Prave reči

Ju... Mene ovde čekali...
A kod mene sa dvoje male dece nikad se ne zna kako će teći dan....
Eh, moram vam priznati da mi sad posle 24h malo nestala misao... 

Najpre o duhovima tokom godina borbe u VTO vodama...Imam utisak da ću se ponoviti jer sam dosta o tome već pisala na psihološkim aspektima...
Da, moj najveći neprijatelj je bilo moje potpuno urušeno samopouzdanje...Bila sam poprilično poletna na početku...Idemo na ovu ili onu pretragu, idemo, idemo da zatvorimo jajovode, idemo, na vantelesnu, naravno, ojha...prva, druga, treća, četvrta...itd, itd...nanizaše se one tek tako...I entuzijazam je očekivano splasnuo, osećanja su poprilično otupela I moj jedini problem su postali meni najbliži, ne ja. Njihova očekivanja, njihovi strahovi, njihovi pogledi...to me je ubilo...inače, ja onako emotivno anestezirana sam mogla raditi još 25 postupaka VTO...
I koliko je bilo teško mojoj mami otkrila sam tek skoro kad smo usvojili drugo dete. Ona to nije očekivala. Mislila je da ću ići na VTO I da ću posle usvojenja prvog deteta tako jelte opuštena ostati trudna...To je onaj očekivan scenario, onaj pri svakom čestitanju, scenario "usvojili? sad ćete vi vaše dobiti". I ja sam bila beskrajno ljuta na nju. Zar se I ona ušuškala u tu zamisao? A onda mi je u trenutku najveće svoje slabosti rekla I zaplakala: Ali ja sam te sve ove godine htela videti trudnu!" I dodala: " Boli me to".
I tako mi je potvrdila ono što sam ja neprestano osećala I sa čim sam se mučila. Izneverila sam njena očekivanja. Gubitnik. Nije mene bolelo što ne mogu da ostanem trudna I što ne mogu da rodim nego što nju to boli.
I onda sam shvatila da je tako dobro što sam usvojila ćerku. Ostvarivši na ovaj način roditeljstvo (ne znam, da sam rađala možda bih bila po obrascu moje mame), ja ne očekujem od nje da mi sutra rađa unuke, niti da usvaja...njen život su njeni izbori.

Mala ostavljena deca..."jadni"...
Pre neki dan u parku bili smo svi četvoro. MM sretne nekog starog poznanika. Bio je sa suprugom I detetom. Ja se nisam uključivala u razgovor, pratila sam moja dva nestaška ali sam bila par metara od njih. U jednom trenutku vidim MM koji sav ozaren objašnjava I gleda u pravcu naše dece, a poznanik I njegova supruga takođe gledaju u njih ali sa onom blagom, meni već poznatom, koju možda niko drugi osim mene ne može da primeti, senkom na licu I izrazom lica koji označava neku tugaljivost. Odmah sam znala da im je rekao da smo usvojili decu. I bila sam u pravu. Prišla je supruga našoj devojčici I dugo je mazila po kosici I sa takvom patetikom govorila:" duša mala, dušice, eh, bože, bože...(tu je falilo ono "jadna, eh, koliko si patila ili šta već, ah, ah...") dok moja ćera joj se otima, smeje se, ciči, videla nekog konjića I ne razume šta se ova tu "spustila"...
Šta sam htela reći....Moja deca nisu jadna. I najpogrešnije što im možete pružiti jeste takav pristup. Uopšte, i pomisao o nekakvom "jadu", "patnji"...Bili su u nečijem stomaku, rodili se, uzele su ih žene koje su im pružile negu, zaštitu, sigurnost, ljubav, toplinu...Ako im je nešto od toga nedostajalo u prenatalnom I ovom životiću pre nas, sad im mi itekako nadoknađujemo. I to je to. Nikakvo čudo, nikakva senzacija. Ja razumem da bih možda I ja imala drugačije viđenje da sam imala dete u utrobi I da sam rodila. Možda. Ali bih se I tad potrudila da čitavu sliku gledam šire. Pokušala bih ako ništa drugo da se stavim u poziciju tog deteta ili mogućih scenarija. Mogući scenariji su da su mogli biti ubijeni u stomaku, na porođaju, bačeni u neku jarugu, biti upropašćenog zdravlja bivajući po bolnicama, domovima, biti zlostavljeni od strane hranitelja itd, itd...Ništa od toga se nije desilo. Ti vidiš dva zdrava, prava I lepa deteta koji su očigledno srećni I zadovoljni sa svojim roditeljima I tek oni sa njima I zauzmeš stav "eh, dušice jadne"...ne razumem.
Tek koliko je besmisleno gledano iz ugla moje dece da ih čitav život neko posmatra tako što na prvo mesto stavi atribut "usvojen" sa svim njihovim umišljenim stavovima....

Eh upravo zbog tih predrasuda sam ja mužu rekla da ne priča o usvajanju kome ne mora... Često je to jedno usko gledanje i nedostaje kako ti kažeš ta šira slika...

