Ostale (ne)bliske osobe

Provlačili su se kroz razne teme ali možda nije loše da imamo i jednu posebnu... Kakvi su odnosi vašeg deteta/dece sa babama, dedama, rodbinom, vašim prijateljima i njihovom decom, komšijama i tsl? Kakvi su bili komentari pre usvajanja a kakvi posle? Da li mislite da oni sasvim shvataju/prihvataju usvajanje ili i ne baš i kakvi sve problemi proizlaze ukoliko ne shvataju sasvim? Da li ste u periodu adaptacije bili samo vi i dete (deca) ili ste ga/ih odmah uključili u rodbinske i sve druge vaše odnose? Da li ste nailazili/nailazite na neke probleme koje možete da vežete za usvajanje? Ili možda smatrate da je sve potpuno isto kao da je vaše biološko dete u pitanju? Da li težite da se vaše dete druži sa ostalom usvojenom decom? Ako je odgovor na oba poslednja pitanja da, kako to mirite medjusobno? I sve ostale stvari kojih se nisam setila a smatrate da su vama značajne/problem u odnosima sa (ne)bliskim osobama a odnose se na usvajanje...

Kod nas je bilo nekih nedoumica kod baba i deda pre usvajanja, mada ne i kategoričnog odbijanja... Ja sam sa mojima dosta prelazila sve, uključivala ih u proces, pričala sve što radimo u školi roditeljstva i zato sam kasnije bivala pomalo razočarana kad bih videla da oni ipak usvajanje ne shvataju dovoljno. Muž je svoje roditelje mnogo manje uključivao, tek kad je dete došlo ja sam ga naterala da ih o nekim stvarima informiše a u nekim slučajevima sam i ja preuzela ulogu one koja govori, mada to ne volim. Mislim da je bolje da se svako raspravi sa svojim roditeljima, mnogo će njegovi manje zameriti ako im nešto kaže sin nego snaja, isto je i sa mojima. Ali kad sam smatrala da im nije dobro objasnio a u interesu mog deteta i ja sam se malo umešala. To je bilo ono na početku, da im objasnim da postoji nešto što je detenja priča, da oni oko toga ne bi trebalo da ispituju ali ako dete počne da priča onda mogu da mu odgovore, to nije tabu tema. Takodje da rodbini ne daju neke podatke o biološkim roditeljima. Tu se ispostavilo da je moja svekrva već ispričala rodbini da je dete vanbračno iako joj mi nismo rekli ni da je bračan ni vanbračan niti smo njenu konstataciju potvrdili niti demantovali. Ona je išla za onom klasičnom pričom - mlada majka rodila dete i dala na usvajanje bla bla... Pošto ju je rodbina ispitivala ona je tako odgovarala. Tu sam joj ja rekla da je mogla da odgovara onako kako jeste da je to Vilenjakova priča, da je samim tim ni ona ne zna, da ako nekad bude želeo on će te stvari podeliti sa njima, a na pitanje ko su roditelji da odgovara - 'Simona' i njm. Moji roditelji su se kao pripremljeni ipak za to, bolje snalazili ali recimo kod njih je problem da shvate to da biološko roditeljstvo i usvajanje i jesu i nisu isti. Oni su npr protiv da se Vilenjak druži sa drugom usvojenom decom, misle da samo time izdvajamo dete. Dok sam u početku o takvim eventualnim susretima pričala sa ushićenjem sada im i ne spominjem, npr uopšte im nisam spomenula ono poslednje druženje na rodjendanu sa starijim usvojenim dečakom koje sam vama opisivala. Samo bih se iznervirala jer znam da oni to ne razumeju. I uopšte oni malo ne shvataju značaj socijalizacije i to mi ponekad predstavlja problem. Sa jedne strane dete ih obožava, uživa u njihovom društvu, kaže da mnogo voli babu i dedu jer oni mu sve daju  Moji stvarno obožavaju dete, igraju se, vode ga ovamo i onamo, kupuju mu što god poželi... Ali su posesivni, ljubomorni, takmiče se medjusobno da li više voli babu ili dedu, da ih više voli od druge babe i dede... To zna da napravi problem. Vilenjak ima jedan gard prema odlasku negde i svaki put vodimo bitku da bismo se videli sa nekim, kad se vidimo onda je ok. Ja to direktno povezujem sa nepoverenjem i usvajanjem, nemam nijednog roditelja biološke dece u okolini koji mi opisuje da su im deca takva. Znači sa njim je svaki put bitka, npr juče nije hteo da ide kod druge babe i drugog dede, scene su počele od prekjuče. I kad smo ga ubedili da ode bar na kratko nije hteo posle da se vrati. Drugo, baš pred taj rodjendan gde smo sreli tog usvojenog dečka moj otac je nazvao pa kad je čuo da se Vilenjaku ne ide pozvao ga je kod njih pa sam ja uzela telefon i posvadjala se sa njim. To zato što nam je otežao, imali smo muke da Vilenjaka ubedimo da idemo na taj rodjendan a onda je bilo još teže kad je dobio poziv od dede da može da bude kod njih. Kad smo otišli na rodjendan sjajno se proveo i jedva smo ga vratili kući.

