Za verujuće...

cicsa, istina je da je ova vto mm i mene još više zbližila.

missile, pozdrav

Htedoh samo da ti kažem da neke stvari nisu posledica našig greha. Većina jeste ali neke nisu. Znam da kad nam se dešava ono što nije onako kako mi želimo, ide to čuveno pitanje

missile ::
Često se zapitam ŠTA sam tako jako zgrešila a ne uspevam da shvatim i da se pokajem, pa nosim na duši ovu kaznu steriliteta tako dugo.

Ima jedan događaj o opisan u Jevanđelju po Jovanu o slepom čoveku. On se rodio slep, a Isusa su pitali zbog čijih greha je kažnjen, svojih ili svojih roditelja. Isus im je odgovorio da nije pogrešio ni on ni njegovi roditelji... Htedoh reči, lepo je, potrebno i veoma svrsishodno da se preispitujemo i dozvolimo Bogu da nas menja ali eto dešava se i da mi previše gubimo energiju oko pitanja koja nam neće dati odgovor.

Iz ličnog iskustva ti savetujem, usmeri energiju na ono što ti može pomoći da zatrudniš, ako si žena koja veruje moli se i kakav god da bude ishod, raduj se draga jer smisao života nije samo u deci...

Zaista te grlim jako i želim ti blagoslovenu bebeću godinu

Mozda nas je On odabrao jer zna da se mozemo nositi sa svim.

Hvala, HappyGirl!

Slažem se sa Happy Missile. Mada ponekad razmišljam kao ti.
Onako realno. A u stvarnosti-sve me boli. Duša koja bi trebala pripadati Bogu-najviše.

Danas mi je kuma preporučila da pogledam jedan film, to je iz ruske pravoslavne produkcije.
U pitanju su tri priče, i po naslovu i bukvalno. Možete ga naći na you tube-u pod tim imenom, ili pogledati na ovom linku odakle sam ja izgooglala http://www.manastirklisina.com/index.php?option=com_content&view=article&id=161:2011-09-15-14-49-14

Nećete se pokajati, meni, koja mnogima nisam ni blizu po okrenutosti duhovnim pitanjima se jako dopao. Onda će nekima još i više

Orli Plakala, smejala se, plakala, smejala se Fantastične priče. Podsetile su me na neke koje bih mogla da podelim sa vama...kad budem raspoložena za to.

БЕСЕДА

о смрти као спавању
Лазар, наш прцјатељ, заспа;
него идем да га пробудим (Јов. 11, 11)
Господар живота назива смрт спавањем. О каква неисказана утеха за нас! О каква слатка новост за свет! Смрт телесна, дакле, не значи уништење човека него само заспалост од које може пробудити Онај који је и прву прашину пробудио у живот речју Својом.
И кад Господ викну: Лазаре! човек се пробуди и оживе. Господ зна име свакоме од нас. Кад је Адам знао име свакоме створењу Божјем, како не би Господ знао свакога од нас по имену! Не само да зна, него Он нас и виче по имену. О слатког и животворног гласа Јединог Човекољупца! Тај глас може од камења створити синове Божје! Како да нас не пробуди од сна греховнога!
Неки човек беше дигао камен да убије брата свога. Но у том тренутку учини му се да чу глас мајке где га зове по имену. Само чу глас мајчин - и рука му задрхта. Он испусти камен и застиде се од греха намераваног. Глас мајчин пробуди га од смрти греховне. Па кад глас мајчин спасава и буди од смрти, како ли тек глас Створитеља и Животодавца!
Кад год је Господ викнуо некога ко је био мртав само телом, сваки се пробудио и устао. Но није се сваки пробудио и устао од оних који су били умрли душом, кад их је Господ викнуо. Јер за ово пробуђење, за ово васкрсење, треба и сагласност воље умрлога. Јуда! зар целивом издајеш? Тако викну животворни глас, но мртвац оста мртвац, и грешник се не пробуди. Савле, Савле, што ме гониш? викну исти животворни глас, и успаван грехом пробуди се, и мртви оживе. Ваистину, дубљи је сан греховни од смрти, и спавач се не буди лако.
Слатки Господе, пробуди нас од сна греховног, пробуди Господе! Теби слава и хвала вавек. Амин.
IZVOR

