Kako ste se prilagodile na ulogu mame

Nisam mogla da smislim bolji naslov.
Eto vec par dana, nesvesno, stavljam se u vasu kozu (verovatno obradjujem ideju o usvajanju) i shvatila sam da ti prvi dani kad dete dodje u kucu mogu da predstavljaju za roditelje-usvojitelje veliki sok. Ne mogu da formulisem osecaj koji imam....
Kad je zena trudna onda ima 9 meseci da se prilagodi na predstojecu ulogu. A kad neko udje u proces usvajanja, veci deo tog vremena/energije dok ne dobiju dete se utrosi na savladavanje prepreka i neizvesnost koju taj proces nosi.
A onda kad vam jave da imaju dete za vas sve se odigra munjevitom brzinom i tap....odjednom ste mama i tata. I citava koncepcija zivota, odn. one dnevne rutine koje ste imali, vam se menjaju u sekundi.

Da jos malo pojasnim, lako bih se ufurala u ulogu mame deteta moje drugarice. Ali da steknem taj osecaj trebalo je da prodje odredjeno vreme...

Kako ste se vi snasle tog prvog dana ili prvih dana? Kako ste se osecali kao mama, kako su vasi muzevi doziveli svoju novu ulogu.... Koliko je vremena proslo da se naviknete da ste postali roditelji...

Mislim da mogu pisati na ovu temu bez obzira na to sto mi nismo usvojitelji.
Draga Nabla isto je i kod nas roditelja koji nismo usvojitelji-veruj mi.
Zaista je tesko prebroditi prvih nekoliko dana,pravi sok i haos.
Trcimo i ja i mm sta bi sta je sad zasto place,a onda kad dodje vreme za kupanje pravi je haos bio jedno 7 dana,ja crkavam preznojim se 100 puta dok ga okupamo,pa dok ga obucemo auh da ti ne pricam.
Tako ti je dok se naviknes a to je tih nekoliko dana otprilike 7-10 posle je sve rutina,sve ide tako lako i glatko kao da to radis godinu,2 a ne nekoliko dana.
Nabla kad dodje taj dan sve ce ti biti mnogo lakse,malo straha,malo panike al sve to vredi truda-VIDECES DRAGA.

Slazem se sa Marom. I ja sam mislila da je trudnicama lakse jer imaju devet meseci da se pripremem na dolazak bebe, ali onog dana kada beba (ili malo vece dete) udje u kucu i nama koji smo usvojili, i majkama koje su rodile, nastaje sok i pitanje sta sada. Nije isto kada citas ili kada ti drugarice pricaju kako se cuva beba i praksa kada beba dodje.
Mi smo imali samo dva dana da spremimo sve za dolazak nase cerke. Pojurili smo, snasli se za krevetac i ono najosnovnije za bebu. Bila sam bas u frci. Ali nekako sam oduvek znala da mi lezi uloga majke i da cu se vrlo brzo snaci u svemu. Tolike zene su uspele, zasto ne bih i ja. Bilo je tesko (mada je to prejaka rec) nekoliko dana, a posle mesec dana sam se uhodala kao da ,,posao,, mame radim vec mesecima. Ma sve je to tako lako i prirodno.

Ja isto kao Mara nemam to iskustvo, na žalost ni ovo drugo , ali mislim da bi meni lično bilo isto. Mama je mama, i svakodnevni život sa tim detetom je čini mamom.
Mada kad dublje razmislim, mislim da bi meni najviše smetalo što bi drugi ljudi znali da mi nismo "pravi" roditelji toga deteta. To je mala sredina. Da živimo u nekom velegradu, ni ja ne bi imala pojma da je dete "usvojeno"