E sad rodbina... Ja sam strahovala od njihovih pitanja, komentara i to osnovano jer ih je bilo i pre usvajanja a i posle. Pridržavali smo se onog da smo u početku, u periodu adaptacije samo mi i dete, pa onda naši roditelji i moja sestra a druge ljude smo uključivali postepeno i pojedinačno. Ipak kad sam čitala iskustva drugih usvojenih majki pitala sam se jesmo li dobro postupili. Mi imamo širi krug rodbine koji još nije upoznao Vilenjaka a u nekom narednom periodu to bi moglo da se desi. Uskoro imamo svadbu gde ćemo susresti muževljevu rodbinu a moji ove godine planiraju da slave slavu za širi krug ljudi pa će tu sresti i onu rodbinu koju nije. Vilenjak je sada ipak mnogo zreliji i mnogo više razume nego kada je imao tri godine i možda je s te strane nekih neugodnih komentara bilo bolje da ih je sreo ranije no sad šta je tu je... Mi nismo nešto bliski sa rodbinom, više kontakt održavaju naši roditelji, oni sa kojima se družimo manje više, već su upoznali dete. Što se prijatelja tiče i tu se upoznao sa onim bližim a sa daljim još nije. Ali tu ne očekujem nikakve probleme jer prijatelji i bliski poznanici su oni koje smo birali i svakako nisu ljudi sa predrasudama. Mogu jedino da budu neupoznati sa problemima koje usvajanje nosi ali da će izreći neku neumesnost to ne. Što se komšija tiče imali smo sreću da smo se preselili u novu zgradu baš onda kad je Vilenjak došao i za divno čudo još ne znaju za usvajanje. Vilenjak se druži sa komšijskom decom a mi sa njihovim roditeljima onoliko koliko ti susreti dece zahtevaju. Pre ili kasnije će vesti o tome dospeti do njih pa ću videti da li će se u njihovim odnosima nešto promeniti. Jedan mali komšija sa kojim se dosta druži je sklon predrasudama i često Vilenjaku zvoca za neke male različite stvari, ja se svaki put sledim kad mi Vilenjak priča misleći kako će biti kad se sazna za jednu takvu različitost. Ostavljam njemu da tim drugarima kao i onima u vrtiću saopšti sam ukoliko želi a moj je utisak više da ne želi. Naime kod nas često počinje rečenicu - kad sam ja došao kod vas... Ali to nikad ne izgovara pred drugarima. On je iako mali svestan da deca dolaze kod roditelja najčešće radjanjem. Čak mi je to zanimljivo jer ja sam kao usvojena majka pričala samo o usvajanju samo ovlaš spomenuh da ima i radjanja :DNaravno, znala sam da će ga spoljni svet, u vrtiću i na drugim mestima upoznavati sa dominantnim roditeljstvom ali ja sam ga upoznavala sa našim. Tako on sada kada priča o odnosu roditelj dete uopšte vidim da spominje klasičan odnos, radjanje i sl, valjda kako su ga naučili u vrtiću ali kad priča o nama onda priča o našem susretu i sl. S te strane opet vidim jako veliki značaj druženja sa drugom usvojenom decom jer su u istoj poziciji i tu može da se oseti da nije jedini različit, oni imaju iste puteve.

Sad mi je majka javila da je više puta čula mog oca da pita Vilenjaka je li ovo ili ono radio tamo gde je bio (misli se na hranitelje)... Šokirala sam se. Ja smatram da treba da odgovore ako dete pokrene tu priču a ne da ga propituju... I kakav je cilj tog propitivanja? Da se što više seća perioda kod hranitelja? Ništa ne razumem... I ja sama spominjem njih uglavnom samo kad dete spomene, ponekad ali vrlo retko i ja nešto spomenem čisto onoliko da dete ne bi mislilo da je to neka tabu tema. Ali ne bi mi palo na pamet da moj otac tako postupa. Pričaću sa njim naravno, majka kaže da mu je ona već rekla ali nije vredelo.

Uh, bas nezgodna situacija. Nasi roditelji, misleci da nama cine uslugu, cesto nam cine medvedje usluge vaspitavajuci svoje unucice.
Simona, ne poznajem tvog oca, ali verujem  da ste vas dvoje jako razliciti i da on ne posmatra stvari na isti nacin kao ti. Procitala sam svaki tvoj post otkako sam na forumu i vidim koliko se boris da na pravi nacin pristupis Vilenjaku, da mu pruzis sve, da oslusnes sta mu je potrebno. To moze samo dobra majka, kao sto si ti. Nema tog dede ili babe koji ce imati sluha za dete kao majka.
 Definitivno treba da mu kazes da ti njegov pristup ne odgovara, jer ti si krenula u jednom smeru gradeci odnos sa svojim detetom.
Nisam sigurna koliko imas koristi od mog misljenja, jer sam tetka, strina i nastavnica, za sad samo to, ali ces mi ti biti jedan od uzora u vaspitanju deteta, u to sam sigurna.