Bio mi sveštenik malopre da sveti vodicu pred Vaskrs...Divan je...Smiren, opušten...On je inače nov, promenio nam se
pred slavu, pa ga i nisam dobro poznavala, ali mi je još onda ostavio
lep utisak, a sada tek...Počeli smo da pričamo, i kada sam mu rekla šta
me muči, naravno, biranim rečima, da mi se posle deset godina dešava
nešto što željno čekam, ali da imam nekih komplikacija i da moram da
mirujem u kući, sve je ukapirao. Seo je i pola sata pričao sa mnom.
Čak će da dodje ako hoću da me pričesti kući, jer ne smem ja nigde. Duša jedna od čoveka.
Objasnio mi je da trudnice ne moraju da se striktno pridržavaju telesnog posta u vidu hrane, zbog bebe, što sam i znala zahvaljujući nekima odavde i mojoj kumi koja je bolje upućena u te stvari, a mm ionako nije tu, pa ne moram da brunem za taj aspekt Dovoljno je jedan dan pred pričest na vodi postiti, a ako ne smemo, ne mora ni to
Da je bitniji duhovni post i molitva kao i odricanje par dana pred pričest stvari koje su nam bitne i od kojih kao "zavisimo", misli na jutarnju kafu, omiljenu seriju...Ja sam prokomentarisala da je dovoljno da se ne čujem sa mm, našta se on nasmejao. Ne znam da li je ovde mesto ovom postu, ali sam baš sretna pa sam htela da podelim sa vama

Trudimo se da ne tražimo samo greške kod drugoga. Setite se Isusove priče o trunu i deblu. Možda nam nalaženje istih, čak i tamo gde ih ima, može puno toga reći i o nama samima!
„Iz iskustva znam da su ljudi podeljeni u dve kategorije. Treća kategorija ne postoji; ljudi pripadaju ili jednoj ili drugoj.
Prvi podsećaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se, na primer, muva nađe u bašti punoj cveća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primetiti, i zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Počeće da kruži unaokolo i osetiće se sasvim lagodno u smradu. Postoje ljudi koji podsećaju na muvu. Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno, i u životu uvek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.
Druga kategorija jesu oni što podsećaju na pčelu, čija je glavna osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada bi se pčela našla u sobi prepunoj nečistoće, sa komadićem bombone u uglu, ona bi zanemarila svu nečistoću i sletela na bombonu.
Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok one rđave ne preoznaje. To je druga kategorija ljudi, koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvek trude da prikriju zlo kako bi zaštitili bližnje, dok se ljudi prve kategorije trude da izlože zlo i da ga iznesu na površinu.
Kada neko dođe kod mene i počne da optužuje druge ljude, dovede me u tešku situaciju i ja mu navedem ovaj primer. Tada mu kažem da odluči kojoj kategoriji želi da pripada, kako bi mogao da nađe ljude iste vrste i da se sa njima druži.“
Starac Pajsije Svetogorac

orline ::Bio mi sveštenik malopre da sveti vodicu pred Vaskrs...Divan je...Smiren, opušten...On je inače nov, promenio nam se
pred slavu, pa ga i nisam dobro poznavala, ali mi je još onda ostavio
lep utisak, a sada tek...Počeli smo da pričamo, i kada sam mu rekla šta
me muči, naravno, biranim rečima, da mi se posle deset godina dešava
nešto što željno čekam, ali da imam nekih komplikacija i da moram da
mirujem u kući, sve je ukapirao. Seo je i pola sata pričao sa mnom.
Čak će da dodje ako hoću da me pričesti kući, jer ne smem ja nigde. Duša jedna od čoveka.
Objasnio mi je da trudnice ne moraju da se striktno pridržavaju telesnog posta u vidu hrane, zbog bebe, što sam i znala zahvaljujući nekima odavde i mojoj kumi koja je bolje upućena u te stvari, a mm ionako nije tu, pa ne moram da brunem za taj aspekt Dovoljno je jedan dan pred pričest na vodi postiti, a ako ne smemo, ne mora ni to
Da je bitniji duhovni post i molitva kao i odricanje par dana pred pričest stvari koje su nam bitne i od kojih kao "zavisimo", misli na jutarnju kafu, omiljenu seriju...Ja sam prokomentarisala da je dovoljno da se ne čujem sa mm, našta se on nasmejao. Ne znam da li je ovde mesto ovom postu, ali sam baš sretna pa sam htela da podelim sa vama

Dušo bitno je da si sretna, i da te razgovor učinio sretnom.