Anak,
tvoj odgovor me je podsetio na nesto sto smo bas pricali sa ljudima iz cszr. Usvajanje je jedan od nacina ostvarivanja roditeljstva (to sam ja i mislila tako ali psiholog mi je potvrdio). Mi smo usvojitelji samo dok traje postupak usvajanja. Onda kada usvojimo dete prelazimo u roditelje. Po svim pravima i obavezama smo izjednaceni sa bioloskim roditeljima. Sto znaci da smo mi pravi roditelji. I vrlo je vazno da se mi tako osecamo a onda ce se i dete tako osecati. To je mislim i najvaznije. E sad slazem se sa tobom da je zivot u manjem mestu komplikovaniji i da je nama u vecem gradu sto se sredine tice nesto lakse. Ali verujem da bi na razgovorima u cszr mogla da pitas kako resavati takve situacije. Takodje vise Kutanjki je usvojilo decu a da su iz manjeg mesta i stekla sam utisak da su iskustva pozitivna. Mozda se neke situacije razlikuju u vecem i manjem mestu. Npr kad smo pricali o skoli iako se savetuje da se ucitelju kaze da je dete usvojeno a i da on pred razredom "objavi" tu informaciju ja nisam sigurna da cu cak ni ucitelju ili uciteljici reci. To zato sto (pricali smo o tome na drugom topicu) treba im reci u nekoj idealnoj situaciji, da su oni ljudi oslobodjeni predrasuda pa da su na fakultetu obradjivali te situacije itd. Posto nisu, nisam sigurna. A i ako kazem ne dolazi u obzir da on ili ona tu informaciju deli pred celim razredom. Medjutim manje mesto moze biti drugacije. Koliko je u vecem gradu taj postupak potencijalno poguban jer mnoga deca zive u neidealnim porodicama pa nema smisla izdvajati to jedno dete i upoznavati svu tu decu, koja mogu da budu i surova itd toliko u manjem mestu vec sva deca znaju da je njihov drug ili drugarica usvojen/a. I vec dolaze u skolu sa tom informacijom i potencijalno predrasudama koje su poneli. Tako da ucitelj/ica svojom pricom moze da utice na njihovo prihvatanje deteta. Ta i ostale situacije mozda nisu lake ali opet treba razmisliti da li vi zivite vas zivot ili zivite zbog sveta. Mozda ne odobravaju svi ljudi ni vto... Svetu se ne moze ugoditi. Potencijalno mozda ce zivot deteta biti tezi nego da je vase biolosko ali sve se moze gledati sa vise strana. Mozda ce bas tom vasom ljubavlju i zajednickim snagama da prevazidjete neke eventualno sporne situacije postati jace, borbenije, spremnije za zivot. Mozda ce vise razumevati ljudsku prirodu i umeti da se snadje da nadje pozitivne ljude nego da mu je zivot bio sasvim lak. A tu ste i vi, kako ti ljudi umeju da odredjuju vama zivot tako mozete i vi da to ne dopustite ili ih cak i izbacite iz vasih zivota.

Sto se samog odgovora tice ni ja nemam jos licno iskustvo. Ali mislim da je ovaj proces usvajanja isto neka priprema kao i trudnoca samo na drugi nacin. Ja se stalno pripremam kao da ce sutra biti dolazak deteta a opet da taj trenutak moze i da ne dodje jos neko duze ili krace vreme. No verujem da kad dodje bice nesnalazenja i taj period navikavanja. Ali dobro proci ce to... Mene su opet iz cszr malo ohrabrili rekavsi nam da je najvaznije sto umemo da se smejemo i da je to najbitnije za decu. To bar umemo a ostalo ce doci vremenom. Sto se osecaja tice ja inace sve ljude prepoznam ili ne prepoznam na prvi pogled. Tako da mi je taj prvi trenutak vrlo vazan. E sad ne verujem da cu se bas od tog trenutka osecati kao mama i da cu odmah imati sva znanja, cak iako sad citam ovo ili ono i pripremam se, osecam da ce mi zatrebati bas nesto sto ne znam. Ali zivot vec nece biti isti, ni ja necu biti ista. Kao sto kad sam susrela svog supruga bez obzira sto je do zabavljanja proteklo neko vreme na nekom nivou ja sam "znala". Tako isto i jos vise pretpostavljam da ce biti za dete.

No, javicu se nadam se na temu sa realnom situacijom pa cu potvrditi ili malo izmeniti ovo napisano... :)

Simona, bices ti prava mama!

Hvala Eni

neznam sta reci.ja sam imala ocecaj odma da sam mama i da to malo bice sad zavisi od mene i ukucana.mozda nam je trebalo samo 1-2 dana da se prilagodimo zbog spavanja a ostalo sam imala iskustva jer imam brata mladjeg od mene 18.5 g i sa njim sam bila do 9 g jer sam se tad udala i otisla 75km dalje.inace sam imala ulogu oko njega ko da sam mu mama a ne sestra jer je mama vec sa njegova 3 meseca pocela da radi.tako da smo sestra,brat i ja sve to prolazili sa njim.
sto se tice sredine mi zivimo u maloj sredini i cini mi se da retko ko nezna da je ona usvojena.svi nam odobravaju i pohvajaju sto smo to uradili.neznam kako ce biti kad krene u skolu ali imam osecaj da nece biti problema sa tim ni tad ko ni sad.pozdrav

Prvi dan kad smo stigli sa Djinom kucom bio je cudan jer je konacno svanuo i taj dan kada dete ostaje u kuci preko noci kod nas.Nije nam bio sok jer smo dosta cesto bili sa decom sto sa sestrinim klincima sto sa deverovim curama.Snasli smo se fantasticno pogotovu moj muz.Trckarao je oko nje da joj pokaze kucu,igracke itd.....Isto tako sam i ja mislila da je drugacije bioloskim roditeljima jer imaju tih 9 meseci za pripremu ali ipak kazem da nije.Osecaj je fantastican!!!!!!!!!!!!!

