Kako se nosite s problemom steriliteta

Još nešto želim da dodam na temu priče vezane za partnerski odnos i opstajanje veze bez dece. Iskreno, slažem se sa opservacijom neke od vas da veza da je jaka, opstala bi i sa i bez dece, ALI...mnoge veze se poprilično “iskidaju” ovim postupcima i malo je ljudi koji žele da žrtvuju roditeljstvo zbog ljubavi prema partneru. Vreme bajki je odavno prošlo, ljudi se okreću svojim željama i potrebama i to je normalno sada. Lagala bih kada bih rekla da bih ostala sa čovekom koji ne želi dete, ili ne može da ga ima, a ne želi da pristane na donaciju svog materijala. Život je previše kratak da bih toliku žrtvu prinosila za nešto što ne želim. Lično imam ogromnu želju da rodim sebi dete i ne postoji način da ne dam sve od sebe da do tog cilja stignem. Dakle, u obrnutom slučaju gde je u pitanju donacija jć (pošto se radi o istom principu)- ako moj muž ne želi dete sa doniranom jć, a ispostavi se da drugi način za mene ne postoji, onda ću se u tom slučaju razići sa njim i otići na donaciju celog embriona. Meni je to fer i korektno i uopšte nemam problem sa tim. Stoji i to da je neuporedivo lakše odgajati dete u paru, pogotovu kad su već ozbiljne godine u pitanju, ali to ne znači da bi me tako nešto sputalo u ostvarivanju cilja da postanem majka, makar se u tom slučaju zvala i samohrana majka...
Ja sam do nedavno imala ozbiljne probleme sa mojim dečkom u vezi toga i zato razumem o čemu Sunny priča. Sad mi doduše deluje da je malo popustio, ali dok zaista ne dodjem u situaciju da moram na donaciju (što će se desiti ako mi ovaj poslednji transfer smrzlica ne uspe), neću ni saznati da li je on zaista spreman da se u sve to upusti sa mnom ili nije. E sad, jedina razlika izmedju mog razmišljanja tada, kad sam bila u panici šta ću da radim ako mi to bude jedina opcija i sada, je ta, što sada sebe spremam i na opciju da u sve to udjem sama i nemam više strah i problem sa tim čak i ako do toga zaista bude došlo.

Draga moja Principessa sve su to skakljive teme i varijante o kojima razmisljamo.Partnerski odnos bez dece trpi definitivno i na iskusenju je stalno.Valjda se damo kompletno ovoj borbi i izgubimo ono sto je u nama najvrednije.Otupe i osecanja vremenom od silnih neuspeha.Al opet, sa druge strane kao par(govorim za moj slucaj), vezujemo se jedno za drugo sve vise i prosto stapamo u jedno, bas iz tog razloga sto nemamo decu.Posvecujemo vreme i ljubav samo jedno drugom ne delimo ni sa kim.
Mi imamo drugi problem ja sam jaka i drzim se u ovoj borbi,verujem da cemo uspeti(sada ozbiljno razmisljam o donaciji celije),a on vise neveruje u sve to.Svaki neuspeh je sve teze podnosio i padao sve vise tako da sam se borila i da njega dignem i sebe i da idemo dalje.On bi najradije prekinuo i stavio tacku na sve,a ja bi jos 1-2 pokusaja uradila nesto mi govori da ce biti uspesno.Nekako postaje ogorcen na zivot,na sve,ironicno komentarise celu situaciju.Pocinje da izbegava druzenjia gde se okupljaju porodice sa decom.Nas odnos je ok,al ima to nesto sto se promenilo u njemu.Na moj predlog da se razidjemo i da on pokusa da stvori sebi novu porodicu i da ima decu odgovorio je da to ne dolazi u obzir,njemu takav zivot bez osecanja netreba i ne zeli.
I tako vagamo i cekamo da skupimo pare za postupak .A i sad jos nisam spremna za novi pokusaj, jos se nisam oporavila psihicki od tatine smrti,pa polako,mada vreme ide.opet racunam bice kako mora i kako je sudjeno.

Sve je to individualno... sve zavisi sta je kome na prvom mestu... nekom je i zivot bez dece sasvim ispunjen ukoliko su sa osobom koju vole... mislim da je u celoj ovoj prici najvaznije da partneri budu na istoj talasnoj duzini... da imaji iste zelje i potrebe... mislim da veze pucaju kad je kod jednog partnera zelja za detetom izrazenija nego kod drugog sto je i normalno jer se onda taj drugi partner oseca ne dovoljno voljeno i kao sporedna licnost... kao sredstvo za postizanje cilja sto slozicete se je pomalo uvredljivo...