Mirjana ::Trudimo se da ne tražimo samo greške kod drugoga. Setite se Isusove priče o trunu i deblu. Možda nam nalaženje istih, čak i tamo gde ih ima, može puno toga reći i o nama samima!
„Iz iskustva znam da su ljudi podeljeni u dve kategorije. Treća kategorija ne postoji; ljudi pripadaju ili jednoj ili drugoj.
Prvi podsećaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlači nečistoća. Kada se, na primer, muva nađe u bašti punoj cveća prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primetiti, i zaustaviće se na nekoj nečistoći koju nađe na zemlji. Počeće da kruži unaokolo i osetiće se sasvim lagodno u smradu. Postoje ljudi koji podsećaju na muvu. Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno, i u životu uvek traže loše strane, nipodaštavajući i odbijajući prisustvo dobra.
Druga kategorija jesu oni što podsećaju na pčelu, čija je glavna osobina da uvek traga za nečim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada bi se pčela našla u sobi prepunoj nečistoće, sa komadićem bombone u uglu, ona bi zanemarila svu nečistoću i sletela na bombonu.
Ona zna samo za dobre stvari u životu, dok one rđave ne preoznaje. To je druga kategorija ljudi, koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvek trude da prikriju zlo kako bi zaštitili bližnje, dok se ljudi prve kategorije trude da izlože zlo i da ga iznesu na površinu.
Kada neko dođe kod mene i počne da optužuje druge ljude, dovede me u tešku situaciju i ja mu navedem ovaj primer. Tada mu kažem da odluči kojoj kategoriji želi da pripada, kako bi mogao da nađe ljude iste vrste i da se sa njima druži.“
Starac Pajsije Svetogorac

Baš tako!

Treba se zamisliti!

Starac i konj
Bio jednom jedan starac u jednom selu, vrlo siromašan, ali čak su i kraljevi bili na njega ljubomorni jer je imao prekrasnog bijelog konja. Takav konj nikada prije nije viđen – njegova ljepota, njegova velika gracioznost, njegova snaga. Kralj je tražio tog konja i nudio ogromnu cijenu, ali starac bi odgovarao: «Ovaj konj nije za mene konj, on je osoba, a kako možete prodati osobu? On je prijatelj, on nije imovina. Kako možete prodati prijatelja? Ne, to nije moguće.» Čovjek je bio siromašan i bilo je svakojakih iskušenja, ali nikada nije prodao konja.
Jednog jutra otkrio je da konj nije u štali. Okupilo se cijelo selo i svi su rekli: «Bedasti starče, mi smo već unaprijed znali da će ti jednom konj biti ukraden. A ti si tako siromašan – kako bi mogao zaštiti tako skupocjenu stvar? Bilo bi bolje da si ga prodao. Mogao si dobiti koju god cijenu si htio, svaka i najviša cijena, bila je moguća i sada konja nema. To je prokletstvo, zla sreća» Starac je rekao: «Ne pretjerujte, recite samo da konj nije u štali. To je činjenica, sve ostalo je prosudba. Kako možete znati je li to zla sreća ili nije? Po čemu sudite? Ljudi su rekli: «Ne pokušavaj nas zavarati. Možda nismo veliki filozofi, ali ovdje ni ne treba filozofa. Jednostavna činjenica je da je blago izgubljeno i to je zla sreća.» Starac je rekao: «Ostat ću kod činjenice da je štala prazna i da konja nema. Drugo ništa ne znam – je li to zla sreća ili blagoslov – jer to je samo dio. Tko zna što će uslijediti?» Ljudi su se smijali, mislili su da je starac poludio. Oduvijek su znali da je bio pomalo lud inače bi prodao konja i živio bi u bogatstvu. A živio je kao drvosječa, bio je vrlo star i još uvijek je sjekao drva, donosio ih iz šume i prodavao. Živio je iz dana u dan u bijedi i siromaštvu. Sada je bilo potpuno sigurno da je poludio.
Nakon petnaest dana konj se jedne noći vratio. Nije bio ukraden, otišao je u divljinu. I ne samo da se on vratio već je sa sobom donio dvanaest divljih konja. Ponovo su se okupili ljudi i rekli: «Starče, bio si u pravu, a mi smo bili u krivu. To nije bila nesreća, dokazalo se da je bio blagoslov. Žao nam je što smo navaljivali.» Starac je na to rekao: «Opet pretjerujete. Recite samo da se konj vratio i recite da je s njim došlo dvanaest konja – ali nemojte prosuđivati. Tko zna je li to blagoslov ili nije? To je samo dio.
Dok ne znate cijelu priču kako možete prosuđivati? Pročitate jednu stranicu knjige, kako možete prosuđivati cijelu knjigu? Pročitate jednu rečenicu na stranici, kako možete prosuđivati cijelu stranicu? Pročitate samo jednu jedinu riječ u rečenici, kako možete prosuđivati cijelu rečenicu? Život je toliko ogroman – samo jedna riječ, dio riječi i vi ste prosudili cjelinu! Nemojte reći da je ovo blagoslov, to nitko ne zna. Ja sam sretan u svom neprosuđivanju, nemojte me ometati.»
Ovoga puta ljudi nisu mogli puno toga reći, možda je starac ponovo bio u pravu. Ostali su šutjeti, ali u sebi su znali da je on u krivu. S konjem je došlo dvanaest prekrasnih konja. Uz malo treninga moglo bi ih se prodati i donijeli bi mnogo novaca. Starac je imao mladog sina, samo jednog sina. Sin je počeo trenirati divlje konje i samo tjedan dana kasnije pao je s divljeg konja i slomio noge. Ljudi su se ponovo okupili – a ljudi su posvuda ljudi, poput vas/nas – ponovo su prosuđivali. Osuda se tako brzo javlja! Rekli su: «Bio si u pravu ponovo se dokazalo da si u pravu. To nije bio blagoslov to je isto bila nesreća. Tvoj jedini sin je izgubio noge, a bio ti je jedina potpora u starim danima. Sad si siromašniji nego ikad.»
Starac je rekao: «Opsjednuti ste prosudbama. Ne pretjerujte. Recite samo da mi je sin slomio noge. Tko zna je li to nesreća ili blagoslov? – nitko ne zna. Ponovo samo dio, nikad ne dobivate više. Život dolazi u dijelovima, a prosudba je usmjerena na cjelinu. «Nakon nekoliko tjedana država je ušla u rat sa susjednom državom i svi mladići iz grada su prisilno uvojačeni. Samo starčev sin je ostao jer je bio bogalj. Ljudi su se okupili plačući i jecajući jer iz svake kuće mladići su prisilno odvedeni i nije bilo nikakve mogućnosti njihovog povratka budući da ih je napala velika država i borba je bila unaprijed izgubljena. Neće se vratiti. Cijeli grad je plakao i jecao i došli su do starca i rekli: «Bio si u pravu, starče! Bog zna da si bio u pravu – to je bio blagoslov. Možda je tvoj sin bogalj, ali je još uvijek s tobom. Naši sinovi su zauvijek otišli. Tvoj je barem živ i s tobom i malo po malo će početi hodati. Možda će malo šepati, ali će biti u redu.»
Starac je ponovo rekao: «Nemoguće je razgovarati s vama, ljudi, vi stalno i stalno prosuđujete. Nitko ne zna! Kažite samo: Vaši sinovi su bili prisiljeni pridružiti se vojsci, a moj sin nije bio na to prisiljen. Ali nitko ne zna je li to blagoslov ili nesreća. Nitko nikada neće to moći znati. Samo Bog zna...»

