Prave reči

Struzzo ::Nas naš sin i dalje nas zove (sad je već provokacija) tata S..... (ime) i mama S...... (ime).
Počelo je od špice i crtanog Pepa prase gde svako ima dve stavke u imenovanju Tata Prase, Mama Prase, Deda Prase, Rebeka Zeka, Suzi Ovca itd pa je i on to počeo da primenjuje, sve zove tako: seka Ime, deda Ime, baba Ime, tetka Ime itd itd... U početku bilo simpatično pogotovo babama i dedama... posle je počelo da nervira MM, ja ga par puta upozorila da može da nas zove samo mama i tata pa nas je onda namerno sve više tako zvao.  
Mislim,  zove on nas i mama, tata, mamica, tatica, mamika, mamata, mami itd ali voli i s vremena na vreme i mama Ime i tata Ime...ka d to čini u javnosti, zvuči kao da mm i ja imamo decu iz prvih brakova
I meni je ponekad to imenovanje zvučalo bezveze ali onda shvatim da je on i imao i ima i drugu majku pa se ne ljutim nego nekako pripremam za buduće razgovore na tu temu.

Meni se ne svidja kad djeca roditelje zovu imenom, ali mi je simpatichno kad ih zovu mama/tata Ime. Moja kci je to pochela raditi kad je ukapirala da i ostala djeca zovu "mamu" ali pritom ne misle na njenu mamu vec na svoju. Tako me imenom obiljezhi da ne bi sluchajno doshlo do zabune.   

Ja sam već pisala da Vilenjak nikako nije mogao ranije da shvati da ja imam i ime, da nisam samo mama. Dobro to je odavno prošlo,nastojala sam da to ispravim još pre polaska u vrtić iako mi je bilo jako slatko. Medjutim juče se desilo opet. Traži mi da prevodim njegovo ime na strane jezike. Ja mu objašnjavam da se vlastita imena ne prevode ali je on nezadovoljan, sreća da nadjoh da u jednom jeziku ima njegov nadimak kao preveden pa je bio zadovoljan. A onda kažem da moje ime takodje ne može da se prevede. A on kaže: "Kako mama uvek mora da se kaže mama na svim jezicima?"   

Inače od početka ga učim a naročito opet od kretanja u vrtić ko su dede, babe, tetka a da su oni istovremeno mm i meni mama, tata, sestra. Naučio je ali mu je i dalje misterija kako taj rod skače, pa i to ponekad zna da zaboravi. Recimo skoro je tvrdio da mm uopšte nema mamu, jedva je prihvatio objašnjenje da je njegova baba tatina mama. Pretpostavljam da to sve ima veze sa usvajanjem i da deca koja su od rodjenja u porodicama nemaju problema sa povezivanjem takvih stvari ili su im uobičajene a ne neobične.

Simona mislim da nema veze sa usvajanjem, samo je detetu to malo bilo teze da razluci u svojoj glavi. Moj sestric isto dugo nije mogao da shvati da meni njegova mama nije mama nego sestra i da baka je moja mama (tu smo malo mi krivi jer zovemo moju mamu "bako" iz zezanja). I sad se ponekad zbuni iako ima 7 godina.

Hehe, Shizika, moguće da iz istog razloga i meni Struzzolino kaže mama Ime jer poslednjih par dana ume da kaže "Struzzolinova mama"... Kad dođem po njega u vrtić, on se okrene drugarima i sav ozaren kaže "Došla Struzzolinova mama".

Što se tiče odnosa u porodici i šire, on je sve savršeno savladao i baš ga to zanima (kao i to kako se ko zove) tako da zna da je njegova baba meni i njegovoj tetki mama, npr.
S druge strane moj sestrić (biološko dete) do osnovne škole uopšte nije razumeo te relacije pa se i ljutio što njegovu mamu zovu drugim imenima osim mama.

Struzzo ::Hehe, Shizika, moguće da iz istog razloga i meni Struzzolino kaže mama Ime jer poslednjih par dana ume da kaže "Struzzolinova mama"... Kad dođem po njega u vrtić, on se okrene drugarima i sav ozaren kaže "Došla Struzzolinova mama".