Kod nas je bilo šaroliko...
Kad sam prvi put pomenula usvajanje, već smo skupljali dokumentaciju...Svi bliski su OK reagovali, oni nebliski nisu ni znali.
Mislim da je moja sestra samo jednom rekla "zašto ne pokušaš još koju VTO, rano je za usvajanje". Meni upravo u tom trenutku nije uspela VTO za koju ni ona nije znala pa sam joj rekla za vto i pitala: šta da čekam? Petnaesti neuspeh? Pomirila sam se sa nemanjem trudničkog stomaka. Ona je rodila troje dece. Razumela sam je i njenu želju da se njenoj seki ne uskrati blagoslov u vidu rađanja. Shvatila je koliko sam ozbiljna u svojoj nameri i izjavama kad je došlo prvo pa drugo dete. Ona je sad srećna i voljena tetka.
Moja mama je jedva čekala da se oslobodim hormonskih inekcija, anestezija, mučenja posle svake negativne bete. Kad sam imala spontani pobačaj, više sam se bojala za njeno zdravlje koliko je teško podnela. Začudo, vrlo je ružno reagovala na pomen usvajanja drugog deteta. Ali kako to život namesti, unuka liči na nju i voli bake, umiljata je do bola tako da je moja mama promenila mišljenje. Baš.
Svekar i svekrva su nas podržavali, onako suzdržano. Kako je prolazilo vreme, ređali se pozivi a od deteta ništa imali su i izjave tipa "šta fali životu bez dece"...Mislim da su nama i našem problemu prilazili dosta površno...Nas dvoje, mm i ja smo izgarali da dobijemo dete tako da takve izjave takvim osobama kao što smo nas dvoje su neprimerene, kao da nas ne poznaju. Sad oni obožavaju unuke. Deda pogotovo Struzzolina. Ima izjave tipa "on je moja droga", " ne mogu bez njega" i to je podjednako neumesno.
Niko od njih nije dovoljno upoznat sa procesom usvajanja. Iako sam im neprestano pričala, obaveštala. Mislim da ne mogu.
Recimo, uvek imaju loš komentar o hraniteljima...i vole da hiperbolišu. Ja jesam neke stvari zamerala hraniteljima ali nikad ne bih rekla kao moja mama ili svekrva "nije ih ništa hranila" i slično. Tako da ko zna šta su oni iskonstruisali i o ženi koja je rodila, samo što ja o tome ne pričam, pa ni oni. Ipak nisu bili u našoj koži i tu je ključna razlika.
O drugim nebliskim osobama nemam mnogo reći. Družim se od rodbine i van samo sa onima koji moju decu gledaju očima bez podignute obrve, koji su dobronamerni, opušteni....

I kod nas je bilo otprilike slično kao kod Stru,moji su podržali na prvu loptu,a suprugovi su rekli ok,ali su bili pomalo distancirani. Doduše moji roditelji mene znaju ja šta naumim i rešim ja to i ostvarim e sad da li će se to nekom svideti ili ne,...pa Bože moj različiti smo. A sad je dr. priča za našom malom macom svi ginu babe i dede pogotovo. Mi ne smemo ni da viknemo na nju jer to je za njih katastrofa širokih razmera,ali na sreću dobra je pa nemamo potrebe za tim.
Inače oko nas su ljudi koje volimo i koji nas vole,druge ni nepuštamo posebno blizu jer nas i ovako ima premnogo,babe,dede,tetke,stričevi,ujke,prijatelji kumovi naravno. Tako da smo svaki dan u društvu,e sad ni ne pominju usvajanje niti pitaju znaju koliko smo im mi dali informacija i to je to,ali su komentari vrlo česti kao i Simonin da malecka strašno liči na nas i da ko ne zna nikada ne bi rekao da nije naša biološka

leptirko82 ::Uh, bas nezgodna situacija. Nasi roditelji, misleci da nama cine uslugu, cesto nam cine medvedje usluge vaspitavajuci svoje unucice.
Simona, ne poznajem tvog oca, ali verujem  da ste vas dvoje jako razliciti i da on ne posmatra stvari na isti nacin kao ti. Procitala sam svaki tvoj post otkako sam na forumu i vidim koliko se boris da na pravi nacin pristupis Vilenjaku, da mu pruzis sve, da oslusnes sta mu je potrebno. To moze samo dobra majka, kao sto si ti. Nema tog dede ili babe koji ce imati sluha za dete kao majka.
 Definitivno treba da mu kazes da ti njegov pristup ne odgovara, jer ti si krenula u jednom smeru gradeci odnos sa svojim detetom.
Nisam sigurna koliko imas koristi od mog misljenja, jer sam tetka, strina i nastavnica, za sad samo to, ali ces mi ti biti jedan od uzora u vaspitanju deteta, u to sam sigurna.

Leptirko,
hvala puno na ovim divnim rečima :)

Danas ću razgovarati sa ocem. Moji otac i majka se ponašaju kao deca, čula sam da ljudi u starosti podetinje ali nisam to ovako zamišljala  Pisala sam već da se medjusobno takmiče za Vilenjakovu ljubav. Kasnije sam se dugo dopisivala sms porukama sa majkom pa sam stekla utisak da je preterala. Mislim spomenuo je moj otac sigurno to za hranitelje ali ne čini to stalno kako je ona u prvoj poruci predstavila. U poslednje vreme je ljubomorna jer je Vilenjak vezaniji za dedu dok je do skoro baka bila glavna. Ali moj otac je opet ušao verovatno u takmičenje sa hraniteljima, kažem kao deca, ne mogu da verujem da pričam o odraslim ljudima  Moj muž kaže da je u tome i uspeo jer su slike placa na koji je vodio Vilenjaka i slične potisnule slike sela, Vilenjak je i rekao da je taj plac lepši od sela u kome je bio. No samo to takmičenje je naravno skroz pogrešno. Prvo oni su hranitelji a mi smo roditelji i detetu je mislim važno da na planu identiteta to shvati. Ono što je problem kod usvojene dece je što mi to znamo ali deci su oni zapravo bila jedina porodica u nekom periodu, u trenutku kada dodju oni su mnogo više proveli vremena sa hraniteljima nego sa roditeljima. U tom smislu vreme radi za nas, vremenom će to doći na svoje, tj u najvećoj meri kod nas je već došlo. Ali zbog deteta je važno da ispravno postavlja stvari u glavi. Ja sam bila jako vezana za strica, provodila sam mnogo vremena kod njega, vodio me je i na more, ali nisam mislila da je stric otac. Slično tako i Vilenjak može biti vezan za hraniteljicu ali bolje je da razgraniči u glavi da ona nikako nije majka. Kolika je opasnost od toga videla sam kad sam gledala film, stavila sam link za njega i ovde o iskustvima dece bez roditeljskog staranja. Tu je jedna devojka rekla kako je imala tri mame ali na kraju ne zna koja je majka, negde se u tom transportu izmedju biološke, hraniteljske i usvojene porodice izgubila.