Čitam i smejem se!
Kao da slušam svog Paroha dok razgovara sa mnom o nekim mojim davnim uverenjima i htenjima. I dok ja nestrpljiva kukam nad zlom sudbinom, on me ovakvim pričama uverava da sam Bog zna zašto se nešto ne dešava i da je tako sigurno najbolje za mene.
Ali neverni Toma, uvek ište da vidi pa da poveruje.
Naravno, odavno sam se uverila u istinitost njegovih poruka, a tek iz ove perspektive......eeeee!

Juče čitam malo o gordosti, Bogu namrskijem grehu, kojom smo na žalost svi zaraženi. Pa, kao, pokušavam poukama da se lečim i pročitam:
"Video sam", kazuje jedan starac, "u jednoj obitelji još uvek mladog sabrata, poznatog po svojim podvizima i po svojoj nezlobivosti; na moje oči su ga povredili, pa čak i uvredili, a on je u dobrom raspoloženju oćutao, nimalo se ne promenivši u licu.
"Brate, ko te je i kako naučio ovakvoj nezlobivosti?"
"Pa zar oni zavređuju moj gnev," odgovori ovaj, "jer, to nisu ljudi, već lepi psi, nisu dostojni da se ljutim na njih."
"Tada je moju radost," nastavi starac, "zamenila duboka tuga zbog ovog brata koji propada i užasnut sam otišao od njega, moleći se za njega i za sebe."

