Prave reči

Simona,
mnogo volim da čitam ove tvoje duge postove, ali uvek čitam sa mobilnog, pa nikako da odgovorim i napišem šta bih želela.
Mislim da sam to već jednom pisala, ali ću da ponovim - najveći deo kako se Vilenjak ponaša uopšte ne odudara od dece koja žive u svojim biološkim porodicama i često mi bude žao što možda to ne vidiš - većina toga što opisuješ je tooolikooo normalna...
Htela sam da napišem nešto o odnosu baka i deka sa unucima.
Ja naravno ne dozvoljavam da se mešaju direktno (a bilo je pokušajčića  ) i vrlo je važno da dete zna ko mu je roditelj... Ali meni ne smeta da bake i deke deci govore te neke svoje želje: babina balerina, doktorka, dedin naučnik i sl... Meni je to simpatično i stvara tu neku vrstu bliskosti, ali i detetu daje samopouzdanje da ono može biti puno toga... Daleko je to od nametanja očekivanja, zapravo mislim da ubacivanje mrvice ambicije u dete nije loše... Eto moja sad želi da bude profesor na fakultetu  , a moj tata je uverava da će se to desiti sigurno... I to da treba da se udaju, pa da imaju decu - pa sve je to normalno, uostalom to je obrazac koji ste i vi sledili...
Moja baba je želela da bar neko od njene dece bude lekar   - moj tata ode u inžinjere, stric nije dobacio do faksa i tako dođe red na unuke. Ima nas četvoro, moje sestre od strica takođe nisu studirale, ja odoh tatinim stopama, a moja baba nije doživela da moj brat postane lekar... Ali nije nam ta njena želja nikad zaista smetala niti nas sputavala - kako smo odrastali, bila nam je sve simpatičnija, važno je naši RODITELJI nisu vršili takav pritisak... Mislim da te "želje" služe da bi njih same uveseljavale a ne da bi vršili uticaj na dete... Uostalom, Viljenjak i jeste naslednik tvoga oca - i to je jako lepo da tvoje dete to zna, stvara osećaj pripadništva porodici.
Takođe dozvoljavam da deca, kada su kod babe i dede, budu malo "opuštenija" nego kod kuće, ne smeta mi to - sve dok se pravila u kući znaju...

Ne znam da li si čitala onu knjigu od Zorana Milivojevića ) msm da se zove "Mala knjiga za velike roditelje" - i ako on ima poneke kontroverzne izjave ova knjiga mislim da gađa pravo u cilj - oko toga kako i koliko se dete hvali, kažnjava i koliko se od njega očekuje... To je naravno knjiga za roditelje ... A babe i dede pusti da uveseljavaju Viljenjaka - čitajući tvoje postove sigurna sam da on zna gde je kome mesto...
Veliki pozdrav!!!

Majat,
hvala ti na savetima :)

Ne znam na šta misliš tačno u mojim postovima, ja vidjam Vilenjakove vršnjake svakodnevno te mogu da poredim njegovo i njihovo ponašanje. Po meni usvajanje ne bi trebalo da se precenjuje ali ni da se potcenjuje, ignoriše. Baš sam maločas pisala na drugoj temi za neke scene koje smo imali večeras, izmedju ostalog ispostavilo se da Vilenjak koji je bio razdražljiv prethodnih dana misli da ćemo ga ostaviti kod hranitelja opet. Da sam ja zanemarivala značaj usvajanja, da sam mislila sve je to isto, to je normalno ne bih možda došla do ovih saznanja, a problemi kad se ne registruju i ne reše postaju sve veći...