Što se ostavljanja tiče - mi obično ne znamo priče sem sopstvene dece. U mnogim slučajevima nisu ostavljeni nego je država oduzela decu a i tamo gde je biološka majka potpisala može se to gledati i na pozitivan i negativan način... Je li bolje bilo da odgaja dete/decu a da žive loše ili da im svojim postupkom omogući roditelje koji će im pružiti sve što ona ne može? Koliko ima bioloških roditelja koji su loši, nepažljivi, nasilni a deca ostaju sa njima? Ako je neko sklon saosećanju što se ne saoseća i sa tom decom? Ja često kažem mužu za neke Vilenjakove drugare - moje dete je jedno vreme bilo kod hranitelja a oni kod bioloških roditelja žive slično kao on tamo stalno... Ali sutra će samo njega obeležiti jer je usvojen.

Što se drugog dela tiče - da smo mi humanisti, spasitelji, usrećili smo dete... Tu sam zadovoljna reakcijom moje majke, mislim da sam nekad i spominjala... Ona prvo toliko obožava Vilenjaka da uopšte ne dozvoljava ljudima da dodju do reči, kad krene o njemu ne prestaje da priča... Možda je i to jedan način borbe protiv predrasuda - ne dati im da progovore A kad uspeju da kažu da smo usrećili Vilenjaka ona odgovori da samo zna da je sa njim ušla sreća u naš dom i da je on nas usrećio a da li ćemo mi uspeti njega da usrećimo ostaje da se vidi.

Struzzo ::Ju... Mene ovde čekali...
A kod mene sa dvoje male dece nikad se ne zna kako će teći dan....
Eh, moram vam priznati da mi sad posle 24h malo nestala misao... 

Najpre o duhovima tokom godina borbe u VTO vodama...Imam utisak da ću se ponoviti jer sam dosta o tome već pisala na psihološkim aspektima...
Da, moj najveći neprijatelj je bilo moje potpuno urušeno samopouzdanje...Bila sam poprilično poletna na početku...Idemo na ovu ili onu pretragu, idemo, idemo da zatvorimo jajovode, idemo, na vantelesnu, naravno, ojha...prva, druga, treća, četvrta...itd, itd...nanizaše se one tek tako...I entuzijazam je očekivano splasnuo, osećanja su poprilično otupela I moj jedini problem su postali meni najbliži, ne ja. Njihova očekivanja, njihovi strahovi, njihovi pogledi...to me je ubilo...inače, ja onako emotivno anestezirana sam mogla raditi još 25 postupaka VTO...
I koliko je bilo teško mojoj mami otkrila sam tek skoro kad smo usvojili drugo dete. Ona to nije očekivala. Mislila je da ću ići na VTO I da ću posle usvojenja prvog deteta tako jelte opuštena ostati trudna...To je onaj očekivan scenario, onaj pri svakom čestitanju, scenario "usvojili? sad ćete vi vaše dobiti". I ja sam bila beskrajno ljuta na nju. Zar se I ona ušuškala u tu zamisao? A onda mi je u trenutku najveće svoje slabosti rekla I zaplakala: Ali ja sam te sve ove godine htela videti trudnu!" I dodala: " Boli me to".
I tako mi je potvrdila ono što sam ja neprestano osećala I sa čim sam se mučila. Izneverila sam njena očekivanja. Gubitnik. Nije mene bolelo što ne mogu da ostanem trudna I što ne mogu da rodim nego što nju to boli.
I onda sam shvatila da je tako dobro što sam usvojila ćerku. Ostvarivši na ovaj način roditeljstvo (ne znam, da sam rađala možda bih bila po obrascu moje mame), ja ne očekujem od nje da mi sutra rađa unuke, niti da usvaja...njen život su njeni izbori.  

Uh, bre, Struzzo, pa ovo je prilicno slicno kao kod mene. Ili je to slicno kod svih nas, izgleda da je to neki obrazac, koliko god se same price razlikovale. Mislim na reakciju majke. Ja sam pomenula da sam osecala da sam izneverila, povredila svoju okolinu. U stvari sam, pre svega, mislila na mamu i sestru. Bolelo me zato sto njih boli, bas kao sto si napisala. Pretpostavljam da je to rezultat te neke ogromne ljubavi jednih prema drugima, ali i neke zenske boli koja je sasvim specificna. I tata je patio, znam to, ali nekako nisam u odnosu na njega osecala toliko grizu savest. One su obe rodile, zeljenu decu, za obe je to bila i danas je najveca sreca. I tugovale su sto sam ja ostala uskracena za majcinstvo, ono sto je njima (i meni sad, uz ljubav prema MM  ) nesto najlepse sto zena moze da dozivi. Ono sto se kod mene razlikuje je sto biolosko majcinstvo u medjuvremenu vise niko ne pominje, narocito ne trudnocu i radjanje (to nikada nije bilo samo po sebi vazno); mislim da su spokojne jer sam ja srecna i jer je cilj postignut. E sad, ne bih mogla da potpisem da se mama potajno ne nada da ce mozda biti jos nesto, ali ja taj pritisak vise ne osecam kao nekada. A ona nek se nada, ko joj brani!  

