Utisci sa Kutka...

maus ::

bak ::
Maus, pazi sta kazes nemo' da dodjem sa belim mercedesom i cvecem pravo pred tvoj dom da se M slogira! I da te odvedem, pa ce mu djavo biti kriv

Eeeej vrlo rado ce ti dati moju ruku Sta te briga,uz VAKu zenu dobijas i dete i to od 4 godine, ihaaj. A sve radim:perem, peglam, ribam, usisavam, kuvam, pecem, dinstam, przim, pohujem, mesim, lozim vatru,cistim kotlove, cistim sneg, sisam ogradu, kosim travu...da se vise ne Falim Pozelece jos neko pored Lilye da mi bude ljubavnica, a bice mnogo, ipak sam ja zena u godinama.

HappyGirl ::Dionisija, dušo mila, itekaka te razumemo. Naši putevi su uglavnom slični, puni trnja, kamenja, rupa, raznih prepreka lako rešivih ali i velikih skoro nemogućih za rešavanje. Zato, kao neko ko je prošao tim našim putem, nemoj mi zameriti što ću biti otvorena jer sam i ja imala kojekakve napade svega i svačega.

Svako od nas treba da ima zdravo samopouzdanje koje ne zavisi od okolnosti, imetka, postignuća, bilo kakvog statusa,lepote,dece. To treba da nas nauče roditelji... Nažalost u ogromnoj većini slučajeva ništa od toga nam nije usađeno, niti dato, nego ili smo osakaćeni i bez zdravog samopouzdanja ili smo naučeni da pogrešno vrednujemo i kasnije kroz život imamo sami sa sobom problem ili se dešava da srećemo ljude koji su umišljene veličine i sujetni, samoljubivi i koji nam svima zadaju muke.

Kada bi naša vrednost bila u našem imetku, lepoti, obrazovanju, deci...svi lepi, bogati i obrazovani, roditelji... bi bili srećni i smatrali svoj život svrsishodnim. No, znaš i sama da nije tako. Čuvena nakaradna maksima da ako nemaš dece si bezvredan,grdno zgrešio bogu, da je tvoj život besciljan... je toliko duboko pustila korene da ćemo uglavnom u 100% slučajeva iz priče steriliteta videti i čuti parove koji muče svoju dušu raznoraznim pitanjima i podpitanjima smatraući sebe bezvrednim. Da je naša vrednost u deci, ne bi neki roditelji, onako trijumfalno izjavljivali, đaba im sve kad nemaju decu. To je samo zavaravanje sebe i upravo dizanje sebi vrednosti...jer omašili su potpuno smisao života.

Znači li da kada ostarimo, dobiješ prvi celulit, kada prestanu da te gledaju ili izgubiš imetak da naša vrednost nestaje. Svakako da hoće u očima većine drugih ljudi jer oni vrednuju na pogrešan naučeni način, ali mi vredimo uprkos svemu.

Prava vrednost je u samom životu, koji nam je hvala Bogu dat njegovom milošću i tome kako ćemo ga upotrebiti. Da li samo da zadovoljimo sebe i svoje prohteve, da se divimo sebi, svojim postignućima i lepoti ili ćemo taj život učiniti posebnim jer ćemo usrećiti druge i živeti na blagoslov njima.

Draga, očigledno ti je dato mnogo toga i hvala bogu da je tako. Sve što ti je dato tebi, meni, svima nama, treba da bude upotrebljeno da bude izvor sreće, radosti...za druge, za tvog supruga... Sa decom ili bez ti vrediš, stvar je odluke i ljubavi. Hoće li prednosti i blagoslove koje imamo biti prineti na oltar za druge ili ćemo biti okrenuti samo sebi i očekivati stalno nešto i nešto i nešto što će potvrđivati našu vrednost. Budi blagoslov svome mužu, preokreni svoju nevolju u radost, živi za druge, živimo za druge. Naša vrednost je u tome, u službi ljubavi. Zato će moja nepismena baba umirati sa mirom, svesna svoje vrednosti koju joj je Bog dao jer je poslušala svoju savest i živela je na blagoslov meni...

To je naša vrednost! Živeti i služiti drugima iako to nisu naša deca. Neka te Bog blagoslovi i da ti iskustvo roditeljstva. Tad znaj vredela si i pre tog najlepšeg iskustva a i u vreme njega jer si bila blagoslov drugima i svojoj deci. Nažalost, ima roditelja koji uopšte ne žive za svoju decu, niti su im na blagoslov. Sebični i samoživi nikad ne mogu da nas uče pravim vrednostima. Zato osmeh na lice i samo hrabro napred do pobede!

I za kraj kopiram ti ovo sa jednog drugog topika, mini priča o jednom od ljudi čiji život je imao neverovatan uticaj na mene. Jedan od onih koji mi je pomogao da naučim ispravno da vrednujem sebe i druge :) Grlim te dionisija

P.S.Ako sam kojim slučajem skroz pogrešno razumela tvoj post imaš moje duboko izvinjenje i nemoj da se ljutiš samo sam htela da ti prenesem svoje iskustvo.

HappyGirl ::Sujeta - ja je zovem ubica ljudi

Imam svoje mišljenje, ali kad već pričamo o lekarskoj sujete, rado bi da dam primer lekara, koji bi verovatno svakog iole normalnog čoveka(lekara) odmah vratio u stanje realnosti i izlečio od iste. Ima još divnih lekarskih primera ali da vas ne bi ugušila biće dosta i ovaj.
Albert Švajcer (Albert Schweitzer), čovek koji je ostavio velikog traga i uticaja na moj život.Zahvalna sam Bogu što je stvorio Alberta i što je njegov život mnogima a i meni samoj bio i jeste primer.
"Opseg njegovih talenata je bio izuzetan: filosofija, teologija i muzika bile su oblasti u kojima je pokazivao svoje izuzetne sklonosti još kao mlad čovek. Napuštajući karijere koje su obećavale i sledeći, kao što je sam govorio, svog gospodara Isusa Hrista, odrekao se svetskog uspeha da bi posvetio svoj život neposrednoj službi kao doktor medicine ljudima kojima je to bilo neophodno u Africi, koja je u to vreme još uvek bila poznata samo kao "crni kontinent" Tamo je on usvojio načelo POŠTOVANJA ZA ŽIVOT, koje je postalo osnova svih njegovih misli i postupaka.."

