Devojka je muške gaće prala...

Devojka je muške gaće prala
Mirisala gde su jaja stala.

Pre neki dan sedim sa tetkom i njenom drugaricom. Obe imaju po 75 leta. Divne žene. Razgovaramo o deci, vaspitanju, uticaju, autoritetu, ljubavi...i dođosmo do ove teme  

Teta D. je seosko dete. Bila je ako sam zapamtila najmlađa od dece i čula je da svi pevaju gore navedenu pesmu tj. refren. Njoj se mnogo to svidelo. Kaže volela je da peva pa je ovo pevala na sav glas iz petnih žila. Bilo je drago što je devojka tako dobra pa pomaže u pranju a i baš lepo što voli jaja. Nije uopšte razumela smisao pesme... Jednog dana dok je ona iz petnih žila pevala, njen otac je bio u ambaru krunio  kukuruz i čuo je. Pozvao je da dođe. Kaže ona mnogo sam volela tatu pa sam poletela do njega sva radosna što je od sve dece baš mene zvao. Kaže joj tata ajde D. dođi ovde i savi se preko mojih nogu. Ona se savije i on je tako izdevetao i na kraju joj samo rekao e sad idi pa pevaj. Kaže teta d. nije joj bilo jasno zašto mu se nije svidelo njeno pevanje ali ona je zaključila da pevati nije dobro i više nikad nije zapevala.Nikada. Kaže pokušavala ali krene i gotovo blokada uvek ta slika u glavi...
Razgovor sa decom pre kazne je blago!


sve ptičice iz gore...samo jedna ostala

sve ptičice IZGORE...samo jedna ostala

Nemam sećanja kada sam čula ovu pesmu ali se sećam da sam od cele pesme jasno i glasno razumela samo "sve ptičice IZGORE...samo jedna ostala"
To je za mene bila neopisiva patnja i košmar. Koliko god da sam pokušavala da izbacim to iz glave i sa svojih usana nisam mogla i stalno sam zamišljala šumu u plamenu i pomor ptica. Strašno mi je bilo to saznanje. Jednoga dana kada sam se opismenila imala sam prilike da vidim tekst pesme i onda mi je postalo sve jasno. Kakvo je to olakšanje za moju dušu bilo. Moji su sigurno čuli da sam ja to pevala, jer jesam, jedno vreme non stop i to samo te dve rečenice ali nikad me nisu pitali zašto...trebali su  
Razgovor sa decom u vezi pesme je blago!

Lalalalala lalala do si
Đak prvak sam. Učiteljica me rasporedila da sedim u prvoj klupi, prvi red. Klupe su manje za jedno dete. Prvi čas muzičkog. Nastavnica odme kreće u akciju, kaže sad će ona da vidi jer mi imamo sluha. Ja stidljiva, gledam ispod oka, a ona odma do mene.Ponela harmonijum u koferu i pita me za ime. Kažem joj a ona sad objašnjava ja ću ovo a ti ponovi. Krene ona la la ja ćutim. Opet će ona la la la i na kraju ja ponovim. U tom trnutku počinje provala smeha celog odeljenja. Osećala sam se poniženo, osramoćeno, želela sam da me nema. Ona pokušava da uspostavi mir. Opet se vraća na mene i opet sad na do i si. Majko što si me rodila, škola je užas. Ćutala sam kao nema. Izustila ništa nisam i na kraju digla žena ruke.
Nikad više pevala nisam u školi, sem jednom a i to me je skupo koštalo.

Do četvrtog sam ćutala na muzičkom, puštala me žena i davala ocenu  ali onda je došlo takmičenje odeljenskih zajednica. Razbolela se nastavnica pa je menjao nastavnik likovnog. I tako poređao on nas i mene stavio u prvi red   Počela proba, peva se. Ja jednog trenutka tiho, ma kao miš počeh da pevam ko velim u gomili smo a i volela bih da doživim da jednom zapevam zajedno sa drugarima. Kad stade ti on ispred mene i svoje veliko, debelo, dlakavo uvo nalepi na moja usta. Ja se zabetonirala a on će ti nemoj da pevaš samo otvaraj usta. Pred svima ni pet ni šest.
Šta da vam kažem, zapevala nisam do svoje 21 godine...
Razgovor sa detetom posle nekog neuspelog pokušaja i ismevanja je blago!
Razgovor o deci i upućivanje na probleme deteta tj. saradnja među vaspitačima je blago.

