Izlazna strategija

Struzzo ::Ovo je samo deo prenet sa hrvatske Rode.
Odmah da naglasim da je ovo istraživanje malo bajato, kao I procenti. Ali suština nije u tome.
Sad nemam dovoljno vremena ali ako je neko voljan preneti I naše postove na ovu temu, bilo bi lepo.  

Pa onda priča neka počne....

 

Shizika ::I ja sam mishljenja da je "pravo" vrijeme za roditeljstvo individualno. Ali smo uglavnom shto starije- to tezhe za odrzhavanje. Znam da moje mishljenje odudara od vecine. Promatram majke oko sebe i vecina onih koje su se teshko dochepale roditeljstva su predaniji, pozhrtvovniji roditelji.
Ja sam svjesno ostavila "rad na bebi" za kasnije godine jer je moja mati imala karcinom jajnika sa 37 godina a umrla je sa 47. Chekala sam da predjem tu "baksuznu" godinu sa urednim nalazima pa da zatrudnim. Svjesno sam u prvom krugu ishla na konjsku dozu stimulacije, uz uvjeravanje mog ljekara (koji je podanik farmacijske industrije) da je bezopasno. Radim Papa test jednom godishnje. U septembru bezvezan nalaz, u novembru biopsija potvrdjuje predkancerne celije, imam kolposkopiju pod opcom anestezijom krajem ovog mjeseca. Jeste, problemi te vrste sa cerviksom su uglavnom izazvani virusom. Moje genetsko naslijedje i visok estrogen nisu za zanemarivanje. Ali imaju li uticaja i ovi dodatno unesheni hormoni?
Ja ne mislim da je zhena iz novinskog chlanka izmishljena. Meni je roditeljstvo iscrpljujuce. Istina, uprazhnjavam neki intenzivni model, ali ja sam takav tip osobe. Ne radi se samo o chuvanju djeteta dok je budno, vec nocne smjene sa bebama, pa kad su bolesni, pa odabir vrtica, shkole, ... I naravno, briga o tome dokad cemo biti u stanju da o djetetu brinemo.
Bila sam u situaciji da je sve shto sam htjela debela beta, i chinilo se da ce odatle sve ici lako. Ali potom ste na iglicama dok ne chujete rad srca, pa do isteka prvog tromjesechja, pa do ovog testa, pa do onog UZ, pa do porodjaja. Pa su onda brige druge vrste, ali naravno da je tu i neizmjerna sreca koja se nisachim ne mozhe usporediti.
Udaljavam se od teme, me'sh'chini.
Smeta mi shto se ovde nekako stalno podstichu novi pokushaji, shto se ignorira to kad poneke djevojke daju nagovjeshtaj da stizhu do prelomne tochke, i dalje se bodri u stilu "nema odustajanja", "sigurno ce se desiti, mora", ... Jel' mi to uvjeravamo sebe ili druge? Nekako mi je kao da prebacivanje na drugachiji put do roditeljstva vidimo kao drugorazredni.
Treba puno hrabrosti za novi pokushaj, a treba je josh i vishe za reci: "Sad je dosta." Ja ne dozhivljavam takve ljude kao gubitnike, kao one kojima nedostaje upornosti i vjere. Nije lako odreci se takvog sna, ali se dodje do te tochke kad predje u nocnu moru i razjeda sve ostalo u zhivotu.
Mene boli shto se ne javljaju mnoge nashe djevojke koje su se skoncentrirale na neshto drugo, usmjerile energiju na ostale sfere zhivota koje ih ispunjavaju. Osjecam kao da im nismo dale podrshku kad su izabrale drugachiji nachin da dodju do srece. Ili da odtuguju.
Prochitala sam kod Struzzo o temi na nekom drugom forumu, tzv. "Izlazne strategije", i meni je krivo shto nemamo neshto takvo, da postane prihvatljivije to kad razmishljamo o transformaciji, u nedostatku bolje rijechi.
Nadam se da nisam nikog uvrijedila jer mi to nije bila namjera. Nije ni prvi put da pishem neshto shto ljudi ne zhele prochitati.

Simona ::Shizika,
sjajan post. Nadam se da ćeš se već sa kolposkopijom rešiti tih predkancernih ćelija trajno.