Dobitnik Nobelove nagrade je od jednog kokošinjca napravio bolnicu i dom za sebe, svojim rukama zidajući. Iz Afrike je odlazio samo kada je trebalo da održi koncerte na orguljama u Evropi kako bi zarađeni novac pretočio u lekove... Živeo skromno i jednostavno, delao nebeski ... To je bio Albert Švajcer. Da je njegovo delo od Boga govori i to što i dan danas njegova bolnica postoji i radi. Ko želi da sazna više može surfovati, verujte mi nije izgubljeno vreme.

E sad evo jedan divan pasus iz njegove knjige a primenjujem ga na sujetu

Jedva stižem da obavljam sav rad u bolnici, a ja već moram, zbog kišnog perioda koji će skoro nastupiti, da mislim na obnavljanje naših krovova. Čak i oni koji nisu stariji od dve godine zahtevaju hitne popravke.Da bi izbegao gubljenje vremena kasnije, hoću da postepeno na svim zgradama bolnice krovove od lišća zamenim krovovima od talasastog lima.Krovovi od lišća se moraju svake tri godine obnavljati i stalno održavati.Za nekoliko godina su izdaci upravo toliki kao da je kupljen talasasti lim, a još smo usto pošteđeni od nabavke lisnatih crepova.Zbog toga naručujem iz Evrope nekoliko stotina kvadratnih metara takvog lima, mada nisam siguran da ću ga odmah moći platiti.
Početkom septembra počinju prve kiše.Treba sve građevinsko drvo skloniti na suvo.Pošto sad u bolnici nemamo skoro nijednog čoveka sposobnog za rad , vučem ja sam grede i daske sa dva verna pomoćnika.Dok tako vučem daske, pada mi u oči jedan crnac koji u belom odelu sedi kod nekog bolesnika; došao je da ga poseti.
"Hej, druže," doviknu mu ja " da li bi hteo malo da nam pomogneš?"
" Ja sam intelektualac, ja ne nosim drvo" glasio je odgovor.
"Imao si sreću", odgovorio sam mu ja, " i ja sam hteo da postanem intelektualac, pa mi nije uspelo."

Alberte
Nadam se da ste razumeli moje mišljenje o sujeti

Biksi :) ::Hany, nisu deca problem tim ljudima, al evo, ja ti pišem prijateljski, i isto to mislim, kad nemaš dete, imaš samo jednu želju, da ga dobiješ, a posle ćeš razmišljati šta i kako! E sad to posle, nekad ne bude lepo, ima dece sa različitim problemima, naročito zdravstvenih. Eto na primer, neko tamo ima dete, koje se iznenada teško razboli, a ja nemam decu, je li misliš da je tom nekom teže ili meni? Ja mislim da je teže onom koji ima to dete, nego meni, a mnogi tako ne misle. Ti ćeš sad reći meni, da nisi mislila na takav vid problema, al problem je problem, veći, manji, nije bitno, različito gledamo na svet, za mene je neki problem mali, a za nekoga je taj isti katastrofalan, i različito utiče na naše živote. Nemojte misliti da kontram, verujte, treba sagledati sve strane, ponekad je to mnogo teško, naročito iz našeg ugla. Ja jako želim da dobijem dete, ali stvarno mislim da mi je sad mnogo lakše, nego što će mi biti onda kad ga dobijem. Možda grešim, možda ne, Bože zdravlja, videćemo. Mislim da je ovaj naš trenutni problem (ok, nekom nije trenutni, nije ni meni, traje već 8 godina, ali hipotetički rečeno) mala maca u odnosu na kakve sve probleme ljudi danas nailaze, naročito probleme koje imaju sa decom!

Inače, pored toga što mene ljudi pitaju šta mi čekamo, pitaju ima li šta novo i kod moje kume? Plitkost uma, ali takvi ne umeju kvalitetno da uključe sive ćelije, samo bzvz postavljaju pitanja... Umesto da mi preporuče knjigu, film, neku muziku, predeo za videti i slikati, ali jok, ti samo laju o tudjim životima, i takve zaista žalim! Takođe mi koleginice često kukaju kako nemaju para, treba im za jednu rekreativnu, drugu, garderobu deci, knjige, i slično... Ja nekad prećutim, a nekad kažem, divno je što ulažeš u decu, koja su konkretna, ja ulažem u pokušaje, koji su potpuno neizvesni. Onda one zaćute. Nekad i ja kažem kako mi treba za more para, a to nekom zvuči tako banalno, jer taj neko na moru nije bio preko 10 godina, niti decu može da odvede, i onda ko zna šta taj neko pomisli za mene, je li tako, tako je. Dakle, svako o svom problemu. Jbg.


Razumem što vas nerviraju i ti što izjavljuju lako je vama jer vi nemate dece, imam i ja takvih u okruženju, čak i u bliskoj rodbini, misle da nemamo ama baš nikakvih obaveza i troškova i eto, čekamo vto, a ko će da ga plati, u to se ne upuštaju. Mene to ne pogadja, neobjašnjavam, samo klimnem potvrdno, jeste, mi nemamo nikakvih obaveza i nama je lako. Dok je sveta i veka biće važeća ona stara: SIT GLADNOME NE VERUJE! I to je tako, jbg. Na našu žalost, ali je tako!

Čuvajmo zdravlje, nemojmo dati drugima da crpe toliku energiju iz nas, jer se moramo sačuvati za našu decu, a i za nas same!

LJubim vas puno, i nadam se da ćemo svi uskoro biti roditelji, i shvatiti o čemu nam zapravo pričaju ljudi oko nas!

Struzzo ::

Mirjana ::Ti treba da kopiraš većinu poruka na onu temu "kako biti dobar roditelj" (ili tome slično. Ja sam oduševljena tvojim bavljenjem njime. I sigurna sam da si zaslužila da ti je dete šmeker!