Skoro sam na nekoj fb grupi procitala post od neke zenice i moram reci da sam bas bila zatecena... zena pise da joj je muz iznenada zavrsio u bolnici i da ce ostati tamo najmanje 4 dana a ona je pod terabijom klomifena i trebaju za 2 dana da idu na insiminaciju... i pita dal to moze da se nekako prolongira dok on ne izadje iz bolnice... sad se ja pitam kuda vodi taj brak kad su njoj u trenutku kada joj muz iznenada zavrsi u bolnici jedino bitni folikuli da ne propadnu?

Micam draga, ja sam nekako za tu donaciju prelomila skoro, a nedavno mi je dr Pappas u tome pomogao definitivno sa svojom recenicom: u Vašim godinama ne postoji druga opcija, ne zbog kvantiteta već zbog kvaliteta jć. Na moju rečenicu da imam tako teško stečenu blastu on mi je rekao: i dete sa Daunovim sindromom je nekad bilo blasta...to mi je bilo dovoljno da prelomim.
A što se odnosa sa partnerom tiče, moj očigledno nije dovoljno jak da sa ovakvom vrstom problema ne bude poljuljan, ali ima mnogo gorih stvari u životu od toga, zar ne?
A apropo teme Alisa koju si pomenula sa mužem u bolnici, to je upravo ono što sam napisala u prethodnom postu. Menja se vreme, pa i ljudi s njim. Svi su postali samoživi i okrenuti samo sebi i svojim potrebama i ciljevima. Sve ostalo je u drugom planu i manje važno. Ljubav se potpuno izgubila, još samo poneki “par iz bajke” čuva to nasledje, a ostali gledaju svoja posla i gaze preko mrtvih u ostvarenju svojih ciljeva...nažalost je tako, oko mene većina brakova tako funkcioniše.

Imam primer drugarice koja je bila u procesu VTo 8 puta.Ostajala u drugom stanju al imala spontane.Zbog hidrosalpingsa odstranjena oba jajovoda,znaci VTo jedina opcija.Posle 8-me neuspesne VTO muz je ostavlja,na razvodu mu ona trazi da joj da spermu da zamrznu i da potpise da pristaje na intervenciju ostalu imovinu mu ostavlja svu.Sve iz razloga da bude majka posto je VTO jedina opcija.Vodila se mislju to joj lakse nego placati donaciju samostalno.On pristaje i u sledecem pokusaju ona ostaje trudna i rodi predivnu devojcicu.Verovala je i uspela da dodje do cilja al ovaj put sve sama.Rizicna trudnoca,strahovi,problemi i sve sama iznosi lavovski.Kad se mala rodila on dolazi redovno da vidi dete,vremenom to biva sve cesce i sad su opet zajedno zive.Sada priznaje da mu je bilo toliko tesko da nije mogao vise da se bori sa tim i razvod je video kao opciju za spas.Iskreno je priznao da se pokajao i da sam sebi nemoze oprostiti,al tada je to bilo jace od njega.Kako ce se dalje odvijati videcemo vreme ce reci.

Definitivno muskarci su slabiji po tom pitanju,mi smo jace i izdrzljivije.Da li zbog muskog ega ili nesto drugo tesko se nose sa porazima i onda lakse dizu ruke od svega.Nisu ni svesni da je sterilitet bolan i previse,al da ima mnogo tezih i gorih stvari koje te mogu zadesiti u zivotu.Zivot treba shvatiti kao borbu.Svi imaju neku samo je kod svakog ta borba nesto drugacija i  svakoj osobi se cini da je njegova najgora.i to je ljudski.Samo treba u glavi sloziti kockice i nastaviti dalje jer nikad se nezna sta te ceka sutra.Samo hrabro i svesnom glavom napred kroz zivot to je moj moto.Samo kazem sebinije dobro ,al moze i biti i gore zato potrudi se da pobedis ovo trenutno.

Izgube se ljudi u ovoj borbi...sex postane sredstvo za postizanje cilja a ne istinsko uzivanje i zadovoljstvo prepustanja. Koji je dan ciklusa, ajd ovoluacija je, naskaci!
Neuspesi su bolni i jednoj i drugoj strani... Secam se mog neuspesnog fet-a urlam po kuci, vristim suze liju niz lice, govorim kkako ne mogu vise nikada na ivf, zatvorena ko zivotinja u sobi jer su majstori u kuci doneli neki orman a ja ne mogu da se kontrolisem... On naoko miran, smiruje me, grli me, govori da ne moram nista sto ne zelim, a mene nervira sto je höadan, sto je smiren a svet se raspada...

