Pozitivne price o usvajanju dece

Pronašle se zahvaljujući Jutjubu: Da li su ovo bliznakinje razdvojene nakon rođenja?

Sve je započelo videom na Jutjubu. Kad je Anais Bordier, francuska studentkinja koja živi u Londonu prvi put videla glumicu Samanthu Futerman u trominutnom skeču to je bilo kao da "gleda samu sebe", izjavila je, prenosi MSN.
295 2 Share0
Pronašle se zahvaljujući Jutjubu: Da li su ovo bliznakinje razdvojene nakon rođenja?
Ova devojka, rodom iz Južne Koreje, odrastala je kao jedino dete, koju je kada je imala samo tri meseca usvojila francuska porodica, a u trenutku kad je Samanthu videla u filmu "21 & Over", znala je da mora da sazna više o njoj. Ispostavilo se da je ona takođe rodom iz Južne Koreje, da je odrasla u New Jerseyju, a trenutno živi u Los Anđelesu.

Pretraživanje na Googleu otkrilo je da je Futerman takođe usvojena, a njih su dve, obe 25-godišnjakinje, rođene istog datuma, 19. novembra 1987. godine. To je Anais nateralo da se Samanthi javi preko Facebooka.



"Prvo što sam videla jeste svoje lice koje me gleda s njene profil fotografije. A nakon samo nekoliko klikova i poruke koju mi je Anais poslala znala sam da ću krenuti na putovanje na kojem još niko nije bio...Bila sam 100 posto sigurna da je ta devojka moja biološka sestra", ispričala je Samantha.

Nakon toga njih dve započele su komunikaciju preko Skypea i ubrzo shvatile da im je zajedničko puno više od samog izgleda. Obe imaju "uvrnuti smisao za humor, ljubav prema šahu i sasvim očigledni Napoleonov kompleks", objasnila je Samantha.

To ih je nagnalo da na Kickstarteru pokrenu akciju skupljanja novca za svoj prvi susret koje su odlučile da snime, a kamerom će zabeležiti i podvrgavanje testiranju DNK. U ovom trenutku, kad im je ostalo još dve nedelje da sakupe željeni iznos od 30.000 dolara, već su ga premašile i trenutno imaju na raspolaganju nešto više od 36 hiljada!

Možete pratiti hjihov projekat: Twinster

Izvor: Index

http://www.nadlanu.com/pocetna/zabava/zanimljivosti/Pronasle-se-zahvaljujuci-Jutjubu-Da-li-su-ovo-bliznakinje-razdvojene-nakon-rodjenja.a-175523.299.html

Simona, kakva prica o Zoranu... Bas me je dirnula, videti svet iz ugla usvojene odrasle dece, tj. ljudi... Kako mu se promenio odnos prema usvojiteljima, posle susreta sa bioloskim roditeljima!

Da mislim da često naša deca neće moći da zaokruže svoju priču dok ne susretnu biološke roditelje ili bar ne otvore dosije. Tek to će im dati onu potpunu sigurnost.

Moj muž često kad ja kažem kako je Vilenjakov život težak negira to pa kaže moj je npr bio teži, njegov je bio težak na početku ali sad dobro živi sa nama a i na dalje. Medjutim ono što ja mislim da je problem kod usvajanja što je to kriza u osnovi, u onom pitanju "ko sam ja"...

Inače mnogo pre nego što je i mene upoznao moj muž je išao na susrete njegove prijateljice i njene biološke majke. Odlazili su samo na posao jer je biološka majka imala novu porodicu koja nije znala za dete koje je dala na usvajanje. Zanimljivo je da je moj muž rekao da je drugarica mnogo više ličila na usvojenu majku. Imala je njen humor, odabrala je zanimanje sličnije njenom a biološka majka se bavila sasvim nečim drugim...

Meni se Zoranova priča kako je napisana (jer se navodi da se on bavi pisanjem) uopšte ne sviđa. Melodramatična, patetična sa nagoveštenim elementima avanturističkog.
Jedina njena vrednost je u istinitosti (ako je stvarno istina), tj. što je napisana iz ugla usvojene osobe.
U pravu si, Simona. Jedini mogući problem (ajde nazovimo problem) je u večnom pitanju "ko sam ja". Mada je to pitanje koje svako umno i svesno biće postavlja sebi, nebitno da li je usvojen ili ne, u nekim važnim, prelomnim trenucima ili ne.
Malo humora, vedrine nije na odmet nikada...Ja već sad vidim da je naše dete poput nas, da kad je najteže, najturobnije to prihvatamo sa optimizmom. Čemu još patetike kad je očigledno već dovoljno patetično.
Tako da i otvaranje dosijea, traženje da se bolje upozna sa poreklom planiramo činiti zajedno. Ništa ne sme biti tajna, strašno, ružno, žalosno, za plakanje, žaljenje i samosažaljenje...čak i ako je sve tako.
Ja lično bih volela, a u to sam iz dana u dan, sve uverenija kako gledam moje dete kako je lep, napredan i pametan da mogu da se zahvalim ženi koja ga je rodila zato što je to uradila a ne da ga je ubila u stomaku ili bacila u žbun...hvala joj što je omogućila ovaj divni životić i moj još divniji sa njim.
Ne, neću se onesvestiti kao Zoranova mama...ići ću sa njim.

Struzzo, meni je u toj prici dotakla ta "istinitost" posmatranja stvari iz ugla usvojenog mladica, sve ostalo je njegov zivotni stil i stil pristupa i pisanja.

Razmisljala sam posle procitane price da bismo mi sigurno pokusali da sa nasim sinom prodjemo sve faze ukoliko bude zeleo da pogleda dosije jednog dana ili se upozna sa bioloskim roditeljima.

Struzzo ::
Ja lično bih volela, a u to sam iz dana u dan, sve uverenija kako gledam moje dete kako je lep, napredan i pametan da mogu da se zahvalim ženi koja ga je rodila zato što je to uradila a ne da ga je ubila u stomaku ili bacila u žbun...hvala joj što je omogućila ovaj divni životić i moj još divniji sa njim.
Ne, neću se onesvestiti kao Zoranova mama...ići ću sa njim.

