Korak po korak na putu do bete +

vivijen, stenli, divno, divno!  

sofija, baš je tako kao što kaže fmala - i ja sam imala užasne grčeve, prave crijevne kolike, cijeli dan sam išla u wc, ni pomislila nisam na vanmateričnu trdunoću. nisu me ni klistirali prije operacije, sve je izašlo taj dan iz mene.  
izdrži još malo, stvarno je bolje što si pod stalnim nadzorom. nadam se da će sljedeća beta pasti i da će se završiti tvoja agonija. jer, negativna beta je ništa u poređenju sa raznim komplikacijama u trudnoćama koje nisu kako treba. drž' se!

erata, draga.... 

Kada sam ja imala vanmatericnu, mene je nekoliko dana pre operacije preseklo preko stomaka. Bili smo u trznom centru i krenem ja u wc i odjednom me tako zabolelo da sam morala da sednem. Mislila sam da je to od sirenja materice. Na pamet mi nije pala vanmatericna. Nisam ni znala da to postoji (zvuci neverovatno za sadasnju doktoricu :)
I posle nista. Nakon par dana mi se pojavio smedjkasti iscedak i posle toga sveza krv. Ali samo malo. Tufna. Odem u bolnicu to vece, a sutradan je bila operacija. Nikakvi bolovi, ni krvarenje, a beta skoro 8000. Za**** je vanmatericna, moze da bude i bez simptoma.

Zvoncice, pokusala sam da se ofarbam u plavo, iako sam prava crnka, ali ne ide. Valjda me hormoni pucaju i nista se nije primilo. Ispala sam samo malo svetlija :)
Ali sam zato izlila noktice, prvi put u zivotu. Onaj gel. E sto je to dobro. Peri, deri, uvek isti, doterani. Jos sam stavila neke aplikacije. Deluju kao porculanski :)

Erata bravo za noktiće!!!!Imaš ove sajtove sa popustima pa možeš za male pare da probaš šta god želiš.Masaža,depilacija,loknice,...Znam da je teško.Mm je poslednje dve vto rekao NEĆEMO DA RADIMO.Ja sam insistirala da radimo da se ne bih jednog dana kajala što nisam probala kad sam mogla.Mm i ja smo i za doniranu jć,ako treba i spermu,usvajanje dece.Za sve smo otvoreni.Jedino kad bih usvajala usvojila bih starije dete.Nisam luda za ukakanim pelenama,a i stariju decu retko ko hoće,a i to su DECA.Ljubim te draga i veruj mi ŽIVOT JE DIVAN!!!Kroz ovo što prolaziš prošli su mnogi.Meni je u jednom trenutku bilo dosta,ali to je prošlo.Sad kad sam radila vto uopšte se nisam ''primila''.Sve mi je bilo ''odrađivanje''.Da je uspelo super,a na žalost nije uspelo,ali se ja nisam raspala.Jedina posledica ove vto je to što mi se više sek.a što i nije toliko loše.Dan za danom i jednog dana će sve ovo biti kao da se nekom drugom desilo.

Sofija bolje što si u bolnici.Izdrži još malo.

