Prave reči

Meni to niko ne govori. Zapravo, verovatno govore to i o meni kad nisam prisutna, ali lično nikada Bisam čula. I da, para uši.

Slično mi je to sve… I "voli ga kao da ga je rodila", i "baš liči na tebe/TM", i donekle "imaćete vi i vaše dete" (mada sam o ovome pisala, zavisi ko to kaže i kako). Rađanje je u svim primerima zajednički imenitelj, jer ono PODRAZUMEVA ljubav i pripadnost i gene (kakvi god da su  ), a sve ostalo je bonus, veličanje "humanog" usvojitelja koji u sebi ima ljubavi i za "tuđe" dete, pa još ako liče, eto prsta sudbine koji se umešao da ih i time nagradi. A na kraju možda stigne i "njihovo"(=biološko) dete, pa 'de ćeš većeg poklona za toliku humanost….

Na sreću, kod nas takvih izjava stvarno nema mnogo. Ili ima iza leđa, al to me ne dotiče.

milkyway ::
Slično mi je to sve… I "voli ga kao da ga je rodila", i "baš liči na tebe/TM", i donekle "imaćete vi i vaše dete" (mada sam o ovome pisala, zavisi ko to kaže i kako). Rađanje je u svim primerima zajednički imenitelj, jer ono PODRAZUMEVA ljubav i pripadnost i gene (kakvi god da su  ), a sve ostalo je bonus, veličanje "humanog" usvojitelja koji u sebi ima ljubavi i za "tuđe" dete, pa još ako liče, eto prsta sudbine koji se umešao da ih i time nagradi. A na kraju možda stigne i "njihovo"(=biološko) dete, pa 'de ćeš većeg poklona za toliku humanost….

Slažem se. Sve isto.

Simona,
sviđa mi se. Sledeći put odgovori tako.

Juče koleginica nešto priča o usvojenju I pomenu izraz "nečija, tuđa deca"...I ja sam sa osmehom prokomentarisala da pazi kako se izražava...Videla sam kako je odmah pocrvenela, postidela sam je...Nije mi bila namera ali ljudi zaista ne razmišljaju, olako nešto izgovaraju...Njoj su posao reči, govor pa nek' pazi, bar ona...

sto se tice tvoje mame simonq to mi malo bezveze sto je rekla jer mi se ponosimo sto smo ih usvojili i cak uvek sa osmehom naglasim da su usvojeni.pred decom normalno pricam da oni opste ne reaguju na tu rec cak se i ne strecnu nego se nasmeju ili cak oni kazu pa sta sto smo usvojeni.
simona ja sam milion puta rekla do sad a itoliko cu sigurno puta reci da se osecam ko da sam ih ja rodila pogotovo mariju sto je bila beba a u njoj jako mog poznajem sto ponasanju sto recima ,bukvalno da sam je rodila verujem da bi bila isto takva ,jer kazu da deca kupe od roditelja ponasanje a ne od okoline,a i od hrane sta ja jedem to jede i ona bukvalno ko da sam je rodila a i uvek se ponosim kad mi neko kaze kako su deca ko da su moja,
prosle nedelje m ije bila slava kaoa sto znate i njih par je komentarisalo da smo marija i ja unewli radost u kucu ja ko snaja i sto sam toliko opustena i sa svakim mogu da popricam pa bilo oni i od 90 g da se sa njima salim i zezam a ne da se ustrucavam i da im persiram jer od prvog dana su mi rekli da im ne persiram,a marija sto je devojcica i sto sve zivo oce da pomogne oko slave oce i miki ali on je tipican muskarac sto moze da izbegne od poslova tu je prvi da izbegne.pogotovo svekrvin brat taj dan je toliko puta ponovio to da je marija unela radost u kucu sto smo i mi sami rekli prve godine kad je bila slava svi su govorili kako nam je atmosvera opustenija u kuci i da je lepo da se cuje deciji smeh

moral;a sam poslati malpre poruku jer mi nesto zezo internet

uvek je kod nas bilo dece od prijatelja ,rodjaka ali nije u kuci ni jedno dete i sad je sve drugacije i veselije i po ceo dan samo cujes deciju graju .