A ovo sto kazes da bi se zahvalila... Sutra ce biti tacno godinu dana kada smo dobili prvi poziv za naseg Lepotana. U trenutku kada su nas pozvali rekli su nam samo koliko ima godina i pitali da li smo zainteresovani. U tom trenutku sam pocela da izgovaram: "hvala zeni koja ga je rodila, sto ga nije abortirala, hvala joj". Doslo mi je samo od sebe, na sred poslovnog prostora u kome me je zatekao poziv CSR. Nista nisam znala, samo sam osetila potrebu da Bogu izrazim zahvalnost sto se taj decak rodio na ovom svetu!

Ja se nadam da ćemo imati dvoje dece do tada pa i dve potrage verovatno... Ma koliko to bile različite priče mislim da će oni biti najveća podrška jedno drugom. I ja ću svakako pratiti Vilenjaka ako to on bude želeo ali ako bude želeo da ide sam ili sa sestrom koja će nadam se tada biti tu ili sa nekom trećom osobom onda će biti tako. Do tog trenutka ćemo mi puno puta već ispričati njegovu priču. Da su mi dali da pogledam dosije onda tu ne bi bilo ni iznenadjenja ali pošto nisu možda pročita i nešto na šta ne mogu da ga pripremim, no pripremaću ga i na neizvesnost. Pokušaću i kod drugog deteta da zatražim da pročitam dosije. Možda će ti drugi socijalni radnici imati više sluha.

Čula sam jako lepu priču o usvajanju a otvara i mnoga pitanja, moj muž i ja već nekoliko dana raspravljamo o tome. Inače ne volim da pišem priče dece ovde, strahujući da ću nekoga ugroziti time. Ali ovo je jako zanimljivo pa eto napisaću uz nadu da se niko neće prepoznati.

Muž je bio kod nekog rodjaka iz drugog grada i pošto zna da je naš sin usvojen ispričao mu je tu priču. On je policajac po struci i igrom slučaja je bio umešan u celu priču. Pre nekoliko godina njegov sin je tek krenuo u školu i imali su u razredu problematično dete. Dečak je svu decu maltretirao, tukao. Njegov sin je dolazio u modricama svakog dana. Svako objašnjenje nije delovalo. Taj čovek je prvo pokušao da sin kaže ovo ili ono ali nije pomagalo, to dete nije prihvatalo ništa samo je tuklo. Onda je otišao kod učiteljice na šta je ona rekla da dete živi samo sa majkom, ona tu ne može ništa. Drugi roditelji su ćutali, maltretiranje se nastavljalo. I on dodje u policijskoj uniformi da razgovara sa problematičnim detetom i kaže da eto on maltretira njegovog sina na šta dete krene da priča svoju priču... Nema oca, majka se vidja uveče sa muškarcima, izbaci njega i sestru van kuće, njemu nedostaje pažnja i tsl. Policajac onda odluči da ode kod te majke. Žena je bila kako se politički korektno kaže seksualna radnica ili uobičajeno prostitutka. Pošto to nije zvaničan posao a zvanično je nezaposlena za decu je dobijala socijalnu pomoć, očevi nisu postojali. Uglavnom tu on počne da priča sa njom, predoči joj koliko je njen sin problematičan i koliko maltretira svu decu u razredu. Ona nešto kaže da ne može ona tu ništa, ne može da se brine o deci. I onda joj on tu predloži ako ne može što ih ne da na usvajanje, deca će imati bolji život. Njoj niko nije predložio tu opciju, uopšte nije razmišljala u tom smeru. Odluči se ona vrlo brzo da potpiše da se odriče roditeljskih prava. On je onda kad se već tako umešao igrom slučaja u ljudske sudbine interesovao i dalje za taj slučaj kod czsr. Sestra i brat su vrlo brzo usvojeni u istu porodicu. Ono što je najlepši deo priče da nikakve problematičnosti kod tog dečaka više nema, dobar je djak, nenasilan, sasvim drugo dete.

E ali priča ima i nastavak. Posle nekog vremena policajac opet sretne biološku majku i to u poodmakloj trudnoći. On se još presekao da je nekako uticao da deca odu od nje, da se možda kasnije pokajala. Kad prvo što je ona rekla kad ga je ugledala - pitala ga da je poveže opet sa centrom za socijalni rad kako bi to treće dete otišlo na usvajanje odmah po rodjenju. E tu se on zabezeknuo njenom hladnoćom no povezao ju je naravno. Ne znam da li dete živi sa bratom i sestrom, sigurno su iz czsr javili prvo toj porodici. Muž se nije setio da pita ali ja se nekako nadam da kad su usvojili dvoje, zaključili su da ima mesta i za treće pa da su svi zajedno.

E sad ono što smo muž i ja pričali vezano za tu priču je prvo biološka majka. Za policajca i mog muža ona je bila negativan lik a meni ne mogu da kažem da je pozitivan ali nije mi ni negativka. Država je kriva što usvajanje ne digne na viši nivo, što favorizuje biološko roditeljstvo. Kako je policajac koji veze sa usvajanjem nema predočio njoj šta je to usvajanje valjda su mnogo uspešnije to mogli socijalni radnici. Oni su bili upoznati sa njenim slučajem kad je dobijala socijalnu pomoć, znala je i učiteljica koliko je dete problematično i ko zna ko još sve a niko ništa nije radio. Eto nije istina da se biološki roditelji ne odriču dece zbog socijalne pomoći, bar ne svi, možda ako im niko ne predoči usvajanje kao bolju opciju za decu. Sem toga sumnjam da ona nije baš čula i za abortus a ipak je iznela sve te trudnoće. Ne znam ja izbegavam da osudjujem, ne samo što su nas tako učili da imamo stav prema biološkim roditeljima nego što mislim i da nismo zaista u njihovoj koži. Meni su socijalni radnici rekli da ogromna većina naše dece dolazi iz ekstremno siromašnih porodica, da to nije jedini uzrok ali je jedan od pratećih, nesreća nikad ne dolazi sama. Znamo li mi kako izgleda život u takvim uslovima pa da možemo da se zamislimo u njihovoj koži? Možda ta biološka majka nije imala ni sama nikakvu pažnju tokom odrastanja pa nije mogla da je pruži, kad joj je lepo objašnjeno pustila je decu da odu ka boljem životu. To je po meni ipak neka vrsta ljubavi. Zatim drugo što smo pričali je sam dečak, on je zapravo sebe i sestricu spasio. Da je ćutao i trpeo niko ga ne bi ni primećivao, ovako je pokrenuo tok dogadjaja. I koliko je to pametno dete da policajcu počne da priča o sebi, i tako mali je imao uvid u neki uzrok sopstvenog problematičnog ponašanja. I naravno priča je afirmativna i za usvajanje starije dece, krajnje problematično dete od sedam godina, vrlo brzo je postalo neka sasvim druga osoba...