Da bi mi tek kasnije rekao da je i on urlao i plakao u kancelariji, jer nije hteo da ga vidim takvog....

Onda tipicna greska:stavimo zivot na cekanje: ne mogu sad da idem tano, trebaju mi para za vto, ne, ne mogu da menjam posao, imam u planu vto, ma kakvo more, vto, vto, vto...i tako neko cekanje u nedogled a zivot je jedan i treba ga ziveti punim plucima...
Treba biti ostvaren i zadovoljan sobom, da bi to dete sutra, kad vto najzad uspe imalo normalnu, emotivno stabilnu majku a ne isfrustriranu koja ne zna sta ce od sebe...
Trnovit je ovo put, ali sa dobrim djonovima moze da se pregazi.

Mimi potpisujem sve A za sex da ne pricam,ponekad mi je muka od njega(kad je tempirano vreme i sat).

Ja se jos i borim i tezim da nesto imamo od zivota i da ga zivimo koliko toliko kvalitetno,al muz on stalno govori kako cemo necemo imati pare,ne mozemo treba za VTO...Nekad me izludjuje sa svim tim.A definitivno i muskarce boli kao i nas i placu i boluju kad su sami,da mi ne vidimo i ne osetimo njihov bol,a opet da nama budu podrska.
Opet kazem mi smo nas odnos sacuvali na nekom kvalitetu,povezani smo dosta i posveceni jedno drugom,imam podrsku njegovu u celoj prici kad krenemo i pre tog samo sto tacno vidim da ga je strah od neuspeha i zato bi da odustane.kaze dosta mu je bola i patnje.Ova borba je njega promenila dosta postao je besan,ljut i cinican al samo u delu zivota koji se odnosi na decu,prosto izbegava druzenja gde ima dece.Valjda je i to faza u zivotu i to ce proci.

Ja se opet nadam i verujem da cemo izaci kao pobednici i da cemo uspeti u nasoj misiji.

Nekad treba priznati sebi da je potrebna pomoć psihologa. Toliki bes držati u sebi i ljutnju ne vodi nicemu dobrom.
Ljubim puno

Dobrog psihologa danas naći ravno je problemu kao i naći dobrog vto ginekologa, u prevodu jaaaaako teško. Mnogo sam para u životu dala na raznorazne metode, psihologe, psihijatre i nikad mi niko od njih nije pomogao u tome da bilo kakav preokret u životu napravim dok nisam sama našla rešenje (mnogo vremena posle svih tih seansi) i dok se neke stvari prirodno nisu presložile. U prevodu samo mi je ispraznio novčanik u tom trenutku i rešavao stvari jednokratno po principu “drži vodu dok majstori odu”, što mi suštinski ništa nije pomoglo...ja nisam za to....

Problem nastane u pristupu, psiholog nije rešenje, on treba da vas navede na put ka rešenju do kog treba da dodjete sami, radom na sebi. Ne postoji instant rešenje nijednog problema, pa tako ni onog psiholoske prirode. Dok neke stvari sami sa sobom ne prihvatite napretka ni ne može biti

Složiću se sa Mimi! Iako muškarci tehnički ne trebaju tu smirenost u postupku i nakon et-a do bete, mi ipak gledamo u njih i upijamo te emocije. Sumnjičavost,ljutnja i nepoverenje naših partnera ostavljaju posledice na nas koje taj ceo proces trebamo izneti "pozitivne, optimistične i sigurne u uspeh". Nisu psihoterapeuti svemoćni, ne mogu nam dati bebu ali oni mogu da pomognu da se u tom tunelu baš ne izgubiš potpuno. Mislim da im treba dati šansu da dopru do tebe, da ti probude volju da ti sam počneš da radiš na sebi i oslobađaš se strahova. Treba naći dobrog terapeuta, ali same mi možemo pomoći sebi. Možda će nekome pomoći ova mentalna vežba: Zamisliš situaciju koja te užasava, koje se plašiš i ostaneš u njoj sa svim tim emocijama koje te preplavljuju nekoliko minuta, koliko god ti treba,u početku ne meri vreme i onda je brišeš kao sunđerom po tabli. Potom u svom umu dozivaš sliku koja će ti doneti mir (plaža, šuma, gde god, mašta će naći) i probaj da smiriš svoj duh i misli koncentrišući se na sve lepo što vidiš, osetiš i čuješ. U drugoj situaciji ostani vremenski duže. Tu vežbu ponavljati svakodnevno, ali skraćivati vreme na prvoj situaciji, mada je kod mene već samo počelo da se skraćuje i moje misli sada sve više ide u drugu situaciju. Ta vežba mene stabilizuje i u našim situacijama, kada smo preplašene od mogućeg ishoda i svega što nosi svaki naredni pokušaj pruža utisak da ti ipak imaš neku kontrolu, bar nad tim kako ćeš se osećati i nositi sa situacijom kada te snađe i ako te snađe.