struzz to je ipak malo glupo od koleginice sto je rekla ali sam i ja to cula od njih par ali da govore za decu koja su u hraniteljstvu ali ja odma kazem mozda ce ih neko usvojiti a dotle su deca hranitelja i sta fali sto su njihova deca

Struzzo,
dešavalo se već da kažem. Drugi put bih odgovorila da ja nisam radjala decu da bih mogla da uporedim ali isto ni one majke koje nisu usvojile ne znaju da li one vole isto dete koje su rodile kao što bi ga volele da su ga usvojile. To sam sve lepo i polako ispričala jednoj osobi koja me je upitala 'jel' ga voliš kao da si ga rodila'. Nakon mog odogovra osoba je ostala šokirana mojom logikom a ja mislim da je to i inače logično, ništa nisam rekla što zapravo nije... No iz te reakcije sam videla da ona smatra da sam ja nešto manje majka a ja eto dovedoh biološko i usvojeno materinstvo u istu ravan. Uglavnom je ostala bez daljeg teksta  Za to tudja/svoja je tragično što i zvanične osobe tako govore. Čula sam više puta u emisijama da neka gošća koja je došla u emisiju kao predstavnica ministarstva izgovara za usvojene roditelje - najčešće nemaju svoju decu pa se onda odlučuju da usvoje... Ne sećam se da su baš nastavljale 'tudju decu' ali ako nisu naša onda to verovatno ispada da su nečija tudja ;)Mogli bi bar  zvaničnici da pripaze na reči i kažu 'biološku decu' a ne 'svoju' no valjda ni oni ne razmišljaju na žalost...

Nina,
pa da, različite smo pa različito i doživljavamo komentare... Zato sam i postavila pitanje kako gledate na takav komentar o radjanju, nisam ni očekivala da se sve složimo. Meni npr isto ne smetaju komentari o sličnosti Vilenjaka sa nama, tj češće sa mm, iako se slažem sa Milkyway i Struzzo da je to sličan ili isti tip komentara. Ali to je verovatno što ja prihvatam nenaučno objašnjenje naše sličnosti a oni misle na naučno (oni koji ne znaju da je dete usvojeno) i svi zadovoljni

Hmm, ja za sada mogu da komentarišem iz ugla biološke mame (nadam se da ću u nekoj skorijoj budućnosti imati i onaj drugi ugao   )
Kada se moja sestričina rodila, bila je stara nepunih sat vremena kada sam je prvi put uzela u ruke. Videla sam je prva posle njene mame i posebno sam ponosna na to. Taj osećaj koji sam imala dok sam je gledala onako malu u svom naručju nije se razlikovao od osećaja koji sam imala kada sam prvi put držala u rukama svoje sinove. U tom trenutku mislim da sam čak i rekla ljudima koji su me pitali za nju da osećam za nju sve isto "kao da sam je rodila".
Verujte da ne preterujem. Taj osećaj imam i danas i doživljavam je kao svoje dete iako ona ima svoje roditelje. Znam da će ovako biti i sa detetom koje ću nadam se usvojiti jednog dana.

Simona, mislim da treba da kažeš onako kako osećaš jer ti si majka i ti najbolje znaš kakva su tvoja osećanja i kojim ih imenom želiš nazvati. Niko drugi nema pravo na to-samo ti.
Što se tiče onoga da li usvojeno dete liči na roditelje. Ja sam ti jednom prilikom rekla da sam gledajući slike na fb-u primetila da mi Vilenjak liči na tvog supruga. Ne mislim da je to nešto loše i nadam se da mi nisi zamerila. Mislim da je usvajanje samo po sebi osetljiva tema i zbog toga ljudi mogu prepoznati i u nečemu što nije rečeno sa lošom namerom nešto loše.

Kao što rekoh, nadam se da ću uskoro imati i taj drugi ugao posmatranja pa ću moći da o ovome razgovaram sa vama-usvojenim mamama ravnopravno :) Do tada, mogu samo da dam svoju podršku i neko mišljenje koje ne baziram na iskustvu nego na tome koliko mislim da poznajem sebe...