Pričala sam sa ocem. Navodno je uvek spominjao hranitelje samo ako dete spomene a eto tad jednom ili možda još nekad i on sam je pitao dete nešto. Rekla sam mu da prestane  sa samostalnim spominjanjem hranitelja a naravno ako dete spomene da odgovori. Rekao je da hoće, nadam se da će ispoštovati. On je protiv mojih metoda jer smatra da dete neće zaboraviti nikad i da tim nespominjanjem samo mistifikujem. Ja se sa tim uopšte ne slažem. Uostalom i nije cilj da zaboravi nego da ne živi u prošlosti i da svoj identitet vezuje za nas roditelje a ne za hranitelje. Nezavisno od usvajanja već sam pisala da ja razmišljam skoro isključivo o sadašnjosti a ponekad o budućnosti. Ako prebiram po sećanjima to je vrlo vrlo retko a pre četrnaeste godine slabo čega i mogu da se setim, mada kažem da ja slabo razmišljam i o onome posle, meni život uvek iznova počinje danas. I ta Vilenjakova sećanja koja su mesecima trajala su meni bila deprimirajuća. Saslušam ja njega ali uvek ga upozorim da je on malo dete, da je život pred njim, da usmeri sebe na nova prijateljstva, na ljubavi, na toliko toga novog što treba da doživi a ne da se bavi sećanjima... Govorila sam mu da u sećanjima žive eventualno neki stari ljudi... Dobro je da sam uvek dodavala ovaj poslednji deo jer ako ga moj otac nešto i priupita iako sam ja rekla da to ne čini, već sam mu sugerisala da se stari ljudi bave prošlošću. Mada za sebe ja uvek naglasim da nemam nameru ni kada budem stara da živim tamo. Vilenjak zna da je to moj stav inače, ne verujem da povezuje nešto lično i sa hraniteljima... Znam ja i mužu pred Vilenjakom da kažem da prestane sa pričom o školi u koju je išao pre ne znam koliko vekova a sve njegove situacije i ja znam dok se sopstvenih uopšte ne sećam, niti razmišljam o njima, niti pričam o tome. I tek u poslednje vreme vidim nekog efekta na Vilenjaka od sve te moje priče kao i od onog da se pred san misli o lepim stvarima. Pričamo o onom lepom što je bilo tog dana, planiramo za sutra ili malo dalju budućnost. Da bih odjednom čula da moj otac minira ta moja nastojanja... No nadam se da će se suzdržati ubuduće mada svejedno ipak mislim da je moj uticaj jači a kažem kako deluje u poslednje vreme uspela sam Vilenjaka da preusmerim na to - danas, eventualno budućnost.

Simona, drago mi je sto ste uspeli da se dogovorite. Odlican mi je tvoj pristup, lagano, bez presije.

Mislim da su i ovde priče svih nas donekle slične. Kod nas su svi dugo smatrali da treba da pokušamo još koju VTO, pa su moji prihvatili opciju usvajanja, čak sad kažu da im je laknulo kad smo konačno predali papire (a ja vama kažem da su možda ipak pomišljali da će tad stići neočekivano biološko dete, pošto smo "prestali da razmišljamo o pravljenju bebe"). MM roditelji su dugo bili izričito protiv, čak se mešali na meni neprihvatljiv način i pokušavali da utiču na našu odluku, ali o tome ne bih u detalje. Sve to je sada iza nas; nisam zaboravila, ali ni oprostila.

Sada je situacija takva da je svi obožavaju - ona je "najpametnija, najlepša, najbolja, itd…". To pripisujem tipičnom ponašanju baba i deda, koji to i inače pričaju za svoje unuke, makar oni u našem okruženju, a vidim da je to i kod vas slično. Da me ne razumete pogrešno, ona je i nama najlepša i najbolja, i kada je nemoguća i kada šizi i kada urla bez razloga (a možda i sa razlogom, samo ga mi ne vidimo:D )… Ali ja pokušavam da budem objektivna i racionalna, takva sam i takva bih bila i da je biološki moja. Ne ispunjavam joj sve hirove, pokušavam da je ne razmazim (to ide teško), mislim da je pametnica, ali imam neku odličnu knjigu o razvoju dece, pa po njoj ispada da je ona sasvim u skladu sa onim što se očekuje za njen uzrast. Dakle, nije genije kao što bake i deke često misle. A i kod njih je to valjda zato što je od jučerašnje bebe postala devojčica koja priča, peva, pamti, ponavlja i sl. Tako je mali vremenski raspon od tabule raze do malenog čoveka da nije teško zavarati se da je u pitanju čudo od deteta. A u stvari je samo obično, divno i normalno dete.

Bliski prijatelji se ponašaju onako kako to od njih i očekujemo. Kao i prema drugoj deci iz našeg kruga prijatelja. Vole je i maze, cmaču i grle, ali nema pitanja i onih značajnih zagledanja zbog činjenice da je usvojena.