Eto, još koješta smo mi pričali i raspravljali ali to je ono osnovno, baš nas je priča dotakla... Nadam se da se i vama dopala :)

http://www.nezavisne.com/novosti/drustvo/Prica-o-Ivanki-Sucur-Sarajevska-majka-hrabrost-i-njena-djeca-229011.html

Priča o Ivanki Šućur: Sarajevska majka hrabrost i njena djeca

Fena - 31.01.2014 12:52 Foto

SARAJEVO - Za hrabrost kažu da je vrlina na osnovu koje ljudi u opasnosti čine plemenita djela. Ako je tako, onda je Ivanka Šućur iz Hrasnice jedna od najhrabrijih majki na ovom svijetu.

Ona je pored svoje troje djece i bez muža, ratne 1993. godine našla napušteno dijete koje je donijela kući i danas je Elvis član Ivankine porodice.

- To se desilo 16. oktobra. Izašla sam vani da donesem vode. Tada sam prvi put vidjela Elvisa. Imao je godinu dana. Čula sam ga kako plače. U svojoj ručici je držao flašu s prokislim mlijekom i imao je blatnjavu odjeću koju čuvam i danas. Nikad je neću oprati - kaže Ivanka.

Šta je u tom trenutku osjetila, nije mogla da ispriča riječima, ali kaže da joj srce nikada nije tako jako lupalo.

Ivanka ima još troje djece, Gorana, Zvjezdanu i Svetenku. Kćerke su se udale, a Goran još živi s majkom i Elvisom.

- Goran jako voli Elvisa. Kad sam ga 1993. godine donijela kući Goran je rekao da ga nikom neće dati. I danas mi ne da ni da naružim Elvisa - priča Ivanka.

Jednom se susrela s Elvisovom biološkom majkom.

- Ne znam kako je mogla ostaviti dijete. Nedavno je nazvala Elvisa i pitala ga treba li mu nešto. On joj je odgovorio da mu treba samo majčine ljubavi. Spustila je slušalicu i nije se više nikada javila - dodala je.

Ivanka kaže da je Elvis kada je imao osam godina pitao zašto ga je ostavila majka.

- Srce mi se steglo i nisam mu mogla reći. Još je bio mali. Ali sve ima svoje razloge. Nakon toga više nikada nije pitao za nju - kazala je.

Elvisov biološki otac Ahmed nikad ga nije potražio. Ali s očeve strane Elvis ima još dva polubrata. S jednim od njih, Alenom, ima odličan odnos.

- Alen je dolazio kod nas i Elvis je išao njemu u posjetu. To mi je jako drago. Nedavno mu se javio i polubrat iz Njemačke - objasnila je.

Ivanka je još nekoliko puta pokazala koliko je plemenita. Šest godina se brinula za staru komšinicu Adilu Trivučić.

- Jednog dana sam čula da u Hrasnici živi žena koja je u ratu izgubila sina. Nakon toga sam joj svaki dan nosila da jede. Nedavno je Adila umrla, a i danas kad kuham ručak "računam" i na nju. Morala sam dići kredit od 1.500 KM da je ukopam. Ne znam kako ću to vratiti, jer i ja živim od muževe penzije - objasnila je Ivanka.

Njen pokojni muž Nedeljko je poginuo od granate nekoliko mjeseci prije nego što je našla Elvisa.

Ivanka kaže da je Elvis bio malo nestašan kao dijete te da ga mnogi nisu voljeli jer je bio usvojen. Bilo joj je jako teško brinuti se o djeci. Kaže da je znala i po četiri puta mjesečno davati krv da bi dobila nešto hrane.

- Ali on je moje dijete i nikome ga ne dam. Slavili smo mu rođendane, išla sam s njim na folklor, završavala s njim i osnovnu i srednju školu. Sve sam uradila da ga usrećim. Pored moje troje rođene djece Elvis ima posebno mjesto u mom srcu - kazala je.

Ivanka je od bivšeg predsjednika Hrvatske Stjepana Mesića primila nagradu "Srce na dlanu" za dobro djelo, a od Svjetlane Broz nagradu "Duško Kondor". U Italiji u Padovi su joj izgradili spomenik u "Parku pravednika". Ali kako kaže, njena najveća nagrada je Elvis.
Elvis odnedavno ima posao koji voli i sretan je.

- Čula sam da ima neku drugaricu, ali Goran se o tome brine. Samo neka mi je dijete sretno i zdravo - s osmijehom je kazala Ivanka.

Sarajevska majka hrabrost ima četvoro djece i četvoro unučadi. Za sebe kaže da je bogata žena.

Mislim da ova prica sa Trlinog bloga pripada najvise ovde, ako ne, recite gde da je stavim.

http://www.tvbest.rs/39990-mama-usvajanje-devojcica

MAMA

Marfijev zakon: kad je telo uronjeno u vodu, telefon zazvoni. Isto se dešava ako perete zube, bar meni. Punih usta paste i sa četkicom, koja je virila kao surla, javila sam se besno na telefon.

- Dobar dan.

- Mhmhmh, dan.

- Zovem iz Centra za socijalni rad u vezi jedne devojčice, ako ste zainteresovani i dalje za usvajanje?

Ispljunuh onu četkicu i izgovorih glasno u slušalicu: UJEBOTE!