Jagodice,
ne brini, nisam ti zamerila, kažem meni takvi komentari ne smetaju. Inače mi stalno imamo takve komentare, i mi i Vilenjak smo navikli, naročito za sličnost njega i mm. Ali sam u poslednje vreme Vilenjaku počela da provlačim da ličimo jer pretpostavljamo da smo u mnogo prošlih života bili zajedno. Tako da kada počne da povezuje genetiku, naučna objašnjenja ne misli da smo ga nešto lagali, podržavali iluziju, mi mu nikad nismo ni govorili da mi ličimo po osnovu genetike što bi bilo i nemoguće. On to lepo kapira, kaže - ličimo zbog prošlih života. A kad je ljut na mene kaže - neću sa tobom u budući život. Kad se odljuti promeni to naravno...

Nadam se da ćete i Era i ti uskoro postati i usvojene majke. Vi ćete moći da komentarišete situacije iz više uglova i to će mislim baš biti zanimljivo.

Jagodice,

nije meni upućen tvoj post, ali samo da pojasnim svoje viđenje. Sve što sam napisala stoji, tako to doživljavam, ali puno zavisi i od toga ko to i kako kaže. Ako postoji fizička sličnost između usvojitelja i deteta, pa zašto to ne reći ako tako osećaš. Mislim da je to i deo naše kulturne sredine ili tradicije. Svi vole to da prokomentarišu i kod biološkog deteta - ja prva kažem ponekad "isti tata" ili "ista mama". Moja mama je ranije govorila "Dobićete vi sad i svoje", misleći na biološko, i ja znam da to ne umanjuju njenu ljubav prema mom detetu. To mi je smetalo iz drugih razloga koje sam već objašnjavala.

Ali, uloga usvojene mame u današnjem društvu, takvom kako jeste - Struzzo ga najbolje opisuje - često zatucanom i u kome je sve što je drugačije i dalje čudno i izaziva podozrenje, podrazumeva i da pokušamo da malo edukujemo okolinu, da demistifikujemo taj za mnoge i dalje pomalo "neobičan" čin, da objasnimo da smo po emocijama kao druge mame a ne "nešto kao mame", da je to naše a ne tuđe dete i sl. S druge strane, to je sve samo subjektivan doživljaj. Evo i na ovom primeru, Nina npr. i sama kaže da ih voli kao da ih je rodila (ili da se oseća kao da ih je rodila), a Simoni recimo smeta da to čuje od nekog drugog. A navešću još jedan primer iz sopstvenog iskustva. Davno, pre mnogo godina, kada smo se još borili sa VTO a usvajanje je bilo samo neka daleka mogućnost o kojoj smo tek počinjali da razmišljamo, pričala sam sa mamom o tome. I kaže ona meni "Pa što da ne usvojite, to je tako divan i plemenit čin." I ja tada stvarno pomislim da jeste, baš je to super, biću i ja plemenita i uzeću neko siroče i brinuću se o njemu… A sada, nakon svega, prva skačem i borim se protiv takvih izjava. Sazrevaš u toku ovog procesa stalno, i dok donosiš odluku, i dok prolaziš proceduru, i kad dođe dete, i kako ono raste, stalno. I u skladu sa tim se ponašaš i reaguješ i učiš.

Kod svih tih navedenih izjava često ne mogu ni da kažem da mi smetaju jer ne osećam da se iza toga krije nečija zloba, već samo pokušavam da objasnim da prosto, makar u mom slučaju, nisu tačne i da se treba malo odmaknuti od tih stereotipnih fraza. Osim ako ne osetim nečije nipodaštavanje ili znatiželju koja se graniči sa primitivnošću ili sl. E, onda skačem i ujedam. Ali takvi su zaista retki.

I, da, srećno na ovom putu!

Oprostite što upadam, nemam iskustva kao mama, samo kao tetka, ujna, strina! :) Ali sam ostala toliko zatečena ovim što je Simonu pitala neka osoba: da li ga voliš kao da si ga rodila? Bez komentara sam, ostah nema!

milkyway ::... Sazrevaš u toku ovog procesa stalno, i dok donosiš odluku, i dok prolaziš proceduru, i kad dođe dete, i kako ono raste, stalno. I u skladu sa tim se ponašaš i reaguješ i učiš.