Uh erata kakav post, pročitala sam ga dva puta, iskrenost potpuna.
Kao prvo, priznanje da si u depresiji je već put ka tome da budeš bolje, grozno je kad potiskuješ i praviš se kao da nije ništa, a ono stisne i ne popušta... Sve ovo što si napisala, sem usvojenja i svekrve me podsetilo na mene od pre tri godine, pa do pre jedno pola godine je to trajalo. Da, meni uvek treba vremena da duže svarim ono što mi se dešava, bilo da je ružno, bilo da je lepo, prosto sam takav tip. Posle neuspešnog feta (odn. biohemijske) ja sam se raspala, danima plakala, nisam iz kuće mogla da izadjem, ni sa kim da pričam, niko da mi ne dolazi, a isto oko mene u tom periodu, kad sam bila tako srećna sa lepom betom i čekala prvi uz, trudna mi bila snajka za bratom sa trećim detetom, sestra od tetke i jetrva, a sa sve tri sam baš bliska i plus jedna zaova. I onda taj moj uz, i ništa, prazno, mućak, kako se moj svet srušio... kako sam potonula. Onda su se one porodile, sve četiri u novembru i decembru, a ja tada trebala u januaru, uh kako me i  tad bilo spičila melanholija, nedostatak volje, nastavak borbe... ajde, prošlo je i to, zimi je valjda uvek nekako teskobnije, stiglo je proleće, i maj, i nova asocijacija i prebiranje po glavi, šta bi bilo da je uspelo, koliko sam i tada bila skenjana, ne mogu ti objasniti, tad sam opet bila depresivna baš... Onda je došlo leto, moj tata je završio u bolnici, dani nezivesnoti su trajali, i onda, u oktobru ostajem bez njega, moje najveće podrške, otimiste moga i životnog oslonca (mama mi je prilično pesimističan tip). Skrhana sam bila potpuno, znaju cure ovde, ne, ni sada to nisam ona stara ja, nikada neću ni biti, al sam se opet popravila. Opet depresija, reagovanje šokom, zatvaranje u sebe, tad čak nisam ni mogla da plačem koliko sam bila blokirana. Na sve to ukoči mi se kičma, moj šugavi živac i skoliza i diskushernija, pomešani sa mojom psihom, uh, jedva sam mogla da hodam, injekcije, lekovi svaki dan, ma potpuno ludilo... i onda kad su ledja malo popustila, nisam mogla više da gledam doktore (te endokrinolog, te opšte prakse, te ginekolog, te neurolog, te fizijatar), i nisam ih ni gledala, skoro godinu dana, za pola godine sam samo kod endokrinologa otišla na kontrolu, lekove kupovala, ma ništa, bila uzela uput da radim kariotipe i neke dodatne nalaze zbog sledeće vto, sve mi je to stajalo preko godinu dana, ne, nisam imala snage... potražila pomoć i psihologa i psihijatra, bila na antidepresivima tad kad su i ledja bila ukočena, a onda polako skapirala da moram sama sa sobom da se izborim, da mi treba vreme, da ništa ne silim, da ne radim ako mi ne prija, pa me hvatao strah, šta ako to vreme ne dodje uopšte, pa se tešila da će doći, pa nisam htela isto više na vto, smaralo me sve to, a uvek me je strah pa i sada za zdravlje posle toliko hormona i lekova koje sam unela u sebe... Nakon pola godine što je tata umro, i dalje sam bila katastrofična, dakle, to je već bilo pune dve godine od onog feta koji nije uspeo, ne da nisam bila spremna, nego nimalo. Onda je usledio niz nekih lepših dogadjaja koji su mi trebali, koji su me iščupali da krenem napred... drugarica me je pitala da joj budem kuma na svadbi, pristala sam, iako mi se srce kidalo zbog tate, a želja da joj budem kuma bila prevelika, onda se moja zaova porodila, koja mi je ujedno i najbolja drugarica, onda se kasnije porodila i druga zaova, i to me je nekako držalo, ti lepi dogadjaji, usput sam radila jednu po jednu analizu, koja je još bila neodradjena...

I onda se sve iskristalisalo početkom ove godine, osetila sam se mirnom, i spremnom i krenula ponovo!

A odavno sam shatila žene koje odustanu...

Eto draga moja, nek idu dani, daj sebi oduška, imaš i savetovalište u bgd za sve ovo kroz šta prolazimo, a sve je to ljudski, možda ti i oni mogu pomoći. Voli dragog, živite punim plućima, ne pretvorite se samo u ovo, ima i drugih stvari koje su lepe i koje treba iskoristiti, nemoj da žališ posle za njima... a dete će stići, da li usojeno, ili kroz prirodnu trudnoću, nije važno, samo neka stigne!

Grlim te jako baš!

Erata i Biksi, bas ste me obe ganule svojim tekstovima, nemam reci...
Od srca ti, Erato, zelim bebu!
    

Erata, Biksi, Zvoncice, Fmala.... uf...     neverovatno zaista koliko emocija, koliko istine, poklapanja, -  i divno i tesko je citati... citas i prepoznajes se u recenicama....

Ja odlazim u Savetovaliste, ali moram vam priznati da ponekad iskopate iz mene mnogo vise nego sve terapije na koje odlazim mesecima....
Ja stalno imam osecaj da sam 'nekompletna', fali mi, fali mi da imam dete. S jedne strane bojim se da se ne borim dovoljno, a mozda ipak cekam pravi momenat, da poguram jace...
Onda nekad krivim mm, jer je uljuljkan i stalno mi prica kako cemo prirodnim putem napraviti bebu...