Za moje roditelje se i slažem i ne slažem. Ja sam imala prilično problema i sukoba sa roditeljima zbog njihove težnje da meni nameću svoje želje. Pomirila sam se da se mi tu nećemo razumeti nikad i više ne dolazim u sukob tako što ne raspravljamo o tome. Ali su me iznervirali sa nametanjem želja i Vilenjaku, nije dovoljno što ne shvataju da je moj put različit od njihovog nego sad ne shvataju ni da je Vilenjakov različit. Ali istina je da njihove želje kao babe i dede nemaju na njega isti efekat kao što je bilo na mene kojoj su roditelji. Ja sam mu baš večeras pričala da što se mene tiče jedina moja želja je da on prati svoj put, da čini kako on želi... Kakav će biti njegov emotivni život, zanimanje, hoće li imati dece ili neće su njegove odluke i jedina moja želja je da budu takve da je on zadovoljan, onda ću biti zadovoljna i ja. Što se nasledstva tiče, ja mislim da smo sestra i ja naslednice mog oca a da je Vilenjak moj naslednik. Verovatno moj otac misli da time govori da Vilenjak pripada porodici ali ja bih volela da to izražava na neki drugi način. No već sam rekla da se trudim da im ne zameram sve što im zapravo zameram  Upravo kao što i ti kažeš, puštaju ga da bude opušten kod njih i to sve što meni i sestri nije bilo dopušteno nikad... Ali to mi stvarno ne smeta toliko, neka razmazuju dete, zato su babe i dede...

Pozdrav za tebe takodje :)

Simona, sad kuckam sa moba, pa cu biti kraca (i sa vise gresaka)... Kada kazem da se Vilenjakovo ponasanje ne razlikuje od ponasanja druge dece, mislim prvenstveno na promene raspolozenja, zacikavanje roditelja, durenje i sl. Moja i sad kad je velika ponekad kaze: bolje da me je ujna rodila....
Ne, nisam nikako mislila ni da precenjujes ni da podcenjujes znacaj da ste usvajanjem postali porodica, ali MNOGO je vise slicnosti nego razlike izmedju moje dece i tvog deteta.... Uvek ima necega cega se plase, i roditelj je tu da osluskuje....
Moj post se prvenstveno odnosio na to da mi se cini (a mozda i nije tako - takav je samo moj utisak koji dobijam citajuci) da mislis da tvoji roditelji mogu uticati na Vilenjakove izbore, odnosno da mogu vrsiti neki pritisak sa svojim ocekivanjima. Ali to nije tako - oni su samo baba i deda i nemaju ni priblizno uticaj kao roditelji.
I ako ponekad babe i dede ostave veliki pecat na detinjstvo deteta, roditelji su ti koji su presudni (osim ukoliko su odsutni)....
Ma ja opet svasta napisah, ali sve u svemu - uzivajte u svom pametnjakovicu.... Jedva cekam da moj dodje u tu fazu pametovanja i izmisljanja, trenutno smo u fazi logopeda, jer jako slabo govori....

Kazem ja, uvek nesto dobro izadje iz stresnih situacija  

Jednom prilikom sam rekla jednoj zeni nesto tipa i to dete ce biti nase tacno i da se nekim suludim cudom dogodi prirodna trudnoca (posto smo se jel te opustili  ), sta sad to znaci da ovo vratimo i kazemo da nam vise ne treba. Njoj bilo neprijatno, ali je ipak kada smo krenuli kuci jos jednom onako "od srca" ponovila da ipak probamo da se opustimo  Sta reci...

[/quote]
Lilya, odlicno si odgovorila toj zeni. Ja bas i ne umem da se snadjem u takvim situacijama. Uglavnom se kasnije setim sta je trebalo reci i kako sam mogla da im doakam. A na licu mesta najcesce blejim kao tele. Neke situacije se ponavljaju sa razlicitim ljudima, pa za njih imam unapred pripremljen odgovor, a nekad ostanem tako zatecena da ne znam sta bih. Pre dva dana mi je poznanica, majka cetvoro dece, rekla nesto kao: "Je l` je volis, je l` ne bi mogla vise bez nje?" (!?) I nisam se setila da je upitam da li bi ona mogla bez svojih... Njena ljubav se valjda podrazumeva, a moja bas i ne. A najgore je sto sam posle besna na sebe sto joj nisam nesto odbrusila. Kao da sam izdala sopstveno dete...