Podsetila si me da i ja moram da odem na razne preglede i pretrage. Imamo temu o uticaju vto na zdravlje.

E sad što se ostalog tiče ja se isto potpuno slažem. Kad vidim to bodrenje za xyz pokušaj i "nema odustajanja", pa to da žena voli muža pa želi da mu podari dete... uh... Svašta bih nešto napisala ali uglavnom da ne bih dodatno povredila osobu koja je i ovako tužna se skoncentrišem na svoj primer iako ga vrapci na grani već znaju Ne bi bilo loše da neko otvori tu temu i ovde - "izlazna strategija" upravo da ne bismo nekog povredile, da ne mora da čita ako ne želi ali ako udje na temu onda može da vidi i takva iskustva. Slično je bilo sa temom o zdravlju. Provlačilo se ponekad koliko vto postupci mogu imati negativnog uticaja na naše zdravlje, pa su naša iskustva imala negativno dejstvo na neke Kutanjke koje su u vto postupcima, uznemiravala su ih. Zato je otvorena posebna tema pa ko želi da je čita može, ko ne, ne mora da ulazi.

Ne bi trebalo da bude tabu na forumu reći da neće svi uspeti da budu roditelji i ako ne uspeju da život može da ima mnogo drugog smisla. Što kaže Shizika gde su žene koje su bile tu a odustale su? Neke pišu na forumu ali retko pišu o tome, možda bi se raspisale na toj temi o izlaznoj strategiji. I da pomenem ove muževe koje potkačih gore. Prvo mislim da dete nikako ne bi trebalo da se gleda kao neka vrsta poklona. Drugo mislim da osoba prvo mora da voli sebe, da misli na svoje zdravlje, pa onda da misli na svoje roditeljstvo, na svoj život pa nakon toga i na muža, njegovo roditeljstvo i njegov život. Ne mislim da je to nikakva sebičnost, već ispravno vidjenje stvari naspram onog pogrešnog koje žene dobijaju kroz vaspitanje i uticaj okoline u kome bi one trebalo da zaborave na sebe i čine drugima i u kome su vrednovane samo ako su dobre supruge, dobre majke, dobre itd... A gde su one same u svemu tome?

I takodje mislim da postoji još jedan tabu na forumu koji si ti Shizika potkačila a to je da se kaže da je roditeljstvo teško i iscrpljujuće. Kada ga ostvarimo onda bi trebalo samo da cvrkućemo kako smo srećne i ispunjene i našle smo smisao života i svi onda na forumu skakuću zajedno sa nama. Naročito to dokazivanje sreće važi za usvojene majke čini mi se. I često kad ostvare materinstvo nestanu sa foruma ili pišu jako malo a meni se čini da je upravo to trenutak kad naša priča počinje i kad nam je potrebna razmena iskustava, podrška. Ja se ponekad osetim loše što pišem o raznim problemima koje imam sa mojim detetom i vezanim za roditeljstvo i vezanim za usvajanje. A pišem baš zato što mislim da bi forum trebalo da za to služi, da razmenimo savete vezano za vaspitanje dece, da vidimo kako drugi roditelji razrešavaju svoje situacije. Naravno da sam ja generalno srećna, da je moje dete dalo novi smisao mom životu, da imamo puno i lepih i divnih momenata zbog kojih sam i želela da budem majka, to se valjda podrazumeva i ne moram da naglašavam u svakom postu. Ali svakodnevni život nosi razne teškoće koje će se naravno razrešiti na ovaj i onaj način. Čak ja mislim da se sa mojim detetom zbližavam, povezujem upravo kroz taj razvoj, razumevanje zašto imamo teškoća i onda kada uspevamo da ih razrešimo... Nikako ne vidim što je i pričanje o problemima neka vrsta tabua na forumu. Nekako ne mogu da verujem da u drugim roditeljstvima problema nema nego roditelji i deca samo pevaju i igraju po ceo dan.