Erata, hoces li ici negde na odmor? Mogle bismo na neku kafu - sugarfree

Erata, ja se npr. molim Bogu i verujem u Boga iskreno svim srcem, citam Bibliju, ali ne idem u crkvu uopste. Verujem da je Bog iznad svih crkava i ljudskih organizacija....a ranije sam bila bas crkveni tip, vec 7-8 godina vise nisam.

Erata, draga, dva puta sam procitala i tvoj i Bixin post, i sve sto ti ona rece potpisala bih. Tako mi je poznat tvoj osecaj i depresija, bezvoljnost, samo da si u kuci i da ne vidis nikog... sabiranje, oduzimanje, preispitivanje, a snage ni za sta nemas. Isto tako sam se osecala pre tacno godinu ipo. NIsam imala snage za VTO. Izmedju 3. i 4. je prosla cela godina, izmedju 5. i sad ove jos jedna. Bojala sam se svega, a najvise godina i zurila sam, a onda sam stala iz straha i depresije. Hocemo i mi da usvojimo dete, ali moraju da mi se skockaju neke stvari prethodno, ali smo vrlo blizu te odluke i podnosenja papira. Ali, pre toga, volela bih da probamo bar jos koji put, dok jos imamo neke sanse. Ne mogu tek tako da odustanem a da znam da nisam dala sve od sebe. Ali snage nisam imala i glupih razloga za odlaganje je bilo na pretek.
Moj savet je savetovaliste, ali ne samo odlazak kod psihologa na razgovore nego psihodramska grupa. Ja sam pocela od novembra da idem prvo kod psihologa, a kad se oformila grupa krenula i na nju. Od marta sam osecala svakog dana poboljsanje, i evo danas na grupi sam plakala od srece, prvi put posle xxxxx godina!!! Ne secam se kad sam se ovako osecala srecno i ispunjeno, a da nista tome nije uzrok. Plakala sam i zahvaljivala se sto postoje i sto su mi vratili osmeh i sjaj u ocima. Da me znas licno, videla bi i sama koliko mi je znacilo. Na toj grupi se proradjuju raznorazni problemi i ulazi se u razlicite uloge, i pocnes od jedne price a zavrsis sasvim na drugom kraju, ni svestan da te dve stvari toliko imaju veze. Ne mora uopste da bude tema VTO ili bilo sta vezano za nju. Ja sam shvatila za sve ovo vreme da su neke stvari iz mog detinjstva i gubitak majke ostavili na mene nemerljive posledice, jer sam ih gurala pod tepih i sad sam resila da ih se oslobodim. Ja leprsam, ja se radujem, ja se smejem, onako, iz srca, a koliko do juce sam mislila da mi se to nikada vise u zivotu nece desiti. Ja ulazim u postupak po prvi put bez strahova a prepuna vere i snage i pozitivne energije. KOliko je imam, dokaz je moj konstantni osmeh na usnama, da bi cini mi se grlila i ljubila i ljude na ulici!
Samo polako, pridignes se polako pa korak po korak. Ne padamo odmah pa nam ni dizanje ne moze ici brzo. Za sve treba vreme, ali i volje.
Znas da imas nas i da smo tu, ali ne znam da li mi mozemo da ti budemo dovoljne.
Sto se tice svekrve, ona se tu nista ne pita, i da sam na tvom mestu samo bi sa momkom razgovarala i samo kad ste vi odlucili saopstila bez mogucnosti da ona diskutuje o tome. Nisu ni sve zene ovde koje su usvojile nailazile na odobravanje, pa sad njihove svekrve obozavaju tu decu. Moja je suprotnost, posle prvog postupka nam je rekla - sto se mucite, sto ne usvojite dete?!
A za popove... ne znam sta da ti kazem! Ja imam suprotno iskustvo od tvog. Iako je mm katolik vencali smo se u pravoslavnoj crkvi jer se njemu vise svidjalo nase vencanje, iako nije vernik. Prosle nedelje smo obilazili manastire na Fruskoj Gori i imali razlicita iskustva u svakom manastiru. U Velikoj Remeti sam razgovarala sa igumanom, rekla da imamo problem, i da sam ostavila svecu za zdravlje i za potomstvo ispred ikone Presvete Bogorodice i popricala malo sa njim, a on nas je ispratio sa kesom punom svega i svacega (krstica, knjige, majice za mm, priveska...) jos je i mojim S&S napunio isto kesu i ni dinara niej hteo da uzme, iako sam rekla da su oni katolici. Uzeo je i ime mm da se moli za njega. U nekima nisu hteli da uzmu njegovo ime jer je katolik, a u jednom od manastira su (kad suvideli da je moj svekar ostavio prilog) uzeli sva njihova imena i rekli da ce se moliti i za njih, ne mogu na proskomidiji, ali mogu posle toga. Eto, malo lepe reci i lepih gestova i ovi moji mislim da bi se prekrstili istog trenutka. Ali, u svakom zitu ima kukolja, na zalost.
Tu sam, ako ikako mogu da ti pomognem! Za sta god! makar za kaficu, da te izvucem iz kuce i da ti prenesem ovu moju zaraznu pozitivnu energiju!!!  