A sada se spremam da zajedno sa talentom naše klase    našom dragom maus na slavlju otpevam duet za pamćenje  

Ima toga još...pisaću a zanimaju me vaša iskustva, zaključci... Kako sada kao roditelji gledate na te situacije ako ste ih imali. Da li bi razgovori, ohrabrenje bili rešenje i spas od trauma, sramote...ili ne. Kako osposobiti dete da preživi ovakve napade.
Dosta sam razmišljala i nikada ni na poslu ni kod kuće ni van kuće, se deci ne obraćam nervozno i osorno.Nikada ne govorim reči, smotani, šeprtljo, kretenu, ubiću te od batina, kako si glup, nesposoban...
Imala sma iskustvo sa detetom koje je krenulo stranputicom.Nekako počela su osuđivanja, a ona je samo htela s obzirom da nije bila mršuljuca, ni lepotica sa naslovnice da nekako pripadne negde. Ja sam je hrabrila, pokušavala da je usmerim na njene vrednosti.Pričala je o tome da može biti šta želi, da je pamtnica. Kada je bila matura one sve natakarene, izveštačene a ona neku tuniku tirkiz sa nekim šarama i pantalone. Rekla sam je da je izgledala savršeno. I JESTE! Posle smo se sretale i stalno sam pokušavala da je motivišem i epilog je da je postala najbolja u razredu u srednjoj i završila studije. Nikad neću zaboraviti njen pogled zahvalnosti i reči. Shvatam da iskustvo kroz koje sam prošla je doprinelo da imam razumevanja i shvatam kroz šta nekad prolaze i nekako ne želim da budem deo ničije patnje. Opet, da mogu ne bi želela da prolazim više kroz patnju zbog ptičica i pevanja. Definitivno!

Koliko je do nas? Imamo li prava na trenutke slabosti...

Zaboravila sam da dodam da od petog do osmog razreda nikad nisam pevala na muzičkom.Nastavnica me je terala i terala a ja ćutala i ćutala dok joj jednom jasno i glasno nisam rekla ja nikada neću pevati, nikada. Nije me više diralaa nije me ni pitala zašto.

Prvo ismejala sam se za duet hahahahaha obecavam da cemo pevati, zagrljene, glasno, najglasnije, ponosno i od srca!
Fantasticna tema!
Nemam sada bas puno vremena da pisem, blizi se kraj radnog vremena.
Poslednji pasus, tvoj tekst o devojcici koju si bodrila, samo govori o tome da si veliki covek, izvrstan pedagog, fantastican vaspitac i idealan drug!
Sutra nastavljam. Ima da se pise mnogo vezano za ovu temu.

Draga Happy tebi su se smejali u prvom razredu os a meni pun amfiteatar, oko 150 kandidtata na Visoj pedagoskoj, dok sam sa desnom rukom na klaviru uz pratnju profesorke muzickog pevala pesmu Hajde kato hajde zlato. Mislim da je bar polovina mislila da je sve to skrivena kamera dok je moj mio glas odzvanjao prostorijom. Veruj, ljudi su padali sa stolica a profesorica je ostala zgranuta. Secam se njenog ukocenog pogleda, otvorenih usta i samo je treptala.
No, to sada i nije tema, bilo pa proslo i sve bi probala i blamirala bi se maksimalno samo da znam da bi bila primljena kao sto nisam NE ZNAM DA PEVAM!

Vracam se na temu

Naravno da su razgovori sa decom, ohrabrenja, podrske...resenje i spas od traume i sramote, straha od necega...Uzasno je ruzno, strasno je, a cujem cesto reci roditelja upucene svojoj deci: kako si glup/a, tikavne, debilu, nesposobnjakovicu...dosadan si, pusti me...smaras...
Zar nije lepse i jednostavnije reci: pokusajmo zajedno, nisam ni ja znala odmah pa sam vezbala...nista strasno sto ne znas to da uradis, naucices, pomocicu ti, pametna si, dobra, vredna, poslusna...
Sledi nastavak...

Ja imam malo dublji glas, od uvek, često promukao jer imam loše postavljene glasne žice koje se brzo zamore i ja promuknem. Ali to nije ništa strašno. Međutim, vaspitačica u vrtiću mi je stalno pred decom govorila da ćutim, jer sam "kao muško", i nešto kako je to ružno. Toliko me je mrzela da sam više puta popila šamar, samo zato što ne spavam kad je po njima vreme, iako bih mirno ležala u krevetu. Onda sam počela tajno da ustajem, i gledam položaje dece koja spavaju, vratila bih se u krevet i imitirala njihov položaj. Jer ako me Slađana provali, opet sledi šamarčina! Lutke za igru u vrtiću nisam dobijala, jer sam "kao muško".
Vrtić je za mene bio strašno iskustvo, pošla sam ranije u školu samo da se rešim vrtića. I nakon tog logora, školu sam doživela kao šalu, otkrovenje.

Mnogo sam razmišljala o tome kasnije, i kad sam videla koliko je devojaka iz moje generacije otišlo u pedagošku akademiju SAMO ZATO što nisu prošle na druge više škole ili fakultete, shvatila sam. Svuda ima neprofesionalaca, profesionalnih amatera i diletanata, umišljenih stručnjaka i loših ljudi. Ali ima i onih dobrih, divnih, koji svoj poziv vole. Poznajem par devojaka koje su završile defektologiju i čudila se kad sam ih slušala- sa koliko ljubavi one pristupaju radu sa decom ometenom u razvoju!