Poznanici i dalja rodbina… Hmm, tu je malo drugačije. Nedavno sam pisala o jednoj situaciji iz ovog domena, pa da je ne ponavljam. Istina je da je sve manje neumesnih pitanja ili sam makar manje ili više spremna za njih. S druge strane, ostaju čuveni "značajni pogledi", oni pomalo sažaljivi i kao duboko emotivni uz reči "srce malo", "dušica mala", znate o čemu pričam. Uz neizbežno "Kako je lepa!", kao da je baš čudno da su je ostavili tako lepu… Ili to ima veze sa današnjim društvom u kojem se deci (naročito devojčicama!) i inače prvo viče "Što si sladak, meden, lep!" kao da je to najvažnije što imaju da ponude. A posle se čudimo što je sve otišlo k vragu i što je fizički izgled postao najvažniji adut za budućnost. Ali, to je već neka druga tema.

milkyway ::Bliski prijatelji se ponašaju onako kako to od njih i očekujemo. Kao i prema drugoj deci iz našeg kruga prijatelja. Vole je i maze, cmaču i grle, ali nema pitanja i onih značajnih zagledanja zbog činjenice da je usvojena.

Poznanici i dalja rodbina… Hmm, tu je malo drugačije. Nedavno sam pisala o jednoj situaciji iz ovog domena, pa da je ne ponavljam. Istina je da je sve manje neumesnih pitanja ili sam makar manje ili više spremna za njih. S druge strane, ostaju čuveni "značajni pogledi", oni pomalo sažaljivi i kao duboko emotivni uz reči "srce malo", "dušica mala", znate o čemu pričam. Uz neizbežno "Kako je lepa!", kao da je baš čudno da su je ostavili tako lepu… Ili to ima veze sa današnjim društvom u kojem se deci (naročito devojčicama!) i inače prvo viče "Što si sladak, meden, lep!" kao da je to najvažnije što imaju da ponude. A posle se čudimo što je sve otišlo k vragu i što je fizički izgled postao najvažniji adut za budućnost. Ali, to je već neka druga tema.

Milkyway, identicna situacija je kod nas!

ŽarPtico,  

Kažem ja, sve mi na neki način prolazimo kroz iste faze, iste reakcije, iste situacije. Zato meni i jeste značajan ovaj forum. Kad mi se nešto desi ili me nešto muči, ili sam već čitala o tome ili ću ako napišem shvatiti da su i drugi to prošli i da to nije ništa neobično. I bude mi bolje.

Pozdrav!

Moja majka je bila sa Vilenjakom kad mu je pozlilo. Vi ne možete da zamislite koliku je ona paniku napravila. Odveli smo ga kod lekara, razrešilo se to sve. I posle dok je Vilenjak spavao ona mi objašnjava kako se mnogo više uplašila nego za nas kad smo bile male jer ona nas poznaje a Vilenjakovu genetiku ne znamo. Sad to donekle stoji, i na drugim temama smo pisale... Socijalnim radnicima ništa ne bi falilo da biološkim roditeljima koji to žele daju jedan upitnik gde bi napisali npr stvari od kojih su oni bolovali ili znaju da je neko od njihovih bližnjih. Ne vidim šta je to jako poverljiva informacija da li je biološki roditelj alergičan na polen ili nije sem toga taj upitnik bi mogao da bude na dobrovoljnoj bazi. Sa druge strane, panika moje majke mi je bila preterana. Pa nije valjda svaki zdravstveni problem genetski uslovljen? Sem toga i u našoj genetici koliko mi znamo baš o babama, dedama, koliko je to moglo da se ukombinuje i pokazuje na neki sasvim nepredvidjen način? U tom smislu i sigurnost kod biološke dece može biti lažna. Onda je počela da me ubedjuje da je Vilenjak nežno dete, da je stalno bolestan. To je po meni sasvim neopravdano. Ja njega doživljavam kao dosta zdravo dete a pratim kako je to kod druge dece. Jeste ponekad bolestan i ima te neke osetljive delove ali mnogo manje nego njegovi vršnjaci. Meseci prodju a da nije bolestan iako često deca u vrtiću oko njega dodju bolesna. A i kad je bolestan to je nešto lakše i brzo se regeneriše kao što je bilo i juče. Jeste bilo zabrinjavajuće kako je izgledao i ponašao se ali ja opet nisam imala utisak da je nešto opasno. Baš zato što ne boluje toliko on izgleda kao da je ne znam šta kad ima neki zdravstveni problem a panika moje majke nije pomogla naravno, naprotiv... Nisam uspela ni da dam lek kako mi je lekarka rekla on je već zaspao i kad je ustao već mu je bilo dosta bolje a do kraja dana i sasvim dobro. I stvarno ne vidim razlog da budem zabrinuta, kuc kuc u drvo samo neka ostane ovako... Ali moja majka vidi, koliko god da ispitamo dete ona misli negde da postoji neki faktor koji nismo uzeli u obzir i da lekari ništa ne znaju pa bi mogao da boluje od neke bolesti koju nisu primetili... Meni je takav strah preteran. Jeste usvajanje veći rizik nego biološko roditeljstvo što se zdravlja tiče, tu se imaju neki orijentiri pa makar i pogrešni... Ali opet kad se prihvati usvajanje kao takvo nema mesta panici. Mnoge stvari su valjda fizički uslovljene, npr slepo crevo boli sa neke odredjene strane i lekarka čim ga je pritisnula po stomačiću znala je da nije to... A da li će se neka misteriozna bolest pojaviti to ne znamo a čini mi se da je besmisleno provesti život u strahu od te mogućnosti. Naravno, opet stoji da naši roditelji nisu usvajali, da oni to onda sve doživljavaju drugačije nego mi a onda samo svojim ponašanjem sa strane donose pritisak nama i detetu.