Jao, ne bih da kopiram...
Mislim da se podrazumeva da se svaki roditelj, pogotovo roditelj kao što smo mi, koji smo toliko dugo čekali naša čeda, logično bavi svojim detetom. Naravno, onako kako ume i zna. Neko tako što čita silnu literaturu, neko po svom nahođenju, neko slušajući druge iskusnije itd... ili od svega toga pomalo. Verujem da svako od nas u datom trenutku daje najbolje od sebe.
Šta je dobar roditelj? Onaj koji određenom detetu u određenom trenutku pruža baš ono što je njemu potrebno. Ko se bavi predavanjem zna koliko predavanje iste nastavne jedinice može biti kompletno drugačije u zavisnosti od toga kome predajete...morate biti fleksibilni...
I deca vole opuštene i jednostavne ljude...i oni koji su neobrazovani, neopterećeni znanjem ovoga ili onoga mogu biti itekako dobri roditelji...i da spontano vaspitavaju i bave se decom slično onome što je pisala Montessori a da nikad nisu čuli za tu Italijanku...to se jelte zove narodna mudrost.
Negde sam već pisala ali da ponovim...pored intelektualnosti, takođe treba isticati koliko je važna u životu emotivna zrelost, dobronamernost, životna vedrina, smisao za humor, šarm, da umete da prepoznate dobre stvari i trenutke u životu i da znate uživati u njima, jedna prosto rečeno širina i harizma...duh! To je velika stvar i veliki je čovek koji to poseduje bez obzira na stepen obrazovanja i kojom se profesijom bavi.
Znam puno visoko obrazovanih ljudi, genijalnih ljudi koji su uskraćeni navedenih osobina...i to je šteta. Možda ih nisu posedovali, tj. nisu genetski predodređeni a možda ih je neki dobar, knjiški roditelj sistemski uništio kroz detinjstvo i mladost.

Evo, slatko spava sinak...a i na drugom kraju BG svekrva vredno zavija sarme za slavu pa da napišem još koju...

Usvojiti dete je što bi naš narod rekao "kupiti mačku u džaku"...naravno, ne hvatamo se bukvalno ni za jednu od reči iz ovog frazeologizma, ni "kupiti" ni "mačku" (nedužno stavljena u negativnu konotaciju)...Zašto? Upravo zbog toga što vi morate kao roditelj, dobar roditelj da uložite mnogo više i da ste spremni da "opipavate po mraku"...Elem, ja ne znam kakav je bio prenatalni život mog sina, ne znam ni kakav je tačno bio prvih 15,5 meseci života, ne znam tačno ni njegove genetske predispozicije...znam ovo sad, tj, od 15,5 meseci njegovog života pa na dalje...normalno je da uložim sebe kao roditelj maksimalno sad, da prepoznajem, izvlačim i podstičem iz tog, meni nepoznatog nasleđa ono što je dobro.

Jesam li vas propisno ugnjavila? Slobodno kažite da.

P.S. Naravno, dođite na mini kurs kod Struzzolina "upoznajte se sa bagerom, buldožerom, valjkom, grtalicom itd..."

HappyGirl ::Preko trnja do sreće!
Noćas nisam lepo spavala   .Obrni se, okreni,taman zaspim  pa se trgnem..pa opet obrni okreni i tako u krug.
Stalno mi u mislila Sneki i njen poslednji post,nada i ostale devojke...
Misli, misli, milsli nemilosrdno naviru a baš sam željna sna.Imam 1000 obaveza i dobro bi mi došlo da sutra i prekosutra i uvek budem sveža i lepa.  
Razmišljam sterilitet, neplodnost... muke i trnje...
Sve počne kao u bajci. Nađeš čoveka svojih snova, venčate se i krene bajka.  :aa43: Nećete odmah decu ajde da im obezbedimo neke uslove. A onda kad sve dođe koliko toliko na svoje mesto kao grom iz vedra neba shvatiš da imaš problem sa neplodnošću.
Nema bebe.   Ima operacija, tumora, lekova, tretmana, intervencija na živo, boli, patnje , vreme koje leti... i večitog pitanja zašto, kako? U toj celoj muci još  ti se nalepe ljudi, bezobrazni , nekulturni...koji bi da uđu u tvoju intimu. Pitaju, a ja nisam sposobna da nosim njihova pitanja a još manje dajem odgovore. :cry:Treba mi samo neko ko će  da ćuti da me pogleda ili kaže samo jednu rečenicu a ja znam da razume i  zajedno samnom pate jer znaju kako boli...
Dva puta sam isplakala okean suza jer su mi dva puta rekli izričito da neću nikad imati dece.                    Moj dragi muž i ja, dva puta smo plakali i pitali se zašto život bez dece i te najlepše radosti koju čovek može da dobije...        
Dva puta sam prolila okean suza i osetila bol za koju verujem da je jača nego bilo koja fizička bol...       A koliko puta sam samo isplakala more suza... sama da me niko ne vidi i ništa ne pita   .A onda sa mojim čuvenim osmehom na licu nastavila dalje. Svašta se dešava u napaćenoj duši.
Bilo je i ljubomore, zavisti, besa...  Vidiš trudnicu  pa ti dođe prosto mrsko, zagledaš je i pitaš se ma što je ona bolja..., gledam loše majke, očeve i pitam s e zašto mi, zašto a znam da imam muža koji bi bio predivan otac.  
Eh živote ko će te dokučiti. :?:  I onda jednog jutra otvoriš oči i shvatiš da si sam sebe srozao, izgubio si dostojanstvo i pretvorio se u neku masu koja samo misli o tome i samo o tome i samo o tome...    
Rekoh dosta je bilo. Ti si žena i to kakva. Bog te voli, muž te voli, sestra te voli... imaš prijatelje i to prave... prestani da se samosažaljevaš. :cheers:
I da Bog mi je na kraju dao odgovor.  Ja još uvek nisam načisto da li ću biti majka ali sam načisto sa svim ostalim. Ako Bog bude tako hteo biću, ako kaže ne onda ću zahvalno dignuti ruke i reći ti daješ , ti uzimaš . :cheers:
To je onda najbolje za mene, za nas.Jer ti znaš ono što ja ne znam. I sada napokon mirno spavam. :aa18:  Umesto da ja budem centar sveta, drugi su. Smejem se i radujem kad vidim trudnicu i pomislim Bože blagoslovi plod utrobe njene ...
Okrenula sam situaciju uz Božju pomoć meni na korist...Onda me poslao na put i tamo sretoh žene sa istim problemom i shvatih nažalost nisam sama. Ipak sad je breme lakše nositi , jer zajedno smo, držimo se  
Shvatila sam da me je neplodnost naučila mnogo čemu i donela mi mnogo dobra.  
Upoznala sam toliko divnih ljudi a to nikad ne bi uspela da nije bilo nje.   :DPostala sam manje sebična jer sam shvatila da ima puno ljudi koji pate i da njih njihova muka boli kao mene moja. Zašto im ne pomoći i pružiti ruku.  :heart:
Postala sam borac, istrajan, pravi ...koji više ne plače kada izgubi bitku ... Shvatila sam da  mi je Bog dao snage da svašta preturim preko leđa i da moj život ima smisla sa i bez dece. Više me ne uzbuđuju i ne bole glupa i neumesna pitanja o mom intimnom životu.  :cheers: Više me ne boli kada moja frizerka sebe hvali men,i a zna kakav problem imam, kako je ona plodna i rađa samo sinove. Rađaj sestro, rađaj ali znaj nije samo roditi, valja ga odgajiti da bude čovek.  
I tako moj život teče,  ludački navijam i molim se za moje drugarice jer znam kakve ih misli i muke muče.
Kakav će kraj moje borbe biti  nisam sigurna, ali znam da će ipak biti srećan. Sa bebom ili bez nje ja sam srećna.   Omogućila sam da o mojoj budućnosti majke odluči onaj koji zna šta je za mog muža i mene najbolje. Do tog srećnog kraja ja ću se boriti i truditi najbolje što znam i umem, svim silama i raspoloživim sredstvima do god ima vremena. I navijaću za moje drugarice, moje saborke, cure koje su moj život neopisivo obogatile.  
Neke su već postale majke, kao naša hitron kojoj je Bog dao Luku a pre ko nje i nama veliku radost i sreću, neke će uskoro kao naša Jeca a neke će uskoro biti trudne ... kakav divan život!            
Razmišlja o hitron, Jeci... da li bi menjale svoj put kad bi sada mogle da biraju... ne verujem.Jer ne samo što su majke nego im je ostalo nešto što mnogim plodnim curama nije. Neizbrisiv trag požrtvovnosti, zahvalnosti, prijateljstva i ljubavi koji nikad tako ne bi bio izražen da su odmah sve dobile.
Znači da zaključim pametne žene i muškarci će uz pomoć Boga uvek profitirati u neplodnosti, kakav god kraj bio, a na kraju krajeva kraj je ipak srećan! Jer čudni su putevi Gospodnji!        :sssss:  :xc:  :xxxxx:  :yx:                        :aa12:                  