...!

 

Ja se ne sećam da sam ja imala neke suštinske promene vezano za stavove o usvajanju. Ali svakako saznaje se mnogo, i u teoriji i u praksi i to menja možda neka naša ponašanja. Npr ono što naučimo kroz školu roditeljstva da ne smemo nikako da činimo je da govorimo protiv bioloških roditelja. Baš sam pre neki dan opomenula kumu koja je razvedena i pred decom sve i svašta govori o bivšem mužu tj ocu te dece. Naravno, ne govori ona što nije istina i stoga smatra da ne treba ni da posluša moj savet. On je daleko od dobrog roditelja ali opet pretpostavljam daleko bolje postupa od mnogih bioloških roditelja naše dece. Sve mislim da je to vrlo slično kao i naša situacija, cilj našeg negovorenja loših stvar o biološkim roditeljima je jer to deca mogu povezati sa sobom, a u ovoj situaciji čini mi se da deca još više mogu povezati sa sobom (jer je biološki otac i jedini otac, jer su u kontaktu itd). S te strane je dobro što smo mi "naterani" da prodjemo školu roditeljstva mada su nam tamo pričali da i mnogi usvojeni roditelji zaborave šta su učili tu, da su imali kasnije slučajeve čak da nisu saopštavali deci da su usvojena iako je to osnovno i prvo što nam kažu da treba da činimo. Ja nastojim da ne zaboravim teoriju i spajam je sa praksom. Odoh na neku drugu priču a zapravo sam htela da kažem u čemu sam ja nekad mislila sasvim drugačije. Ustvari dok nisam krenula u usvajanje nisam ni znala nešto posebno o hraniteljima, znala sam da postoje ali sam smatrala da je to slično kao vaspitači u domovima i nisam ni slutila da toliko ima problema zbog njihove vezanosti za decu i vezanosti dece za njih. Niti sam znala da se savetuje da ostanemo sa njima u kontaktu. To mi je bilo šokantno kad sam čula u školi roditeljstva i za savetovanje kontakta i da su imali hranitelje koji su se postavili kao roditelji pa su socijalni radnici i roditelji onda imali velikih problema sa njima. Ja ni dan danas ovaj drugi deo ne shvatam. Odrasli ljudi koji su potpisali neki ugovor i onda ne mogu da ga ispoštuju a svi mi treba da se saosećamo sa njima. Jedna od prvih stvari koje sam ja naučila Vilenjaka je šta je zakon, da su to u našem slučaju socijalni radnici i mi slušamo šta oni kažu bez obzira da li se to nama svidja ili ne svidja. Na svu sreću ja nisam imala hraniteljicu koja se postavila kao majka, bila je baš hraniteljica... A to ostajanje u kontaktu sam nekako shvatila kao najbolje za dete i ostali smo... Ali ono što nas uopšte nisu obavestili u školi roditeljstva je vezanost dece za hranitelje. U Vilenjakovom slučaju socijalni radnici poznavajući čak njih i nas uopšte to i kad bih im ja spominjala nisu shvatali kao problem. Pretpostavljam zato što su ih procenili kao dobre hranitelje ali ništa više od toga, govorili su i sami da se vidi da se nisu bavili detetom na način kako ćemo mi kao roditelji činiti, takodje dete je bilo dobro pripremljeno, od prvog dana je nas prihvatilo kao mamu i tatu i naše uloge nisu bile nikad sporne... Ipak grčevito se držao hranitelja, u početku je valjda to bilo što je to bila jedina porodica koju je poznavao pre nas i nije shvatao da je nešto loša a kasnije kako je shvatao iako ja nikad ni o hraniteljima kao ni o biološkim roditeljima ne govorim loše imao je potrebu valjda da taj period oboji lepšim bojama, pripisivao je stvari koje su se ovde dešavale da su se dešavale tamo... Mesecima sam slušala o hraniteljima, dugo je navaljivao da ih čuje, da ode tamo, živeo u sećanjima, stalno je sve u selu bilo bolje nego u gradu itd itd. Tek u poslednje vreme je sve to stalo, valjda što se suočio da su oni zahladneli prema njemu (ako su ikad i bili nešto topli) i da izgleda ne žele dalji kontakt (iako mu mi sve to ne kažemo ali mislim da on to oseća). Onda smo imali jedan period kad se jako loše ponašao prema nama,po ceo dan a onda je i to stalo. Baš sam ga sinoć pitala zašto se ponašao loše jedno vreme prema mami i tati, kaže da ne ume da objasni, verujem da ne ume ipak je on mali... Verovatno strahovi, nesvesno osećanje ostavljenosti po drugi put, pa strah da će biti i treći i tako smo mi nastradali kao najbliži. No i to je za nama... Nisam ja imala iluzije da je usvajanje lako, daleko od toga, ali opet nisam zamišljala da je i ovako a i ako sam očekivala probleme bilo je to zbog bioloških roditelja, predrasuda okoline... Nikako nisam mislila da ćemo toliko vremena stajati na problemu hranitelja ali evo izgleda je tome najzad došao kraj. Trenutno uživamo u idili ali pretpostavljam da će nam nastavak priče doneti probleme na novom nivou, ali da ih ne prizivam...