I onda ponovih to isto par puta, čisto da potvrdim koliki sam kreten. Koliko puta sam samo zamišljala ovaj poziv i uvek bih ja bila sveža, raspoložena, doterana, odmerena kao Grejs Keli, a ovo je ličilo na razgovor s besnim i retardiranim majmunom. Ne meni, gospođi s druge strane žice. Posle neveštog izvinjavanja prekidanog štucanjem zbog one proklete paste i posle nekoliko minuta u kojima sam ja kružila s onom slušalicom po sobi kao ludakinja, konačno sam upamtila gde treba da dođem, kad i s kim. Završih razgovor na brzaka da još nešto ne zabrljam i pozvah muža, te se uputismo u dotični centar.

Sramota je reći ali je suva istina da sam tamo, pred direktoricom i par njenih koleginica, popila 4 pelinkovca, mada inače ne pijem i loše podnosim alkohol. Nije me ni taklo, kao da sam pila vodu. Sve što sam shvatila bilo je da se dete zove Ana, da ima malo manje od dve godine i da živi u blizini. Majka ju je ostavila još u porodilištu i sve do sad nisu spremili dokumentaciju za usvajanje. Zbog naše takve administracije to dete je bilo lišeno roditeljske ljubavi na dve godine, živelo je u lošim uslovima i bilo zapušteno. Napokon smo krenuli da je posetimo. Suprug i ja svojim kolima, ekipa iz centra svojim. Na sreću, jer da su čuli razgovor i moj napad ludila, verujem da bi se zaokrenuli i stavili nam veto na usvajanje dece zauvek. U panici sam zvala sve poznate ljude, dobila sam crveni osip na obe ruke, do lakata, mislila sam da će infarkt da me zdrma. Tih petnaest minuta vožnje bili su kao godina. Sestra je pokušala da me smiri i urazumi:

-Ne očekuj sad da je sve tamo okej, ko zna u kakvim uslovima dete živi, možda ima vaške, možda je prljavo, možda ti se ne dopadne, ne očekuj malu plavu s loknicama i plavim očima, kontroliši se! Uostalom, niko ti ne garantuje da ćete je vi uopšte dobiti, jer treba da dođe bar još pet parova.

Ja sam ostajala gluva na sve to, srce je lupalo i mislila sam da ću se onesvestiti svakog časa. Odjednom sam shvatila da nismo ništa poneli detetu na poklon, jer inače nije običaj da par koji dođe na razgovor može odmah da vidi dete. Ovo se desilo jer je bio avgust i ekipa je očigledno žurila na godišnji odmor, pa su se pravila zanemarivala. Kupili smo nekog užasnog kineskog roze psa, pudlu koja je lajala, doduše, nismo imali izbora jer je ta radnja bila jedina u selu.

Konačno se zaustavismo pred kućom na uglu ulice gde su nas dočekali hranitelji i poveli na sprat. Ni dan danas ne znam kako sam uopšte uspela da savladam te stepenice, ali znam da sam od silnog uzbuđenja odjednom postala mokra do gole kože, uši su mi se zapušile, nisam mogla da dišem. Ušli smo u prostoriju punu ljudi i sitne dece, sjatio se sav komšiluk. Sa svima sam se pozdravljala kao u magli i sela bez poziva na obližnji kauč, držeći onog plišanog psa kao pojas za spasavanje. Pogledom sam pretraživala kao skenerom, nisam znala koje dete da gledam, koje je naše. Utom glupa igračka zalaja jer sam je suviše stisnula i iz sobe se pomoli mala devojčica u pratnji hraniteljke, a ja sam odmah osetila da je to ona i srce mi je stalo. Dete je bilo nervozno, kao da je osetilo da se nešto čudno sprema, jer nije bilo pripremljeno uopšte. Nije htela da nas pogleda, ni da nas pogleda! Ja sam čučnula ispred nje i pružila joj igračku gutajući suze. Stisnula je usne i male šake su se stisle u pesnice, toliko da su pobelele. Izgledala je kao ranjena životinja koju su lovci opkolili. Igračku nije htela da uzme od mene, ali je hraniteljka uzela i stavila joj u ruke. Ona je odmah ispustila psa na pod i samo je tako stajala sa stisnutim usnama i očima punim suza i čekala streljanje. Onda smo se pravili da smo došli u goste da bi se dete opustilo, to jest, moj suprug se pravio. Ja sam samo sedela i suze su mi se slivale i kad sam ćutala i kad sam govorila, podjednako. Klinka se posle izvesnog vremena donekle opustila i počela da se povremeno obraća mom mužu, mene je i dalje ignorisala sve dok nisam izvadila telefon čija zvonjava joj se dopala. Stala je ispred mene i ja sam joj ga pružila, ona ga je zgrabila i odmakla se odmah dva metra dalje. Onda hraniteljka reče: „Kako se kaže?“, a dete promrmlja ne gledajući me: „Hvala, teto.“ Te reči nikada neću zaboraviti jer su prve koje mi je moje dete ikada uputilo. Hvala, teto...

Danima smo dolazili i od jutra do mraka ostajali, da bi se dete na nas naviklo. Ostali parovi su mahom bili na godišnjem odmoru, pa je njihova poseta bila dogovorena za kasnije. U međuvremenu se pojavila još jedna beba koju sam ja odbila da vidim i pored pritiska i nagovaranja od strane socijalnih radnika i supruga jer sam toliko želela Anu da sam čak u trenucima ludila govorila da ću da je kidnapujem ako nam je ne dodele. Čak sam to u jednom navratu rekla i socijalnoj radnici. Jer, ako je ne dobijem, znala sam da ću pasti mrtva. Onda se desilo nešto što se meni inače nikada ne dešava: poslužila nas je sreća. Ostali parovi se zaleteše na onu bebu, a Anu privremeno zaboraviše.