Apsolutni sam protivnik bilo kakvog nasilja, A POSEBNO NAD DECOM! Spremam se, da kad jednog dana budem u prilici, sa svojim detetom razgovaram i učim ga kroz igru. Mene su roditelji tukli, epa samo kad bih videla da dižu ruku na moje (u budućnosti) dete... Ne bi valjalo.

Ipak, trauma vrtića još je tu, i mislim da bih za početak ipak platila nekoga da čuva dete. Čisto dok ne nauči da odbija loše vibracije.

P.S. Ipak, nisam zbog "muškosti" mog glasa i igranja sa dečacima završila mašinstvo. To je ipak bila ljubav.

Jesam li otišla of topik?

maus ::Draga Happy tebi su se smejali u prvom razredu os a meni pun amfiteatar, oko 150 kandidtata na Visoj pedagoskoj, dok sam sa desnom rukom na klaviru uz pratnju profesorke muzickog pevala pesmu Hajde kato hajde zlato. Mislim da je bar polovina mislila da je sve to skrivena kamera dok je moj mio glas odzvanjao prostorijom. Veruj, ljudi su padali sa stolica a profesorica je ostala zgranuta. Secam se njenog ukocenog pogleda, otvorenih usta i samo je treptala.

Da, znam to, sećem se da si to tako pričala da smo mi popadale sa stolice od smeha i da smo posle kada smo se pridigle bile strašno razočarane što si morala da upisuješ drugi fakultet a definitivno si idealna za tu profesiju.

maus ::
Poslednji pasus, tvoj tekst o devojcici koju si bodrila, samo govori o tome da si veliki covek, izvrstan pedagog, fantastican vaspitac i idealan drug!

O moja mila mišice, nažalost daleko sam od navedenog ali dobra stvar je što želim i trudim se da budem bolji pedagog, vaspitač i drug. Ima tu mnogo, mnogo, čitavih brda i planina za napredak i zato nema druge nego da se svaki dan u stavu učenika i da se menjam

Čekam nastavak.

missile ::

Jesam li otišla of topik?

Ne, missile, nije off topic. Uprao to me zanima, te traume iz detinjstva i kako smo reagovali tada i kako se to odrazilo kasnije na nas. Da li nam je svest baš zbog tog i tog iskustva drugačija po određenim pitanjima. Pažljivo sam sve iščitala i još ću. Mnogo saznajem iz ovakvih iskustava i pomažu mi u razumevanju nekih situacija. Takođe dok čitam pdf o usvajanju ili neke delove rd dosta naučim ali ne formalno nego suštinski. Knjige nisu problem da ih čitam ali meni vaša iskustva vrede neprocenjivo. Zato sma zahvalna za svaku napisanu reč. Rad sa decom je za mene izuzetno složen, sveobuhvatan posao i često razmišljam da li je moj uticaj na njih za "život" ili "smrt", šta reći, kako se postaviti ...

Iskomentarisaću iskustva kada mi se slože misli. Danima ću ja sad razmišljati o tvom muškom glasu missili

Meni su češće nego sestri i bratu ispadale stvari i razni predmeti iz ruke. To je bilo takvih razmera da su mi verovatno milijardu puta roditelji rekli vidi je kao sakata, sakata, nemoj ti da uzimaš molim te jer ispašće ti sve... Kao odrasloj devojci od 14, 15, 16 godina kada bi mi nešto ispalo, iako je to tada zaista bila retkost, isto sam čula ako ne iz njihovih usta onda sa mojih. Rekla bi to sama sebi, sakata. VeĆ 25 godina nisam čula od mojih roditelja tu reč ali neverovatno da i dan danas kada mi povremeno nešto ispadne iz ruke kažem sebu upravo to e jesi S A K A T A. Onda se setim Boga, mm i svih mojih prijatelja koji su mi pomogli da shvatim...