...  

Presladak je     

Možda ste u pravu što se savladjivanja rodova tiče, tj da neka i biološka deca teže/kasnije savladaju to takodje... No ja nekako imam utisak da je kod Vilenjaka vezano ipak za usvajanje, da je to u sklopu celokupne situacije, možda grešim.

Juče smo dva puta čuli pesmu "Braću ne donose rode već ih radjaju mame". Prvo u igraonici a onda i kod kuće, pustio je muž   Zanimljivo mi je da Vilenjak nikada nije postavio nijedno pitanje vezano za radjanje iako se suretao i u pesmama eto, i crtanima, drugim tv emisijama... Ali ne pita, kao da ne uočava i da tako nešto ne postoji. Nisam sigurna da li ga ne zanima ili je neka kočnica. On se bavi više pitanjima nastanka sveta, planetama i zvezdama, juče sam sve i svašta morala da odgovaram na te teme, snalazila sam se kako sam znala i umela  A bilo kakva emotiva, time se on ne bavi... Biće možda i problem što mi je rekao da će tema u vrtiću za dan sv. Valentina biti svidjanje, baš me čudi da deci daju tu temu. Ali naravno Vilenjaku se niko ne svidja pa sam ja onda rekla da tako i kaže.

Da li vam je problem da kažete detetu - ti si moje jedino dete (ako imate jedinče)? Vilenjak i ja se često mazimo, ljubimo, grlimo, a on voli i te razne izjave, pa i to radimo... I često zaustim da kažem i to da je on moje jedino dete, nekad mi izleti, a nekad se zakočim. Mislim to jeste istina ali čini mi se da ga time obavezujem da mi odgovori - ti si moja jedina mama - a to baš i nije istina.

Samo da preživimo osmi mart, ne samo zbog onog što se sprema u vrtiću već i zbog ljudi i komentara... Sreća da pada u subotu

Simona uzivaj ti u osmom martu, jer ce tvoje jedino dete (za sada) sigurno da se potrudi da svojom mami priredi nesto za ovaj praznik   

Maakki,
uživanje će mi biti kad taj praznik prodje  Ovih dana su teme u vrtiću o majkama a Vilenjak se po tome razlikuje od vršnjaka. Prošle godine smo nekako prošli bez posledica ali bio je još mali. No i ove godine mi nismo u nekim razgovorima,niti pita niti onda i mi spominjemo išta oko biološke majke i usvajanja, čini mi se da sa pričom nismo odmakli uopšte u odnosu na prošlu godinu a opet Vilenjak će više razumeti ono što se bude pričalo u vrtiću... Utoliko su veće šanse da ga povezivanje radjanja i majčinstva ili slične teme uznemire. Za sada ne deluje uznemireno, nadam se da će tako ostati do kraja nedelje...

Nadam se da ce ipak praznik majki kod vas proci u najboljem mogucem redu i radosti   

Maakki,
hvala ti na lepim željama... no već sad znam da neće, samo da ne bude gore... Nije za ovu temu pa ću da pronadjem odgovarajuću za večerašnji razgovor...

Da li tumačite detetu/deci uobičajene izreke koje ljudi oko nas koriste a koje na nas ne mogu da se primene? Mislim na one poput "krv nije voda", "jedna je majka", "iver ne pada daleko od klade", "genetika je čudo" "sve je u genima" i slične... Imate li još neke primere kojih možete da se setite da se uobičajeno koriste a za nas ne važe? Mi ih još ne tumačimo pošto su naši razgovori o ovoj tematici i dalje oskudni ili nikakvi ali planiram u nekoj budućnosti da se pozabavimo njima...

simona znas da sam par puta ja ovde rekla da krv nije voda ali mislim na njih dvoje a cak nekad kazem da iver nepada daleko od klada ali mislim na mariju da je ista ja po ponasanju i svemu i kad zaboravim da je usvojena kazem ista ja ko da sam je ja rodila a to i svi kazu da ima jako moje ponasanje
a inace mi ne komentarisemo opste izreke nego se ja prva koristim sa njima

Genetika je loto! To je moj moto!