Ja da vas podrzim i kazem da razumem sve o cemu pisete. Svaka borba koja traje duze godina ima skoro iste probleme u odnosima. Zajednici takodje. Zahvalna sam sebi sto nusam jurila te plodne dane i nisam izgubila to nesto s partnerom uprkos borbi. Jednom sam isla na folikjlometriju i rekla nikad vise.

Principesa, ti potpuno smirenije zvucis nego prosle godine. Mislim da si na pragu da postanes trudnica!

Biksi, ti si jedno ogromno srce Kutka, ja tebe stvarno mnogo volim! Hvala ti 😘❤❤
Žene, ja moram ovde večeras sa vama da podelim jednu, meni veoma važnu impresiju i dogadjaj. Možda sam po sebi neće zvučati ni malo neobično, ali mene je jako uzdrmalo i oraspoložilo to osećanje koje me je u tom trenutku preplavilo i koje me po malo još uvek drži...naime, svratim večeras u lab da podignem neke rezultate, kako bi ih imala spremne na papiru za sutrašnji pregled kod Vujovićke, kad ono u nekom trenutku dok sam čekala da mi odštampaju papire, u lab ulazi trudnica. Pošto me je već od početka ove borbe pratio večito isti osecaj u tim situacijama, a to je neka nelagoda, osećaj krivice, straha da ja to nikad neću dočekati, podsećanje na to da mi možda to nije “zapisano u zvezdama”, itd...tako s početka nisam ni obratila pažnju, dok u jednom trenutku nisam jako osetila znate onaj osećaj pozitivne treme, kao kad vam se neko svidja, ushićenje, nestrpljenje, radost, prijatnost, sve to odjednom. Sama sam se iznenadila tom svom osećaju, prvo zato što ga na tu temu nikad još nisam doživela, a drugo zato što je bio tako jak. Onda se pretočio u misao: jedva čekam da JA postanem trudnica, da zloupotrebljavam to prenemazući se da svi moraju da me maze i paze, da me puštaju preko reda u prodavnicama, pošti, biletarnici, da uživam u stomaku koji raste i liniji koja se “kvari”, da uživam u svakom maženju stomaka i svakom pokretu bebe, jednom rečju u svemu što se zove trudnoća! I da rekla sam sebi- neću da tripujem za svaku glupost, potrudiću se maksimalno da uživam u SVOJOJ trudnoći! Kako je to bio divan osećaj, kako sam se odjednom osetila od sad pa nadalje zauvek nekako rasterećeno, stress free, kao kad predjete na novi nivo igrice, kao da sam to prosto otpustila (što bi rekli ovi motivatori, koji me inače nerviraju sa svim tim pričama, ali to sad nema veze 😜), kao da je neka briga, sumnja i nesigurnost po pitanju da li ću ikad....sada iza mene. DA, ja osećam, TO JE IZA MENE!
Hvala vam Kutanjke moje mile, osećam nekako da su moje 2.5 godine borbe uz vas mnogo promenile moju psihu, da sam dobila mnogo na veri, koja mi je najviše falila i da sad znam da je to u mom slučaju samo pitanje dana KADA će se desiti, a ne više da li će se desiti....❤❤❤❤❤

E, to je to, Principessa. To je taj osecaj neke neobicne rasterecenosti, po meni neophodan da bi moglo da uspe. Samo napred! I da, slazem se sa Biksi, kod tebe se bas, bas primeti promena u psihi, nacinu razmisljanja, odnosu prema problemu, vec neko vreme unazad, i jako mi je drago <3 A Kutak je zakon <3

Hvala ti mila moja Petra. Znaš, tek sam skoro spoznala snagu Kutka. Uprkos mojoj vrlo tvrdoglavoj prirodi, sve te vaše priče počele su polako dopirati do mog mozga (iako sam ih s početka odbijala, doživljavajući ih kao “nerealne”). Svojom iskrenom saosećajnošću, istinitim dogadjajima, borbom i osećajima koje proživljavate i delite medju sobom, uspele ste da probijete moju tvrdoglavu ovnovsku barijeru u mozgu i polako izvučete ono pravo i iskreno iz mene, a u isto vreme jako, puno vere i želje za pobedom...hvala vam u tome do neba svima, osećam da sam “porasla” uz vas u svakom smislu! 😃❤