U OMS sam svirala flautu. Nastavnicu sam obozavala i sad je obozavam ali sto je nekad znala biti "fiju-fiju kroz nemacku kapiju"...... Nisam stizala uvek sve da navezbam (isla na hor u skoli, balet, gimnastiku) a trebalo je uciti, pisati domace pa malo se i igrati. Niko meni nije nametao sve to, sama sam zelela. E sad, ta moja nastavnica je retko imala razumevanja za to. A ja obozavala nju i muziku. Najteze je bilo kad vikne SVIRAJ a meni se trese stomak, suze vec stoje na trepavicama i ne smem da trepnem jer odose one dole. kad je otisla na porodiljsko za trece dete ja je pravila od blata. Dosle neke koje mi nisu legle. Ja volim da se takmicim, volim izazove koje je ona postavljala pred mene i ona je,znam sigurno, to prepoznala. Iz ove perspektive mislim da je zbog toga bila ekstra psiholog. Umela je da mi nadje zicu. Ali.....ali.... nedostajalo joj je razumevanja i strpljenja.
Sada, posle mog skromnog staza, gde god sam radila a prosla sam mnogo kolektiva svega sam se nagledala i mnogo naucila. Uvek imam razumevanja i strpljiva sam. Ono sto deci naglasim prvog casa kad se upoznamo je da smo ZIVA BICA, dozvoljene su nam greske, slabosti bilo koje vrste(suze, neagresivni bes ). Nismo svi stvoreni za sve. Pa ja u srednjoj skoli nisam znala gde je Brazil i tvrdila da je u Evropi Znam i zasto ali o tom drugi put. Ni matematika mi ne ide bas i to deci lepo kazem. I znate kako oni porastu kad im se nastavnik tako otkrije. Mislim da shvataju da sam i ja kao i oni-obican covek koji ne moze sve. I ja piskim, kakim, placem, smejem se....
Samo jos ovo: kao mala sam mislila da Lepa Brena ne kaki

Odlicna tema
Naslov originalan,Happz kao i uvek
Misu ti me bas nasmeja ya tvoj glas,kako ces bona pevati 3 novembra ako ti se pola amfiteatar smejao ?
Ja ponesena svojim zivotnim iskustvom moju decu ne bijem.
Moj otac je mene i sestru tukao,brata ne,na njega je umeo da se prodere na nas se i prodere i tuce nas.To je bilo do srednje skole.Posle toga se samo drao.
Meni je taj njegov prodoran glas ostavio traumu,i dan danas umem da mu PREBACIM to sto je prema nama bio takav.Neverovatno ali on i malca od mog brata i danas cusne po guzi,moju decu ne,verovatno zato sto sa njima ima slab kontakt,ne vidja ih cesto pa je verovatno i to razlog.
Danas kad mojoj deci dodje ZUTA MINUTA a on je prisutan on mumla u sebi ili naglas,da ih ja vaspitavam bili bi drugaciji deca bez batina nisu deca vec mangupi i tome sl.
Ja mu uvek dam do znanja da ne zelim da moja deca imaju traume koje sam ja imala,doduse nas je i rat kao decu zadesio,pucnjave usred noci,lupanje na vrata,upadanje u kuci.Sve je to na meni ostravilo mnogo vecu traumu od tatinih batina i dranja.
No ako u svemu tome ima nesto lepo,mama je s nama samo pricala i pricala i pricala i dan danas je tako,nije nas nikad tukla bila je najbolja mama,mama kakva se pozeleti moze.
Kod mene je jedina mana sto umem da povisim ton. Kad? Kad puknem,ja pricam,pricam a Vuk me npr ne cuje,odnosno ne zeli da me slusa i to mi jasno daje do znanja,treskanjem,glasnim placem do zacenjivanja,drekom,i najgore od svega je to sto ne znam kako da to resim.Viktor nije takav dok je Vuk zivi haos. nastavak sledi....

H ha Cicsa carice nasmeja me za Lepu Brenu.

Hepi, valjda su traume iz detinjstva one najupečatljivije za ceo život, treba se izboriti. Pa da dodam i ovo.
Postavljala sam neke slike iz Grčke na temu Grčka, i ribu koju je mm upecao. Dok se borio s njom, ja sam snimala video klip, za uspomenu. I bilo mi je žao što ne mogu i njega da postavim, jer je to video sa zvukom, i ja sam ga upropastila svojim navijanjem u ushićenju. Eto, čujem se, i baš nemam lep glas. Naročito na snimku. Zaista mislim da je trebalo da ćutim dok sam snimala!

A ovo je još luđe.
Pre par nedelja slušam video gde Mira doziva svog Cvrleta. I pomislim, lako je njoj da postavlja klip kad ima lep glas! A ja...

Ja ne cenim ljude po lepoti, i mislim da lepota dolazi iznutra. Ipak, mene su cenili nekada po nekim atributima, i imala sam jaku tremu da postavim prvu sliku na predstavljanjima. Kao da biste me cenile po kosi ili nosu! Kao da je to jako važno za druženje. Skupih ipak hrabrost, jer su motivi bili veći od izgleda. Dobro je da nisam snimila video

I još samo ovo- bolje bi bilo da su moji razgovarali sa mnom umesto s vaspitačicom kad sam se požalila na diskriminaciju. Ali sad ih shvatam, mama me dobila sa 25, prirodna trudnoća, mlada, zaposlena i bez pomoći, nije se bavila takvim problemima oko dece kao mi ovde. Mislim da tek sad POČINJE da shvata kako je to nemati dece. I to ne u potpunosti.
Odoh da spavam, dosta sam davila