Što ovo napisah ko će ga znati, ali bilo mi je potrebno...noćas me uzbuđenje zbog Sneki, Nade, Megi navelo.
Nadovežite se, neka ovo bude naša mala ispovedaonica, bez stida...

Ljubi vas Happy

Biksi :) ::Hany, nisu deca problem tim ljudima, al evo, ja ti pišem prijateljski, i isto to mislim, kad nemaš dete, imaš samo jednu želju, da ga dobiješ, a posle ćeš razmišljati šta i kako! E sad to posle, nekad ne bude lepo, ima dece sa različitim problemima, naročito zdravstvenih. Eto na primer, neko tamo ima dete, koje se iznenada teško razboli, a ja nemam decu, je li misliš da je tom nekom teže ili meni? Ja mislim da je teže onom koji ima to dete, nego meni, a mnogi tako ne misle. Ti ćeš sad reći meni, da nisi mislila na takav vid problema, al problem je problem, veći, manji, nije bitno, različito gledamo na svet, za mene je neki problem mali, a za nekoga je taj isti katastrofalan, i različito utiče na naše živote. Nemojte misliti da kontram, verujte, treba sagledati sve strane, ponekad je to mnogo teško, naročito iz našeg ugla. Ja jako želim da dobijem dete, ali stvarno mislim da mi je sad mnogo lakše, nego što će mi biti onda kad ga dobijem. Možda grešim, možda ne, Bože zdravlja, videćemo. Mislim da je ovaj naš trenutni problem (ok, nekom nije trenutni, nije ni meni, traje već 8 godina, ali hipotetički rečeno) mala maca u odnosu na kakve sve probleme ljudi danas nailaze, naročito probleme koje imaju sa decom!

Inače, pored toga što mene ljudi pitaju šta mi čekamo, pitaju ima li šta novo i kod moje kume? Plitkost uma, ali takvi ne umeju kvalitetno da uključe sive ćelije, samo bzvz postavljaju pitanja... Umesto da mi preporuče knjigu, film, neku muziku, predeo za videti i slikati, ali jok, ti samo laju o tudjim životima, i takve zaista žalim! Takođe mi koleginice često kukaju kako nemaju para, treba im za jednu rekreativnu, drugu, garderobu deci, knjige, i slično... Ja nekad prećutim, a nekad kažem, divno je što ulažeš u decu, koja su konkretna, ja ulažem u pokušaje, koji su potpuno neizvesni. Onda one zaćute. Nekad i ja kažem kako mi treba za more para, a to nekom zvuči tako banalno, jer taj neko na moru nije bio preko 10 godina, niti decu može da odvede, i onda ko zna šta taj neko pomisli za mene, je li tako, tako je. Dakle, svako o svom problemu. Jbg.


Razumem što vas nerviraju i ti što izjavljuju lako je vama jer vi nemate dece, imam i ja takvih u okruženju, čak i u bliskoj rodbini, misle da nemamo ama baš nikakvih obaveza i troškova i eto, čekamo vto, a ko će da ga plati, u to se ne upuštaju. Mene to ne pogadja, neobjašnjavam, samo klimnem potvrdno, jeste, mi nemamo nikakvih obaveza i nama je lako. Dok je sveta i veka biće važeća ona stara: SIT GLADNOME NE VERUJE! I to je tako, jbg. Na našu žalost, ali je tako!

Čuvajmo zdravlje, nemojmo dati drugima da crpe toliku energiju iz nas, jer se moramo sačuvati za našu decu, a i za nas same!

LJubim vas puno, i nadam se da ćemo svi uskoro biti roditelji, i shvatiti o čemu nam zapravo pričaju ljudi oko nas!

Simona ::Uh kako dobar post ovaj od Happy koji je Bubi stavila, zamalo da se rasplačem a na poslu sam... Ne sećam se da sam ga ranije čitala... Slažem se sa Missile, bio bi divan uvod u knjigu...