Simona,
eh, toliko toga ne važi za nas ( kad si manjina)...
Pokušavam da se setim koje izreke koristim i slabo mi ide... tj. nisam neko ko naročito koristi izreke.
Ako me u budućnosti deca budu pitali za objašnjenje ovih koje si navela, objasniću da je to uobičajeno mišljenje (otud i izreke) većine - isticanje biološkog, genetike.
Zatim ću istaći lepotu naše različitosti i objasniti na konkretnim primerima (vezano za nas) koliko genetika nije jedini faktor, ni najvažniji. I tako, tome slično.

Inače, ja sam skoro bila u inostranstvu i tamo sam videla nekoliko parova gde su mama i tata beli a dete je crnče ili Kinešče (uglavnom, druge rase). Vesele, razdragane - jednom rečju, prelepe porodice.
Eto, toliko. Svaki dalji komentar je suvišan.

Struzzo, imam utisak da je mnogo lakše usvojiti dete druge rase. Svima tu sve jasno i ne petljaju se mnogo u istraživačko novinarstvo ;)I mislim da je tim roditeljima olakšano. Ali ako ti je dete iste rase ljudi ne mogu da odole da turaju nos i gde treba i gde ne treba i to godinama. Možda grešim ali na osnovu nekih događaja sam to zaključila.

Happy,
da, možda je negde jednostavnije. Generalno su mnoge stvari jednostavnije tamo gde je oko naviknuto na različitosti, gde vlada multikulturalnost a ne gde npr. moram da objašnjavam babi koja sedi na klupi pored mene kako to da moj sin ne liči na mene ili nekoj mami pored ormarića u vrtiću na koga je on toliko visok. Mi smo neverovatan narod. Što reče Olja Bećković, svi su kritizeri, analitičari i stručnjaci.
Nisam sigurna da bude lakše roditeljima dece druge rase ovde. Baš je skoro bio tekst o majci jedne tamnopute devojčice. Možda kao što rekoh nešto jednostavnije jer su stvari jelte očigledne ali ne verujem da su oslobođene možda nekih drugih pitanja, potpitanja, objašnjenja.
Navela sam ono što sam videla i upoznala tamo negde gde je najpre oko naviknuto a onda i svest podignuta da nema čuđenja kao ovde. Bar ja tako doživljam stvari.

Da, na to sam mislila očigledno je i neće mnogo da gnjave. Dete koje pominješ nije bilo usvojeno. I tu je problem druge vrste, tipa kako je mogla da se uda za čoveka druge rase, mora da je imao novac ili je ona lošeg morala... Ipak, ostaje gorak utisak da želimo da u svakoj čorbi budemo začin.

Ja se ne bih složila da je lakše kad je razlika uočljivija. Mi imamo dva tipa poznanika u okolini, jedni znaju za usvajanje a drugi ne znaju i mnogo je lakše kada ne znaju. Ne samo zbog neprijatnih pitanja nego što nas ljudi obavezno drugačije gledaju ako znaju da je Vilenjak usvojen, značajni pogledi, naglašena ljubaznost, dete je izuzetno lepo bla bla... Vilenjak je i kao manji registrovao tu razliku i mislim da se mnogo prirodnije ponašao tamo gde nije imao tu posebnu pažnju.