A sto se tice ocekivanja od sopstvenog deteta da rodi ili usvoji ili pak da uopste nema decu... Deklarativno se u potpunosti slazem sa tim sto si rekla; stvarno ne bih volela da bude razapeta izmedju sopstvenih zelja i ljubavi prema nama i grize savesti i ocekivanja i, i, i... ali cu morati stalno da se podsecam na to. Bojim se ukorenjenosti i postajanosti pomenutog zenskog obrasca.

Kod mene sa majkom imam raznih situacija ali ne i tu da je želela moju trudnoću. Njoj su trudnoće i porodjaji bili teški i problematični pa se više plašila za mene nego što bi se tome radovala. Bar takav je moj utisak. Mada zna da kaže i Vilenjaku "ja sam 'Simoni' majka, ja sam je rodila". Opomenula sam je da ne mora mom detetu baš taj deo svog materinstva da izdvaja a žalila sam se i kod oca pa pretpostavljam da joj je i on nešto rekao. Mislim da se često radi što Milkyway reče u nekom prethodnom postu o nekim opštim mestima... Ljudi su toliko navikli da recituju neke fraze da uopšte ne promišljaju njihovo značenje.

Simona, svidja mi se odgovor tvoje majke... Tako nekako i mi reagujemo. Mi smo srecni, ma sta srecni, presrecni; ona je sada srecna, znam to, a da li ce biti i dalje zavisi jos samo od nas i kasnije, kada malo poodraste, i od nje same. Njeno nasledje je takvo kakvo je, ostavio ju je neko u jednom trenutku i shvatam da je to za mnoge posmatrace strasno, neshvatljivo i izaziva sazaljenje. Ali, kao sto rece Struzzo, niko ne ide korak dalje i pomisli da se zivot nase dece ne sastoji samo od cinjenice da su bila nezeljena ili ih se neko odrekao ili su im bila oduzeta ili sta vec. Bas te okolnosti su ucinile da dodju do mame i tate koji su ih itekako zeleli. Jedna vrata su se zatvorila da bi se druga otvorila (bas volim ta vrata, u svakom postu ih pomenem  ). Neko drugi ce na ta vrata naici kasnije u zivotu; mozda su nasa deca zavrsila sa tim, mozda ih cekaju jos neka, ko zna? Mozda ih je njihova "sudbina" (mrzim fatalizam ove reci) u dubini ocvrsnula, pa ce se sa zivotom nositi bolje od drugih? Ili bas i nece? Nabacujem sada onako sve i svasta; hocu zapravo da kazem da je njihov put otvoren, da ne znamo sta ce biti, bas kao i kod druge dece. Kad tad dobijes neki krst da nosis, to je to, nosis ga. I niko nije jadan zbog toga. Moj je bio neplodnost i mrzela sam da me neko zbog toga sazaljeva i gleda kao pola coveka. I sve tako, jadna, sirota, a vidi me sada ! E pa, tako je i sa mojim detetom. Ostavljena, mukica mala, kazu; jeste, kazem, a vidi je sada! Blago njoj!

I blago nama sa njom, zaboravih da dodam!

Naravno, blago svima nama. :)
Da dodam i ja....moja mama obožava mog sina i on nju. Na unuku se polako privikava a zanimljivo je što unuka jako liči na babu, tj. moju mamu. Svi kad ih vide su ubeđeni da su biološki baka i unuka. Mislim da je to splet okolnosti baš tako namestio baš zato što je imala negativne komentare povodom njenog dolaska.

Da, Simona, ima raznih situacija....i slažem se, bioloških porodica u kojima se roditelji na razne načine odnose prema deci (ja te rodio, ja te mogu i ubiti)...

I ja sam slično tvojoj mami odgovarala kad je došao Struzzolino...čak sam se nekim ljudima "plazila" pa odgovarala da sam sebična, mislila sam najpre o mojoj sreći, o mojoj želji da postanem mama.

Simona ::Da citiram još jednom Struzzo... sve sjajno rečeno!!!

Struzzo ::Milkyway,
zar je trebalo da se desi nešto, ova akcija da bi ti počela da pišeš?
Sviđa mi se kako to činiš i vidiš, ništa strašno, čak i prija, n'est pas?

Da, sve se slažem. Pogotovo sa ovim očekivanjima nama bliskih...i meni je to bio najveći duh neprijatelj. Kad uspavam dete, napisaću opširnije.
I to za humanost, jadne ostavljene bebe, buduća zahvalnost i patetike, mnogo patetike...koliko je to pogrešno....i o tome ću kasnije....moje SREĆNO (jer oni su srećna deca) zove mene, još srećniju mamu....i ovo ne pišem da bih nešto naglašavala nego je to tako. Niko jadan, niko veliki, niko za žaljenje ni za divljenje tu nije...