Erata ::Drage moje, sa većinom napisanog se slažem. Sizika, onaj deo o strahovanju u trudnoći želim da izbegnem. To je već postao model trudnoće - strah! Meni je nešto kliknulo u glavi u zadnje vreme, neke su mi se kockice složile i ja sam shvatila da to tako ne mora biti. Sve je u našoj glavi. Ako beba dobro napreduje, naši strahovi joj mogu samo odmoći, a ako nešto nije u redu, strahovi neće pomoći. Tu naše društvo i zdravstvo pravi od trudnice "slučaj". Trudnoća nije bolest. Ja ne mislim da je to slučajno, već deo traumiranja i programiranja ovog napaćenog naroda. Nad nama se vrše razni eksperimenti, posebno zastrašivanje u svakom pogledu. Životi nam prolaze u strahovima. Nikola Tesla je rekao da je život igra i da se on celi život igrao sa elektricitetom. Moramo se i mi malo igrati, inače proleti nam život u grču.

Što se tiče odustajanja, ja sam isto pisala o tome i mislim da tema treba da postoji. Kada VTO ne uspe, reakcija članica ovog foruma je takva kakva jeste, ali mislim da na dan negativne bete, barem meni, zadnje što mi je trebalo je: Idemo dalje! Jer tog dana ja ne vidim ni sekundu ispred sebe, a kamoli novi pokušaj. Taj dan je bezdan, bez nade i svetla...a ne znam koje bi bile prave reči, koje bi mogle da me uteše. Mislim da smo jako zatvorene, čast izuzecima. U svakom pogledu smo zatvorene, jer smo tako vaspitavane valjda. Tabu teme postoje. Mene tu oduševljava Roda forum, jer su cure mnogo otvorenije. Nisam član, ali sam tragajući za svim i svačim, svraćala i tamo.

Što se tiče roditeljstva, jeste teško i naporno. Ja sam sa mojim sestrićem otkako se rodio. Bili smo u istoj kući. Budila sam se noću, ujutro u 5-6h, prošla sve od početka i tu sam često i sada, iako sam se preselila kod momka. Mnogo puta mi je bilo krivo što nemam snage, a on me celog dana čeka da se igramo, a meni nije do života. Pa situacije kada navijam da zaspi, da konačno zaspi, da se odmorimo. Pa situacije kada po**zdiš na njega, jer je nemoguć, a tebi glava pada od umora. Naporno je. Ali je lepo. Nema te ljubavi kakvu može da pruži dete, koje ne zna za zlo, koje voli iskreno, a koje je tvoje. To je ljubav!

Ja želim da rodim dete, zbog nas, zbog naše ljubavi. Volela bih da usrećim čoveka kojeg toliko volim. To je čista i iskrena želja, nije obaveza i neko dokazivanje. Ako ne uspemo, imamo druge opcije, nećemo se ubiti. Još jedan razlog je što ja volim da pobeđujem. Imam taj poriv u sebi, da sve što započnem i dovršim. Ako imam problem, da ga savladam. Ja sam tvrdoglava ovnica i ne znam za prepreke. Da nisam takva, danas ne bih bila živa, to je sigurno. I na kraju, u dubini duše ja znam da ćemo uspeti. Mislim da se neću mnogo razlikovati od drugih majki. Biću srećna i ceniću taj dar od Boga, ali daleko od toga da se nikada neću iznervirati, umoriti, poželeti da jedan dan imam samo za sebe, ma 5 minuta...i neće me biti sramota zbog toga, jer je sve to normalno i prirodno. Deca su najveća obaveza i sve veća i veća kako su stariji.

Retko ko u ovoj borbi zamišlja napaljenog tinejdžera. Svi zamišljaju malu, mirišljavu bebicu. Treba zamisliti bandita koji se otrgao kontroli i boriti se za njega! Ili nju, svejedno :)

JocY ::Prvo da kazem; Sizika nadam se da ce sve biti u redu...