Posle desetak dana, s obzirom da niko iz Centra nije danima dolazio, ja sam nazvala da vidim dokle će ova agonija da traje. Socijalna radnica je mrtva 'ladna rekla: “Ako smatrate da je vreme, vodite je kući. Probni period traje šest meseci, za to vreme obilaziće vas socijalci iz novosadskog centra, pa ako sve bude ok, vaša je.“ Toliko o tome koliko se pazi na tu decu. Da bi uopšte ušli u grupu usvojitelja prošli smo strašne stvari, doživeli razna poniženja kojih ne želim ni da se setim, istresli gomilu para na silne papire, mesecima bili pod stresom, a onda nam neko bukvalno pokloni dete, bez da proveri da nismo možda pedofili ili serijske ubice, samo zato što žuri na godišnji. Takođe, uslovi u kojima je Ana živela bili su veoma loši. Samo ću reći da nije imala svoj krevet nego je spavala na prostirci ubačenoj u onu mrežastu korpu za igračke koju možete naći u svakoj kineskoj radnji. Tu je po celu noć ležala savijenih nogu, jer je korpa bila mala i nije mogla da se opruži tamo. Bila je prljava i zapuštena, nosila obuću dva broja manju pa su noktići bili urasli, ne mogu da pričam dalje jer mi dođe da ridam naglas kad se toga setim. Meni je bilo žao hraniteljke koja je bila mlada žena i to joj je bilo prvo dete koje je čuvala, čak i krstila, mada to nije dozvoljeno. Kako i ne bi, kad su je za dve godine ljudi iz Centra obišli samo JEDNOM. Takođe ju je dete zvalo „mama“, što nije po pravilima, ali tada to nije bilo toliko važno, mada sam kasnije shvatila da mi je učinila magareću uslugu time. Ja sam hraniteljima saopštila da mi možemo Anu da vodimo, ali ćemo je ostaviti eto još jedan dan, da se pozdrave, da spakuje ako treba nešto i da javi biološkoj majci da može da dođe da je vidi poslednji put. To je protiv pravila, ali ja sam ih prekršila jer sam želela da učinim bar nešto toj ženi, jer sam htela da je razumem kao žena ženu i mislila sam da pati. Ona je odbila i rekla da je Ana ne zanima. Ja sam jedna emotivna budala koja ne shvata kakvi ljudi mogu da budu...Takvi se ljudi razmnožavaju a ja ne mogu. Vrišti mi se!

Sutradan uveče su hranitelji doveli Anu kod nas. Dogovor je bio da sačekaju da zaspi, pa da odu. Oni su otišli posle pola sata, ridajući svi uglas i toliko uznemirili dete da je plakalo cele noći i ponavljalo „Hoću moju mamu!“. Kada tada nisam poludela, neću nikada. Na smenu smo je ljuljali, pokušavali da joj se dodvorimo, da joj skrenemo pažnju. Ona bi zaspala na pola sata, a onda sve ispočetka. Kad god bi se probudila i počela da vrišti u agoniji ja bih takođe počinjala da plačem toliko da sam jastukom zapušavala sebi usta da ne bih naglas počela da vrištim. Zaboravih da napomenem da moj suprug nije dobio NIJEDAN slobodan dan tim povodom. Kada ste trudni, onda devet meseci unapred znate da će beba doći, pripremate se, nabavite sve stvari za bebu. Kad vam se dete rodi, dobijate slobodne dane. Mi smo imali JEDNO PRE PODNE da kupimo šta treba, trebali smo da se raspitamo šta sve treba i da imamo para da kupimo odjednom sve: krevetić, garderobu za dete, obuću, pelene,cucle, sve ostalo. Moj suprug je ujutru već morao na posao, a ja sam ostala sama s dvogodišnjim detetom koje me ne poznaje dovoljno, niti ja njega, koje plače za majkom i traži da ide „kući.“ I onda me neki pljuju kad kažem „Prokleta Srbija!“ Prokleta je ona zemlja koja dozvoljava da se ovako postupa s decom i roditeljima, prokleta je što ima onakvu administraciju, ovakve zakone, prokleta je na mnogo načina i svakom roditelju ovde samo treba čestitati na hrabrosti da odgaja dete u njoj. Prokleta je što je moje dete kao i mnoga druga deca toliko propatilo čim je prvi put udahnulo, jer je dato na čuvanje ljudima koji nisu vodili računa o njoj . Teško mi je da dalje pričam o tome.

Posle nekoliko dana Ana je prestala da pominje mamu. Ja sam s njom šetala po ceo dan, pokušavala da je zabavim na sve načine, ali nisam mnogo dopirala do nje. Ponekada je imala noćne more. Onda se razbolela i morali smo u bolnicu, gde nisu hteli da nas prime jer knjizica (koja je još uvek glasila na biološku majku) nije bila overena.

Scena: hranitelji koje smo pozvali da dođu i mi šetamo od vrata do vrata i molimo lekare da pomognu Ani koja se drži za stomak i vrišti u velikim bolovima i plače. Svima objašnjavamo ko smo,niko od nas nije osoba na koju glasi osiguranje knjjižice, svi nas gledaju kao krave na licitaciji. Šalju nas kući bez lekova, na sreću, nije bilo ništa opasno jer je sutra bila dobro. Pa vi onda volite svoju zemlju, zemlju koja dozvoljava ovakav javašluk. Ja ne mogu!

Mog supruga je počela da oslovljava sa „tajo“, a mene je i dalje zvala po imenu, odbijala je da me prihvati jer se sećala da negde ima drugu mamu, posebno zbog toga što su hranitelji zvali bukvalno svakog dana telefonom i par puta pokušali da dođu, mada se to sme tek posle izvesnog broja meseci što je preporuka Centra za socijalni rad. Sve do jednom, kad je neko dete na igralištu stalo ispred mene i greškom me oslovilo sa „mama“. Ana je skočila, odgurnula tu malu, zagrlila me i viknula: “TO MOJA MAMA!“ Koliko sam samo čekala da me neko tako nazove, koliko puta sam zamišljala to. Kad je jednom počela više nikad nije prestala, mada mi sad daje nadimke i trenutno je aktuelan „Meo“. Mi nju u šali ponekad zovemo Anakonda :)

Posle pola godine dobismo Anu i zvanično, uz ponovno vađenje papira, zastoj u administraciji i naravno velike troškove, jer nijedan papir nije smeo da bude stariji od šest meseci, čak ni potvrda o krvnoj grupim i RH faktoru. Jer, RH faktor može da se promeni za pola godine i to samo u Srbiji .Onda su nam hranitelji najavili prvu posetu.

