Bioloski roditelji

Za mene u bioloski roditelji jos uvek donkle misterija. Citala sam ovde na forumu i usput saznavala iz razlicitih izvora neke cinjnice koje zahtevaju paznju i verovatno neku strategiju. Nisam posebno istrazivala tu temu, ali sam neke slucajeve dozivljavala tako da moram o tome nesto da kazem, ali i da saznam vasa misljenja i iskustva, licna ili tudja. Naime, deca koja su usvojena vaspitavaju se tako da znaju da su usvojena jer se ne smeju i ne trebaju lagati. U redu. Istovremeno deca se lazu, na jedan finiji nacin i navodno zbog zastite samog deteta, o tome ko su im i kakvi su njihovi roditelji-mislim na negativne slucajeve. I sada, to dete izgradi idealnu sliku o svojim bioloskim roditeljima koji su mozda neodgovorni, neradni, zavisnici, kriminalci ili sociopate. Onda, kad dete stupi u kontakt sa tim bioloskim roditeljima, ima slucajeva da ga oni emotivno zloupotrebljavaju, traze da dete krade pare od usvojenih roditelja i donosi njima. Dete je nepripremljeno, ne zna da prepozna zloupotrebu, sazaljeva bioloske roditelje, srecno je sto ih je upoznalo i cini sve za njih, a na stetu usvojenih roditelja. Sta onda?

Treba im reći istinu kroz odrastanje. Ne treba ulepšavati istinu o biološkim roditeljima. Bar ću ja reći istinu o svemu što znam. Doduše u našem slučaju nije strasna, pošto je dete ostavljeno u porodilištu, jer je ona smatrala da je za nju i dete to najbolje rešenje. Ako dete bude zelelo da upozna biološku majku, biću uz njega, ali biće pre toga upoznato sa svim činjenicama. Iz meni poznatih slučajeva ni jedno dete nije izrazilo želju da upozna biološke roditelje, ukoliko je raslo i odraslo sa istinom o svom poreklu i ukoliko je sebe izgradilo kao ličnost i našlo svoje mesto pod suncem

Naše roditeljstvo nije lako jer ne smemo da govorimo ni loše, ni suviše dobro. Ipak mi odgajamo decu od najranijih dana, a ta priča isto kreće od tada i vremenom se proširuje. Najbolje je reći ono što se zna i slobodno reći ako nešto ne znamo. Ja imam tačno zapisano šta znam od czsr a šta su informacije od hraniteljice. Gledam da govorim što više činjenički. Onda kada dete podigne dosije ima najmanje petnaest godina. Već tada je u tinejdžerskom dobu, znači nije dete, mada je naše dete. Može biti i starije,, odrasla osoba. Ako bilo koga potkrada mi smo nešto zabrljali opasno u vaspitanju i za to nam nije krivo ni dete, ni biološki roditelji, krivca isključivo možemo da nadjemo kad pogledamo u ogledalo. Za mene je sasvim normalno da će usvojeno dete kao i svaki drugi čovek želeti da zna svoj početak života i svoje poreklo. Ne očekujem bilo kakvu promenu naših odnosa naprotiv očekujem da će naši odnosi biti još čvršći i bolji kad i to prodjemo, samim tim što ćemo proći zajedno a što će dete biti osoba koja više poznaje sebe i svoj identitet. A i kada ne bi bilo tako isto bih činila. Upravo zbog ovog što Danara kaže. I kod nas je Viktorova biološka majka činila najbolje što je za dete i stoga ga je rodila iako je pretpostavljala da ga neće gajiti. I ja isto činim najbolje za njega pa čak i da se to loše odrazi na naše odnose. To uopšte nema veze, majka valjda misli na dete, ono što je najbolje za njega a ne na kalkulaciju i sebe...

Ima slučajeva i kod bioloških porodica da jedni druge podkradaju, zloupotrebljavaju, iskorišćavaju, tako da se po meni ne treba opterećivati sa tim. Vaspitati dete da bude što bolji čovek i upoznati ga još od malih nogu sa cinjenjicama da je usvojeno. Neki ljudi koji su pre mnogo godina usvojili dete kažu da treba sa tri godine detetu već pričati da je usvojeno

Ja kad bih toliko razmisljala o bioloskim roditeljima i svemu vezanom za usvajanje bih skrenula. Sve price o usvajanju su teske na svoj nacin a nasa je jedna od komplikovanijih pa se nisam ni minuta dvoumila dal da usvojimo dete ili ne. Da sam par dana razmisljala o toj zivotnoj prici naseg sina mislim da bih odustala i pogresila jako. Uvek ce mo i muz i ja sve najbolje govoriti o bioloskim roditeljima i ako nam sin izrazi zelju da ih potrayi pomoci ce mo mu rado. A samim tim sto je nas sin veliki vreme je da mu uskoro kazemo da mu mi nismo praviroditelji i da ima drugu pravu mamu i tatu.