Bixi,
eto... svašta se od ljudi doživi.

I samo još malo da filozofiram, nešto mi pade na pamet… Ako fraza "volim je kao da sam je rodila" predstavlja najviši stupanj ljubavi koji mogu da zamislim, onda i ja mogu reći da je volim kao da sam je rodila, i nju, i decu moje sestre, ali i moju sestru npr. ( ). Pa ipak to neću reći, jerbo mi je u sva tri slučaja naopako. A volim ih beskrajno… Neko će možda reći da onda ne znam kao se voli dete koje rodiš, ali ja sam uverena da vala ne moš više od ovoga!  

Radi se samo o tome da su meni reči važne i volim da ih precizno koristim. Nema ovde za mene mesta za "kao" i "poput" i sl.

Izvinjavam se na uzurpiranju ovog prostora za neka moja razmišljanja, a i svima koji misle drugačije. Ipak je ovo samo semantika, a oko suštine se svi slažemo!

Simona,

meni recimo vezanost dece za hranitelje ne samo da nije čudna, već je na neki način i poželjna. Razumem u potpunosti vašu frustraciju zbog tako dugotrajne borbe sa Vilenjakovom prošlošću sa hraniteljima i njihovim posrednim uticajem na vaš sadašnji život. Ali, s druge strane to samo možda pokazuje njegov normalan emotivni razvoj, sposobnost vezivanja za ljude. Ipak je on dugo živeo sa njima i bilo bi mi manje prirodno da ih je odmah zaboravio a vas u potpunosti prihvatio.

Problem pre vidim u tome što vam na to niko nije skrenuo pažnju u školici ili na razgovorima.

Nedostaju mi vasi lepi dnevnici ♡♡♡

Milkyway,
ja sam u početku mislila da pominjanje hranitelja zavisi od godina ali vidim i po dečici sa foruma da od nešto starije dece neka spominju a neka ne... Tako da mislim da zavisi više od karaktera deteta. Ono što meni kod Vilenjaka je smetalo je što nije da je on spominjao, sem u početku, što je vezan pa ne može da ih prežali. Nego je buntovan, pruža otpor, čvrst, u stilu šta vi mene šetate tamo amo (i socijalni radnici i mi i hranitelji) e baš neću da se ponašam u skladu sa vašim očekivanjima. To je takva narav, nije od onih koji će da vide da je nešto bolje pa da idu ka tome, a ne on će da ide svojim putem pa makar i glavom kroz zid. Volim ja takvu narav, simpatična mi je na neki način, mada je teška, pisala sam da mi "liči" na mog pokojnog strica a ja sam valjda bila jedna od retkih koja je njega mogla da smekša, pa ću valjda i mog mališana. Učim Vilenjaka da kontroliše tu narav, o pogrešnosti bivanja sujetnim, o prepoznavanju boljih puteva. Nekako on sklapa to moje učenje sa njegovom naravi. Sad kad je prestao da spominje hranitelje mislim koliko ga ja poznajem da će to da precrta kao da se nikad nije dogadjalo i ne spominje uopšte, za sada i jeste tako, videćemo... Sada ja odoh u off na sopstvenoj temi...