Mislila sam da će Ana da ih zagrli i da kuka da je odvedu kući jer je bilo očigledno da ih je poznala. Desilo se upravo suprotno, držala se sve vreme za moju nogavicu toliko jako da mi je napravila hematom, jer se poplašila da će da je odvedu. Nije htela da se obrati njima niti da se slika, samo je mene pratila u stopu i sedela mi u krilu. Kada su otišli, počela je da juri po sobi i da nas ljubi i vikala je SREĆNA SAM, SREĆNA SAM! Strašna jedna trauma za dete, ponovo.

Prošlo je skoro pet godina kako je Ana s nama, a kao da smo zajedno oduvek. Nisam imala pojma da neko živo biće može toliko da se voli, nisam imala pojma. Niti sam ikada, od bilo koga, dobila toliko ljubavi kao od nje.

I kad god pogledam u te plave okice, ja sam zahvalna. Ne državi, ne bogu, Ani. Jer konačno i mene neko zove MAMA.

Posvećeno Ani, najboljoj devojčici na svetu.

Ja taman došla da stavim priču od Trle Babe Lan kad Kometa već stavila... Žena je sjajna, iako se u svemu ne slažem sa njom, kao ni u prethodnom tekstu, značajno je što širi priču o usvajanju. Dok sam ja došla na fb a nije da sam bila davno, pre par sati, već podeljeno na mnogo fb zidova   

i ja dosla tim poslom   

Super je Trla Baba Lan! Našla sam njen blog kada ste ovde prvi put preneli neki njen post i sada redovno pratim. Ovaj još nisam pročitala.

I ovaj je odličan, naročito za nas. Ali moram da se osvrnem na rad njenog centra, majko mila  :afraid:!!! Ideš, upoznaješ dete, pa provodiš dane i dane sa njim, a drugi potencijalni usvojitelji su još u igri, pa onda ajd vodite je kući, žurimo na godišnji. Pa činjenica da su je za dve godine jednom obišli, a o uslovima u kojima je živela da ne pričam.

Ne slažem se jedino sa delom da su Trla i njen muž mogli biti i pedofili ili serijske ubice, jer su prilikom procene koje su prošli u matičnom centru već ocenjeni kao podobni i ušli kao takvi u registar. Ali je ipak neko morao da ih prati prilikom prilagođavanja kod hranitelja i vidi da li je dete spremno da se odvoji od njih i pređe kod usvojitelja. Kod nas je tako bilo. Odlazili smo kod hranitelja i sami, ali povremeno i sa soc. radnicom i morali smo i kada smo sami išli da joj podnosimo izveštaj kako napredujemo.

I još nešto... mislila sam i da hranitelji mogu biti samo osobe koje već imaju biološku decu, ali vidim da nije tako. Ili grešim?

Ja nisam htela da upućujem svoje zamerke jer sam oduševljena što jedna od nas govori javno o usvajanju. Ali kad je već Milkyway pokrenula... Ne dopada mi se odnos prema biološkoj majci. Opet ja zaštitnica bioloških majki Ali ono - takvi ljudi se razmnožavaju... aman, pa to nije svako, to je Anina biološka majka. Drugo taj postupak - ponudila je da je vidi poslednji put, kao neka milostinja usvojene majke prema biološkoj... I onda kada je odbila izvode se zaključci ovakvi i onakvi. Čak je i mm koji ima manje saosećanja sa biološkim majkama od mene i muškarac je pa je rekao da to ne govori ništa o osećanjima biološke majke.

Centar je užas, takodje i hranitelji, dom zdravlja, nemam reči...

Milkyway,
hraniteljstvo nema veze sa imanjem/nemanjem biološke dece. Hranitelj/ka takodje može da bude i singl osoba.

Simona ::Ja nisam htela da upućujem svoje zamerke jer sam oduševljena što jedna od nas govori javno o usvajanju. Ali kad je već Milkyway pokrenula... Ne dopada mi se odnos prema biološkoj majci. Opet ja zaštitnica bioloških majki :lol:Ali ono - takvi ljudi se razmnožavaju... aman, pa to nije svako, to je Anina biološka majka. Drugo taj postupak - ponudila je da je vidi poslednji put, kao neka milostinja usvojene majke prema biološkoj... I onda kada je odbila izvode se zaključci ovakvi i onakvi. Čak je i mm koji ima manje saosećanja sa biološkim majkama od mene i muškarac je pa je rekao da to ne govori ništa o osećanjima biološke majke.

Centar je užas, takodje i hranitelji, dom zdravlja, nemam reči...

Milkyway,
hraniteljstvo nema veze sa imanjem/nemanjem biološke dece. Hranitelj/ka takodje može da bude i singl osoba.

  , Simona, očekivala sam da reaguješ... Šalu na stranu, to je i meni zaparalo uši, ali i ja spadam u grupu zaštitnica bioloških majki... Opet, ko zna kakva je priča u pitanju. Nemojmo suditi.

Iste stvair su i meni zasmetale, ali ih nisam komentariala, jer ne znam da li je ona dodala nesto ili oduzela u ovoj prici. Drago mi je da je progovorila javno i da je pokrenula to pitanje. E, sad, tu ima i druga strana, kako ce ljudi gledati na njen odete posle toga, i na kave ce predrasude ona naici. Ipak je jos mala da bi se nosila sa njima.
Mada, ko sam ja da sudim, ona ima svoje razloge, pricu koju je ispricala kako zeli, podstakla je ljude na razmisljanje i to je ono sto je najvaznije. Dala je ljudima priliku da javno citaju kako se usvojitelji osecaju i sta prodju. I mislim da je to neprocenjivo!