Uh, gore sam pokusala da izdvojim nesto iz Lilynog posta, ali sam zabrljala. Ne snalazim se jos sa citiranjem...

Ta žena, iako ima četvoro dece kao da nije majka!
Žao mi je sto si bila u prilici da čujes tako nesto. I ja sam više puta imala slične situacije (doduše u početku kada je bila novost da smo u procesu usvajanja), sada više nemam takvih zaludnih radoznalaca. Izlajali su sve sto su imali, a nove ideje im valja ne padaju na pamet... Na moju srecu.
Teško je naci prave reči pogotovo kad te iznenada, kao šamar zalepe, ni do daha ne stigneš da se izboriš, a tek da nešto odgovoriš.... Ne brini zbog toga, ponekad je dobro i ne trošiti zalud reči na čemernike...

Milkyway,
sasvim te razumem. Kad god nisam dobro odgovorila takvim osobama sam se loše osećala, kao da sam izdala sopstveno dete, baš kao što kažeš... No uvek sam nastojala da ne budem tako stroga prema sebi, a ponekad ljudi nešto kažu ne iz tako loših namera pa ne treba uvek biti ni prema njima. Opisivala sam već jednu situaciju kad je meni poznanica rekla da Vilenjak izgleda kao da je naš pa sam se ja nervirala što ne odgovorih da i jeste naš... Da bi se u toku te proslave ispostavilo da je ona mislila da kaže da Vilenjak jako liči na mm pa se brinula da ću se ja naljutiti ako tako kaže a ovo joj je valjda delovalo kao nešto na šta ne treba da se ljutim. Od tada gledam da ne budem tako stroga ni prema drugim ljudima, da ne krenem da besnim na sebe/njih odmah, bar na one za koje pretpostavljam da im namere nisu loše čak i ako reči tako deluju (to je bio slučaj sa tom poznanicom, nisam mislila da je zlonamerna pa su me njene reči zatekle)...

Zarptico, hvala na podrsci! Nekako ne mislim cak ni da je ona losa majka, niti los covek, bas kao sto Simona rece. Vise ljudi tako bubnu iz neznanja, nesvesni posledica svojih reci. A ja se posle pusim od nerviranja. Stalno se preispitujem sta sam ja to svojim prijateljicama govorila kada su radjale ili nakon nekog vremena... Mozda kako je biti mama ili da li im je ponekad naporno, ali nikada nisam neku pitala da li voli svoje dete!? Ni ova moja poznanica to nije pitala neku biolosku majku, sigurna sam. A mene jeste; e to me nervira. Inace, kao sto kazes, svakog cuda za tri dana, pa tako ni mi mahom nismo vise "zanimljivi", ali nju nisam srela od kada je Sunasce sa nama.

Oko toga da smo "svako čudo za tri dana" ja se ne slažem, mislim da sam već pisala na predrasudama... Ali se jako nadam da ste u pravu. No po mom mišljenju mi ostajemo trajna čuda, ja sam na to naviknuta od pre ali mi je žao ako se i Vilenjak mora navikavati na to. Jedino će možda nove vesti da nas malo pomere iz aktuelnosti ali ako deca budu uspešna, biće oni pozitivni primeri - usvojen a uspešan, zahvalan roditeljima bla bla, a ako ode lošim putem, usvojen, iver ne pada daleko od klade bla bla... Mi uskoro idemo na svadbu prvi put sa Vilenjakom mada se on nećka ali ja sam mu i direktno rekla da nam je milion puta pričao o svadbi na koju je išao sa hraniteljicom pa eto sad i da ide sa nama da vidi kako izgleda gradska svadba. Ali plašim se da će biti opet nekih glupih komentara, no nadam se da se varam, izvestiću vas...