Posto Happy pomenu deo foruma o usvajanju bas sam razmisljala koliko moje licno iskustvo ima veze sa onim kako razmisljam o Vilenjaku... Ja se ne secam nekih posebnih trauma, kod mene je drugaciji zivot trajno stanje, te sam verovatno izgradila svoje odbrambene mehanizme. S obzirom na sestru u kolicima mi smo bili obelezeni na svakom mestu a i danas smo, jedino je bilo moguce da ne pojavljujem sa njom pa da to izbegnem sto nije dolazilo u obzir. I danas ljudi kad izadjemo u park zure u nas a nevaspitana deca prilaze i komentarisu a desi se ponekad i odrasli. Skoro su moju majku iznervirala deca od pet, sest godina svojim bezobrazlukom, agresijom kako su prisla mojoj sestri i pocela nju da propituju. Ja sam se zapanjila ali ne za decu ni za roditelje koji su najkrivlji za takvo ponasanje, nego za moju majku koju je to izbacilo iz ravnoteze, mene od ljudi odavno nista ne cudi, ne secam se ni vremena kad me je cudilo, a bezobrazluk i predrasude su mi sasvim uobicajeni, eventualno mogu da se iznenadim ako nije tako. Inace ja sam odavno "izvezbala" sebe da na bezobrazluk odgovorim bezobrazlukom, mozda sam se tako stitila od trauma... I prema radoznaloj deci ja nisam ljubazna u takvim situacijama kakvu je skoro imala moja majka, ne pada mi na pamet, roditelj stoji na par metara pa neka ih vaspitava, nisam ja zaduzena za to... Samo jos nesto o sebi pa da predjem na Vilenjaka... Kad spomenuste skolu, mene je najvise u osnovnoj iritirala pozitivna diskriminacija. Skoro svi nastavnici i nastavnice su mi popustali kad odgovaram valjda u svojim glavama stvarajuci sliku da je meni u porodici sa takvim hendikepom teze da ucim. To me je uzasno nerviralo, ustajala sam u sest kako bih ucila i preterano da ne bih dobijala nezasluzeno ocene. Ta dobra navika mi je ostala i do danas, tako da u svemu losem ima ponesto i dobro Skoro uvek ustajem oko tog vremena a posto Vilenjak spava imam vreme za ucenje. E sad bio je jedan nastavnik matematike sa cijom zenom je moja majka bila u porodilistu pa je nekad i bila u kontaktu. Tako da je on sigurno i bolje od ostalih znao situaciju u nasoj kuci ali to nikada nije pokazao, naprotiv prema meni je bio bas strog, imala sam utisak i stroziji nego prema ostalima... Ali meni se to svidjalo jednostavno ja sam mogla da ucim i ne vidim sta je ko imao da razmislja o mojoj sestri i daje mi lakse izlaze zbog toga.

E sad vezano za Vilenjaka... ja sam mozda najgora u delu usvajanja kad se tice pricanja o usvajanju, bas sam stoga razmisljala videvsi ovu temu koliko to ima veze i sa mojim dosadasnjim zivotnim iskustvom... Nekako druge zene kazu dete dobro prihvata da je usvojeno, dobro se nosi sa tim, opusteno... A ja nisam sigurna da iko moze da izdrzi opusteno zivot u kome je stalno obelezen, da je to teret koji ce uvek nositi bilo da se ljudi odnose naglaseno ljubazno i pruzaju mu lakse izlaze jer je usvojen ili dovode nasu porodicu u pitanje ili ga stalno propituju oko bioloskih roditelja ili se cude sto nije problematican ili ako je problematican to je bilo i ocekivano, krv nije voda, ko zna ko su "oni" roditelji i sve tome slicno... Nije da ja pridajem toliku paznju drugim ljudima, nego mi ipak zivimo u drustvu i odnos drustva takodje ima uticaj na licnost. Ako je to drustvo konstantno negativno, bezobrazno, radoznalo, ne mogu da zamislim jacinu tog karaktera koji bi mogao da ostane nedodirnut... Narocito kad je rec o jos neformiranim licnostima tj o deci. Najradije bi da sto manje ljudi oko nas zna za usvajanje pa da svoje ponasanje odredjuje prema tome. I da Vilenjak bude u poziciji da o tome prica kome zeli. A bojim se da je to tesko izvesti bas sam na nekoj temi danas pisala o tome. Sa druge strane bas smo danas imali situaciju gde se on solidarisao sa drugacijim detetom sto je meni bilo zanimljivo za razmisljanje. Vilenjak se jako lepo uklapa sa decom, zavole ga i deca i animatori jos vise animatorke i u naselju i u igraonicama. Mozda ce taj njegov sarm i umiljatost pomoci da se lakse nosi i sa diskriminacijom, uvek ce verovatno biti onih koji ce ga podrzati, jos nisam videla da se on ne snadje u nekom drustvu i to me smiruje... E sad danas u igraonici bilo jedno romsko dete, slatko, malo i nemirno. Moj Vilenjak se odmah odusevio njim i poceo da ga mazi i da se igra. Medjutim animatorka je samo gubila zivce kad je to dete u pitanju, ne mogu da se otmem utisku da je delimicno i boja koze uticala na njeno ponasanje. I druga deca su bila i kenjkava i razmazena i radila ovo i ono. Uglavnom prema malom se bas nervozno ponasala i vikala i u jednom trenutku ga kaznila i izbacila ga iz tog dela igraonice Moj Vilenjak je krenuo za njim, tu sam i ja prisla malo ali utom je dosla druga animatorka i zabavljala ih i kasnije vratila i tog malisu u drugi deo igraonice pa se moj Vilenjak vratio takodje. Ali se veceras ta prva jos zalila mom muzu kako Vilenjak nije bio dobar danas, kako je sa tim malim bacao lopte i stajaznam... a ja sam bas posmatrala, nikakvo neko neuobicajeno ponasanje dece sem sto je ona izgubila zivce... Ali me je Vilenjak odusevio kako se solidarisao sa tim malim pa je eto dosao na tapet i kod animatorke... Kad je taj mali izbacen krenuo je i on. Inace s obzirom da ja ocekujem diskriminaciju ja ga i ucim, ko je sa tobom lepo i ti sa njim lepo, ko nije odgovaraj na isti nacin, ne napadaj prvi ali nemoj da dozvolis da te maltretiraju... I ponavljam mu da ima raznih ljudi i da je najvaznije sta on misli o sebi i sta misle mama i tata, a sa drugima ako moze da se druzi moze, ako ne moze uvek ima nove dece koju moze da nadje.