Slažem se sa Struzzo... Ja nekako nemam snage da krenem da pišem na temu malih ostavljenih beba i velikodušnih usvojitelja i sve tome slično, zato što mislim isto da je sve pogrešno, ama baš sve, i ne znam odakle da krenem... Tako da se unapred radujem tom tvom postu.

I za Milkyway se slažem. Ako je išta dobro od ovih svih dešavanja poslednjih dana to je što se Milkyway raspisala :) Kakvi divni postovi, i poetični i topli a opet racionalni i informativni a i duhoviti... Retko koja od nas obuhvati baš sve to...

Milkyway,
nikako da se opet povlačiš u ilegalu... sad da mi malo uživamo čitajući tebe :)

Kazem ja, uvek nesto dobro izadje iz stresnih situacija  

E sad te price "dobicete vase, sad kad usvojite" me prilicno nerviraju. Jednom prilikom sam rekla jednoj zeni nesto tipa i to dete ce biti nase tacno i da se nekim suludim cudom dogodi prirodna trudnoca (posto smo se jel te opustili  ), sta sad to znaci da ovo vratimo i kazemo da nam vise ne treba. Njoj bilo neprijatno, ali je ipak kada smo krenuli kuci jos jednom onako "od srca" ponovila da ipak probamo da se opustimo  Sta reci...

A to sazaljevanje mi je isto hit. Ja vidim da me vec sad svi gledaju ko da sam sa druge planeta pa kad me pitaju kako sam naprave neku facu da ne kazem sada kakvu. Sta me ceka ne smem ni da razmisljam.

Sto se moje mame tice, sama je posle drugog pokusaja VTO rekla da batalimo to mucenje i usvojimo dete i da vise sa tom pricom zavrsimo. Ipak, ja i dalje imam taj osecaj da i drugi, moji najblizi, pate zbog mene i to me opterecuje

Struzzo ::Naravno, blago svima nama. :)
Da dodam i ja....moja mama obožava mog sina i on nju. Na unuku se polako privikava a zanimljivo je što unuka jako liči na babu, tj. moju mamu. Svi kad ih vide su ubeđeni da su biološki baka i unuka. Mislim da je to splet okolnosti baš tako namestio baš zato što je imala negativne komentare povodom njenog dolaska.

...

Hehe baš mi je drago da je tako... Sad kad prepoznajući sebe u Struzzolini počne i da preteruje pa na kraju ispadne da je ona htela da je usvojite a vi ste se nećkali  Šalim se, ne poznajem tvoju mamu ali moji samo preteruju što se Vilenjaka tiče, baš sam htela da pišem o tome.

Lilya,
slično kao u onoj dečijoj pesmi -drukčije će sve to biti kada bude došlo dete :) Moji su toliko zaljubljeni u Vilenjaka da je čak i majka rekla nešto u stilu da je dobro da su mi vto pokušaji propali kako bi njeno unuče stiglo do nas...

E sad o tome sam htela da pišem, o tom preterivanju... Ne znam da li to ima veze sa usvajanjem ili bi možda moji bili takvi i inače. Ali mi se ne svidja a još mi se više ne svidja zbog cele priče jer ja mislim da je vrlo važno da deca svakog od nas stavljaju na svoje mesto a ne da se uloge mešaju ionako imaju previše toga da povežu što se uloga tiče. Ja sam imala realne babe i zahvalna sam im na tome. Moja jedna baba je govorila da se unučići vole ali da se vole više od dece to je laž, ona puno voli sestru i mene, ali ako mora da premeri ipak od svih pa i od nas više voli svoje dete, tj moju majku. Moji su prvo pokušavali da igraju ulogu roditelja što je meni jako smetalo. Zovu da pitaju je li Vilenjak jeo, jesam li ga utoplila itsl. Ja sam se valjda toliko puta obrecnula na njih i toliko puta objasnila da nije njihovo da o tome brinu, da brinu o zabavi, da kupe detetu čokoladu a roditelji brinu o tim pitanjima kojima oni žele da se bave. Nema potrebe da opterećuju i nas i sebe. To su najzad prestali uglavnom. Ali uvek preteruju... Otac je sad počeo da svima priča kako je Vilenjak njegov naslednik, počeo čak da me opterećuje šta će on da studira. Meni je to što ste pisale kako su naši roditelji očekivali ovo ili ono od nas u takvim bitnim pitanjima kao što je radjanje/usvajanje nešto sasvim pogrešno. Ali sam digla ruke od toga da moji to mogu da shvate, vidim da su i vaši roditelji bili slični i čitava ta generacija... Nekada sam i pokušala da objasnim a sada i ne bih da ne dodje na red moje dete. Rekla sam ocu da ja ne smatram da treba da se mešam u to šta će Vilenjak studirati i da li će uopšte studirati, to je njegova stvar, njegov put, moje je da porazgovaram ako mu bude bilo potrebno, ako bude imao neke dileme... Ali ja ne mogu znati niti mogu da odlučujem šta je najbolje za njega, niti uopšte želim da to činim... Da vam sad ne prepričavam dalju raspravu ali ovo sam samo počela zbog tog stalnog preterivanja, ne znam možda bi toga bilo i da nije usvojen. A možda to pojačava da oni nešto dokazuju. Jedna očeva sestra je pre usvajanja još imala zamerku što u to krećemo jer će doći neki tudjin da razdeljuje imovinu svojima  Da li ova priča o nasledniku ima veze sa tim ili je samo još jedan način izražavanja oduševljenja Vilenjakom ne znam... S jedne strane neću stalno ni da opominjem moje, to je ipak njihov odnos, Vilenjak takodje jako voli babu i dedu, uživa u njihovom društvu. S druge strane opet smeta mi to...