Dugo se borim sa samom sobom, a i sa ljudima oko sebe. Merim, odmeravam, pitam se da li reći ili prećutati. Šta ako povredim nekoga, jer ne razume? Šta ako mu nanesem veću štetu, jer ga ne upozoravam? Sputavajući sebe, jednom nešto rekoh, a oni će meni da stalno pričam o veri i dosađujem Sorry! Ja se budim s molitvom, sa njom i ležem. Bog mi je uvek u srcu i mislima. Neodvojivi deo mene, ja!
Već sam pričala sa Duhovnikom(iz poštovanja pisano velikim slovom) o nekim nesuglasicama na forumu, a nametnula se potreba da to opet uradim. Ne mogu samo ni da mu prebacujem svoj teret, a da ne slušam šta mi kaže, tj. ne uradim što mi je rekao. A rekao je stvari od kojih sam se i sama naježila prošlog puta. Zato sam prećutala. Mislila sam, možda on ne shvata kakve su ovo okolnosti. A on misli da ja ne shvatam da je istinu uvek potrebno reći i da se ne treba bojati ljudi, već Boga i posledica svojih dela, pa i prećutkivanja.
Ja ipak ništa konkretno neću reći. Neću ispravljati "krive Drine"! Biblija, taj najčuveniji bestseller(znam da bi se ovo moglo okarakterisati kao pleonazam), se može nabaviti svuda. Ko želi da čuje, ima gde i da čuje! Ko želi da vidi, ima gde i da vidi! Ja eventualno mogu odgovoriti na konkretno, meni postavljeno pitanje, a pitam vas imam li pravo reći da mi je zasmetalo ovo ili ono? Ako neko ima pravo da priča protiv vere, na forumu koji se time ne bavi, zašto ne bih i ja smela da kažem da me ta i ta izjava boli i vređa, a što je mnogo bitnije od mojih osećanja, da ta i ta izjava nikako nije na korist onom ko je izjavio, već mu samo može odmoći?
Ne moramo se razumeti. Probajmo ne povređivati jedni druge.
I tihi bojkot povređuje, ali je svakako bolji od raznoraznih zluradih upadica i loših tumačenja nečijih poruka!
Ja svaku nesuglasicu probam da ispravim razgovorom. Da objasnim i tražim oproštaj, kako bih mirne duše mogla otići na Pričešće. Međutim ako neko ne želi da čuje i uporan je u tome da sam ja licemer koji provocira, onda je to samo njegov problem. Što je do mene, probala sam da uradim. Teret koji čovek ne može podneti, ispoveda Gospodu, kome je svaki naš teret lak i koji će pomoći sigurno. Kada i kako? U najbolje vreme, na najbolji mogući način! Bez sumnje! Ako u meni nema dovoljno ljubavi prema mom bratu ili sestri, on nas sve neizmerno voli, pa će svaki nedostatak dopuniti.



Bila sam jako opširna, znam. Moglo je i drugačije. Citirati, pa dati komentar. Ne verujem da je to način, niti da je ovo mesto za takve priče.
Bila sam opširna, znam. Trudila sam se da sve stavim u par rečenica i ovo je bila najmanja moguća mera, kao uvod za poruku koju želim da pošaljem, a ona glasi:
Još uvek traje Veliki, Časni post. To je prilika za svakoga od nas da više računa povede o stanju svoje duše. Da se ispravljamo, popravljamo, a praštamo pre svega.
Ovo svakako nije vreme za osuđivanje ili iznošenje tuđeg prljavog veša, a naročito ako niste ni bili svedoci onome o čemu pričate! Nikoga od nas Bog neće pitati šta je radio ovaj ili onaj, već šta smo radili mi!
Ne poznajemo se, ali svi smo deca istog oca. Neki u to ne veruju, drugi veruju. I ovi koji veruju se razlikuju po načinu na koji prihvataju tu istinu i veru. Dakle, drugačiji jesmo i to nam je dozvoljeno! Zato nam treba biti dozvoljeno i da svako kaže svoje mišljenje. Ako neko proklamuje greh, valjda i ja mogu reći:"To nije dobro!" Šta me briga da li taj neko misli da je bolji ili gori čovek od mene? Kakve to veze ima sa proklamovanjem greha? Možda ste svi bolji od mene! Možda sam ja u poređenju sa vama mali bedni crv, ali i ja imam pravo da kažem:"Nemojte se prljati! Ne grešite! To nije dobro!" I reći ću. Od sada, pa sve dok sam ovde, reći ću!