Sve sam pročitala.Razmišljam. Vraćala sam se nekoliko puta na postove pa sam onda otišla na pametnjaković pa opet nazad. Čitam, čitam...

Danas mi je bio stresan dan. Imala sam konflikt sa jednim detetom. To su za mene jako bolni događaji. Prvo žao mi deteta a onda me dodatno uhvati muka kako nije ni čudo što nisam majka a onda analiziram šta je bilo pa ...Razmišljam da li sam mogla drugačije. Sve se desilo na času. Prvo je kasnio  10 min. išlo dete da jede. Onda je došao i dok se smestio, pa je čačkao druge, pa sedi na stolu a ne na stolici, pa traži da ide u wc a zna da ne smeju da izlaze sa časa. Ja mu kažem pa znaš da je to zabranjeno (zato što lome po školi, uništavaju wc, i kradu) Onda on mene lepo otkači tipa ma zabole me odo ja. Šta ću, tri godine ga znam, molim, kumim, 1000 individualnih razgovora, dala mu na razrednom prelaznu i to 3 a veze nije imao.Iz disfunkcionalne porodice, retko dolazi u školu, bez oca, mnogo dece.Prek, bahat, otima deci novac i užinu i za to je zadužio jednog petaka i  jednog sedmaka koji mu ispostavljaju novac uzet od drugih. E za to sam saznala tek jutros. Svaki put ga molim da dolazi u školu, grlim ga , mazim. Vratio se iz wc a ja predajem proporcije, zlatni presek treba da sam skoncentrisana da bi im bilo jasno i lako za razumevanje jer skoro 80% nikad nije čulo za reč proporcija ali jesu za porcija   U tom on prilazi detetu koje sedi ispred mene traži mu limenku soka, ovaj ne da on ga udari i preti posle batinama. Ja ga mirno pošaljem na mesto. Posle 3 min. opet ladno ustaje pokušava da uzme detetu sok ovaj ne da on opet tup dete uz dodatne pretnje.ja mu kažem ajde smiri se idi na mesto sedi nemoj dirati dete, njegovo je pravo da ti da ili ne i onda on kreće sve i svašta da lupeta, vređa, mlatara na kraju dođem do njega i kažem mu da izađe on neće i ja ga lepo uhvatim za uvo, on mi svašta govori ja mu pustim uvo i kao u filmovima ruku mu stisnem malo iskosim i izvedem ga tako do pedagoga.Naravno on usput svašta govori ja mu kažem pa dobro zašto ovo, zašto moramo na kraju ovako da komuniciramo.Pedagogu je naravno on već poznat a on počinje mene da ispituje i da govori kako nema potreb da me slušam lažem i svašta o meni. Zamolila sam je da razgovara sa njim i da ga ne vraća na čas jer ne mogu da ga održim od njega.Kada sam se vratila onda čujem izveštaj o njeogovom maltretiranju druge dece. Ma duša mi se pocepala zbog njega a opet tolerišem udaranje drugog deteta dva puta i kad sam shvatila da će biti još morala sam da reagujem. I ja sada muku mučim sa sobom. Zašto sam uopšte dopustila da dva puta udari dete. Zašto sam onda kada sam reagovala kad nije hteo da izađe i izmicao uhvatila ga za uvo i izvela. Da sam ćutala on bi i dalje terorisao a od časa ništa. Trebala sam verovatno da ga molim još 10 puta. I tako me užas hvata i muka. Nisam sposobna da uzađem na kraj... Izvinjavam se na off topiku ali bilo mi je potrebno da progovorim.Rekla sam sve razrednoj i mm ali nije  mi dosta baš me ovo tišti.Volela bih da ga vidim, da ga zagrlim, kažem mu nešto, jako mi je žao zbog svega   Kako li će ovo uticati na njega?  