Inače u onom filmu za koji sam vam stavila link (Drvo života) ima jedna izjava koja me je uznemirila... Radi se o devojci koja je bila kod hranitelja do osme godine a onda otišla na usvajanje. Kad je imala jedanaest došla je kod hranitelja da ih poseti i od tada je jako bliska sa devojkom sa kojom je odrastala u hraniteljskoj porodici. Ona kaže da ima tri mame ali da nekad kad se zapita ne zna ko je majka, negde se u tom transportu izgubila. Opet da citiram moju majku mada mi se čini da sam i na forumu pročitala slične komentare pa možda nije loše da pričamo - "ako je dete vaše zašto ga stalno izdvajate, zašto pričate o biološkoj majci itd". Kako odgovarate na to i kako uopšte mislite da pravite balans izmedju toga da pričate o putu deteta a da se on/a ne oseti poput ove devojke -izgubljenom u transportu? Ja stoga a i zbog konzervativne sredine, mnoštva predrasuda, nastojim da samo mene Vilenjak naziva mama. Mislim da je i u njegovom budućem preispitivanju to isto važno, sasvim drugačije zvuči kad bi se on zapitao - da li je Simona mama ili da li je mama mama... U drugom slučaju odgovor je već dat... Hraniteljicu već naziva po imenu, biološku majku nadam se da ćemo stići do toga da će isto biti po imenu... E sad ja nastojim da ako neko hoće da bude isto nešto što je ipak različito, najbliže je da nas identifikuje sa biološkim roditeljima tamo gde deca nisu usvojena. Stoga Vilenjaka uopšte ne učim da odgovara mene mama rodila iz srca a ne znam druga mama iz stomaka, ne kažem da je to pogrešno, možda da je ćerka i ja bih tako... Ali Vilenjak je muško, deluje već sada kao "opasan momak", imali smo problema i da napadne prvi pa sam ga ja učila da je u pravu samo ako se brani i tada da se brani oštro ali ako prvi napadne on je nasilnik. Nadam se da je shvatio, ali kažem da i to govori da nije nežan u odnosima sa drugarima. Stoga ga ja ne učim da objašnjava svakom ko ga proziva, tu su roditelji i vaspitači/ce kasnije nastavnici/nastavnice da se time bave... Ja sam mu rekla da oni nemaju prava da pričaju o njegovim roditeljima i najbolje da za svaki razgovor koji mu smeta bude grub i odgovori istom merom bez ikakvih objašnjenja i pravdanja (moje iskustvo je da bezobraznima ne treba objašnjavati). Drugo su prijatelji, njima može da objašnjava i ako mu je neko blizak to svakako i treba da čini. Uglavnom ja nastojim da stvorim jaku vezu sa nama, naše pretkinje i preci su i njegove/i, planiram uskoro da ga vodim u kraj odakle smo poreklom... Mislim da će to biti uspešno i nezavisno od pretkinja i predaka jer Vilenjak obožava prirodu a po meni nema lepše prirode nego što je planina, videćemo da li će se Vilenjak složiti... Planiram da mu pričam kasnije i o biološkim roditeljima, koliko znam i koliko se on bude interesovao... Ali kažem meni je nekako naglasak na našoj vezi uz spominjanje da postoje i druge. Kako će on sve to posložiti u glavi videćemo, menjaću i u hodu nešto ako vidim da nije dobro... Naravno najvažnije je kuda ide a ne odakle dolazi ali nekako mi se čini da ne možemo zanemariti ni ovaj deo...