I ja razmisljam isto kao i vi, smatram da se treba boriti ali i znati kad reci dosta. Ja iskreno nisam stigla do tog stadijuma jos je u meni jaka zelja za borbom. I da, ja zelim dete sam mojim dragim,(biolosko ili usvojeno svejedno je) da nije njega ja ga mozda ne bi toliko zelela, ali jeste ta ljubav prema njemu prvenstveno ono sto me goni napred posle toliko neuspeha. Da sam sama na primer zivot bi mi verovatno isao u drugom pravcu i mozda bi mi bilo dovoljno da budem samo tetka, ali ovako nije. Ne znam da li me shvatate, to sto zena kaze "ja to zbog muza" mislim da je zato sto ona gleda situaciju iz MI pozicije ne JA, jer ipak smo MI kao par u ovome zajedno. Meni je na primer mnogo zao sto su zene na ovom forumu pocele da se bave iskljucivo diskusijama o analizama, protokolima, hormonima a zanemarile one teme o psiholoskim aspektima, koji su po meni najvazniji. Najlakse je kaciti smajlice i vikati "napred curo" bez nekog dubljeg iznosenja osecanja. Svaki neuspeg me je rastocio na sitne komade, svaki pogled na mog muza kad gleda ceznjivo u bebu me razbije (iako se trudim da on to ne vidi), ali se stvarno trudim da budem jaka i da verujem da cu biti majka jednog dana. Zato smatram da te teme moraju ponovo da budu aktivnije. Jednom mi je Struzzo na takvoj temi kad mi je bilo tesko rekla da su supruznici u ovoj borbi ko dve gladne zveri u kavezu, sto mi je nmogo pomoglo da shvatimmog dragog i njegovo vidjenje svega, i hvala joj na tome. Takva podrska je nama potrebna a ne smajlici.
Ovako sad razmisljam, mozda za par godina ako se nista ne desi i promenim misljenje i pozelim da odustanem i to ce tad u to trenutku biti OK.

I da se slozim sa Erato roditeljstvo nije mala slatka mirisljava beba. Roditeljstvo je buntovni tinejdzer koga treba izvesti na pravi put.

noja ::Sad cu ja ajmo klubeeee samo napred

A sta drugo reci ili onda ni nepukosavati bilo sta napisati ili napisati sad je dosta ima i drugih stvari u zivotu kao sto su putovanja skolovanje itd itd uzivanje u vas dvoje ... ili vise ni neposecivati ovakve teme

Dosta se na forumumu komunicira i na pp tu se iznose i stavovi mozda za nekog i resenje ja sam tako naletela na kutak i to mi je bilo dovoljno jer su me tad interesovale samo iskljucivo stvari vezane za vto i kako sto bezbolnije i brze da stignem do onog sta sam i htela pronasla sam prakticni deo a za psihu sam imala psihologa,
O ovoj temi se moze pisati danima ima u njoj puno filozofije,

E sad roditeljstvo to je druga tema mozda i drugi forum ili neka grupa za roditelje kao sto je pozitivno roditeljstvo naravno da nije lako biti roditelj

Ja sam se nekako nasla prozvana volela bi svu svoju energiju da srucim i da bar "malo"pri pomognem kao sto sam i ja dobila od drugih devojaka al vidim da netreba, zbunile ste me skroz ...

Erata ::Noja, naravno da treba navijanja, podrške, prašine...
Praktičnih informacija ima dosta i meni je to mnogo značilo. Ovde sam većinu stvari naučila.
Ali ne bi bilo loše da postoji i deo foruma za one koji izlaze iz ove priče, a i da se oživi taj deo gde može da se otvori duša.

Struzzo ::Evo me, Klube...prozvala me Shiz...

Najpre da zagrlim dragu MAKKU, sad detaljnije pročitah u Klubu, mada sam negde na nekim drugim mestima u letu I na preskoke pročitala o par neuspeha PFC (ali I uspeha onih mlađanih) ali nisam najbolje razumela da si I ti među njima...Nema tu pametnih reči utehe. Vidim da ti već guraš trezveno napred, kao što I treba...Ja ću samo da te zagrlim I pošaljem moju pozitivnu energiju, poželim ti ludi provod za Novu godinu I bistar pogled unapred...u tvojoj ravnici nebo je toliko široko, kao I putevi....svi su oni tvoji, draga...Veruj u to!