Principessa napred do pobede,pokazacemo i nas dve da se moze kad se hoce i veruje.Ja sam ubedjena u to

Jeste Micam, takoe 👏🏼👏🏼👏🏼💪🏼💪🏼💪🏼❤❤❤

Želela bih i ja da dodam naboj pozitivnoj energiji koja je zavladala i na ovoj strani. Upravo ta čista, bez prisile izazvana emocija vodi ka tome da ćeš uskoro osetiti taj blagoslov malog života koji se stvara u tebi. A onda vrlo brzo ćeš videti i te male ručice i stopala i glavicu i osetiti tu ljubav o kojoj drage mame ovog Kutka često pričaju. I meni ta energija prolazi kroz srce i uhvatila sam sebe kako sve više čitam strane o trudnoći, kao da je blizu taj momenat.
Draga Principessa, sada verovatno možeš čuti one reči "Opusti se, prepusti se, biće sve u redu!" Želim ti puno sreće i verujem da će tvoja blastica uskoro biti mali zamotuljak koji ćeš držati u rukama!

Drage moje,moja borba jeste duga dvadeset i kusur godina,želja je velika,ali sam realna,promenila 6 klinika jesu se trudili da mi pomognu,sugerisala sam i predlagala im sta moj organizam podnosi a šta ne,bez obzira sto nije dolazilo do pozitivne bete nikad se nisam ljutila na njih,neznam mislim da je problem u meni,možda bi trbala da drugačije gledam na sve ovo ali tako,moje godinice i iskustvo i čvrsta volja me vodi ka najlepšem cilju,spremam se polako za sledeći pokušaj i nadam se uspešan.....

Sanja, od srca navijam da je sledeci postupak onaj pravi!

Sanjice saborko draga i po godinama(ja '72) i po postupcima tu smo negde,a i po broju godina u borbi verujem da cemo i mi uspeti jednog dana nadam se da budemo mame vec sledece godine.Mantram za sledeci postupak koji je dobitak

Volela bih ovde da napišem situaciju kojoj sam juče prisustvovala na pijaci u svađi muškarca i žene srednjih godina. On njoj izgovara: "Ti mi kažeš, pa ti nemaš ni kučeta ni mačeta, a ja čekam četvrto dete..." Osetila sam bukvalno fizičku bol slušajući tu rečenicu punu zlobe, gluposti i gordosti! Dal je moguće da je u 21om veku to rečenica kojom ćeš nekoga pokušati povrediti i poniziti?!!! Kroz glavu mi je prošlo jedno, ko zna šta je ta žena proživela od medicinskih intervencija do emotivnih lomova?! Koliko odricanja i potrebe da napuni džepove i krene od klinike do klinike sa verom?! Koliko je žena izgubilo bebu i jedva preživelo porođaj?! Pa je pitaj zašto još uvek nema dete!! Koliko niko nema stvarnu potrebu da se postavi pitanje "Banke" u Srbiji. I koliko ljudi nemaju osećaj da treba da gledaju svoja posla i ne pitaju i ne kometarišu! Kad već ne mogu da pomognu!

Prvo, ne mora uopste da znaci da je ona i pokusavala da ima dete. Mozda ga uopste i ne zeli, mozda nema partnera pa i ne pomislja na to. Ne znas u kojoj je ona situaciji. Nisu sve zene koje nemaju decu bile u borbi i ostale bez dece, niti su se na isti nacin borile. Ja ih znam par mojih godina koje su probale jednom i kraj i draze im je da se bave sobom i uzivaju u zivotu bez dece nego da se citiram: “smaraju sa postupcima, trose novac, vreme, zdravlje, sve sa neizvesnim ishodom”. Dakle nisu sve zene kao mi, koje se iz sve snage borimo za bebu (da li na Kutku ili bilo kojoj od stranica koje se bore sa sterilitetnom) do poslednje kapi krvi, zaista nisu, veruj mi. I ne treba ih zbog toga osudjivati, to je njihovo pravo isto kao sto je nase da se borimo dok ne uspemo.
ALI, to takodje ne opravdava balvana koji ima takav nastup. To je jako ruzno i da meni neko tako nesto kaze, dobio bi ozbiljnu samarcinu iz bekenda, onako iz sve snage, pa bi zapamtio sta je rekao jednom zauvek...

Nije važan razlog zašto neko nema decu, ali od takvih izjava mi krv prokljuca u momentu!
U očima te niže, balvanske vrste, ako nemaš decu nemaš ni razlog da živiš....