Ja se ovde raspisala teorijski... a sad vec mogu i iz prakticnog ugla. Mada je osnovno isto kao recenica koju napisah u prethodnom postu - proces usvanja je isto neka priprema kao i trudnoca samo na drugi nacin. Nase dete je nas cekalo na kisi kada smo prvi put dolazili i odmah nas je nazvao mama i tata. Vec sam taj postupak govori koliko su detetu roditelji bili potrebni a kao i Nina ja sam odmah osetila da to sad malo bice zavisi od mene, a posto me zove mama nisam ni pomislila da mogu biti iko drugi nego mama. Muz je pre neki dan izjavio da je njemu ponekad u prvih mesec dana bilo cudno kad ga dete pozove tata, pomisli - koga ovo dete zove, a da ja sam tata... :))))) Ja se ne secam da se meni desavalo ista slicno. Jeste se zivot preokrenuo za 180 stepeni ali ja sam vise "zaboravila" onaj zivot od pre nego sto mi je navikavanje na ovaj zivot palo tesko... Ali spominjala sam i u mom dnevniku da sam ja takva, zivim u sadasnjosti a eventualno u buducnosti a proslost uvek ostavljam tamo gde je. A posto je ovo velika promena ja skoro da imam problema da se setim sta smo radili pre. Skoro je muzevljeva sestra pocela da nas ispituje kako je bilo u Atini za novu godinu a ja kao da se to desavalo u nekom drugom zivotu... Uglavnom ti prvi dani meni nisu bili nesto teski sem sto su fizicki i psihicki iscrpljujuci pa sam na kraju dana bila preumorna, a dete je u to vreme spavalo sa mnom a jako nemirno spava pa ni nocu nisam mogla da se odmorim... Ali sve je to ispunjeno velikom srecom zbog dolaska deteta, nismo radili, setali se, isli na razna mesta... Meni je bio tezi onaj period koji je dosao posle. To su nam najavili u skoli roditeljstva - kad dete shvati da ostaje ispitivace nase granice i od malog andjelka kog smo imali prvih dana pretvorice se u djavolka. To je izgledalo meni strasno, nisam roditeljstvo tako zamisljala, rat po ceo dan, bilo da hocemo da priredimo neko zadovoljstvo detetu, bilo da je neka obaveza, sve necu necu, svud samo otpor... Mozda je donekle kod nas bilo nezgodno sto je Vilenjak dosao u trecoj godini koja je inace teska, meni je bilo malo lakse kad sam procitala da je za trogodisnjake takvo ponasanje karakteristicno i da izludjuju i bioloske roditelje. E sad je vec nastupilo stanje rata i mira Tako da sve u svemu mislim da sam se ja prilagodila brzo, skoro odmah. Mada to samo osecanje roditeljstva jeste nesto sto se razvija, upoznajemo i sebe nove i dete se menja, prolazi kroz razne faze, i nas partnerski odnos se promenio a i ljudi oko nas su drugaciji...