Što se pravih reči tiče sinoć Vilenjak spomenu ime biološke majke i uze mušku verziju za svoje ime (on često sebi daje neka druga imena, kao igra se)... Ja sam taman to htela da iskoristim da možda dodjemo do tog imena, pitala ga kako mu to sad ime pade na pamet... Medjutim moj muž upade sa nekom relativizacijom, šalama i odosmo na druge teme... Popreko sam ga pogledala da dete ne vidi. On je duhovit, šali se stalno pa i Vilenjak sa njim ali mislim da ne bi šalom trebalo odlaziti sa važnih tema...

Simona,
verovatno si u pravu za "svakog čuda za tri dana". O tome, vidiš, nisam ni razmišljala. Mislila sam da ćemo, kada svi jednom upoznaju Sunašce i kada prođe ta prva ljubopitljivost, posmatranje iz prikrajka i glupa pitanja, završiti sa "čudima", ali izgleda da će fascinacija okoline našom decom uvek na neki način biti prisutna.

Nisam sve pročitala, čitaću kada budem imala vremena ali moram da napišem nešto na ovu temu-iz ugla deteta.
Kada su u školi pričali o braći i sestrama moj mladji sin je rekao da ima sestru od tetke koju puno voli i rodjenog brata. Odmah je rekao da ćemo uskoro i usvojiti jednu devojčicu koja će mu biti rodjena sestra. Jedna drugarica (koja očigledno razume koncept usvajanja) je rekla: "ali ako ćete je usvojiti onda nije rodjena-rodjenu sestru mora tvoja mama da rodi". Moj sin je odgovorio: "Nisi ti to dobro razumela. RODJENA je jer se rodila da bude u našoj porodici"
Eto kako je to moje dete razumelo i objasnilo  

Jagodica-Bobica ::Nisam sve pročitala, čitaću kada budem imala vremena ali moram da napišem nešto na ovu temu-iz ugla deteta.
Kada su u školi pričali o braći i sestrama moj mladji sin je rekao da ima sestru od tetke koju puno voli i rodjenog brata. Odmah je rekao da ćemo uskoro i usvojiti jednu devojčicu koja će mu biti rodjena sestra. Jedna drugarica (koja očigledno razume koncept usvajanja) je rekla: "ali ako ćete je usvojiti onda nije rodjena-rodjenu sestru mora tvoja mama da rodi". Moj sin je odgovorio: "Nisi ti to dobro razumela. RODJENA je jer se rodila da bude u našoj porodici"
Eto kako je to moje dete razumelo i objasnilo  

Rastopih se, Jagodice....
Seti se ovoga kad budete bili na razgovoru za seku....

Jagodice...ovo su PRAVE reci...koje treba pamtiti.

Slažem se... Sjajno ti je dete Jagodice. Moraću da upamtim  

Jagodica-Bobica ::Nisam sve pročitala, čitaću kada budem imala vremena ali moram da napišem nešto na ovu temu-iz ugla deteta.
Kada su u školi pričali o braći i sestrama moj mladji sin je rekao da ima sestru od tetke koju puno voli i rodjenog brata. Odmah je rekao da ćemo uskoro i usvojiti jednu devojčicu koja će mu biti rodjena sestra. Jedna drugarica (koja očigledno razume koncept usvajanja) je rekla: "ali ako ćete je usvojiti onda nije rodjena-rodjenu sestru mora tvoja mama da rodi". Moj sin je odgovorio: "Nisi ti to dobro razumela. RODJENA je jer se rodila da bude u našoj porodici"
Eto kako je to moje dete razumelo i objasnilo  

Jagodice tvoj sin je    
Ovu rečenicu treba zapamtiti.U stvari,već mi se urezala na prvo čitanje .

Hvala na lepim rečima, stvarno sam ponosna jer vidim da moji dečaci postaju dobri ljudi

Bravo, dečko! I opet smo se podsetili da od dece treba učiti... Baš mi je ovo ulepšalo dan!