E, sad, o temi....
Ni meni nije namera da nekog prozivam....Ne, nikako!
Nego razmišljajući pre neki dan kad mi je bio rođendan o sebi sad, nekad...uočavajući promenu koju ni sama ne znam dovoljno dobro objasniti, setih se šta me je sve potresalo, koliko sam sebe gubila...
Ja sam već u par navrata pomenula tu temu sa Rode. Mislim da se zove upravo tako: "Izlazna strategija".... I evo, ako hoćete, otvoriću ja istu takvu temu, može I sa istim naslovom. Meni je ona pomogla. Puno.
Neko napisa da su vto pokušaji kao droga...postaneš bukvalno zavistan I ma koliko te boleo skorašnji neuspeh, ispraznio ti sve džepove, ti opet planiraš sledeći postupak (a ja mogu slobodno dodati, I posle tog, još jedan)...Ja sam bila takva. Bukvalno takva. Nisam "prijavljivala" nikome, ni ovde sve moje postupke. Kao da sam upala u kosmičku rupu. Začarani krug. Smenjivala su se tad razna osećanja ali me je ponajviše napred gonio, pored naravno želje za detetom I majčinstvom, inat I potreba, neopisiva potreba da uspem, da pobedim, do doteram do kraja, završim (tu se apsolutno slažemo, Erata)...Ali kad padneš x puta, prosto moraš da se dozoveš, moraš da razmisliš racionalno I staviš na vagu šta sve dobijaš, a šta gubiš. Upravo o tome govori tema Izlazna strategija. Šta ako tebi, baš TEBI nikad ne uspe vantelesna? Da, da, ne uspe samo onaj koji nije bio dovoljno uporan. To tako krasno zvuči, ohrabrujuće. Lepa misao, zaista. Ali šta ako si upravo ti taj kome, ma koliko bio uporan, ma koliko se trudio, "pokrio" se svim zvaničnim I alternativnim terapijama, neće uspeti? Šta ako si ti taj koji ulazi u onaj nemilosrdni procenat neuspeha VTO pokušaja? A znate da taj procenat nije mali. Šta onda? To je taj momenat kad treba da se suočiš sa sobom, zagledaš duboko u sebe, gledaš svoj strah u oči....Ponavljam, meni je takav tekst pomogao I iskustva takvih ljudi.
Zašto mi nemamo takvu temu?
Mislim da smo generalno iracionalan, sanjarski narod. Narod velikih očekivanja. Sami sebe opterećujemo raznim imperativima. Malograđansko smo društvo. Bitno je šta će drugi reći...itd, itd...Ovo poslednje uvek negiramo ali u suštini je tako. Ne moraju ti "drugi" biti neki daleki...Recimo, ja sam se najviše osećala "gubitnikom" pred osobama koji su moje bliže okruženje. Ja sam se tako osećala, nisu mi oni nametali osećaj krivice.

Dodaću samo I ovo....Ja kad ovo pišem, ne polazim od mog iskustva koje je sledilo. Znači, ja ne mislim da je za svakog izlazna strategija usvajanje. Volela bih ja najviše zbog moje dece I njihove budućnosti da bude što vise usvojene dece ali mi se sa druge strane ne sviđa kako se olako uzima ta tema kao neka krajnja solucija. Nije to rešenje za svakog. Kao što nije ni vantelesna. Ni 5-10-15 pokušaja vantelesne. Ni donacija. Ni ostati bez dece. Svako neka prema sebi bira. Ali važnije od toga je da nađe rešenje I bude zadovoljan njime. Da uživa u životu koji je kratkog daha. I tome služi ta tema. Da vas upozori da toliko toga gubite, toliko toga prolazi pored vas dok ste vi ogorčeno zaglavljeni u vašoj neispunjenoj želji.

Erata ::Struzzo, kao i uvek, oborila si me s nogu sa ovim tekstom! Ne bi bilo loše da baš ti otvoriš temu...

tuli ::Članak….g-djina trudnoća je neplanska, neću reći neželjena.
Moja u 40-im i planirana i željena. Dakle, osnovna razlika. Zaista priče i istraživanja ovog tipa me ne zanimaju, niti se nalazim u njima. Energiju ili imaš ili nemaš,kao i radost, sreću,ljubav,optimizam u sebi ili imaš, ili nemaš. Tu ti niko pomoći ne može, osim sam sebi.
Moje dete, moja/naša budućnost!
Da je roditeljstvo lako, nije, da donosi ogromnu sreću donosi.
Da sam često umorna jesam, ali kao što neka napisa ne od roditeljsta,u mom slučaju i godina, već od nenormalnog radnog vremena, negativnih, lenjih i nesposobnih ljudi, tempa života
Ali, onog momenta kad pozvonim na vrata, a sa druge starne čujem Nikitinu trku i cičanje od sreće, što dolazi mama niko mi ravan nije. Ne prestaje umor, ali se setim onih 11.god.kad sam isto toliko umorna dolazila kući,ali……. uglavnom nesrećna.