Simona, bravo za rečenicu: "...sigurnost kod biološke dece može biti lažna." Ta činjenica je nešto što mnogi prenebregavaju, ne shvatajući da, ako se nešto nije ispoljilo dosad, ne znači da ne postoji u genetskom kodu i da se neće, kad se najmanje bude očekivalo, ispoljiti. Od banalnih primera -- recimo, kad roditelji ne shvataju zašto je dete kratkovido kad, Bože moj, niko od njih dvoje ne nosi naočare -- pa nadalje. Genetika je jedna velika lutrija i njen značaj je, po mom nažalost bogatom iskustvu, vrlo relativan.

Tangerine ::Simona, bravo za rečenicu: "...sigurnost kod biološke dece može biti lažna." Ta činjenica je nešto što mnogi prenebregavaju, ne shvatajući da, ako se nešto nije ispoljilo dosad, ne znači da ne postoji u genetskom kodu i da se neće, kad se najmanje bude očekivalo, ispoljiti. Od banalnih primera -- recimo, kad roditelji ne shvataju zašto je dete kratkovido kad, Bože moj, niko od njih dvoje ne nosi naočare -- pa nadalje. Genetika je jedna velika lutrija i njen značaj je, po mom nažalost bogatom iskustvu, vrlo relativan.

Apsolutno se slažem.
I ja bih se sa tvojom mamom, čini mi se, Simona, imala vrlo ozbiljnu raspravu na temu roditeljstva, usvajanje, uloge roditelja/babe, mešanje....i posle te rasprave postavila stvari i mogućnost uticaja drugačije. Ponavljam - ja bih
Hipotetički.
Ovako, površno, kad pročitam ovakav post ne sviđa mi se njen stav i reakcije.
Ponovo, izvini na indiskretnosti.

Struzzo,
hvala ti.

Pokušavam ja da sa njom razgovaram, imale smo ne jedan nego xyz razgovora na te teme. I opet ću. Ali pomaci su minimalni. Drugo što pokušavam ponekad što mi je jednom savetovala čini mi se Milijana je da saslušam i radim po svom. Mada mi ovo drugo ide teže, jer ja upravo volim da postavim odnose precizno, ja sam majka - to i to je moj delokrug a to i to je muževljev a ovo je od babe i dede. Ponavljam ja to i majci i ocu povremeno, ili ne želim da im odgovorim nešto što prevazilazi njihov delokrug ali onda oni smatraju da sam drska i bezobrazna i ljute se. Nije lako sa njima, naročito sa majkom... Mada kako rekoh i u jednom dnevniku mm ima stav da se ne treba mnogo ni truditi da se moji/njegovi roditelji menjaju, upravo što je prilično nemoguće, oni idu ka zalasku života a ono na šta treba da gledamo je dete. Mada bi svakako bilo prijatnije da godine (nadam se) koje nam predstoje provedemo prijatnije.

Proveli smo nekoliko dana u društvu prijatelja i porodice gde je igrom slučaja bila i žena koja nije znala da je naše dete usvojeno. Razgovori su se vodili o svemu i svačemu, ali je zbog velikog broja dece neizbežno bilo i ko na koga liči. Pa je ta žena primetila kako Sunašce neobično liči na neku decu iz naše familije. Ja ćutim, ne mogu da objašnjavam da je to zapravo nemoguće, ne želim da pominjem usvajanje. Ne zato što krijem, nego zato što više nemam potrebu da to naglašavam. A da na neki način liče - liče. I ostane na tome. Posle dva dana me pita da li želimo još dece, ja kažem da bismo voleli, ali da ne znam da li ćemo ih imati. Ne znam kako da formulišem, a da ne pominjem usvajanje. Pa kako, pa zašto, pa nećemo valjda da ostanemo na jednom, pa da l' ima nešto lepše od pune kuće dece. I ja na kraju kažem da je usvojena i da još ne znam da li ćemo još jednom da prolazimo kroz postupak. I ona kaže ok, to nisam znala.

Dakle, nije ona tema. Ona je bila potpuno ok, njena reakcija je primerenija od mnogih. Problem sam ja. Ne umem da se snađem ponekad i na kraju uprkos opiranju pomenem usvajanje. Naročito u ovakvim ili sličnim situacijama. Da me ne shvatite pogrešno, ja se toga ne stidim, naprotiv, samo ne želim da je na taj način obeležavam i da se ta tema stalno vrti. To je tema koja treba da se vrti u našoj kući, kako ona bude odrastala, a ne sa svakim novim poznanikom. Čini mi se da je jedna od vas jednom napisala da ni neka biološka mama npr. ne kaže: Ovo je moj sin, on je, znate, rođen carskim rezom. Ko treba da zna, zna, ostali ne moraju. I onda mi se desi ovako nešto i pokajem se istog trenutka.

Da li vam se to dešava? Da li vas to muči? Kako izbegavate odgovor?

Milky upravo ono što si napisala ko treba da zna, zna i nema tu puno objašnjavanja, to je čini mi se gora situacija nego kada nemate decu pa rodbina i ostali zapitkuju -Kad ćete, šta čekate i td.Da bi izbegla upravo nelagodnosti,ma nije to ni nelagodnost,nego priču i detaljisanje, dete je vaše i tu je kraj priče, ja bih pre rekla, eto i nju smo jedva dobili ili jeste lepo je imati puno dece,ali želimo da se posvetimo samo njoj, a ako se desi desilo se.Jer generalno je pitanje koliko se često viđamo sa nekim ljudima, koliko su nam bliski i koliko je zapravo bitno da znaju neke detalje iz naših života.

