prijatelja, kojima je bila dobro poznata njihova želja da imaju i odgajaju decu. Ponovo su se obratili Centru za socijalni rad, ponovo prošli neophodnu proceduru, pa je maja 2011. iz iste hraniteljske porodice dovedena i devojčica, dečakova mlađa rođena sestra.

- Odmah, pri prvom susretu, jako su se vezali jedno za drugo - priseća se Zdenko tih trenutaka. - Devojčica je tako od samog početka, čim bi ustala, dozivala i tražila svog brata.

Da je ovaj dvoipogodišnji devojčurak sada „glavna zvezda“ u porodici priznaju i roditelji. Brat joj popustljivo dozvoljava da majstoriše sa njegovim alatom, rasklapa dinosauruse i crta po bojankama za dečake, a ona to vešto koristi.
http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:373436-Kisac-Usvojili-brata-i-sestru

ova me prica podsetia na mene samo sto je kodnas drukciji redosled dolaska dece.a i po godinama su isti ko da su pricu pisali o meni i mom muzu .bas me je dirnula a i mi se nalazimo blizu

Nina,
i mene je prica podsetila na vas kad sam je procitala :)