Izmedju IV i V VTO postupka, sam napravila veliku pauzu, mada je biološki sat govorio drugačije.
Osećala sam, znala, da nije pravo vreme. Podsetila se,(negde se to u godinama borbe izgubilo) koliko je život dragocen, lep i jedinstven. Ponovo sam naučila da uživam u onome što imama, a to zaista nije malo.
Sve ove god. sam znala da ću biti mama, veru niko nije mogao da mi oduzme, neuspesi su se nizali, teško sam ih prevazilazila, ali sam se dizala. Majka se radja, a ne postaje….ja sam se rodila da budem majka, i tačka. Da nije Nikita pobedio, ja bi bila ili usvojena, ili mama iz donacije, i tačka.
Moj životni put je takav, za sve se moram maximalno dati, u prijateljstvu, ljubavi, poslu,roditeljstvu....pa sve do spremanju kuće.
Šizo, verujem da će sve biti dobro.

Struzzo ::Što se tiče roditeljstva, rađati/usvajati u ovim ili onim godinama...
Tu zaista nema pravila. Ima I do deteta samog. Recimo ako je vaše dete zahtevno, ima ne daj bože neki problem, prosto traži više angažmana...tad je nebitno koliko imate godina, iscrpljujuće je svejedno...Ili da imate krotko dete, blage naravi koje se retko razboljeva, utoliko lakše za odgajanje...
Neko je zaista vitalan, pun energije u bilo kojim godinama, neko je nezreo I da ima 80 godina a neko nasuprot bude spreman za ulogu roditelja I sa 20 godina (znam takve). Stvarno je to vrlo individualno.
Ali je istina da I u tome treba biti racionalan.
Istina, dok nemate dete, zamišljate mirišljavu bebu I mislite da su najveći problemi nespavanje, fizički napori ali kad dobijete mirišljavu bebu, vi automatski kao roditelj gledate šire I dalje, odgovorni ste za njega ne samo u tom trenutku, nego u svim budućim. Vi ga već vidite u vrtiću, u školi, pitate se kakav će biti kao tinejdžer, sa svojih 25 godina...I vi sa njim. I pokrenu se razni strahovi. Ja sam prvi put osetila ozbiljan strah od smrti kad sam dobila mog sina. Ovo vam iskreno pišem. U tom smislu nije loše da nemate 65 godina nego manje kad vaše dete bude bilo tek tinejdžer. Ok, mladoliki ste, vitalni, zdravi, ali fakat je da vi imate 65 godina. Razumete šta vam želim reći....Naravno, ovim ne želim nikoga uvrediti. Sama ja sam "mlada" mama kao rosa u podne.