Jagodice, ovo su reci koje samo cista detinja dusica moze da oseti i izrekne. Bas me je dirnulo.

Jagodice, predivno!!!     

Ljubim ga tako pametnog i dobrog!!!

Ovo nisu baš prave reči vezane za usvajanje ali pošto mislim da ponašanje koje ću opisati itekako ima veze sa prethodnim životom onda mislim da ipak spada ovde. Mi često uveče imamo haos u kući. Vilenjak neće da jede, sve što stavim na sto je bljak, onda neće da se kupa ni da pere zube, neće da spava itd. Nekad rešimo mirno, uključim ga u spremanje večere ili se setim nekog drugog načina da sprečim večernji haos a nekad ništa ne deluje pa bude pravi rat. Muž zna da padne u očaj i da pita Vilenjaka zašto je takav prema nama (zna on i da baca stvari, pljuje, govori svašta, udara nas...), šta smo mu uradili?? Ja sam protiv te patetike, naravno da mu nismo uradili ništa ali je besan prema svim onima koji jesu a mi smo samo zgodno tu da se to ispolji. Tako da samo odmeravam kazne najčešće, uzročno posledično, neće da se kupa nema čitanja knjige, onda on odluči da se kupa i sve tako... Nekad vičem, kad nema druge. Ali se i ja ipak rastužim ako imamo lep dan a ne može lepo i da se završi. Juče smo bili kod mojih, pa smo bili u cirkusu, sjajno smo se proveli... da bi kad smo stigli kući krenulo opet - večera je bljak (iako je nešto što voli, to nema veze), skače, hoće da uzima nešto drugo. Ja mu onda kažem - zar ne bi bilo lepše da se lepo slažemo i lepo večeramo, zašto da se tako lep dan tako završi, toliko smo se lepo zabavljali, išli u cirkus, a sad mama i tata da budu tužni... Iju, delovalo je trenutno, što je kod njega vrlo neobično... Kaže neće on da mama bude tužna (za tatu valjda nema veze). Seo, lepo večerao i sve ostalo se lepo završilo... Ja sam hvalila mm, kako je naš sin dobar, eto kako lepo jede, da ga motivišem da mu to bude češće ponašanje. Eto snage pravih reči, sad ne znam da li su samo jedne večeri delovale, videćemo...

Juče sam ja na pitanje lekarke da li sam dojila dete odgovorila da nisam i da je on usvojen. Spasla sam se od daljih pitanja a lekarka je reagovala hladnokrvno kao da svaki dan dolaze usvojena deca i roditelji pa je to uobičajen odgovor. Samo sam bila poštedjena daljih pitanja. I moram da pohvalim još to odeljenje državne klinike jer je u svim upitnicima pitanje - ako ste roditelj ili staratelj deteta... Tako da već i u upitnicima uračunavaju da nisu sve porodice iste, što je za našu sredinu na žalost neobično. E sad ovo sam počela da pišem zbog komentara moje majke koja mi je zamerala što sam rekla tu reč. Njen je stav inače da je 'usvojenje' ružna reč, kao da se odnosi na kučiće  Ja ne vidim da je ružna reč, reč kao i svaka druga... Kaže trebalo je da kažem - on je sa mnom od toliko i toliko godina a ne da upotrebim tu reč. Po meni, time bi bespotrebno mistifikovala, time bih baš detetu ukazivala da je usvojenje nešto ružno pa ja izbegavam da kažem direktno. Dete zna da je usvojeno i ja ne znam što bi to bio problem reći. Naravno ne mislim na svakom mestu, saopštavati raznim radoznalcima. Ali ako je značajno za lečenje a u ovom slučaju sam ja mislila da je značajno jer problemi sa sluhom mogu biti nasledni a mislim i da je dete bilo zapušteno nekoliko godina kod hranitelja i da nije imalo ovakvu negu koju mu mi pružamo a koja je njemu s obzirom da ima velikih problema u tom delu uho-grlo-nos neophodna. Stoga sam saopštila,on se malo promigoljio u mojim rukama kad sam ja to rekla, ali ja sam ga smirila dodirom i više to nismo ni spominjali. Da li vi pred decom spominjete usvajanje, koristite reč usvojen, ili saopštavate nekom okolišnom pričom kako ne biste upotrebili tu ružnu reč (po mojoj majci)?