Simona,
mnogo volim da čitam ove tvoje duge postove, ali uvek čitam sa mobilnog, pa nikako da odgovorim i napišem šta bih želela.
Mislim da sam to već jednom pisala, ali ću da ponovim - najveći deo kako se Vilenjak ponaša uopšte ne odudara od dece koja žive u svojim biološkim porodicama i često mi bude žao što možda to ne vidiš - većina toga što opisuješ je tooolikooo normalna...
Htela sam da napišem nešto o odnosu baka i deka sa unucima.
Ja naravno ne dozvoljavam da se mešaju direktno (a bilo je pokušajčića  ) i vrlo je važno da dete zna ko mu je roditelj... Ali meni ne smeta da bake i deke deci govore te neke svoje želje: babina balerina, doktorka, dedin naučnik i sl... Meni je to simpatično i stvara tu neku vrstu bliskosti, ali i detetu daje samopouzdanje da ono može biti puno toga... Daleko je to od nametanja očekivanja, zapravo mislim da ubacivanje mrvice ambicije u dete nije loše... Eto moja sad želi da bude profesor na fakultetu  , a moj tata je uverava da će se to desiti sigurno... I to da treba da se udaju, pa da imaju decu - pa sve je to normalno, uostalom to je obrazac koji ste i vi sledili...
Moja baba je želela da bar neko od njene dece bude lekar   - moj tata ode u inžinjere, stric nije dobacio do faksa i tako dođe red na unuke. Ima nas četvoro, moje sestre od strica takođe nisu studirale, ja odoh tatinim stopama, a moja baba nije doživela da moj brat postane lekar... Ali nije nam ta njena želja nikad zaista smetala niti nas sputavala - kako smo odrastali, bila nam je sve simpatičnija, važno je naši RODITELJI nisu vršili takav pritisak... Mislim da te "želje" služe da bi njih same uveseljavale a ne da bi vršili uticaj na dete... Uostalom, Viljenjak i jeste naslednik tvoga oca - i to je jako lepo da tvoje dete to zna, stvara osećaj pripadništva porodici.
Takođe dozvoljavam da deca, kada su kod babe i dede, budu malo "opuštenija" nego kod kuće, ne smeta mi to - sve dok se pravila u kući znaju...

Ne znam da li si čitala onu knjigu od Zorana Milivojevića ) msm da se zove "Mala knjiga za velike roditelje" - i ako on ima poneke kontroverzne izjave ova knjiga mislim da gađa pravo u cilj - oko toga kako i koliko se dete hvali, kažnjava i koliko se od njega očekuje... To je naravno knjiga za roditelje ... A babe i dede pusti da uveseljavaju Viljenjaka - čitajući tvoje postove sigurna sam da on zna gde je kome mesto...
Veliki pozdrav!!!

Majat,
hvala ti na savetima :)

Ne znam na šta misliš tačno u mojim postovima, ja vidjam Vilenjakove vršnjake svakodnevno te mogu da poredim njegovo i njihovo ponašanje. Po meni usvajanje ne bi trebalo da se precenjuje ali ni da se potcenjuje, ignoriše. Baš sam maločas pisala na drugoj temi za neke scene koje smo imali večeras, izmedju ostalog ispostavilo se da Vilenjak koji je bio razdražljiv prethodnih dana misli da ćemo ga ostaviti kod hranitelja opet. Da sam ja zanemarivala značaj usvajanja, da sam mislila sve je to isto, to je normalno ne bih možda došla do ovih saznanja, a problemi kad se ne registruju i ne reše postaju sve veći...

Za moje roditelje se i slažem i ne slažem. Ja sam imala prilično problema i sukoba sa roditeljima zbog njihove težnje da meni nameću svoje želje. Pomirila sam se da se mi tu nećemo razumeti nikad i više ne dolazim u sukob tako što ne raspravljamo o tome. Ali su me iznervirali sa nametanjem želja i Vilenjaku, nije dovoljno što ne shvataju da je moj put različit od njihovog nego sad ne shvataju ni da je Vilenjakov različit. Ali istina je da njihove želje kao babe i dede nemaju na njega isti efekat kao što je bilo na mene kojoj su roditelji. Ja sam mu baš večeras pričala da što se mene tiče jedina moja želja je da on prati svoj put, da čini kako on želi... Kakav će biti njegov emotivni život, zanimanje, hoće li imati dece ili neće su njegove odluke i jedina moja želja je da budu takve da je on zadovoljan, onda ću biti zadovoljna i ja. Što se nasledstva tiče, ja mislim da smo sestra i ja naslednice mog oca a da je Vilenjak moj naslednik. Verovatno moj otac misli da time govori da Vilenjak pripada porodici ali ja bih volela da to izražava na neki drugi način. No već sam rekla da se trudim da im ne zameram sve što im zapravo zameram  Upravo kao što i ti kažeš, puštaju ga da bude opušten kod njih i to sve što meni i sestri nije bilo dopušteno nikad... Ali to mi stvarno ne smeta toliko, neka razmazuju dete, zato su babe i dede...