Missile,
hvala :) Nadam se da će tema zaživeti i da ćemo imati mnogo mudrih/duhovitih postova na jednom mestu... ovako se na temama izgube, zatrpaju novim...

lilya ::Ijaoj Simona, ne mogu da verujem i ovaj Struzin post mi je bio na pameti da ga dodam ovde.
Hehehehe... Ti i ja definitivno moramo i licno da se upoznamo

Izvinte za off

HappyGirl ::Eh...šta reći...tuga...tuga...tuga...
Apsolutno saosećam sa njima... i iskreno se nadam da će uspeti da se vrate u život.

Ne zamerite ali moram nešto da dodam.

U jednom tekstu vaclava stoji:
"Izgubili smo prijatelje,rodbinu,zdravlje,novac.
I što me najviše brine na ovom putu smo nekako izgubili i sebe.
Postajemo dva stara bolesna, ogorčena, nervozna prdeža koje sve nervira i sve im smeta."

Ono što svaki par koji krene u borbu za potomstvo treba da zna i treba da shvati su upravo ove njihove reči, tj. da to može i nama da se desi.
Ovo je užasna borba u kojoj se dešava da ljudi nemaju osećaj realnosti da možda borba neće uroditi plodom. Često sam čitala rečenicu, nije uspeo onaj koji nije pokušao, a to ruku na srce nije istina. Oko mene ima mnoštvo parova koji su decenijama pokušavala i sada sami, ojađeni i poraženi, slomljenih srca ,osećajući se kao prokleti pokušavaju da žive život koji više ni ne znaju da žive jer su kao što vaclav kaže na tom putu izgubili i sebe i druge, sve ono što im je nekada davalo smisao i sreću bez obzira što nisu imali svoje čedo.
Sreća ima i onih koji su na vreme uspeli da kažu dosta i sačuvaju život ili makar ponešto od njega ...

Ovo nije obična i beznačajna borba, niti priča ...Ulozi su veliki, ogromni a nagrada i više nego vredna tog uloga, ali nagradu ne dobijaju svi...Ako u nju kreneš bez realnosti i neodmerivši šta sve ona može da te košta, greška je. Treba znati proceniti i reći kada je dosta.

Ovo je samo moje mišljenje...

fightandfaith ::Ima li nama dana, ima li nama nade...
oči moje uprte u prazno.

I šta ako gromoglasni strah postane realnost,
sudbina teška ko grohotni smeh...
i šta ... ako ne bude nikad zore za nas, ni jutra, ni noći, ni meda u duši.

Da li će grobna tišina i u naše živote ući, odjednom ... kao bol, kao strah i samoća ...
il'
videćemo tvoje oči u kojima zvezde sjaće ...
i pružićeš nam ruke kao da tražiš srca naša ... sretna što napokon postaju tvoja.

lilymar ::26.12.2012.
Na današnji dan...
Zahvaljujem Bogu što te je stvorio.
I želim nešto što ti niko do sada nije poželeo, a ti iz sveg srca sanjaš o tome. E pa neka ti se ispuni!
Život neka ti ukrase samo lepi trenuci, osmesi, radost, uživanje. Jer ti to zaslužuješ!
Zaista želim da živiš u jednom svetu, kao iz bajke...
Neka svet bude tvoj. Uživaj u tvom danu i svakom sledecem....
SREĆAN ROĐENDAN MILA MOJA!!!
I hvala ti što postojiš!

Ja sam svoje zelje ostvarila.
Danas sam se u jednom trenutku osvrnula preko levog ramena i pogledala 10-ak godina unazad i shvatila!
Bog mi je ostvario gotovo sve što sam želela, podario mi moje snove na svome dlanu i oblikovao ih u moju sadašnjost, u moj život.
Gledam očima sebe od pre toliko godina i shvatam – sve je na svome mestu, baš onako kako sam onomad zamišljala da bi trebalo biti.
I eto ga – sve je tu – u meni i oko mene – sve je On to posložio onako kako jeste.

A ti spavaš kraj mene...Dišeš duboko, smireno...sanjaš leptire...Sanjaš vrapce, sanjaš cveće...
Osecam te u svome biću kao duplikat otkucaja vlastitoga srca...
Tečeš kroz mene. Ma, ti si moja krv...Moj dah...Moj život...
Ljubav...ti si sve...

andro-gen ::

nabla ::Tanjusak, jednom je na Rodi bila tema "secanje na nase andjele"...tako nekako. Do tog momenta nisam imala osecaj da sam u sebi nosila jedno bice, ustvari dva bica. Vise sam to nekako tehnicisticki posmatrala...
Eh, dusu sam isplakala. Tek tudje emocije su osvestile i moje...u tom momentu.

nikad neću doumiti gdje su ti granice srca....

ne postoji plakanje koje može isplakati sve suze koje mogu/moraju biti isplakane. pa se suze samo gomilaju. negdje u eteru...

ipak, ispiškit ćemo mi njih sve, prije nego isplakat.
ako je cicče, onda je i pače. ako to nije, ne priznajem ravnotežu u prirodi i kozmosu, pravdu, ništa...
prihvatljiva je samo odgoda.

budemo mi to nabla, budemo...hoćemo mi to tebi svi!

Anuska ::Drage moje (i dragi nas -lepo je imati i bar jedan Y medju nama ) i ja obigravam vec 2-3 dana oko ovih chatova, ali nekako ostajem polunema, osim na našim vedrim trudničkim temama gde mi se srce samo naduvava od dragosti kad se jos nesto lepo desi... I pitam se: da li da zagrebem nešto teško i tužno, da li treba otvarati vrata suzama ili ih pustiti da same traže put makar ih gorke i ljute izbacivale drugim kanalima...

I, evo, da dodam malčice ličnog pelina, koji mi se taloži danima...

Vise od polovine svog života, ma koliko to zvučalo smešno, želim decu... Sa 16 sam prvi put uzela novorodjenče u ruke, na praksi za pedijatrijske sestrice (što nikad nisam postala a što mi je i danas žao jer sam zavrsavala još neke bespotrebne škole...), onda Zvečanska koja mi još zveči u ušima plačem koji nikoga ne zove, ustanova s decom koja se kao čičak privijaju uz svakog ko ih zagrli... Dete s Downovim sindromom koje sam tamo prvo okupala, nahranila, i zavolela... Anuška je, zapravo, bila jedno od te ostavljene dece, meni tada najmilija... Sudbina? Možda je moja želja tamo ostala zarobljena...?
Onda prvo tetkino dete, koje vec ulazi u pubertet a nekad je govorila da je prvo bila u tetkinom stomaku a onda je prešla u mamin da je rodi... Pa drugo, treće i četvrto... najmanje četvorogodišnji andjelak kao što joj i ime kaže... Pa sedam godina rada s decom, zdravom, bolesnom, ovakvom, onakvom...
Sve sam ih volela!