Mislim da si ispravno postupila. Treba napomenuti usvajanje kada situacija tako nalaže, a to je na nama da procenimo. Ne vidim zašto bi to bila ružna reč i mislim da bi bilo kakvim opisnim objašnjenjem samo probudila nečije interesovanje (kao da ga i ovako nema dovoljno).

A sama reč meni lično nije kao i svaka druga, suviše lepog vezujem za nju, i kada je se nadjem u situaciji da treba nekom da kažem da je usvojena, izgovaram to isto kao kad bih rekla: "Da, ja sam njena mama", sa istom emocijom.

Ne vidim zašto je usvajanje, usvojenje ružna reč...i zašto bi bila ružna i kad su mace i kuce u pitanju...Pokušavam da se setim nekog sinonima a da nije izraz...i ne ide mi. Prema tome, to je prava reč.
E, sad, kako ona nekom zvuči, kakvo će joj značenje dati, da li će nekome buditi negativnu ili pozitivnu konotaciju, to je do osobe.... ne do reči.

Sasvim je u redu što si rekla dr.
I ja isto kad kažem "usvojeni", to izgovorim opušteno kao najnormalniju stvar, što meni i jeste.

Hvala vam :)

I ja sam već negde napisala da kad kažem usvojena mama meni to ima još pozitivniju konotaciju nego "samo mama" nešto kao "mama plus"... Ja se često tako osećam zato što usvajanje bar starije dece ili bar Vilenjaka ima posebne zadatke. I to ne mislim samo na priču o usvajanju već prvenstveno na svakodnevni život. Iako ja ne dozvoljavam sebi već dugo da se "izvlačim" na hranitelje ne mogu da verujem da imamo dete, koje je od rodjenja sa nama da bi bilo ovako... Vilenjak nikako da poveže da reči koje izgovaramo imaju značenje, vezu izmedju reči i postupaka, da ne pričam opet kako znaju da nam izgledaju večeri, to sam pisala na drugoj temi... A ja sam upoznala hranitelje i znam da su to ljudi koji tako pričaju, detetu pričali prvo što im padne na pamet, da li će biti tako, da li je istina, da li nije, da li je priča čas jedna pa druga, nema veze i večeri haotične... Koliko god ne želim više to da spominjem mislim da je ostalo traga, naročito kad pročitam da se granice postavljaju oko druge godine... Mislim da je mnogo teže menjati naučeno nego odmah naučiti pravilno... I ponoviti nešto po hiljaditi put i ne izgubiti strpljenje ili izgubiti a opet nastaviti me čini da se osećam tim "plus"... Mada će mi tek to osećanje biti pravo kad vidim da smo se izborili sa ostacima starog vaspitanja...

Da li vam smeta česta fraza koja se odnosi na usvojene majke "voli ga kao da ga je rodila"? Ja razumem da to dolazi od idealizacije biološkog roditeljstva, da je uobičajeno da majka radja, da se radjanje vezuje za majčinsku ljubav itd itd... Ali opet mi nekako implicira da je radjanje nešto presudno, ipak više, pa usvojena majka mora da dokazuje da je to kao isto, na šta onaj koji priča veruje i dalje da nije isto ali lepo što se ona upinje da dokaže... I treba li da kažem da ja odbrusim u takvim situacijama - 'ne, ne volim Vilenjaka kao da sam ga rodila, volim ga kao da sam ga usvojila što i jesam.'