E sad kako dete raste više ne utičemo toliko samo mi nego on primećuje sam razne stvari a upija i iz sredine. Npr pisala sam da sam ja otpočetka slavila i osobine koje su sasvim različite od naših, npr orijentaciju. Ali primetila sam da u poslednje vreme dete "zaboravlja" svoje talente i nastoji da više liči na nas. Mi to nikako ne forsiramo, naprotiv. Ali mislim da to potiče od toga što primećuje da su deca male kopije svojih roditelja a da kod nas to baš nije tako. Tako smo mi krenuli na neko mesto i ja se pouzdala da on zna jer je već bio tamo (Vilenjakova orijentacija je sjajna, dovoljno je da jednom prodje negde i sve upamti). Da bi se on ponašao kao tipično biološko dete svog roditelja, ja nemam orijentaciju, nema i on, puštao me je da ja vodim a možete samo ili ne možete da zamislite kako je to izgledalo. Obilazili smo i obilazili a on je tvrdio da ne zna i samo je puštao da mama vodi a on ide (on je još sa tri godine vodio nas i uvek je bio ponosan na sebe i ovo je skroz jedna promena). Tek kad sam se ja u jednom trenutku sasvim izgubila pokazao je put i po tome sam videla da zna ali čim sam se ja vratila na pravi put opet je zauzeo stav deteta koje samo prati mamu. Ima i drugih primera da vam sad ne detaljišem, ovaj mi je samo upečatljiv bio jer smo izgubili preko pola sata zbog njegove rešenosti da bude slabo orijentisan kao i ja. To je i opasnost za usvojene roditelje, kad kažemo da deca liče na nas sve više i više kako duže žive sa nama... da li zaista liče ili su deo sebe žrtvovali? To ne treba da se dogadja... Mogu "zaboraviti" svoje sjajne talente a negde oni postoje i to će stvoriti nezadovoljne osobe.

Simona ::Ja se ne bih složila da je lakše kad je razlika uočljivija. Mi imamo dva tipa poznanika u okolini, jedni znaju a drugi ne znaju i mnogo je lakše kada ne znaju. Ne samo zbog neprijatnih pitanja nego što nas ljudi obavezno drugačije gledaju ako znaju za usvajanje, značajni pogledi, naglašena ljubaznost, dete je izuzetno lepo bla bla... Vilenjak je i kao manji registrovao tu razliku i mislim da se mnogo prirodnije ponašao tamo gde nije imao tu posebnu pažnju.

 

Ovo je neosporno. Vrlo su mi dobro poznati ti značajni pogledi, pažnja plus, naglašena ljubaznost ili neka čudna tugaljivost... Mada sam mišljenja da u ovoj maloj zemljici se pre ili kasnije sazna za usvojenje, kao za sve. Razlika je samo da li ću ja nekome da to saopštim ili neću.

Simona :: To je i opasnost za usvojene roditelje, kad kažemo da deca liče na nas sve više i više kako duže žive sa nama... da li zaista liče ili su deo sebe žrtvovali? To ne treba da se dogadja... Mogu "zaboraviti" svoje sjajne talente a negde oni postoje i to će stvoriti nezadovoljne osobe.

Ovo je zanimljivo, za razmišljanje.... Sad nemam dovoljno vremena, kasnije ću.... Uglavnom, mislim da su neminovnosti te promene....I ne mora da znači da će ih stvoriti u buduće nezadovoljne osobe. Uostalom, sa tim može da se suoči I biološko dete u nekom kasnijem životnom dobu, da bude nezadovoljan "modelovanjem" svojih roditelja.

Ima ona izreka koja do duše može i na nas da se primeni "Da sam više slušao roditelje bolje bih prošao." Često čujem da je ljudi izgovaraju a kod mene uopšte nije to tako, da sam ih manje slušala bolje bih prošla, a često imam običaj da se šalim da kažem da je najbolje da sam činila sve suprotno onom što su oni govorili. Ali kažem ja nisam isto tipičan primer, to često i mm ističe... obično deca više liče na biološke roditelje pa i ako roditelji preslikaju nešto svoje ne pogreše mnogo... Možda i zbog sopstvenog iskustva razmišljam više o ovim pitanjima. Kod nas će tu trebati više slobode i empatije prema detetu/deci...