mene svi pitaju dali je tesko odjednom da posatanes majka dvoje dece i to usvojene sto ja uvek kazem da neprimecujem da ih je dvoje jer kad cuvas jedno moras i drugo ili da ih hranis,kupas,oblacis bilo sta da se radi to je isto samo sto sve ide za jeos jedno dete.tako da mi nije bilo opste tesko da se navikenm na mikija posle skoro 2.5 g od dolaska marije.
stim da je on stariji i sve vise zna nego marija kad je bila mala ali i u pocetku nam je isprobavao granice jer je poceo da se ponasa kao dete od godinu ipo dana jer se pravio da nezna da se obuje koja na koju nogu ide obuca a marija je to radila sama od godinu ipo dana da se lepo obula.pa nece da jede samo 1-2 zalogaja i moras da ga hranis sto mi nije bil o jasno zbog cega kad hraniteljica kaze ona je njega ranila do zadnjeg dana i to kao 4 kasige kao koliko ima godina i tako puta 4 znaci sve ukupno je jeo po 16 kasika supe i sveg kuvanja i to sa malim kasikama ali sam ja to odma sasekla u korenu i dala sam da jede i to sve sta mu se stavi u tasnjir da mora da pojede jer on ipak vise nije mali a marija otkad sama jede,secenozem a on nezna i dan danas da ga koristi stim da i mariji dam samo nesto da isece i to sa onim reckavim sto nije ostar a on nezna opste da ga drzi u ruci
kao i simona mene iosto muci ta prica oko hranitelja jer se nekad samo seti njih i samo kaze tako je bilo kod i imenuje ih i tu prestane da prica jer zna da to nevolim ali i stos je da ih vise marija spominje nego on ali eto skoro smo pola godine zajedno i sad sve manje uporedjuje njih i nas jer ima sad dosta uspomena sa nama u zivodu da pricamo o tome
sve u svemu ja se super snalazim u ulozi majke i ponosna sam na to sto sam majka i sto dva mala bica zavise od mene i mog muza odnosno naseg taje kako ga deca nekad zovu

Nina,
i nas Vilenjak se bebira stalno kako ja zovem, bas sam to htela da spomenem u dnevniku kad vidim da si ti ovde pisala... Mi ga pustamo da to cini, dobro mozda je nama lakse jer je on jednce ali i zato sto uocavam da je to neka njegova potreba jer je prve mesece zivota proveo u domu a znamo kakvi su tamo uslovi. On toga ne moze da se seca ali cinilo mi se da ima neku fiksaciju za taj period i da sa bebiranjem postaje bolje, kao da sa nama prozivljava ono sto mu je nedostajalo... ali pisacu detaljnije o tome u mom dnevniku...

Ja sam odavno mama, zaboravila sam skoro onaj period pre. Nego nešto baš razmišljam da se nikad nisam navikla na druženje sa drugim roditeljima, mislim na druženje sa okolnim (biološkim) roditeljima. Sa druge strane moj muž to obožava. Tako se lepo uklapamo pošto on voli roditeljska druženja pa vodi Viktora mnogo češće na igralište i na rodjendane. Meni je to nevidjeni smor mislim ne zbog deteta, naravno da njega volim da izvedem i odvedem negde ali to znači da je on tamo sa drugom decom a da ja treba da razgovaram sa drugim roditeljima. Neretko su to priče o porodjajima, kašicama i prvim zubima. Sve čekam kad dolazi period da takvi razgovori prestaju ali izgleda kod žena neće skoro Sa očevima i nekako mogu da pričam jer oni ne vode takve razgovore ali onda me opet majke nešto popreko gledaju Ne znam da li je to zbog usvajanja, mislim da delimično jeste, ali svejedno i da nije toga ja ne volim te uobičajene razgovore. Prosto ne mogu da verujem da sam se porodila i da to prepričavam narednih sedam godina... Ne prepričavam ni prvi susret sa Viktorom kad god ugledam (usvojenog) roditelja, što je meni nekakva paralela sa tim... Uglavnom trudim se da odem na ta vidjanja više da me ne bi baš sasvim ogovarali, da bi se videlo da dete ima majku makar i nedruštvenu a i zbog Viktora, da nekad ja idem na te dogadjaje sa njim. Ali da mi je neko zadovoljstvo vala nije. Kako je kod vas?

Simona, nisi jedina... jeste da je Petar moje dete, i da smo prosli sve faze,ALI... u jednom tr enutku sam volela da pricam o svemu onome sto si navela da izbegavas, ali vec neko vreme mi vise prija da ne pricam o decijim problemima... ili o deci uopste. Vratila se moja profesionalna strana, pa su mi se i teme za razgovor promenile...valjda sam zeljna posla ...