Milkyway, nema potrebe ulaziti sa nekima u razgovore sa detaljima.Ovde ne naglashavam za osobu sa kojom si imala razgovor vec za buduce. Ako krenu sa slicnim pitanjima i konstatacijama da nema nishta lepshe od pune kuce decice , ja bih rekla tacno ali otom potom.Videcemo za drugo. Znaci ja ne bih ulazila sa pricom kao zavrshnicom vec jednostavno ih ostaviti u zoni koju sami forsiraju.A to je- postavljash bzvz pitanja dobijash bzvz odgovore.
Dete je tu jedno i shta sada ?Igraju se i sad da bi razgovor cirkulisao gde su josh koji malishani? Postoji neshto shto je i kako bih objasnila na nashem jer mi nemamo tu jednu jedinu rec koju imaju Holandjani koju poshtujem. Uitstraling. Shto bi u bukvalnom prevodu znacilo tvoje zracenje. E sada jednostavno tvoje unutrashnje zracenje je neshto shto privlaci ljude da li mogu da ti pridju sa nekim pitanjima.
Taj stav koji nosish u sebi i zracenje mozhe ti pomoci da ti jednostavno ljudi ne mogu postavljati i nametatii neku pricu.
To je moj stav i zaista nikada me neko ne odvuce u neki razgovor koji mi ne prija.Ja cak kad je neko uporan, prekinem razgovor na pola i napustim.   

Devojke, hvala!

Znam da je moje pitanje zapravo budalasto i da su odgovori krajnje jednostavni, ali se ja nekada potpuno zapetljam između istine (da sam usvojila, da je to nešto divno i da sam ponosna mama) i činjenice da je to moja privatnost i da se to nikoga ne tiče. Prostim rečnikom, ne umem da odgovorim oštro ili da prekinem razgovor ili da elegantno zaobiđem odgovor. Ali, učim to da radim, zbog moje devojčice. U nekim situacijama, kad su npr. ljudi radoznali i pitaju o njenom poreklu, jasno i oštro im stavim do znanja da su to poverljivi podaci i da to znamo samo mi i ona jednog dana. Ali ima eto i ovakvih situacija kada na kraju bubnem nešto što nisam želela. Ima nešto i u tom zračenju o kojem priča Republika. Očigledno "zračim" pogrešno  !

Milkyway,
ne mislim da zračiš pogrešno već da se u toj tvojoj situaciji ispoljila složenost usvajanja. Ja sam imala sličnu situaciju a verovatno ćemo ih imati još, naročito kako vreme odmiče. Kod nas je reč o muževljevoj prijateljici, nekoliko godina se nisu/nismo družili, ona je otišla u drugi grad udala se i dobila dete a mi u medjuvremenu Vilenjaka. Kada smo se videli pre toga bili smo u vto pokušajima... Ja sam bila ubedjena da ona zna za usvajanje, da joj je muž rekao ili je čula i tek po nekim razgovorima shvatim da pojma nema. Ja sam se odlučila da ne kažem jer sam smatrala da je muževljeva prijateljica pa je on to trebalo da učini, sem toga Vilenjak je stalno bio prisutan i to da ja odgovorim da je usvojen mi se činilo opet nekako hm... bezveze, mada on zna da je usvojen. Ali žena bi se sigurno zapanjila i njen muž i nisam želela da dete prolazi kroz tu reakciju. Ono što je opet bezveze je da ostali u tom njihovom društvu znaju da je dete usvojeno, da ja sa tom ženom imam najbolji kontakt od muževljevih prijatelja, da često kontaktiramo preko neta a kažem u različitim smo gradovima pa su vidjanja redja no doći će i do njih. Ona inače sigurno ne bi imala neku negativnu reakciju na usvajanje, samo ženi ne pada na pamet... I isto kao i kod tebe - zašto spominjati, kako i ti reče da li ostali parovi spominju da su dobili dete carskim rezom i šta taj podatak menja, a opet kad osoba čuje može da bude pogodjena jer smo relativno bliski, čak možda sada više nas dve a eto prećutali smo tu informaciju... Ne znam, nema pravog rešenja mislim...

Da, nema pravog rešenja...

Moj muž to olako govori, čini mi se, svima. On smatra da ne vidi zašto bi krio (njemu je uvek bilo za sve da prećutati nešto je isto što i slagati), kao da se stidi a naprotiv. Kaže: ovo je mali grad i znam mnoge u njemu, ljudi vole o neobičnim stvarima da komentarišu prema tome možda već znaju da smo usvojili dvoje dece i šta onda....Eto, ukratko sam vam izložila njegove argumente. Da poznajete mog muža, bilo bi vam sve jasno jer on zaista ima tu neverovatnu iskrenu prirodnost i lakoću, čudesnu lakoću. I ja kad mu kažem ali znaš koliko je ovo društvo bezveze, npr. taj poznanik je provereno zao ili ona tamo je alapača na kub, on me sasluša i lakonski odgovori: ok, oni su takvi, za sebe... Ja nisam i ne bavim se njima.
Ja sam već ta koja ima ovo Republikino "zračenje". Ne ulazim baš sa svima u priču, ne govorim svima sve... i sa ljudima koji najverovatnije znaju za usvajanje (jer im je to najverovatnije rekao moj muž) ne pričam o usvajanju, jedino ako me oni nešto pitaju direktno. Srećom, viđamo se sa pristojnim ljudima. Ali sam bez obzira na to, verovatno zato što sam, moj muž bi rekao opterećena, ja bih rekla - intuitivna jer ljude i njihove energije dosta dobro osećam, ne mogu da ne zapazim neke značajne poglede ili neku pažnjicu plus....
I nemam pametan savet za takve situacije, Milkyway... Ne znam. Čini mi se da bih se u svakom slučaju pitala: da li je bilo pametno reći ili ne reći. Npr. skoro sam srela moju mnogo dragu koleginicu drugaricu sa faksa. Nismo se videle baš dugo a bile smo u to, bezbrižno vreme bliske. I srele smo se na ulici, obe žurimo. Stigle smo da se onako uopšteno ispričamo. Zna preko fejsa da imam decu (mene nema na fejsu, znači preko drugih) i tu je bio prelomni trenutak da kažem ili ne. Baš sam je ispitivački gledala da li zna ili ne da su usvojena. I nisam joj rekla. Ne znam što. Posle sam dugo razmišljala što nisam, njoj sam mogla kad onaj moj trtlja tek tako. Ne znam. I ja se uvek pitam koliko ja imam pravo da pričam u ime moje dece i uopšte zar je to bitno... A opet, možda je u pravu moj muž - komplikujem sebi bespotrebno. Kad se tome pristupi zaista kao nešto bilo šta, potpuno iskreno i otvoreno, onda i nema puno prostora za čudna pitanja i reakcije.