I sad je to ironija, ili Necija surova šala, ili velika Promisao koju ja, malena i nedostojna, ne umem da shvatim... Ne smeje mi se, a nisam bas ni zadivljena...

Zato već dva dana slušam Tori Amos, koja je i sama prošla golgotu nemogućnosti da dobije bebu... Spark...

She's convinced she could hold back a glacier
But she couldn't keep Baby alive
Doubting if there's a woman in there somewhere
Here

You say you don't want it again
And again but you don't really mean it
You say you don't want it
This circus we're in
But you don't you don't really mean it
You don't really mean it...

If the Divine master plan is perfection
Maybe next I'll give Judas a try...

orline ::

PISMO NEROĐENOM DJETETU

Kako započeti pisati pismo znajući da neće nikad biti uručeno onome kome je upućeno?
Kako ga poslati?Avionom,vlakom,brodom?Koliko iznosi poštarina do tog mjesta gdje si ti?
Koju zamjenicu upotrijebiti u obraćanju tebi? On,ona ili oni?
To »oni» sam mogao maštati samo u izuzetno rijetkim trenucima najvećeg ushita i osjećaja najvećeg optimizma na svijetu, u tami sobe,sam i u strahu da me On ne čuje pa da se ponovno nasmije,kao posljednji put što se nasmijao kad sam Mu rekao svoje želje.

Zlato malo nerođeno.

Naravno da mi je kronološki imaginarij visoko na listi nevažnih stvari,tako da pišem
kako mi stvari padaju na pamet.

Možda ti tada nije bilo jasno zašto smo tvoja mama i ja bili zabrinuti kad si u vrtiću odlučio
da voliš Marinu i da se u subotu ženite.Nije da je Marina loša cura,dapače, ali si nam stvarno ostavio premalo vremena da sve organiziramo.Odijelo za četvorogodišnjeg mladoženju nije
baš lako pronaći, a i kum ti je imao dozvolu izlaska samo do crtića.Lista uzvanika je bila stvarno velika i mislim da bi bio problem pronaći prostor za svu djecu iz svih vrtića na svijetu.Znam da je to bila tvoja želja ali ipak.....

Tata,zašto je more slano,zašto auto nema noge,zašto se stablo ne smije,zašto Mucko
bježi od mene?
Jedino sigurno znam odgovor na posljednje pitanje,jer za neznanje prvog sam kriv koliko ja zbog
nezainteresiranosti za kemiju,toliko i loša plaćenost nastavnog osoblja viših razreda pučke škole.Za druga dva pitaj mamu,ona je ipak više umjetnička duša od mene,a mislim da odgovor zahtjeva dosta mašte.
Što se tiče zadnjeg pitanja,mislim da ima neke veze što si uporno pokušavala Mucku zaljepiti
Alweys na rep.
Sva naša nastojanja da ti objasnimo da Mucko neće poletjeti makar Alweys imao krilca,ostala
su bez rezultata,makar bi let trajao samo od prozora u prizemlju.
Od tog dana sigurno je da nisi Mucku baš najdraža osoba,i možda zato bježi od tebe.
Čudnog li stvorenja.

Draga,mala je rekla «tata»
Dragi,mala nije rekla «tata» nego je mala podrignula.
A jeb... ga,baš sam se ponadao da će prva rječ mog malog zlata biti meni upućena.

Tata,daš mi motor u subotu,Marina i ja izlazimo u disco?
Moooooolim:začuje se neovozemaljski urlik moje drage iz susjedne sobe.
Kakav motor,kakav disco.Neka vas vozi Marinin tata.Ustvari ne,on slabo vidi.
Neka vas tata vozi,ustvari ne,on vidi još i gore.Uzmite taxi,ustvari ne,tko zna kako on tek
vidi tako kasno.Ustvari ne ideš nigdje.U kazni si do kraja života.
Ali tata,reci joj.

Tata,hoćeš mi pomoći urediti Barbiku,naime ima vrlo važan sastanak sa Kenom u subotu
pa me malo strah kako će večer proteći? Htjela bi da super izgleda.Zlato malo mislim da tata i nije baš najsretniji izbor za modnog stilistu.Tvoja mama se uvijek čudi što to ja ne vidim ništa čudno u svojim odjevnim bravurama i kombinacijama.
Ali kad je vrlo važan sastanak u subotu u pitanju,naravno da hoću.

Tata,mogu malo svirati tvoje bubnjeve?
Tog pitanja sam se bojao sve ove godine,ali naravno da sam znao da je pitanje dana kada će opet biti upućeno.
Naravno zlato da možeš,ali molim te nemoj svirati kao zadnji put.Još me susjedi mrko gledaju
od tvoje zadnje svirke i nisu mi vjerovali na riječ da nisam ja bacio činelu kroz prozor.
Jadan Mucko se prestravio i nije dva dana dolazio doma od straha.
Čudnog li stvorenja.
Palice se drže vodoravno a ne okomito, i stvarno nije potrebno probiti doboš da vidiš
malog štrumfa koji se krije unutra.
Vjeruj mi da ako na basu piše TAMA to ne znači da je štrumfovima tamno osim toga u bas bubnju ne žive štrumfovi.
Ali ti si već dovoljno star da sam to znaš.

Tata,zašto je more baš tako slano i gorko?
Kad sam čuo to pitanje,znao sam da mi nisi vjerovala na riječ.
Stvarno nije bilo potrebe da popiješ pola litre mora da se sama uvjeriš u to.
Možeš me koji put i poslušati,ja se neću ljutiti.
Ali tata,i ja tebe

Tata,što je to kadenca? Zlato malo,to je glazbeni pojam,ali što točno nemam pojma.
Pitaj mamu,ona je svirala klavir,pa vjerovatno zna što to točno znači.
Ja se nisam baš iskazao na satovima glazbenog ,kao uostalom, ni u ostalim
predmetima se nisu baš trgali da prepisuju od mene.
Čudnih li ljudi.