Trkosoca,
nama je na neki način možda lakše nego roditeljima koji su usvojili sasvim malu decu, samim tim što se deca sećaju perioda kod hranitelja, dolaska kod nas... Mi smo prvi put pričali o biološkoj majci tri meseca nakon Viktorovog dolaska kada je on upitao nešto oko rodjenja. Jedino što bih ja terminološki izbegla to 'pravi roditelji' jer vi jeste pravi roditelji takodje. Ja sam u početku koristila biološka majka, kasnije biološka mama i po imenu, sada ako je spominjemo to je po imenu a tako je i Viktor zove. Ponekad kad pričam nešto oko usvajanja i sličnih priča koristim prva mama i druga mama. To sam isto videla da rade na zapadu i dobro je jer se detetu locira vremenski kako se nešto dogadjalo.

Ja sam već počela sa pričom kako je mala došla kod nas . Pričala je priču o mami i tati ( hraniteljima), pa sam joj ja ispričala kako je rodila jedna žena i dala da je čuvaju taj i taj dok ne nadje mamu i tatu. Da su za to primali platu, kao vaspitacice u vrtiću. Ovu priču ću s vremena na vreme da ponavljam.

Citala sam o tome da je bilo slucajeva da se bioloski roditeji tj. majke naknadno pojavljuju i traze da im se vrate deca. Nesto slicno je pisalo i na ovom forumu. Da li neko zna za takav slucaj iz iskustva drugih i sta zakon kaze o tome?

Ak si usla u proces usvajanja trebas znati da kad se i desi takav slucaj u centru za soc.rad nemaju zakonsko pravo otkriti ime usvojitelja. Ali i i sve to je kratkog daha, od danas do sutra. Cim jednom odustanu od deteta bioloski roditelji se tesko predomisle a i deca ne zele da ih vide jer su ih ostavili kad su im bili najpotrebniji. I najiskrenije sam ti rekla ako budes postavljala suvise pitanja nikad neces usvojiti dete. Ne opterecuj se, usvoji dete i uzivaj kao sto ja uzivam. Cetiri ipo g dete, nema pelena, ucenja da hoda, ucenja sta jesti, ... Sin nam spava celu noc ne budi se, jede sve redom, miran je, sam se oblaci , umiva, uci da pise slova . Pored njega smo se odmorili maksimalno. A i da trazi da upozna biolosku mamu ici ce mo sa njim i pomoci mu. Zelim i tebi isto i opusti se!!!!!!!!

Pisala sam više puta o ovom pitanju ali mislim da je značajno za usvojene roditelje i da je pojava bioloških srodnika ono što na neki način često plaši, pa da se malo ponavljam. Kod nas u školi roditeljstva je bila jedna žena koja je stalno strahovala da će joj se biološka majka deteta pojaviti na vratima. Tako da smo se dosta bavili tom temom. Preporučujem da postavite to pitanje u školi roditeljstva ako je niste prošli kako biste sebe ojačali. Iako je meni bilo u tom trenutku više smor, ono aman ženo hoćemo li otići više na druge teme, više puta sam kasnije shvatila da sam tu mnogo sigurnija nego mnogi usvojeni roditelji (možda je to do mene ali mislim da je i pojašnjavanje u školi roditeljstva imalo uticaj).

Postoji zakonska procedura kako se odriče od deteta, davno sam ja čitala o tome, možda se i nešto i menjalo. Čini mi se da majka ima pravo da se u toku mesec dana predomisli. Ukoliko se dete oduzima isto mora da prodje czsr, sud... Kažem savetujem da pitate, nama je to pričano ali bilo je davno... Ne bi bilo loše da imamo sveže informacije. Koliko se ja sećam opet zakona, ne može biti usvojeno mladje dete od tri meseca. Najmladje dete za koje znam da je usvojeno je imalo šest meseci a većina naše dece je imala dve, tri, četiri godine... S obzirom da znamo da je većina ostavljena prilikom rodjenja to je prilično vremena koje je proteklo i u kome su biološkim roditeljima da se nešto promenilo mogla biti vraćena deca. Možda neka i jesu a naša deca koja su otišla na usvajanje su bila ona gde je situacija bila nepromenjena.