MAAKKI ::Drage moje sto se mene tice ova diskusija je dosla kao porucena, i prva se slazem da se otvori tema "Izlazna strategija" jer se upravo nalazim u toj fazi.
Uglavnom se slazem sa onim sto ste napisale i to da su postupci poput droge, da nam se zivot pretvori u analize, vadjenja krvi, briseva, iscekivanja istih i najgore moguce cekanje je cekanje bete, koja ja kod mnogih na forumu prvo bila negativna. Kao najsvezija po tom pitanju mogu samo da kazem da pre neke cetiri godine kada je krenula moja vto prica bila sam puna nade, elana, i imala neki osecaj da ja jednostavno samo idem po moje dete, ali corak, naravno da to ne ide tako. U to vreme je Happy negde napisala svoj predivan post kojim je na forumu objavila da ona i njm odustaju od daljih pokusaja, post sam procitala bezbroj puta, oplakala isto toliko i nisam mogla da shvatim zasto, ali danas je itekako dobro shvatam. Isto tako u to vreme nisam ni htela da cujem za temu o stetnosti vto postupaka na zdravlje i dosla cak sa nekim clanicam u zestoku raspravu, ali naravno da sam i tu temu procitala. Svi znate da sam svoje postupke sama finansirala, gomila para, plus analize redovne i dodatne, da ne govorim ne smem ni sama da saberem, ali isto tako sam tada vec sebi zacrtala tri postupka jer smatram da je dosta, i naravo toliko sam mogla da finansiram, e sad nije da se ne bi skupilo para za bar jos jedan, ali negde u meni nemam tu zelju.
Sada se osecam porazeno, jadno, iznevereno od strane same sebe, jer toliko sam se trudila a nigde nikakvog pomaka, da ne pricam za ljude oko mene koji me gledaju kao jadnicu sto me jako nervira. Neki dan mi je jedna poznanica koja ima dvoje dece (a razlika medju njima je 10 godine) rekla sreca pa ih nemas, toliko sam poludela da sam joj rekla sto ih je ona onda radjala i to sa takvom razlikom. Jedino u zivotu sto sam zelela jeste dom i porodica ona kompletna sa detetom, do sada nisam imala srecu da se ostvarim i na tom polju, a sve vise sam neuspesna u drugim poljima jer su mi postupci odvlacili puno energije i paznje. Zelim da postanem majka, zelim da me neko doceka sa radoscu kada se vratm kuci, zelim da kucu ispunim smehom i hocu sigurna sam u to. Puno je dece od pelena odraslo uz mene, vole me i smatraju me delom svoje porodice i to one najblize, ali ipak oni imaju svoju porodicu, svoju mamu i tatu, a ja se opet nakon svih lepih momenata vracam u praznu kucu koja mi sve vise postaje i hladna.
Zamolila bih mame koje su usvojile decu i prosle ovu fazu koju ja sada prolazim otvore temu, jer ce sigurno svojim iskustvom i savetima pomoci zenama kao sto sam ja.

Struzzo ::Simona,
slažem se da bi trebalo da se više konstruktivno piše i ne mora na forumu samo da se piše afirmativno. I da kad pišete o deci, pišete samo u superlativu. Naravno, svi imaju probleme I problemčiće.
Možda ima više razloga. Istina je da smo svi različiti, pa I kako reagujemo u problematičnim situacijama, kakve odbrambene mehanizme imamo...Drugo, ti si prisutnija na Kutku pa shodno tome više zapisuješ onako u hodu svaki problem, problemčić koji je trenutan. To ne znači da ih ti kao roditelj više imaš, a neko drugi ima manje nego ih ti prosto više zapisuješ.
Ja recimo, nisam stigla da vam kukam a bila sam ozbiljno zabrinuta kad je mala seka tek stigla I naš sin je imao burne napade ljubomore pa su se malo-malo dešavali incidenti, tipa da je počupa za kosu, ostane mu pramen kose u ruci....Ja sam tad bila van sebe, baš sam se brinula kako će sve ispasti, razmišljala sam na temu njegove agresivnosti, pa I o nepoznatoj genetici, nekim budućim danima...svašta mi je tih dana padalo na pamet. Ali je sve to prošlo, smirilo se...kad sam ja stigla do kompa I pisala o tom periodu, već je bilo izfiltrirano.

MAAKKI ::Sizika bas tako se ja sada osecam, izolovano, ne znam gde da se okrenem, jer gde god da se okrenem u mom bliskom okruzenju u ocima ljudi vidim sazaljenje koje meni sada najmanje treba, ne treba mi ni onaj deo utehe pa ima i drugih stvari, ne treba mi ni nicije rame da placem to mogu i sama, jednostavno mi je potrebno da prestanem sebe da osudjujem zbog neuspesnih vto postupaka, zbog cinjenice da necu biti trudna, da na neki nacin prevazidjem sve to. Verujem da su zene individualno izlazile iz ovakve situacije, isto tako verujem da jeste potrebno vreme. Mene zanima kako su se zene koje su stavile tacku na vto price nasle taj neki mir, sta im je pomoglo ili na koji nacin su sebi pomogle.

Shizika ::Bravo Struzzo i Simona za ovu temu.   
Vasha su iskustva dragocjena, i mada ne postoji jedinstvena formula za sve, ipak su neka zvijezda vodilja.
Sigurna sam da je jako teshko osjecati se izoliranim kad se razmishlja o  izlasku iz zacharanog kruga VTO, nadam se da ce se na ovim stranicama naci , prepoznati osobe koje prolaze kroz slichne faze, da cemo se medjusobno pomagati, razumjeti, bodriti kao i na svim ostalim temama.