Pozdrav za tebe takodje :)

Simona, sad kuckam sa moba, pa cu biti kraca (i sa vise gresaka)... Kada kazem da se Vilenjakovo ponasanje ne razlikuje od ponasanja druge dece, mislim prvenstveno na promene raspolozenja, zacikavanje roditelja, durenje i sl. Moja i sad kad je velika ponekad kaze: bolje da me je ujna rodila....
Ne, nisam nikako mislila ni da precenjujes ni da podcenjujes znacaj da ste usvajanjem postali porodica, ali MNOGO je vise slicnosti nego razlike izmedju moje dece i tvog deteta.... Uvek ima necega cega se plase, i roditelj je tu da osluskuje....
Moj post se prvenstveno odnosio na to da mi se cini (a mozda i nije tako - takav je samo moj utisak koji dobijam citajuci) da mislis da tvoji roditelji mogu uticati na Vilenjakove izbore, odnosno da mogu vrsiti neki pritisak sa svojim ocekivanjima. Ali to nije tako - oni su samo baba i deda i nemaju ni priblizno uticaj kao roditelji.
I ako ponekad babe i dede ostave veliki pecat na detinjstvo deteta, roditelji su ti koji su presudni (osim ukoliko su odsutni)....
Ma ja opet svasta napisah, ali sve u svemu - uzivajte u svom pametnjakovicu.... Jedva cekam da moj dodje u tu fazu pametovanja i izmisljanja, trenutno smo u fazi logopeda, jer jako slabo govori....

Kazem ja, uvek nesto dobro izadje iz stresnih situacija  

Jednom prilikom sam rekla jednoj zeni nesto tipa i to dete ce biti nase tacno i da se nekim suludim cudom dogodi prirodna trudnoca (posto smo se jel te opustili  ), sta sad to znaci da ovo vratimo i kazemo da nam vise ne treba. Njoj bilo neprijatno, ali je ipak kada smo krenuli kuci jos jednom onako "od srca" ponovila da ipak probamo da se opustimo  Sta reci...

[/quote]
Lilya, odlicno si odgovorila toj zeni. Ja bas i ne umem da se snadjem u takvim situacijama. Uglavnom se kasnije setim sta je trebalo reci i kako sam mogla da im doakam. A na licu mesta najcesce blejim kao tele. Neke situacije se ponavljaju sa razlicitim ljudima, pa za njih imam unapred pripremljen odgovor, a nekad ostanem tako zatecena da ne znam sta bih. Pre dva dana mi je poznanica, majka cetvoro dece, rekla nesto kao: "Je l` je volis, je l` ne bi mogla vise bez nje?" (!?) I nisam se setila da je upitam da li bi ona mogla bez svojih... Njena ljubav se valjda podrazumeva, a moja bas i ne. A najgore je sto sam posle besna na sebe sto joj nisam nesto odbrusila. Kao da sam izdala sopstveno dete...

Uh, gore sam pokusala da izdvojim nesto iz Lilynog posta, ali sam zabrljala. Ne snalazim se jos sa citiranjem...

Ta žena, iako ima četvoro dece kao da nije majka!
Žao mi je sto si bila u prilici da čujes tako nesto. I ja sam više puta imala slične situacije (doduše u početku kada je bila novost da smo u procesu usvajanja), sada više nemam takvih zaludnih radoznalaca. Izlajali su sve sto su imali, a nove ideje im valja ne padaju na pamet... Na moju srecu.
Teško je naci prave reči pogotovo kad te iznenada, kao šamar zalepe, ni do daha ne stigneš da se izboriš, a tek da nešto odgovoriš.... Ne brini zbog toga, ponekad je dobro i ne trošiti zalud reči na čemernike...

Milkyway,
sasvim te razumem. Kad god nisam dobro odgovorila takvim osobama sam se loše osećala, kao da sam izdala sopstveno dete, baš kao što kažeš... No uvek sam nastojala da ne budem tako stroga prema sebi, a ponekad ljudi nešto kažu ne iz tako loših namera pa ne treba uvek biti ni prema njima. Opisivala sam već jednu situaciju kad je meni poznanica rekla da Vilenjak izgleda kao da je naš pa sam se ja nervirala što ne odgovorih da i jeste naš... Da bi se u toku te proslave ispostavilo da je ona mislila da kaže da Vilenjak jako liči na mm pa se brinula da ću se ja naljutiti ako tako kaže a ovo joj je valjda delovalo kao nešto na šta ne treba da se ljutim. Od tada gledam da ne budem tako stroga ni prema drugim ljudima, da ne krenem da besnim na sebe/njih odmah, bar na one za koje pretpostavljam da im namere nisu loše čak i ako reči tako deluju (to je bio slučaj sa tom poznanicom, nisam mislila da je zlonamerna pa su me njene reči zatekle)...

Zarptico, hvala na podrsci! Nekako ne mislim cak ni da je ona losa majka, niti los covek, bas kao sto Simona rece. Vise ljudi tako bubnu iz neznanja, nesvesni posledica svojih reci. A ja se posle pusim od nerviranja. Stalno se preispitujem sta sam ja to svojim prijateljicama govorila kada su radjale ili nakon nekog vremena... Mozda kako je biti mama ili da li im je ponekad naporno, ali nikada nisam neku pitala da li voli svoje dete!? Ni ova moja poznanica to nije pitala neku biolosku majku, sigurna sam. A mene jeste; e to me nervira. Inace, kao sto kazes, svakog cuda za tri dana, pa tako ni mi mahom nismo vise "zanimljivi", ali nju nisam srela od kada je Sunasce sa nama.