Što se radjanja tiče mislim da je to zato što se ono sadrži nekako u reči majka. Sećam se kad mi je jedna moja drugarica rekla u teen danima da žena koju sam smatrala da je njena majka nije njena biološka majka. Sad bih to sasvim drugačije doživela a tada mi je to bilo baš šokantno. Trudila sam se da prijateljica ne vidi to, upinjala sam se da vidi da se moj odnos prema njoj i toj ženi nije izmenio nakon te informacije. Ali u sebi mi je bilo nekako čudno, pa to nije majka nego maćeha, mada dobra maćeha, nije ličila na one iz bajki o Pepeljuzi, Snežani... Neki ljudi verovatno ostanu na tom stupnju na kome sam ja bila u teen danima (mada sam ja i tada eto bila svesna da moje misli nisu u redu i pokušavala sam da se izborim sa njima).

Noja,
pa ti imaš pravo i za dozvole za roditeljske i dnevnike usvajanja... Što ne tražiš dozvolu od Happy? Mislim da je uslov 700 poruka a ti si daleko iznad toga :)

Simona,

pa to se sve uklapa. Naravno da je do karaktera. Neko dete će reagovati tugom, neko povlačenjem, neko agresijom, neko buntom. Kod jednog će prilagođavanje trajati duže, kod drugog kraće. Vilenjak buntom ispoljava svoju nesigurnost ili svoje nerazumevanje novonastale situacije ili pak svoju tugu za onim što je ostavio iza sebe. I koliko god teško to padalo usvojenim roditeljima (= šta mu je sad, pa ovde mu je mnogo bolje, pružam mu  i ljubav i pažnju i igračke i vreme i šta sve ne), tuga je normalna i poželjna i treba ih razumeti i pustiti ih da to odrade (kažu pametne knjige, ovo sam pročitala negde). I onda kreću dalje, a vidim da ste i vi to konačno prebrodili. Kod usvajanja starije dece postoje određene faze koje su tipične, čini mi se 1. oduševljenje, 2. bunt/ neprihvatanje/ tuga/ pomeranje granica (da vidimo da li ćeš me i dalje hteti ako uradim to i to) i konačno 3. stabilizacija i sticanje sigurnosti. Nisam sigurna da li sam nešto izostavila, ali ove tri se sigurno pominju.

Milkyway,
ja sam Vilenjaku objašnjavala situaciju, i mm takodje ali naročito ja. Uvek mu naglašavam da može da pita sve što mu nije jasno. Teško mi je da poverujem da ne razume bar onoliko koliko i ostala deca tog uzrasta razumeju. Za to za tugu se slažem sa tobom, i ja sam čitala da treba decu pustiti da odtuguju, do duše to što sam ja čitala se odnosilo na biološke roditelje ali pretpostavljam da isto važi i za hranitelje. Imali smo i mi tu fazu tuge i ona jeste najteža. Dete je potišteno, tužno a ne možeš da mu pomogneš, moraš da ga pustiš... Ja samo ne dam na nas, dete je besno i tužno zbog bioloških roditelja i hranitelja, mogu da razumem ali ne sme zbog toga da udara/vredja nas, tj kad to čini slede mu kazne... Ja ga učim i da ispoljava bes, neka udara jastuke, cepa novine i koješta slično... Kod nas se te faze smenjuju, kao da sa svakom godinom, mesecom obradjuje sve na novom nivou i opet kreću faze... Trenutno smo kažem u idiličnoj fazi, lepo bi bilo da potraje ali ja nešto ne verujem u to... Da li je to što si čitala iz neke knjige koju možeš da preporučiš?