KoMetaK ::

Da bi uopšte ušli u grupu usvojitelja prošli smo strašne stvari, doživeli razna poniženja kojih ne želim ni da se setim, istresli gomilu para na silne papire, mesecima bili pod stresom, a onda nam neko bukvalno pokloni dete, bez da proveri da nismo možda pedofili ili serijske ubice, samo zato što žuri na godišnji. Takođe, uslovi u kojima je Ana živela bili su veoma loši. Samo ću reći da nije imala svoj krevet nego je spavala na prostirci ubačenoj u onu mrežastu korpu za igračke koju možete naći u svakoj kineskoj radnji. Tu je po celu noć ležala savijenih nogu, jer je korpa bila mala i nije mogla da se opruži tamo. Bila je prljava i zapuštena, nosila obuću dva broja manju pa su noktići bili urasli, ne mogu da pričam dalje jer mi dođe da ridam naglas kad se toga setim. Meni je bilo žao hraniteljke koja je bila mlada žena i to joj je bilo prvo dete koje je čuvala, čak i krstila, mada to nije dozvoljeno. Kako i ne bi, kad su je za dve godine ljudi iz Centra obišli samo JEDNOM. Takođe ju je dete zvalo „mama“, što nije po pravilima, ali tada to nije bilo toliko važno, mada sam kasnije shvatila da mi je učinila magareću uslugu time.

Trlababalan.   
Svako ko u ovoj zemljici piše otvoreno o usvajanju što se mene tiče zaslužuje naklon. Trla piše zanimljivo, osobenog stila, kolokvijalnim jezikom, pomalo vulgarno, nabusito...sviđa mi se.

Izdvojila sam ovaj pasus jer bih ga mogla bukvalno potpisati. Isto.... toliko toga prođeš, izmuče vas propisno (verujte mi, mm I mene su izgnjavili poprilično X2) I na kraju, našu smo ćerku npr. videli danas, socijalni radnici su kasnili sat vremena, zadržali se ukupno 20 minuta, prokomentarisali "e, super, vidimo da ste se lepo uklopili, dođite sutra u centar po rešenje i možete za Beograd" Ja u   Uopšte ne preterujem, ne  dodajem. Tako je bilo. Ne mislim da oni opet treba nas da proveravaju ali izvin'te, šta ste vi mogli proceniti za tako malo? I ako smo već tako ležerni, čemu onda ono maltretiranje pre toga?
Drugo, uslovi gde je dete gajeno kod hranitelja. OK, naš sin je spavao na krevetu ali u dnevno-trpezarijskoj sobi/kuhinji na jednom rasklapajućem ugaonom krevetu zajedno sa hraniteljima... Zato I sad imamo muke da spava u svom krevetiću, ajde, to I nije tako strašno...ali u toj sobi se kuvalo, pušilo, sve....Mala beba.    Isto su ga socijalni radnici posetili samo jednom. Nije on bio zapušten ali nije ni negovan kao "najrođenije" ili su prosto moja očekivanja prevelika, tj. hraniteljka ni svoju biološku ne tretira ništa bolje. Isto sam u prvo vreme morala ja nju da tešim, da se osećam snishodljivo, da se stalno čujemo I tad nemamo konstruktivne razgovore (u vezi sa detetom) već slušam njene lamente I patetisanja, da izađem u susret njenoj želji I susretnemo se posle  tek 3 meseca (srećom, prošlo sve ok) itd..... Nije ni druga hraniteljka bila ništa bolja ili kao što rekoh, zbog iznenadne ekspeditivnosti centra (čitaj-idemo na godišnji odmor) nisam stigla više da zapazim. Jedina razlika koja je meni više prijala ili sam prosto bila iskusnija što je ta druga hraniteljka iskrenija u svojoj ulozi (nije patetisala, nije se stavljala u ulogu majke deteta već vrlo racionalno govorila o hraniteljstvu kao poslu koji joj donosi prihod).

Što se tiče izjave o biološkoj majci.....da, čitava ta situacija je neprimerena. Zove biološku majku da se pred odlazak vidi sa detetom?! Ne razumem. I onda sledi komentarisanje njenog odbijanja tog viđenja...
Ja izbegavam da stajem na bilo čiju stranu nekoga koga suštinski ne poznajem. Naravno, da su biološke majke bitne I da moj stav neće biti negativan o njima - one su rodile moju decu. Ali vrlo je nezgodno da mi ovde pričamo, a pričamo uopšteno o različitim ženama koje su na vrlo različite načine  došle do dece I takođe različite načine ih se odrekli. Šta hoću reći....ja kad čitam Simonine naznake I sa kakvom nežnošću piše o Vilenjakovoj biološkoj majci, jednoj obrazovanoj, osetljivoj, idealističkoj osobi I ja bih bila njena zaštitnica....Ali to nije priča o bio. majkama moje dece, niti je otkud znam, Ninine, Snedrinog, Lilymarovog deteta... Razumem I one usvojiteljke koje I ne mogu da osećaju izraženu empatiju a kamoli simpatiju prema određenim tipovima ličnostima ili određenom ponašanju, postupku.... Naravno, neće o tom svom duboko ličnom stavu pred detetom (svi su već prošli školice roditeljstva pa su valjda nešto I naučili)..... Ponavljam, skoro je nemoguće da pišemo o tako delikatnim pitanjima a zapravo ne možemo pisati o tome jer nije u redu da ovde razotkrivamo priče naše dece.
Tako da delom i praštam Trli. Osim onog o razmnožavanju. To je vrlo ružno.

Opet, hvala joj što u ovoj prokletoj zemljici piše o sebi na ovu tako bitnu a nedovoljno razrađenu temu.

KoMetaK ::... E, sad, tu ima i druga strana, kako ce ljudi gledati na njen odete posle toga, i na kave ce predrasude ona naici. Ipak je jos mala da bi se nosila sa njima.
Mada, ko sam ja da sudim, ona ima svoje razloge, pricu koju je ispricala kako zeli, podstakla je ljude na razmisljanje i to je ono sto je najvaznije. Dala je ljudima priliku da javno citaju kako se usvojitelji osecaju i sta prodju. I mislim da je to neprocenjivo!