Oko toga da smo "svako čudo za tri dana" ja se ne slažem, mislim da sam već pisala na predrasudama... Ali se jako nadam da ste u pravu. No po mom mišljenju mi ostajemo trajna čuda, ja sam na to naviknuta od pre ali mi je žao ako se i Vilenjak mora navikavati na to. Jedino će možda nove vesti da nas malo pomere iz aktuelnosti ali ako deca budu uspešna, biće oni pozitivni primeri - usvojen a uspešan, zahvalan roditeljima bla bla, a ako ode lošim putem, usvojen, iver ne pada daleko od klade bla bla... Mi uskoro idemo na svadbu prvi put sa Vilenjakom mada se on nećka ali ja sam mu i direktno rekla da nam je milion puta pričao o svadbi na koju je išao sa hraniteljicom pa eto sad i da ide sa nama da vidi kako izgleda gradska svadba. Ali plašim se da će biti opet nekih glupih komentara, no nadam se da se varam, izvestiću vas...

Što se pravih reči tiče sinoć Vilenjak spomenu ime biološke majke i uze mušku verziju za svoje ime (on često sebi daje neka druga imena, kao igra se)... Ja sam taman to htela da iskoristim da možda dodjemo do tog imena, pitala ga kako mu to sad ime pade na pamet... Medjutim moj muž upade sa nekom relativizacijom, šalama i odosmo na druge teme... Popreko sam ga pogledala da dete ne vidi. On je duhovit, šali se stalno pa i Vilenjak sa njim ali mislim da ne bi šalom trebalo odlaziti sa važnih tema...

Simona,
verovatno si u pravu za "svakog čuda za tri dana". O tome, vidiš, nisam ni razmišljala. Mislila sam da ćemo, kada svi jednom upoznaju Sunašce i kada prođe ta prva ljubopitljivost, posmatranje iz prikrajka i glupa pitanja, završiti sa "čudima", ali izgleda da će fascinacija okoline našom decom uvek na neki način biti prisutna.

Nisam sve pročitala, čitaću kada budem imala vremena ali moram da napišem nešto na ovu temu-iz ugla deteta.
Kada su u školi pričali o braći i sestrama moj mladji sin je rekao da ima sestru od tetke koju puno voli i rodjenog brata. Odmah je rekao da ćemo uskoro i usvojiti jednu devojčicu koja će mu biti rodjena sestra. Jedna drugarica (koja očigledno razume koncept usvajanja) je rekla: "ali ako ćete je usvojiti onda nije rodjena-rodjenu sestru mora tvoja mama da rodi". Moj sin je odgovorio: "Nisi ti to dobro razumela. RODJENA je jer se rodila da bude u našoj porodici"
Eto kako je to moje dete razumelo i objasnilo  

Jagodica-Bobica ::Nisam sve pročitala, čitaću kada budem imala vremena ali moram da napišem nešto na ovu temu-iz ugla deteta.
Kada su u školi pričali o braći i sestrama moj mladji sin je rekao da ima sestru od tetke koju puno voli i rodjenog brata. Odmah je rekao da ćemo uskoro i usvojiti jednu devojčicu koja će mu biti rodjena sestra. Jedna drugarica (koja očigledno razume koncept usvajanja) je rekla: "ali ako ćete je usvojiti onda nije rodjena-rodjenu sestru mora tvoja mama da rodi". Moj sin je odgovorio: "Nisi ti to dobro razumela. RODJENA je jer se rodila da bude u našoj porodici"
Eto kako je to moje dete razumelo i objasnilo  

Rastopih se, Jagodice....
Seti se ovoga kad budete bili na razgovoru za seku....

Jagodice...ovo su PRAVE reci...koje treba pamtiti.

Slažem se... Sjajno ti je dete Jagodice. Moraću da upamtim  

Jagodica-Bobica ::Nisam sve pročitala, čitaću kada budem imala vremena ali moram da napišem nešto na ovu temu-iz ugla deteta.
Kada su u školi pričali o braći i sestrama moj mladji sin je rekao da ima sestru od tetke koju puno voli i rodjenog brata. Odmah je rekao da ćemo uskoro i usvojiti jednu devojčicu koja će mu biti rodjena sestra. Jedna drugarica (koja očigledno razume koncept usvajanja) je rekla: "ali ako ćete je usvojiti onda nije rodjena-rodjenu sestru mora tvoja mama da rodi". Moj sin je odgovorio: "Nisi ti to dobro razumela. RODJENA je jer se rodila da bude u našoj porodici"
Eto kako je to moje dete razumelo i objasnilo  

Jagodice tvoj sin je    
Ovu rečenicu treba zapamtiti.U stvari,već mi se urezala na prvo čitanje .