"Dar mentalne energije dolazi od Boga, vrhunskog bića i ako mi koncentrišemo naše misli o toj istini postajemo skladni s ovom velikom moći." Nikola Tesla

За једнога древног беседника прича се, да се трудио и дању и ноћу, да се усаврши у беседништву. Неко му рече: „Демостен ти не да да будеш први беседник!" На што он њему одмах одврати: „ни ја њему, да буде једини!" — Ако не можеш бити првокласни светитељ, као свети Антоније, не опусти руке и не реци: од мене не може бити ништа! Него уложи труд, да удвостручиш свој талант. У дому оца мојега многе су обитељи, рекао је Господ. Ако заслужиш да се настаниш и у најмању од тих обитељи, бићеш славнији и срећнији од свих царева на земљи, који су икада постојали. Свак према своме таланту. Нити ћеш ти бити свети Антоније, нити ће сам свети Антоније заузети цело царство Божје.

У време Сабора у Никеји завађени клирици писаху тужбе један против другог и даваху цару. Цар Константин прими све те тужбе, па и не отварајући сажеже их на пламену свеће. И рече цар зачуђеној околини својој: „кад бих ја својим очима видео епископа, или јереја, или монаха на делу грешном, ја бих га покрио својом хаљином, да нико више не види грех његов". — Тако овај велики хришћански цар постиде клеветнике и затвори им уста. Наша вера забрањује нам да будемо шпијуни туђих грехова а налаже да будемо неумитне судије својих. Болесник у болници заузет је својом сопственом болешћу, те нема ни воље ни времена, да испитује друге болеснике и да се руга њиховој болести? Нисмо ли сви ми у овоме свету као болесници у болници? И не налаже ли кам обична памет, да гледамо своју болест а не туђу? Нека нико и не помишља, да ће се у оном свету излечити од своје болести. Овај свет је само болница и лечилиште, а у ономе нема болнице: онамо је само или двор или — тамница.

Сви који побожно хоће да живе уХристу Исусу,
биће гоњени (II Тим, 3, 12; Дела Ап. 14, 22).
И Господ Исус ово је прорекао, и Својим примером доказао. И апостоли су ово рекли, и својим примером доказали. И сви богоносци Оци Цркве, исповедници и мученици, ово су рекли, и својим примером доказали. Треба ли онда још сумњати, да се кроз тесна врата улази у Царство Божје? Треба ли и за час недоумевати, да нам кроз многе невоље ваља ући у Царство Божје? Не, ту више нема никаква основа нити оправдања сумњи. Може ли овца живети међу вуковима и не бити од њих нападата? Може ли, свећа пламтети усред изукрштаних ветрова а не бити повијана тамо и амо? Може ли благородна воћка расти украј друма а не бити сметана од мимопролазника? Тако ни Црква побожних душа не може не бити гоњена, и то гоњена: од незнабожаца, од идолопоклоника, од јеретика, од одступника, од страсти и порока, од греха и безакоња, од света и демона. Исто тако нити једна побожна душа може остати без гоњења, било спољашњег било унутрашњег све док се не растави од тела и света. Може неко и противити се овоме и доказивати друкчије по своме рачуну и по својој логици. Но ту не помаже ни разум ни логика једнога човека: хиљаде распетих говоре другчије, и хиљаде спаљених вичу друкчије, и хиљаде исечених доказују друкчије, и хиљаде потопљених сведоче другчије. О браћо моја, хришћанска вера је силна не само кад се слаже са чулним разумом и чулном логиком него и кад се (и баш нарочито кад се) противи чулном разуму и чулној логици. Који хоће побожно да живе, биће гоњени. То апостол прориче у почетку хришћанских векова, а двадесет хришћанских векова одају многогласни ехо, који потврђује истинитост пророчанства.

Orli, ovaj tvoj duhovnik i mene uteši

Св. Јован Златоуст дивно каже: „Порок нема свог сопственог лица, него узима у зајам лице добродетељи.”
Зато је Спаситељ и рекао: долазе у оделу овчијем, a унутра су вуци грабљиви (Мат. 7, 15). Назови лажова лажовом, лопова лоповом, убицу убицом, блудника блудником, клеветника клеветником, и огорчићеш их. Назови пак кога хоћеш човека: поштеним, чесним, несебичним, истинитим, справедљивим, савесним и — озарићеш га и задовољити.
Опет по Златоусту говорим: „Добродетељ је нешто природно у човеку, док је порок нешто неприродно и лажно.” Ако се неки човек и ухвати у пороку, он брзо оправдава свој порок неком добродетељи, облачи га у рухо добродетељи. Заиста: порок нема свог сопственог лица.