Drago mi je kad vidim da ste se raspisale... Slažem se i sa Struzzo a sa Milkyway naročito u nežnostima prema biološkim majkama

Ali moja razmišljanja najviše idu u ovom pravcu kako je pisala Kometa... Eto vi znate da je Vilenjakova majka nežna, suptilna, intelektualna, mene poznajete odavde... Pa šta drugo da mislite o Vilenjaku pored nas dve tako sjajne nego da je sjajan   Šalim se malo, no u svakoj šali... ;)Da nemam šta lepo da kažem o biološkoj majci ne bih rekla ništa. Hteli to mi ili ne, ljudi će našu decu tumačiti i kroz biološke roditelje, i što je najgore ona će sebe tumačiti kroz njih. Pa meni su sami socijalni radnici na konačnom usvajanju govorili kako je biološka majka predivna žena i moje dete ne može biti drugačije nego predivno. A šta tamo gde biološke majke nisu predivne nego su još i skotovi? Ja nikako ne bih vukla tu direktnu vezu ali kad je vuku socijalni radnici šta da očekujemo od drugih? Što Meta kaže, danas su ti ljudi pročitali članak, svi su plakali, saosećali se... A sutra će njenoj Ani da kažu, biološka majka ti je skot, hraniteljica skot, a usvojena predivna, treba da joj budeš zahvalna, spasla te je, humanistkinja. Sve znamo koliko je to pogrešno. Za svaku Aninu tinejdžersku krizu će da tumače, eto jadna Trla, mislila je najbolje ali dete bezosećajne osobe nije moglo ni da bude drugačije, genetika je to, krv nije voda... A biološka majka je možda imala objašnjenje za svoje postupke, možda uopšte nije bezosećajna, možda bi da smo imali njen život i mi slično postupali ili ne bismo ali bismo razumeli. Mm i ja kad smo pričali smo oboje zaključili da ne bismo prihvatili taj gest da vidimo dete dan pred usvajanje. Naravno nezamislivo nam je iz ove pozicije da bismo mi ikad ostavili dete ali ako bismo... I šta da je videla Anu? Kakav bi to košmar stvorilo u glavi deteta? Još jedna polunepoznata žena koja plače i rida... I sećanja posle. Da se vratim na reakcije ljudi, možda Anina tinejdžerska kriza uopšte neće imati veze sa genetikom nego sa sasvim nečim desetim. Ali ljudi se ne udubljuju, uobičajena je priča da su biološki roditelji loši, ko može da ostavi decu sem najgori, a usvojitelji humanisti koji su spasli decu... Meni se dešavalo da preda mnom tako komentarišu, ja naravno nemam pravo da ispričam Vilenjakovu priču ali počnem da pričam da ima raznih ljudi, sudbina, situacija, da nismo bili u njihovim cipelama pa ne možemo da sudimo... Ali ne, često ne doprem do njih, "znaju" da samo loši ljudi mogu da ostave decu, a kad odrasli ljudi tako razmišljaju kako će deca i šta će govoriti našoj deci sutra... Možda zato je na zapadu toliko izraženo nastojanje da se razumeju biološke majke, da one imaju čitave svoje sajtove, pišu svoje priče zašto su dale decu na usvajanje, pišu kako misle o njima svakoga dana. Ono što Maakki piše i za ženu u toj situaciji koju poznaje. Sigurno postoji potreba da se razbije i ta predrasuda o biološkim roditeljima koji su obavezno loši ljudi.

No opet kako i Meta i Struzzo rekoše, to je stil Trle Babe Lan, ona ju je ispričala na svoj način, ima svoje razloge, planove za svoje dete... Ja sam i kod prošlog njenog članka razmišljala nije li to dobar put, obznaniti svima, napasti ih na svim nivoima. Možda ona i njena Ana imaju dovoljno snage da se nose, sa reakcijama raznih ljudi, verovatno da imaju. Možda su joj dozlogrdile reakcije pa je rešila da objavi priču, možda je to njen način borbe protiv predrasuda... Šta znam, ne poznajem ženu sem kroz njene priče i zato je tu toliko tih možda... U svakom slučaju dobro je za sve nas što je priča o usvajanju doprla do tolikog broja ljudi.

Da, ne poznajemo ni Trlu, ni biološku majku, hraniteljku....
Možda neko kad čita naše pisanje o hraniteljkama kaže: sram ih bilo, toliko kriticizma a one im decu čuvale.... Ne znamo sve, nemamo širu sliku zato je vrlo nezgodno i zauzeti stav, suditi.
Što se tiče reakcija ljudi, ljudi mahom ne znaju ko su biološke majke, ne znaju priče i ne smeju da znaju...ne znaju ni ono pozitivno, je l' beše poznanica tvoje mame prokomentarisala "ta" deca ne znajući da je Vilenjak predivan kao i njegova biološka majka. Mislim da se mahom i ne udubljuju previše i da imaju predrasude u startu prema deci i ljudima koji mogu da tu decu ostave.
Meni se čine da se i sama Trla nije previše udubljivala razmišljajući o tim budućim reakcijama. Ona je "ispljunula" svoje i to je to.
Opet, situacija sa viđenjem biološke majke i deteta tako pre nego što ga usvojitelji uzmu na adaptaciju je totalno nakaradna. Tako je nakaradan i njen (Trlin) stav o tome i komentar.
No, opet ne bih ja odmah stala ni na stranu te biološke majke..

Bar ne automatski....
Jedino čiju stranu držim bezrezervno je strana usvojenog deteta.

Pisale smo istovremeno pa sam ja u medjuvremenu još nešto dodala vezano za zapad i sajtove kako bi se razbile predrasude i o biološkim roditeljima... Trebalo je da napišem novi post nego ja samo dopunila...

Za hraniteljice se i ja pitam ponekad. Mada se ja trudim da kažem i lepo ponešto  Kada bismo razmišljale baš o svemu sa svih strana ne bismo pisale ništa, možda je to razlog što usvojiteljke retko pišu

Hehe, rekle smo manje-više isto...

http://www.roditelji.me/blog/2014/05/06/tamarina-i-dordeva-prica-o-usvajanju/

Što volim priče sa srećnim krajem.   

Lepo!     

lepa prica