Ono što je važno razdvojiti i što ja razdvajam Viktoru kad pričamo o usvajanju da je odricanje od deteta ili oduzimanje jedan proces a da je dodeljivanje deteta nama drugi proces. To su dva odvojena procesa u kojima se mi nikada ne srećemo, u kome se drugi proces dešava posle prvog. Usvojeni roditelji nisu odgovorni za bilo kakve životne okolnosti bioloških roditelja.

Usvojena deca su zakonski samo naša deca. Njihovi biološki roditelji su izbrisani iz izvoda matične knjige rodjenih i upisana su naša imena. Stoga nema nikakvog razloga za strah. Ukoliko smatramo da dete ne treba da vidi biološkog roditelja može on da se pojavljuje koliko god hoće, on nema nikakvog zakonskog prava da bude tu ili ima ga koliko i svi drugi stranci. Zatim ja sam čitala da devedeset pet odsto bioloških majki nikad neće se tako pojaviti na vratima zbog deteta, koliko god da pate za njima one znaju da imaju nove mame i tate i ne žele da svojim pojavljivanjem uznemire dete.

Ali da, ja znam i za drugi slučaj, valjda iz onih pet posto Kod mog kumčeta u razredu ide jedna usvojena devojčica i njena biološka majka je došla na čas i učiteljica je dozvolila devojčici da izadje i popriča sa njom. Roditelji su posle napali učiteljicu jer ona nije sagledavala ovo što gore napisah da je sa zakonske strane dozvolila detetu da izadje sa strancem. Opet nije ni ona nju otela, samo je razgovarala i otišla. Koliko god takva situacija bila uznemiravajuća, meni je uznemiravajuće da se susretnem i sa hraniteljima a kamoli da mi bane biološka majka, opet pitanje je sa aspekta celog života da li je to nešto toliko štetno za dete. Dete se ionako pita na koga liči, šta su razlozi zbog kojih je ostavljeno, da li ga je biološka majka volela... To što se upustila u potragu i kršenje zakona da bi ga pronašla moglo bi samo da znači da je voljeno. Ja bih kad bi se dogodilo dozvolila vidjanje, ali to sam ja, naša situacija. Roditelj ima sva prava po zakonu da to ne dozvoli. I mislim da je vrlo važno da se mi osećamo sigurno a ne da imamo neki strah da će nama neko našu decu oduzeti ili oteti ili ne znam šta... taj strah je prilično iracionalan. I u ovom scenariju gde se biološka majka pojavila što je valjda jedna jako, jako retka situacija, nije se desilo ništa sem razgovora. Tako da se tog straha treba oslobadjati.

Ja uopste nemam strah od bioloske majke. Svako dete ima pravo da odluci kako ce dalje , dal ce zeleti da upozna majku ili ne. A ako se kojim slucajem ona pojavi dozvolicemo sinu da odluci hgoce li razgovarati sa njom ili ne. Iako nismo upoznali njegovu majku iz njene zivotne price shvatam da joj zivot nije bio ni malo lak i zao mi je nje jako. Mozda gresim al meni je i hranitelja bilo zao i plakala sam svih pet dana koliko smo isli na upoznavanje sa nasim sinom. Do danasnjeg dana se setim cesto hranitelja i nesto mi tuga jer su naseg sina voleli i pazili kao da im je rodjeno dete a malo koji hranitelji to rade.

Trkosoca,
da li ćete se videti ponekad sa hraniteljima?

Ovo roditeljstvo je bar meni donelo čitav niz osećanja koja se teško mogu sva iskazati rečima. Zato ponekad razumem i ljude koji imaju sasvim drugačije shvatanje usvajanja od mog. Ja sam i prema biološkoj majci imala ili imam mnogo osećanja, protivrečnih ponekad... Slično je i prema hraniteljima samo ne tog intenziteta i iz drugih razloga. U svemu tome gledam da izadjem prvo na kraj sa sobom a onda da sagledam šta je najbolje za Viktora. I ono što mislim da mu ne može koristiti suzbijem, savladam u sebi. A da je lako - nije...