Tata,Marko me stalno čupka za kosu i uvijek se ljuti ako mu ja pobacam kocke.
Nisu me iznenadile obje reakcije malog mangupa,jer bi se svatko ljutio da ti
netko razbije teškom mukom složene kocke i svatko bi čupkao za kosu
najljepšu trogodišnju djevojčicu na planeti.
Neka moja draga to rješi,jer mislim da ne bi bilo primjereno da malog mangupa
lansiram u svemir.Mislim da bi to narušilo naše buduće odnose.

Tata,Marko i ja se ženimo bez obzira što me prije x godina u vrtiću čupkao za kosu.
Zlato malo naravno da se tata slaže ali ti zaboravljaš da si ti u kazni do kraja života.
Ali tata.

Tata,zašto mama plače?Moram priznati da me to pitanje malo zateklo.
Mislio sam da smo moju kasno sinoćnju partiju balota već apsolvirali,iako
mi nije puno pomoglo to što nisam izgubio.
Zlato malo, sigurno mama ponovno gleda slike kad si ti došla iz rodilišta.
Znači tata,to su suze radosnice a ne one druge kao kad sam ja pala sa bicikla
i ogrebala koljeno.
To su zlato malo bile suze užasnice,a ti si naravno u kazni do kraja života.
Ali tata.

Tata,Marina i ja se ženimo.Bože zar opet.Ali tata prošlo je već x godina,sad smo stariji i ozbiljniji.Završili smo školu,zaposlili se ,imamo stan a mislim da ćeš uskoro postati djed.
Moooooolim: opet se začuje neovozemaljski urlik moje drage iz susjedne sobe.
Prva stvar, ja sam premlada da budem baka i druga stvar, ti zaboravljaš da si u kazni do
kraja života.
Ali tata,reci joj.

Kako završiti pisanje pisma znajući da neće nikad biti uručeno onome kome je namjenjeno?
Na ovom svijetu sigurno neće biti uručeno,ali se nadam ,možda u nekom drugom paralelnom svemiru da će kapetan Kirk i hrabra posada broda »Enterprise» pronaći način za to.Ipak sam ja bio njihov veliki fan pa neka se potrude i daju sve od sebe da mi pomognu i da pismo dođe do primatelja.
U životu sam bio svjestan limitiranosti svojih kapacitete.( moja draga bi rekla:apsolutna isuficijencija ambicije)
Naravno da sam znao da nikad neću biti ni doktor ni astronaut ni predsjednik države , ali nije me bilo ni briga i nisam to ni želio.
Želio sam kao i moj otac: «Jedan život,miran,tih. Nekad bacim kartu ili napišem stih.»( Đ.B.)

Želio sam jedno malo srce okovati toplinom svojih dlanova i sto puta dnevno čuti:
tata već si dosadan ,pa znaš da i ja tebe.

http://www.roda.hr/rodaphpBB2/viewtopic.php?p=2101927#2101927



PISMO NEROĐENOM DJETETU- DRUGI I POSLJEDNJI DIO


Kako započeti pisati pismo znajući da nikada neće biti uručeno onome kome je upućeno?
Gdje se ti nalaziš?Kako doći do tebe?Na kojem svijetu ili u kojem svemiru se ti nalaziš?
Ta pitanja će ostati bez odgovora zauvijek.
Možda to više i nije važno jer:¨LA COMMEDIA E FINITA¨

Nakon dugog razmišljanja i premišljanja,za i protiv,pro et contra,što je bolje a što gore
tvoja mama i ja smo imali glasanje što i kako dalje.Bilo je neizvjesno do samoga kraja,i onda
su rezultati bili slijedeći:jedan glas protiv i jedan glas suzdržan,ili oba protiv ili oba suzdržana,ili ......Više se točno i ne sjećam,jer moraš shvatiti da sam ja ipak jedan stari,umorni čovjek i da mi memorija lagano popušta.Mucko je definitivno bio za,jer je njemu dosadno a vrapci su mu prebrzi pa mu nedostaje netko za igru.
U ovom trenutku je stotinu pitanja u glavi.Da li smo mogli bolje?Da li smo mogli više?
Da smo možda bili uporniji?Da smo ranije otišli u Maribor,Prag,Ljubljanu,Beč?
Da smo prije promjenili kliniku?Da smo hodali rjeđe a kvalitetnije u postupke?
Da li je tako bilo suđeno?Da li je to sve zapisano u zvijezdama?Da li je to naša sudbina?
Da li je to stvar sreće?
Kažu ljudi da sreća ne postoji nego da je čovjek sam stvara.Gdje smo to mi pogrješili i nismo
je znali sami stvoriti? I na koncu, da li je san o sreći veći nego sreća i da li je i njeno traženje samo po sebi sreća?
Pametni ljudi kažu da ne mislimo na prošlost jer je ionako ne možemo promjeniti,da ne mislimo na budućnost jer na nju možemo jako malo utjecati,nego da se posvetimo sadašnjosti.
Ja jednostavno ne mogu nego razmišljati o prošlosti i pitati se po stoti put:Zar je baš ovako ova naša priča morala završiti?Zar smo nas dvoje stvarno na ovaj svijet došli sa ovim zadatkom?Da ostanemo dvoje starih ofucanih,osamljenih kreatura u ovoj dolini suza.

Zlato malo nerođeno

Ja bih tebi oprostio i razbijene bubnjeve i potezanje Mucka za rep i vjenčanja u čudnim godinama i posuđivanje motora na užas tvoje majke i sve bih ti oprostio,pa te molim da ti nama oprostiš što se nećemo nikada upoznati.Nije bilo suđeno,ali znaj da će u katedrali našeg srca uvijek za tebe gorjeti jedna svijeća.

Samo se nadam da će kremen zaborava otupiti oštricu bola i da će vrijeme istkati finu
paučinu koja će zauvijek prekriti sva naša nadanja da bi te mogli jednom sresti.

I za kraj:

«Kucnuo je čas da odem,ja ću ¨umrijeti¨ a Vi živjeti.Kome će od nas biti bolje,nije jasno nikom osim Bogu.»

http://www.roda.hr/rodaphpBB2/viewtopic.php?p=2254194#2254194

HappyGirl ::Devojka je muške gaće prala
Mirisala gde su jaja stala.