Pa Hepisa ako je iz takve porodice i navikao da tako zivi i ponasa se ovo na njega sigurno nece imati uticaja,mozda bude jos gore.
Ja mislim da bih ga tog trenutka kad je udario to dete prvi put preko vrata izbacila.
Kako je samo mogao da kaze da ti lazes ,ne govoris istinu i da sve izmisljas?To je onda nevidjeni simulant i nece njega nista i niko POPRAVITI I PREVASPITATI.

Meni je u celoj prici zao tebe(sto si se toliko istraumirala) i deta koje je udario,da ti samo to dete ne napravi problem,kaze roditeljima da ga je 2 puta udario i da si ti njega posle drugog udarca izbacila.......ma pojma nemam nisam pametna a i glava mi puca

Happy,jako mi je zao zbog svega što se desilo ....znam da je teško ali ne vredi razmišljati o tome zašto nisam ovako ili onako postupila ,jer učinila si onako kako si mislila da je u datom trenutku ispravno .
Pitanje je kako i šta učiniti da se takva ili neka još gora situacija ne ponovi ....
Mali je očigledno baš skrenuo s puta i treba naći način da se to dete vrati u kolosek,na zalost to nekada ne moze razgovorom kod pedagoga,psihologa ...nekada su potrebne drastičnije mere .....nekada se mora "zrtvovati" jedinka zarad ostale dece koja su sigurno i uplašena i istraumirana njegovim nasilničkim ponašanjem .

Nadam se da si se malo smirila i da ovakvih situacija više neće biti .

Hepi, ne muči sebe. Alternativa je bila da ga pustiš da ti ometa čas, i da maltretira nedužnu pristojnu decu koja su došla da nauče nešto. A način, izgleda da si uradila otprilike jedino moguće. Zauzmi čvršći stav prema njemu, znam da ti ga je žao, ali on je izgleda proizvod našeg posrnulog društva i ti ne možeš pomoći svima, niti ispraviti svet.
Ispavaj se, sutra će sve izgledati drugačije. Ti nisi loša osoba pa kako god da si postupila nisi bila bez srca. Pokušala si i više nego što bi drugi. Ne muči sebe, ne zaslužuješ. Stvarno nisi mogla drugačije. Ljubac za laku noć!

Što se tiče klinca sve je ok. Kaže preterao je i nastavili smo da budemo baš kako treba Hvala vam.

Missile, htela sam da prokomentarišm oko tvog glasa. Nekoliko puta smo se videle i nikada mi napamet nije palo da imaš muški glas. Kod tebe je sve baš žensko Definitivno moramo voditi računa kakve reči izgovaramo pred decom i moramo naučiti da bes, nervozu...kanališemo i ne iskaljujemo na deci izgovarajući reči koje će na njih negativno uticati i stvoriti raznorazne traume, strahove...

cicsa80 ::Najteze je bilo kad vikne SVIRAJ a meni se trese stomak, suze vec stoje na trepavicama i ne smem da trepnem jer odose one dole. kad je otisla na porodiljsko za trece dete ja je pravila od blata. Dosle neke koje mi nisu legle.

Sada, posle mog skromnog staza, gde god sam radila a prosla sam mnogo kolektiva svega sam se nagledala i mnogo naucila. Uvek imam razumevanja i strpljiva sam. Ono sto deci naglasim prvog casa kad se upoznamo je da smo ZIVA BICA, dozvoljene su nam greske, slabosti bilo koje vrste(suze, neagresivni bes ). Nismo svi stvoreni za sve. Pa ja u srednjoj skoli nisam znala gde je Brazil i tvrdila da je u Evropi Znam i zasto ali o tom drugi put. Ni matematika mi ne ide bas i to deci lepo kazem. I znate kako oni porastu kad im se nastavnik tako otkrije. Mislim da shvataju da sam i ja kao i oni-obican covek koji ne moze sve. I ja piskim, kakim, placem, smejem se....
Samo jos ovo: kao mala sam mislila da Lepa Brena ne kaki