Potrebno je vreme da se vaše okruženje, prijatelji, rodbina... i naviknu i saznaju da ste postali roditelji. Baš kao što je to bilo potrebno a možda još uvek jeste i vama samima. Sve što pitate i razmišljate je sasvim normalno i poželjno. Kada ako ne sada? Za nekoliko godina o tome ni vi ni drugi neće razmišljati. A to znam kao neko ko u svom okruženju ima nekoliko usvojene dece. Vreme je čudesno lekovito sredstvo, razreši mnoge dileme  I na kraju svega, na kraju svakog razmišljanja ovog ili onog, činjenica ostaje, vi ste detetu, sve to vreme bili, ni manje ni više nego MAJKA!

Hvala vam devojke, znači mi vaše mišljenje. I odgovor da nema pravog odgovora je odgovor. Nekada bespotrebno sebi komplikujem(o) život, a opet je to nešto što me zaokuplja.

MM tome prilazi mnogo ležernije, prepušta meni "izučavanje literature i foruma" oko pitanja kako postupati u određenim situacijama, kako i kada reči detetu da je usvojeno i sl. Što se tiče pričanja o tome, tu je kao Struzzin muž. Svima i u svakom trenutku. Čudi me da i pomenutoj ženi to nije rekao, valjda je mislio da zna ili nije bilo prilike. Mislim da je silno ponosan i najradije bi vikao na sav glas da smo uspeli da usvojimo, da je i on konačno tata, ne popušta ga ta euforija . Voli da priča o usvajanju, samo traži sagovornike ili one koji to još ne znaju kako bi se pohvalio. Ma, razumem ga, i dirljivo mi je to skroz.

U svakom slučaju, hvala svima još jednom na odgovorima!

I mm je preslikan vaši muževi, sad mi je malo lakše   I on je imao običaj da nastupa "dobar dan, mi smo usvojili dete" pa smo imali veoma ozbiljne rasprave oko toga dok eto nismo stigli da ne spomene ni prijateljici kojoj sam ja očekivala da će spomenuti i ja verovatno bih. Ja sam smatrala da moramo da budemo usaglašeni po tom pitanju a moj stav je i argumenti su "pobedili" u raspravi. Ja razumem da je potrebno reći bliskim osobama, ljudima sa kojima se stalno družimo... ali kakva je svrha govoriti o usvajanju poznanicima ili prijateljima sa kojima smo se nekada družili? Zašto onda da zameramo novinama ili ljudima oko nas koji i posle xyz godina govore - njegova usvojena ćerka/sin? Ako želimo da eliminišemo to "usvojeni" zašto smo ga mi naglasili? Mom mužu nije bilo jasno kako postupati prema ljudima sa kojima smo se nekad vidjali a da recimo nije prošlo toliko vremena od susreta koliko Vilenjak ima godina... Ja sam više puta bila u toj situaciji, pisala sam i ovde i moj odgovor je bio kad zbunjena osoba preračunava u glavi npr da se nismo videli dve ipo godine a Vilenjak ima preko tri - "vreme leti". Pritom sve te osobe mogu (zahvaljujući dotadašnjim aktivnostima mog muža naročito) da čuju da je dete usvojeno, ali uopšte me to ne interesuje. Nisam dužna da im polažem račune, neću da pridonosim tome da moje dete uvek bude naš USVOJENI sin a mm se na kraju složio sa mnom.

Struzzo ::... I ja se uvek pitam koliko ja imam pravo da pričam u ime moje dece i uopšte zar je to bitno...

Ovo je naročito moja motivacija. Mi nismo rekli u vrtiću o usvajanju ostavljajući Vilenjaku mogućnost da on priča o tome ako želi a koliko ja vidim ne želi. Ja sam ga baš juče u nekom razgovoru pitala "Koliko tvoji drugari znaju o tebi?". Odgovor je bio - "Ništa." U stvari nije da ne znaju ništa, ali pretpostavljam da je hteo da kaže da ništa što je bitno ne znaju. Inače on je zatvoreno dete prema svima. Ni ja ne znam šta je u njegovoj glavi, teško je steći njegovo poverenje mada nastojim. On tek ima nadmeniji stav još daleko od ovog gore mog opisanog, ako priupitam šta je bilo u obdaništu kaže "šta te briga, neću da ti kažem." Pravi je sin svoje majke... Onda ja objasnim da sam ja mama, da želim da znam šta se mom detetu dogadja... da bih uspela da iscedim ponešto i to kad njemu dodje da priča (obično kad treba da odloži spavanje) i koliko mu dodje. Prema ostalima je još zatvoreniji...