Pre neki dan sedim sa tetkom i njenom drugaricom. Obe imaju po 75 leta. Divne žene. Razgovaramo o deci, vaspitanju, uticaju, autoritetu, ljubavi...i dođosmo do ove teme

Teta D. je seosko dete. Bila je ako sam zapamtila najmlađa od dece i čula je da svi pevaju gore navedenu pesmu tj. refren. Njoj se mnogo to svidelo. Kaže volela je da peva pa je ovo pevala na sav glas iz petnih žila. Bilo je drago što je devojka tako dobra pa pomaže u pranju a i baš lepo što voli jaja. Nije uopšte razumela smisao pesme... Jednog dana dok je ona iz petnih žila pevala, njen otac je bio u ambaru krunio kukuruz i čuo je. Pozvao je da dođe. Kaže ona mnogo sam volela tatu pa sam poletela do njega sva radosna što je od sve dece baš mene zvao. Kaže joj tata ajde D. dođi ovde i savi se preko mojih nogu. Ona se savije i on je tako izdevetao i na kraju joj samo rekao e sad idi pa pevaj. Kaže teta d. nije joj bilo jasno zašto mu se nije svidelo njeno pevanje ali ona je zaključila da pevati nije dobro i više nikad nije zapevala.Nikada. Kaže pokušavala ali krene i gotovo blokada uvek ta slika u glavi...
Razgovor sa decom pre kazne je blago!


sve ptičice iz gore...samo jedna ostala

sve ptičice IZGORE...samo jedna ostala

Nemam sećanja kada sam čula ovu pesmu ali se sećam da sam od cele pesme jasno i glasno razumela samo "sve ptičice IZGORE...samo jedna ostala"
To je za mene bila neopisiva patnja i košmar. Koliko god da sam pokušavala da izbacim to iz glave i sa svojih usana nisam mogla i stalno sam zamišljala šumu u plamenu i pomor ptica. Strašno mi je bilo to saznanje. Jednoga dana kada sam se opismenila imala sam prilike da vidim tekst pesme i onda mi je postalo sve jasno. Kakvo je to olakšanje za moju dušu bilo. Moji su sigurno čuli da sam ja to pevala, jer jesam, jedno vreme non stop i to samo te dve rečenice ali nikad me nisu pitali zašto...trebali su
Razgovor sa decom u vezi pesme je blago!

Lalalalala lalala do si
Đak prvak sam. Učiteljica me rasporedila da sedim u prvoj klupi, prvi red. Klupe su manje za jedno dete. Prvi čas muzičkog. Nastavnica odme kreće u akciju, kaže sad će ona da vidi jer mi imamo sluha. Ja stidljiva, gledam ispod oka, a ona odma do mene.Ponela harmonijum u koferu i pita me za ime. Kažem joj a ona sad objašnjava ja ću ovo a ti ponovi. Krene ona la la ja ćutim. Opet će ona la la la i na kraju ja ponovim. U tom trnutku počinje provala smeha celog odeljenja. Osećala sam se poniženo, osramoćeno, želela sam da me nema. Ona pokušava da uspostavi mir. Opet se vraća na mene i opet sad na do i si. Majko što si me rodila, škola je užas. Ćutala sam kao nema. Izustila ništa nisam i na kraju digla žena ruke.
Nikad više pevala nisam u školi, sem jednom a i to me je skupo koštalo.

Do četvrtog sam ćutala na muzičkom, puštala me žena i davala ocenu ali onda je došlo takmičenje odeljenskih zajednica. Razbolela se nastavnica pa je menjao nastavnik likovnog. I tako poređao on nas i mene stavio u prvi red Počela proba, peva se. Ja jednog trenutka tiho, ma kao miš počeh da pevam ko velim u gomili smo a i volela bi da doživim da jednom zapevam zajedno sa drugarima. Kad stade ti on ispred mene i svoje veliko, debelo, dlakavo uvo nalepi na moja usta. Ja se zabetonirala a on će ti nemoj da pevaš samo otvaraj usta. Pred svima ni pet ni šest.
Šta da vam kažem, zapevala nisam do svoje 21 godine...
Razgovor sa detetom posle nekog neuspelog pokušaja i ismevanja je blago!
Razgovor o deci i upućivanje na probleme deteta tj. saradnja među vaspitačima je blago.

A sada se spremam da zajedno sa talentom naše klase našom dragom maus na slavlju otpevam duet za pamćenje

Ima toga još...pisaću a zanimaju me vaša iskustva, zaključci... Kako sada kao roditelji gledate na te situacije ako ste ih imali. Da li bi razgovori, ohrabrenje bili rešenje i spas od trauma, sramote...ili ne. Kako osposobiti dete da preživi ovakve napade.
Dosta sam razmišljala i nikada ni na poslu ni kod kuće ni van kuće, se deci ne obraćam nervozno i osorno.Nikada ne govorim reči, smotani, šeprtljo, kretenu, ubiću te od batina, kako si glup, nesposoban...
Imala sma iskustvo sa detetom koje je krenulo stranputicom.Nekako počela su osuđivanja, a ona je samo htela s obzirom da nije bila mršuljuca, ni lepotica sa naslovnice da nekako pripadne negde. Ja sam je hrabrila, pokušavala da je usmerim na njene vrednosti.Pričala je o tome da može biti šta želi, da je pamtnica. Kada je bila matura one sve natakarene, izveštačene a ona neku tuniku tirkiz sa nekim šarama i pantalone. Rekla sam je da je izgledala savršeno. I JESTE! Posle smo se sretale i stalno sam pokušavala da je motivišem i epilog je da je postala najbolja u razredu u srednjoj i završila studije. Nikad neću zaboraviti njen pogled zahvalnosti i reči. Shvatam da iskustvo kroz koje sam prošla je doprinelo da imam razumevanja i shvatam kroz šta nekad prolaze i nekako ne želim da budem deo ničije patnje. Opet, da mogu ne bi želela da prolazim više kroz patnju zbog ptičica i pevanja. Definitivno!

Koliko je do nas? Imamo li prava na trenutke slabosti...

Jeckie ::

nabla ::E jbte, ova menopauza vodi u regresiju- pravo u osnovnu skolu

ovo me asociralo na : pričaju 2 penzionera, koja je bolest najbolja, pa jedan kaže: demencija, svaki dan saznaš nešto novo i upoznaš nove ljude