Eto ja sam primetila u tom pogledu, onda recimo u igranju fudbala. Vilenjak dobro igra fudbal za razliku od mog muža. Kažem mislim da je on sad dovoljno veliki da primećuje razne pojave, ne mora ni da pita ni da mu mi kažemo. Primeti ako otac dobro igra igra i sin a kod nas ne. Jedan dan se šalio da mu mm nije tata nego komšija Eto česte šale koja kod nas može da bude još opasnija ali ja sam prihvatila kao šalu. Taj komšija je otac njegovog druga i više sportski tip, pa je Vilenjak rekao da mu je to tata a ja mama. Mene se ne odriče ni u šali. To sad može da znači i da počinje da razmišlja o pitanjima usvajanja mada kažem da smo mi to okrenuli na šalu i ja sam rekla pošto je komšija strožiji a on to izgleda više voli da bude i tata, brzo se vratio na to da je mm ipak njegov tata   Vezano za fudbal primećujem da je prestao da igra i odjednom ne voli fudbal. Da on stvarno nema talenta i da nikad nije voleo ja ga ne bih terala da igra. Ali da se izdvaja od grupe dečaka u nečemu u čemu nema potrebe i u nečemu što će biti i već jeste jedna od osnovnih karakteristika te grupe uopšte nema potrebe. Moj muž u tome nije video nikakav problem, na moju primedbu i pitanje zašto dete ne igra fudbal kaže ni on ga nije voleo   Eto to je ta zamka, roditelj je još oduševljen što dete liči na njega a ne pita se da li zaista liči i da li je ta sličnost uopšte dobra za dete...

Struzzo ::

Simona ::Ja se ne bih složila da je lakše kad je razlika uočljivija. Mi imamo dva tipa poznanika u okolini, jedni znaju a drugi ne znaju i mnogo je lakše kada ne znaju. Ne samo zbog neprijatnih pitanja nego što nas ljudi obavezno drugačije gledaju ako znaju za usvajanje, značajni pogledi, naglašena ljubaznost, dete je izuzetno lepo bla bla... Vilenjak je i kao manji registrovao tu razliku i mislim da se mnogo prirodnije ponašao tamo gde nije imao tu posebnu pažnju.

 

Ovo je neosporno. Vrlo su mi dobro poznati ti značajni pogledi, pažnja plus, naglašena ljubaznost ili neka čudna tugaljivost... Mada sam mišljenja da u ovoj maloj zemljici se pre ili kasnije sazna za usvojenje, kao za sve. Razlika je samo da li ću ja nekome da to saopštim ili neću.

Da, mada ja mislim da ima razlike i u tome da li saznaju odmah ili kasnije... Mislim ne očekujem da sada neki ljudi koji nas nisu do juče gledali sažaljivo odjednom počnu. Mada i to može da se dogodi.

Da li se vama dogadja pojava da ako znaju da ste usvojena mama više vas savetuju? Naravno možda ja umišljam... Ali nekako mi se čini da oni koji misle da sam biološka majka Vilenjaka podrazumevaju da (biološke) majke sve znaju o deci ali oni koji znaju da smo usvojeni često mi dele savete. Tu sam ja jako zahvalna Vilenjakovoj socijalnoj radnici koja je od prvog momenta na sva moja pitanja odgovarala "Simona, vi ste majka, vi znate šta je najbolje za vaše dete." Mislim da je to dosta doprinelo da se ja odmah saživim sa detetom i da nikad ne sumnjam u tu vezu... Ali pomišljam kako je onim usvojenim mamama na početku usvajanja čije socijalne radnice ne postupe tako a ljudi iz okoline im još urušavaju taj osećaj sigurnosti u majčinstvo...

Simona, veruj mi da saveti pljušte i kad si biološka mama. Nemoj da te to brine!

Ja stalno upadam u ove 'vaše' teme, nadam se da ne zamerate. O roditeljstvu tako mnogo učim ovde upravo od vas usvojenih mama.

Simona,
definitivno više slobode I empatije prema detetu...a možda I prema nama, roditeljima   (ne zove se ovo bez razloga roditeljstvo plus)....ali se takve stvari dešavaju I u biološkim porodicama...da deca imaju izvesne karakteristike, afinitete ili talente o koje se roditelji ogluše zato što njima nisu slični ili im se ne sviđaju ili ih prosto nisu primetili.
Zato I nije lako biti roditelj. Zato je meni iritantno potenciranje na biološkom kao nečem podrazumevajućem. Puko postati roditelj I biti dobar roditelj su dve različite stvari.