Ja bih volela da se vidjamo ponekad ali to nije dobro za malenog. I kad su nam iz njegovog centra zasoc.rad bili u poseti hteo je da ide hraniteljima. Cim vidi soc.radnice odmah se seti svega i hoce da ide a ove nase iz centra ne poznaje i svejedno mu je. Ovih dana smo skupljali dokumenta za konacno usvojenje i on je isao sa nama jer ga nije imao ko cuvati pa je poceo kontati da se nesto desava. I onda je krenuo bojkot prema nama i pominjanje hranitelja stalno.

Uh... Ja do danas nisam sigurna šta je pametno činiti zato upitah to pitanje. Kad pričam sa roditeljima čine mi se sigurniji u tu odluku od mene. Volela bih da sam i ja ali eto... valjda svako ima neku slabu tačku a možda ima i do okolnosti, deteta, njih, načina kako je dete živelo dok je bilo kod njih, sve to utiče... Neki roditelji prekinu odmah odnos sa hraniteljima a neki malo kasnije. Neki se vidjaju. Mi smo se prvi put videli nakon tri meseca a od tada se vidjamo jednom godišnje. Prošlo je više od pet godina i ove godine smo se samo čuli zasad.

Nadam se da ćete i tu doneti najmudriju odluku za vas i vašeg sina Trkosoca. Javi kad bude konačno usvajanje da se i mi malo radujemo

sto se tice hranitelja nas dve se cujemo mozda 4-5 puta godisnje i uvek ona zove.lp da oseti da imamo nekih problema ili cak mozda cita ovde sta pisem pa zove ili je stvarno slucajnost jer koliko znam nisam govorila da sam na nekom forumu a ni ona nije meni rekla
miki se 1 javio kad je ona zvala pre par meseci ali nije znao sa kim prica ona je bila fer i samo mene trazila a kasnije pitala ko je to bio miki ili marija on me par puta pito ko je to jer mu glas bio poznat,rekla sam da je jedna moja bivsa koleginica,a zadnji put kad je zavala posle rodjendana njegovog video je kako mi pise na mob i pito ko je jer po imenu povezo, a pito da li je hraniteljica ili vec ko i odma mm rekli mamu zvala ta i ta jer su videli ime i prezime,posle sam promenula ime da nepoveze da je ona,dosta sto se ja cujem sa njom a netreba i on

Trkosoca, mogu biti opustena i istovremeno proaktivna, kao sto mogu biti pod stresom, a da ne preduzimam nista. Zapravo, ljudi su razliciti. Ja licno hocu da procenim sve potencijalne rizike i strategije da se oni preduprede. Sve ostalo je bozja volja. Ti si zadivljujuce srecno prosla i to cini se bez velikih muka.

Inace, sto se tice te majke koja se pojavila u skoli, treba prijaviti policiji. To je mozda samo razgovor, ali mozda i put do sledeceg pojavljivanja, zahtevanja ili ko zna kakvog postupanja. U svakom slucaju i sam razovor predstavlja uznemiravanje maloletnog deteta, a i uznemiravanje roditelja. Zatim, ono sto me interesuje, sta se desava ako je usvojeni roditelji prijave policiji. Cini mi se da u tom slucaju oni moraju da daju svoje podatke policiji. sta biva sa poverljivoscu podataka?

Nina,
to meni deluje baš mnogo puta da te zove ali ako tebi ne smeta onda nije problem. Ja sam to sagledavala drugačije. Mi smo ostali u odnosu sa hraniteljima zbog Viktora i njih a ne zbog mene. Tako da sem ono baš u početnom periodu nismo mi imale neke teme za raspričavanje u čule smo se jedino radi dogovora za to vidjanje jednom godišnje. Ovog puta nije bilo ni toga (zbog njihove strane, ne naše).

Gabriela,
Usvajanje je jedan kompleksan proces sa svih strana, emocionalno, definicijski, kako god... Takodje trebalo bi postići neki balans da ne bude suviše pridavanja značaja tome a opet da ne zaboravimo da smo usvojeni. To nije uvek lako a tokom procesa se menja. Meni se čini da je čak obrnut kod roditelja i dece. Mi se bavimo usvajanjem jako u početku, kada postajemo roditelji, dok su tu još hranitelji, socijalni radnici, dok se dete navikava... Onda naše bavljenje vremenom opada i u najvećem broju situacija se ne bavimo usvajanjem nego samo roditeljstvom. Sa druge strane dete dok je malo ne bavi se tim pitanjima ali kako raste i njegova svest se povećava pitanja identiteta i toga ko je ono a ko su biološki roditelji i mi dobija sve veći prostor. Ono što je nama pretpostavljam kao roditeljima cilj je da dete što uspešnije prodje kroz taj period, da se što uspešnije nosi sa svojim putem. Stoga ćemo se uvek pitati jesu li laka rešenja uvek i najbolja rešenja (evo kod Nine i mene je uskoro i šest godina kako su njen i moj sin došli pa još nam je aktuelna tema hranitelja a kamoli da pitanja bioloških roditelja rešiš jednim potezom ).