Sad me je Simona podsetila...Sećam se kad sam bila mala (npr. četvrti razred) kako je u našem komšiluku bila jedna žena koja je usvojila malu devojčicu...Pominjala je moj mama usvojenje...čak je jednom komentarisala kad je ta mala devojčica napravila scenu majci u samoposluzi zbog nekih slatkiša kako je previse razmažena, tipa "usvojila pa je previse razmazila"...Iako sam shvatila da je to bio negativan komentar moje majke, meni su se I ta majka I ćerka sviđale. Ta žena je bila kao neki dobroćudni džin (vrlo, vrlo visoka I nekog blagog izraza lica) a devojčica jeste bila na prvi pogled đavolak (uvek čupava I nekih teget očiju, nikad lepše oči nisam videla)...Meni se sviđalo sa koliko slatkiša je uvek izlazila iz prodavnice. Ja nisam. Drugo, sećam se da sam I ja tako mala primetila da njih dve naglašeno gledaju svi u prodavnici, između ostaalih I moja mama pa su mi se još vise sviđale, izgledale su mi kao junakinje iz nekih romana, svet za sebe a ja sam uvek takve osobe volela.

I ja sam tokom ovog procesa rasla, menjala...tek ću. Mislim da me moje sazrevanje tek čeka sa otvaranjem tema, postavljanjem pitanja u vezi sa usvajanjem....

Simona,

joj, ne znam više gde sam to pročitala, čitam sve što mi padne pod ruku na ovu temu i onda više ne znam odakle mi to. Ali, pokušaću da pronađem.

Naravno da se detetu ne sme dozvoliti da vas vređa i napada i da se to mora da sankcionisati ili preduprediti. Slažem se sa tim apsolutno. Ja samo mislim da je i to deo te neke druge faze i da on možda agresijom (kao što neko drugo dete tugom) obrađuje sve što proživljava. I da to nije upereno protiv vas kao roditelja već je to više neki vid komunikacije zbog nemogućnosti da verbalizuje šta ga i kako muči. A to će naučiti ili je već naučio. Ti sve stvarno dobro radiš, zaista to mislim. Samo mi se čini da ponekad od njega očekuješ veću zrelost i odgovornost za svoje postupke i razumevanje za ono što mu se desilo. A on je ipak mali dečak.
Videću kako ću se ja nositi sa svim tim kad to kod nas dođe na red. Moja je suviše mala sad, ali verujem da ćemo imati svakakve izazove kad se pokrenu pitanja. A onda ćeš me ti podsetiti kako je to kod vas išlo uz puno muka i kako jelte treba da imam više strpljenja i razumevanja  ...

Simona ::Na ovu temu su me podstakli postovi nekada usvojene dece sa drugog foruma... Piše devojka i kaže da bi volela da nadje prave roditelje pritom misleći na biološke roditelje pa onda na drugom mestu naziva usvojene roditelje trenutnim. Koliko sa vašom decom razradjujete ili planirate da razradjujete te i slične pojmove i da im objašnjavate da ste vi pravi roditelji, koliko opet pazite da im kroz neke reči/stavove ne ulijete neke predrasude o biološkim roditeljima? Koje su to reči koje su vam odjednom postale drugačije iz ove perspektive? Ili mislite da reči nisu važne nego osećanja a neka vas zovu deca kako hoće?

Ta devojka je izuzetak i vrlo moguće da nije srećno odrasla uz porodicu , jer mi je nezamislivo da je u nekim normalnim okolnostima mogla za roditelje reći da su trenutni, a za biološke da su pravi.   

Mislim da je prava reč za biološke roditelje upravo ta, biološki roditelji - ni manje ni više od toga. No, kad su deca mala, možda je prava reč lično ime biološke majke. Prave reči za usvojitelje su jednostavne da jednostavnije ne mogu biti: mama i tata   Ostala objašnjenja, ako su potrebna u domenu toga, jednostavno uvek se može primeniti ona čuvena izreka da nije majka ona koja rodi, već koja odgaji. Ona je svakako više nego tačna izreka.

Naravno, Daco, to je i meni zazvučalo čudno kad sam pročitala ali nisam stigla da prokomentarišem.

Bože, kad se setim koliko smo se pre neki dan upinjali oko gospođice "ne želim tuđe dete" (videćeš na istoimenoj temi) ovde i onda se pojaviš ti, jelte za proste ljude nečije "tuđe" dete i pokažeš svojim pisanjem koliko si jedno pametno, samosvesno i vrlo emotivno zrelo biće (a imaš tek 25 god, nisam mogla da odolim da ovo ne prokomentarišem)...