Ema,
i Viktor je moje dete takodje. No ipak ne delimo isti put sa biološkim roditeljima pa nekad to može da zasmeta... Naročito onda kada ti roditelji ne znaju da je Viktor usvojen a ja ne bih da im to saopštavam. Ali opet mislim da zavisi od osobe, moj muž eto priča sa tim roditeljima, priča, skroz uživa u tim pričama sa njima. Ja nikad nisam postala deo tog nekog 'kluba roditelja', i dalje imam moj stari krug prijatelja, eventualno ponekad se Viktor druži sa decom mojih prijatelja pa se tu preklapamo. Ali neko povezivanje samo zato što su nam deca išla ranije u isti vrtić a sada u istu školu meni teško ide... Mislim trudim se, ljubazna sam kad se dese takve situacije opet zbog deteta prvenstveno... ali sve bih da se dešavaju što redje

Simona, nisam nista lose mislila time kad sam napisala da je Petar moje dete, vec sam mislila na to da sam mu bioloska majka...naravno da je majka ona koja odgaja dete, a ne ona koja samo radja.
A definitivno se slazem da treba zadrzati   neki stari krug prijatelja, neki stari zivot, nesto sto je licno. I to ne treba deliti ni sa kim,ukljucujuci i dete, tj decu...sta god to bilo...
Ja sam recimo, sticajem okolnosti, svo vreme provodila sa Petrom, i potpuno zapostavila sebe, na svim poljima. I ponekad sam imala utisak da se davim, u ulozi majke... pitala sam se da li je problem u meni, kako to da sam umorna, prezasicena i kako to da zudim za nekim stvarima i imam ogromnu grizu savesti...A onda sam shvatila da mi je najveci domet u npr izlascima bio odlazak kod lekara, da se ne secam kada sam pogledala neki film, izasla sa drugaricom, procitala knjigu, istovremeno oprala kosu i istusirala se...kada sam uradila nesto za sebe... SEbe sam u potpunosti podredila detetu, koje je bilo non stop bolesno...a tako nisam zamisljala majcinstvo.

A kada su konacno muke sa usima i nosem prosle, kada je krenuo u vrtic, onda nisam znala sta cu sa sobom... jer,zaboravila sam sta znaci imati sopstveno vreme i zivot. Pa sam pocela da radim, da tu i tamo odem na kafu sa drugaricama, ali bez Petra,da budem pomalo sebicna.
I, onda sam postala prava majka, tj onakva kakva sam zamisljala da cu biti. Nisam savrsena, ali nisam vise tako umorna, bez energije i elana. Pocela sam i vise da radim, jos to nije ono kako je bilo, ali bice....

Poenta je da nema sanse da nas iko pripremi na to sta nas ocekuje...meni je najteze bilo to sto nisam imala koga da zamolim za pomoc, za savet, sto sam dete sama vukla po bolnicama, i sto nisam imala sa kim da podelim koliko mi je nekada tesko bilo...sto se nisam isplakala kada je trebalo, sto se nisam vise borila za sebe. I dalje se to nije bitno promenilo,ali je Petar veci, samostalniji i samim tim je sve mnogo lakse... mnogo, mnogo lakse...

Sa druge strane, da se nije desavalo to sta se desavalo, ne bih znala koliko sam jaka i sposobna...ali, ono sto nisam znala, a sada znam je da ipak treba zadrzati mali deo sebe, samo za sebe, jer ako ne brinemo o sebi, kako cemo to raditi za druge...

Ema,
nisam mislila da si ti mislila nešto loše ali da ipak kažem... Imali smo mi na forumu i komentare da mi gajimo tudju decu zbog čega sam ja otvorila celu temu tako da povremeno naglasim i ono što je naizgled svima jasno.

Pretpostavljam da svako roditeljstvo ima težinu i lepotu o kojoj ranije nismo znali. Bolesti su posebna težina. Mi smo tu imali sreće pa su bile retke ali i onoliko koliko ih je bilo je opet stresno, ne može tada da se misli na nešto drugo sem na to da se ta situacija prevlada, a onda neka druga bavljenja nisu baš moguća. Nama je roditeljstvo bilo zahtevno iz drugih razloga, opet najviše vezano za usvajanje. Stalno smo morali da budemo prisutni i u vrtlogu nekih dešavanja a i Viktor dugo nije hteo nigde da ostane sam pa ni kod babe i dede. Medjutim vreme je činilo svoje a i taj trud koji smo ulagali da postane stabilniji i sigurniji. I tu se potpuno slažem da treba zadržati neki deo za sebe, naći svoje vreme i prostor. Deca su i sebična, hteli bi da smo stalno u njihovoj funkciji, Viktor meni zna da prebaci da hoću da se odmorim. Ja onda pitam je li to nešto loše, hoću da se odmorim, da imam vreme za sebe, je li moje samo da radim nešto? A kako i ti kažeš ako priuštimo nešto sebi onda smo sposobnije i za brigu o drugima...

Da li je moguce da je neko komentarisao usvojiteljstvo kao gajenje tudje dece ??????

O da. Evo je tema o tome https://kutak.forumotion.com/t2761-tudja-deca

Uzas...