Ne znam kako se dešavalo u slučaju devojčice čija se biološka majka pojavila u školi. Moja kuma nije bliska sa njenim roditeljima, do tada nije ni znala da su usvojeni, jedino ih vidja na roditeljskim sastancima. Jedino znam da devojčica nije sedam dana dolazila u školu nakon toga a onda se ta tema više nije spominjala. Ja ponekad pitam da li je deca zadirkuju ali pošto je ona opasna, trenira neku borilačku veštinu i zna da prebije i dečake, to nije pogodna meta za zadirkivanje.

Zakonski da, u takvoj situaciji kako rekoh kao i za svakog stranca imamo pravo da prijavimo policiji. Ne znam kako se policija nosi sa tim podacima ali trebalo bi valjda da ono što njima prijavimo da bude poverljivo. Opet tu dolazi do te kompleksnosti usvajanja. Zakonski to jeste stranac ali u uobičajenom značenju te reči to je majka deteta. Ne samo zbog toga što je to po značenju nego i zbog toga što mi, dete, mi zajedno gradimo neki odnos prema njoj i celoj priči. I jednog dana će dete a preko njega i mi uspostaviti odnos sa biološkom majkom pa kako bi se saznanje da smo je prijavljivali policiji odrazilo na dete i na naše odnose... U svakom slučaju mi u tom trenutku znamo priču, i koliko je situacija opasna za dete, školsko dete je dovoljno zrelo da sa nama može takodje da priča o toj situaciji a i eventualno možemo da potražimo savet psihologa. No to je jedna ekstremna situacija za koju sam ja mislila da se dogadja u filmovima samo dok nisam čula da se u mojoj okolini eto desila. No ipak, ogromnoj većini nas ovde ako ne i svima neće se nikad desiti pa jedino možemo teoretski da raspravljamo o tome... To sam više pomenula u procesu oslobadjanja od iracionalnog straha koji mi se učinilo da roditelji često imaju (mada ja ne, a evo ni Trkosoca). Eto i kad se situacija iako skoro nemoguća ipak realno dogodi rešiće se nekako pa nema potrebe provoditi život u strahu.

Da, jasno. Cudi me da u skoli roditeljstav ne govore o tome. Jer, konkretno meni, ne bi bio problem postojanje samih roditelja vec ako oni imaju neka potrazivanja za sebe i drugu decu koja su kod njih i pokusavaju da to ostvare preko usvojenog deteta. Da budemo realni, ima puno prevaranata, a mnogi od tih roditelja mogu da budu veoma prefrigani i istrenirani da se domognu para i materijalnih dobara ne birajuci sredstva. Ja tu nisam spremna za kompromise. I cak sam sigurna da svaki kompromis vodi u propast.

Oni nemaju pravo da saznaju gde je usvojeno dete, podaci postoje u centru za socijalni rad i kod matičara. Niko od njih ne sme da pruži podatke biološkim roditeljima o tome gde je dete usvojeno. Mi se doduše i ne plašimo toga , jer teško da će majka koja je ostavila na rodjenju tražiti u budućnosti. Dete vaspitavam tako da prema biološkoj majce ne stvara bilo kakve emocije, jednostavno to je žena koja je rodila i dala i kraj.

Danara, mislim da je to ispravan pristup. Pitam se kako to izgleda u slucaju usvajanja starije dece, jer ona vec znaju gde su zivela i gde zive njihovi bioloski roditelji.

Mi radimo suprotno i govorimo mu sve najbolje o bioloskoj majci. Kazemo da je to zena koja ga je rodila da je siromasna nije imala novaca i uslova da se brine o njemu , da mora puno da radi. Zelela je da mu nadju roditelje koji ce mu pruziti ono sto ona nikad nece moci. A i reci cu mu ako ga nekad potrazi da slobodno stupi u kontakt sa njom ako zeli. Ako nas sin izrazi zelju kad poraste da nadje biolosku majku rado cu mu pomoci. U skolici su nas isto ucili da govorimo pozitivno o bioloskoj majci.