Ja se stalno pitam zašto autoritet mora da se stiče vikom. U tvom slučaju nije imala razloga da viče (npr. bila si lenja ili neposlušna...mada i zbog toga nema potrebe za vikom al ajd da kažem da mogu da razumem do nekle...)To govori nešto o njoj i o tome da je zaboravila na najbitniji zadatak, da radi na sebi tamo gde ima problem. Da se razumemo i meni dođe neki put da odlepim ali tada se okrenem ka prozoru i krenem da brojim do 10 i nađem način da situaciju dovedem u red bez vike, cike, lupanja i dranja...Mada priznajem na početku je bilo i toga... Sada i ja kao ti, deci upravo pokušavam da objasnim da smo i mi odrasli učenici i to stalno bez raspusta :)

A to sa javnim ličnostima i njihovim fiziološkim potrebama je mislim ideja sve dece

MARA ::

Moj otac je mene i sestru tukao,brata ne,na njega je umeo da se prodere na nas se i prodere i tuce nas.To je bilo do srednje skole.Posle toga se samo drao.
...
No ako u svemu tome ima nesto lepo,mama je s nama samo pricala i pricala i pricala i dan danas je tako,nije nas nikad tukla bila je najbolja mama,mama kakva se pozeleti moze.

Takav je i moj otac. On i kad je miran i staložen ima povišen ton a kad je besan ...daleko bilo...stalno mislim gotovo je evo srčkE. Čudim se kako ga do sada nije strefila.
Maro, sa kim voliš više vremena da provodiš i da razgovaraš, pa čak i telefonom, sa mamom ili tatom?

missile ::I još samo ovo- bolje bi bilo da su moji razgovarali sa mnom umesto s vaspitačicom kad sam se požalila na diskriminaciju.

Mislim, da su trebali da razgovaraju i sa tobom i sa njom. Ali slažem se da sa 25 godina je verovatno najbolje što je tada mogla...Lako je meni sada posle ovoliko pređenih životnih kilometara da budem general

Simona :: Ali meni se to svidjalo jednostavno ja sam mogla da ucim i ne vidim sta je ko imao da razmislja o mojoj sestri i daje mi lakse izlaze zbog toga.

Ovaj tvoj zaključak upravo govori da deca vole da budu voljena,vrednovana,cenjena,sagledavana,tretirana kao individue, nezavisno od porodice, okoline, okolnosti, situacija... Voli me i procenjuj mene. Voli me bez obzira na materijalno stanje, na broj i kvalitet moje porodice, bez obzira na moju nacionalnost, veroispovest...Procenjuj moje mogućnosti, moje želje, moja stremljenja...bez upliva drugih elemenata koji će pogrešno pokazati stanje stvari. Jer ako me preceniš, a stalo mi je do tebe, moraću da se ubijam da dostignem standard koji mi je nametnut a možda nisam sposoban za to. Plašeći se da ne izgubim tvoju ljubav, radiću i ono što ne znam ili ne volim ili neću, mučiću se... A ako me potceniš iz sažaljenja ili... moraću da se ubijem da dokažem da ja mogu više, bolje i da sam ja, samo ja, i niko i ništa drugo do ja.

Veliki stisak za Vilenjaka. Najveće životne lekcije uglavnom dobijamo od dece. Ako se ta animatorka nije naučila ničemu od Vilenjaka, mislim da je nažalost promašila profesiju a i dobar deo kvalitetnog života. Neka radi sa papirima, tamo će se radovati kad je pod ruku dođe i neki koji nije beo. Sramota!

A ja mislila da je Hepi ovu temu zaboravila!
Mislim da se autoritet stiče pre svega radom na sebi, iz čega vremenom proistekne određeni stav. Deca to osete, tj 'provale' nas nepogrešivo.
Da se osvrnem na razgovor o pevanju. Dever mi je završio muzičku akademiju, i mi mu predlozili da napravi neku kompoziciju za beoviziju, jer ima već iskustva, radio je (za nešto parica) i za našeg poznatog pevača, uspešno. On kaže da ne bi, nije taj posao tek tako lak, na kraju treba mu pevač. Ja sam na to mrtva ozbiljna rekla, ako ne uspe da nađe pevača, evo ja ću otpevati, učiniću mu toliko, jer mislim da ima talenta. Umro čovek od smeha, i mm s njim.
Svašta. Ko sve ne peva, pa uz koji čas snašla bih se i ja. Zamislite mene na beoviziji!

Nisam zaboravila na temu, samo nisam pisala, mada meni su stalno neke naše teme u glavi. Analiziram ih slažem, preslažem, tumbam... :)

Missilino jato! Maus i ja se javljamo za prateće vokale Pobeda zagarantovana! Uzgred, avatar ti je savršen!

Sve jedno i da ne pobedimo, steći ćemo veliku popularnost i promovisati Kutak. Treba obavestiti Mišicu, da napiše tekst. Imamo nedelju dana. Razmisli!