Kako si se ti snalazila sve ove godine sa primitivcima?

Struzzo ::Naravno,  Daco,  to je i meni zazvučalo čudno kad sam pročitala ali nisam stigla da prokomentarišem.

Bože, kad se setim koliko smo se pre neki dan upinjali oko gospođice "ne želim tuđe dete" (videćeš na istoimenoj temi) ovde i onda se pojaviš ti, jelte za proste ljude nečije "tuđe" dete i pokažeš svojim pisanjem koliko si jedno pametno, samosvesno i vrlo emotivno zrelo biće (a imaš tek 25 god, nisam mogla da odolim da ovo ne prokomentarišem)...

Kako si se ti snalazila sve ove godine sa primitivcima?

Kad si pomenula tuđe dete, znaš li šta se mojoj mami desilo na poslu. Naime, razbolela sam se bila nešto ( tad sam već imala 5-6 godina ) i ona nešto prokomentarisala zabrinuto da imam temperaturu, a njoj koleginica mrtva ladna kaže: pa šta te briga, tuđe je , nije tvoje    Ova moja više u životu s njom nije progovorila, a ovoj je trebalo ohohoo vremena da shvati kkavu glupost je rekla i kasnije se pokušavala izviniiti, ali....

Recimo naše prve komšije, takođe nemaju svoju decu, a istih su godina kao moji, i kad im je moja mama dobronamerno rekla ( ja sam tad već uveliko bila tu ) da usvoje dete oni su odgovorili: ne, kad nije ispood srca raslo, tuđe nam ne treba    Eto, šta dalje reći....Ali rekla bih da su se dosad pokajali, samo što im je kasno, no, svako svoj put bira.

Ja sam se uglavnom dobro snalazila. Već do 13-14 godine samnom se na tu temu moglo pričati apsolutno kao sa odraslom, jednakom osobom.Mislim da je od tada mene bilo nemoguće uvrediti nekim malicioznim izjavama na tu temu, jer sam se toga naslušala između 7-11 godine, da mi prosto više nije bilo bitno.   Naravno i mama je igrala veliku ulogu. Pošto je bila ogroman zaštitnik i pravi ratnik u tim momentima kad je bilo uvreda i podsmevanja na taj račun, te je odatle i moja kasnija nonšalantnost oko toga bila logična, jer sma nju imala uz sebe.

Daco, ti si pravi dar na ovim stranama za praznike! I bravo za borbenu mamu!!!

  

Vilenjak i ja smo imali neki razgovor maločas o rečima pa sam mu ja govorila da učenik i djak imaju isto značenje, vrtić i obdanište znače isto itd... A onda se setim da ubacim našu priču... Pa kažem da postoje reči majka, mati, mama i sve one znače isto mada ne baš sasvim isto... Mama je ona koja je svakodnevno sa detetom, brine se, igra se... a majka ima jedno šire značenje, može i to označavati što i mama ali ne mora biti tako bliska kao mama. To ga ustvari pripremam za reči "biološka majka" mada ja nameravam da koristim ime od biološke majke ali dobro, čuće nekad i to značenje... Više puta u crtanima i nekim emisijama video je radjanje ali nikako ne pita ništa oko toga niti već duže postavlja ikakva pitanja vezano za usvajanje i poreklo. Svejedno, ja sam zadovoljna sobom što indirektno, kroz reči, u nekim sasvim opuštenim situacijama pripremam teren za ta pitanja kada dodju. U situacijama sa nekim povišenim emocijama teško je razgovarati naročito oko nekih detalja ali ako on već unapred zna neku razliku izmedju reči mama i majka čini mi se biće lakše... Mada je on osetio da je i ovo vruć teren mada je bio sasvim spontan razgovor, dok smo bojili nešto... No odmah je promenio temu ne dozvolivši mi da krenem na reči tata i otac što sam ja htela ali pustila sam ga...

simona ja neodvajam reci tata ili otac ili majka il imama jer ja za mm deci nekad kazem naprimer evo vam ide otac nekad evo vam ide tata a tako i svi za mene kakao kad kazu dali mama ili majka jer meni je to isto i mi se osecamo kao mama i majka a mm kao tata ili otac