Nas sin ne zna nista o bioloskoj majci ali zna gde je ziveo i sve o hraniteljima. I meni je jako krivo sto je ovo takav proces da mora da se prekine svaki kontakt sa hraniteljima. Ja bih najsrecnija bila kada bi nam oni ostali prijatelji za ceo zivot ali to je nemoguce i bolje je za dete da se prekine svaki kontakt sa njima.

Gabriela,
ti si nekako odlučila da su biološki roditelji "loši momci" i što god mi govorile pojavljuju se novi momenti šta bi oni mogli da budu. Većina od tih stvari se neće dogoditi. Čuješ priču, znaš da li si za takvu situaciju spremna ili ne. Ako te biološki roditelji toliko plaše možda da sačekaš neku priču u kojoj uopšte nisu živi. Ali ni za dete ni za tebe nije dobro da imaš neki toliki strah ili pritisak vezano za njih. Neki ljudi možda traže pare, pa imamo takve sigurno i poznanike ili rodjake, pa naučimo da kažemo ne i kraj. Što se deteta njega valjda vaspitavamo, usmeravamo... Ako je nešto tu pogrešno naučeno onda je opet i do nas. Kada je odrasla osoba, sam zaradjuje svojim novcem može da raspolaže kako želi.

Trkosoca,
što morate da prekinete odnose sa hraniteljima? I mi i mnogi usvojeni roditelji smo ostali u nekom kontaktu bližem ili daljem sa njima. Ja slično kao ti kada govorim o biološkoj majci sam prvo i sama emotivna pa onda tako i govorim. Ali retko pričamo, no pošto smo već davno ipak u tim retkim prilikama savladali priču spomenem je kad situacija nalaže po imenu kao neku svoju dragu ali udaljenu prijateljicu. Videćete i krene škola non stop se radi nešto lično naročito iz sveta oko nas koji u trećem postane priroda i društvo. Ja ove godine mislila pustiće nas malo od radjanja i sličnog kad danas vidim vremensku liniju, da deca obeležavaju šta im se i kad desilo u životu. Rekla sam Viktoru da kad to budu radili kako želi, ako želi da pomene usvajanje može ako ne krene od četvrte godine i kaže da se pre toga ne seća... Pričali smo kako su bezobrazni što daju ta lična pitanja i da to ne bi tako trebalo tako da bude a kad već daju šta nas briga, nije dužan da im polaže račune. On je navodio i druge primere kad deca neće sigurno biti radosna da govore o svojim vremenskim trakama. Sigurno neka njegova drugarica neće voleti da se seća da su joj se baš te godine razveli roditelji a druga da joj je te godine umro otac. Ti koji pišu udžbenike kao da pišu za neka bića u savršenim pričama i sa savršenim situacijama pa samo jedva čekaju da ih dele sa celim razredom. Ali kako je tako je... No i zbog toga nam je potrebno da mi sami budemo načisto sa pričom kako bismo mogli da te lekcije koje dolaze iz godinu u godinu lakše da prebrodimo.

Da me neko ne bi pogrešno razumeo, ne mislim ništa liše o ženi koja je rodila moje dete, niti bih detetu ikad nešto ružno rekla o njoj, samo želim da budem objektivna i ne želim da dete stvara iskrivljenu sliku i da živi život latino serije. Moje dete je znalo samo za hranitelje i oni su bili ceo njen svet. Danas sa tri godine ona na njih gleda kao na vaspitacice iz vrtića i počela je u priči hraniteljicu da oslovljava "teta s. ..." . Prebolela ih je skroz, ali ih pamti još uvek i retko spomene. Sa hraniteljima jednom u dva tri meseca razmenimo po koju poruku i to je to.

Što se tiče bioloških roditelja i zakona, kod nas (u Srbiji) je to veoma jasno, tj. biološki roditelji nemaju podatke ni mogućnost pristupa podacima o usvojenom detetu i njegovim novim roditeljima.

Ono što je novo u našem okruženju tj. u R. Hrvatskoj jeste da je u toku javna rasprava o izmeni zakona u tom smislu da (parafraziram) pravo na uvid u dosije ima punoletni usvojenik, usvojitelji i biološki roditelj !?! .

Čitala sam da će udruženje "Adopta" koje se bavi pitanjima usvajanja u Hrvatskoj pokrenuti inicijativu (illi je već pokrenulo) da se takve izmene (koje se tiču uvida u dosije od strane bioloških roditelja) ne unesu u zakon. Nadam se da će uspeti.

Smatram da bi takva izmena bila direktno narušavanje privatnosti usvojenog deteta i njegove nove porodice!