Erata  

erata draga,,,,,                     

Rasplaka me Eratin post...Erata draga,jedan veliki   podrske ti saljem...

Kometa, predivno!!!!!!!!!!!  Pazi akd sam ja trebala da krenem na psihodramu subotom od 4 do 7 i samo sto nisam krenula...ali se nesto izjalovilo...
bas mi je drago da imas tako pozitivna iskustva i da si tako srecna!  

Erato,
svekrva ne bi trebalo da odlučuje niti o usvajanju niti uopšte o vašem roditeljstvu. Moji roditelji su protiv usvajanja drugog deteta i svakako mi nedostaje njihova podrška koju smo imali za Vilenjaka. Ali to ne znači da ću ja sad da odustanem od drugog deteta zato što oni to ne podržavaju, oni su imali svoje roditeljstvo, mi imamo naše. No, potrebno je da se vaši stavovi iskristališu oko usvajanja. Možda da krenete da pričate. Ja sam uvek bila odlučna u tome ali je mom mužu bilo potrebno dugo vremena da prelomi. I puno, puno razgovora ovakvih i onakvih... A usvajanje je zahtevnija vrsta roditeljstva... Možda da čitaš naše dnevnike, teme na tom delu foruma, da se uključiš sa nekim tvojim razmišljanjima... Meni je usvajanje kao i tebi uvek bio san i srećna sam što mi se ostvario, i srećna sam zbog mog sina, eto možda jednom budemo imali i ćerku... ali nekada sam beskrajno umorna, iscrpljena zbog onog što usvajanje nosi, ima trenutaka kad pomislim koliko je biološko roditeljstvo lakše što nema sve te sastojke koje usvajanje ima... Ali to su samo trenuci iz kojih izadjem još osnaženija za nove borbe koje ovakvo roditeljstvo nosi...

Pozdravčići za tebe i ostale Kutanjke na ovoj temi :)

Draga Erata, pročitala sam još sinoć tvoj post (a posle toga Biksin i Metin) i isplakala se kao kiša. A taman sam se bila vratila kući, ostvaila muža u bolnici (pošto svako popodne izađe), kuca i ja već četvrtu noć spavamo same i samo brojimo dane kada će nam se vratiti. Na onkologiji Bigla i mene već svi znaju (jer ga dopratimo svako veče). Ponekad pomislim kako li ćemo dalje, a onda vidim mog dragog kako je hrabar i kako sve dobro podnosi i bude me sramota što sam uopšte pomislila kako ćemo. Je naša ljubav je ogromna i sve prepreke možemo preći zajedno. Izaći ćemo iz ove borbe bolji i jači.
Sad skrenuh s teme skroz. Al htela sam ti reći da je sve to što osećaš normalno, i tuga i nemoć. Samo to priznanje da si u depresiji je dobar korak ka napred. Ne treba sebe siliti da sve bude isto kao pre, kad nije. Daj sebi neki period i da budeš tužna i da ti se ništa ne radi i da ti je kuća u haosu. Malo je vremena prošlo od svega što ti se izdešavalo, nije lako pridići se, ali imaš svog dragog, volite se i slažete i to je neprocenjivo. Slažem se sa ostalim devojkama da je pitanje vašeg roditeljstva samo vaše i niko nema pravo da se meša.
Ljubim te puno i  sve druge devojke. Lepo je što ovaj naš Kutak postoji i što imamo jedna drugu. Koliko divnih prijateljstava je ovde nastalo. I to je neprocenjivo  

joj, zene drage, toliko sam plakala sinoć.
Krenem da kuckam i ne mogu.
Toliko snage, mudrosti i iskustva zrači iz vaših postova.
U svačijem vidim sebe ,fragmente svog života: gubitak roditelje, spaoznaja svog problema, uspon, pad, osećanje nekompletnosti, euforija....
Ples u začaranom krugu... Suze koje oslobađaju, kao mene sinoć.
Priča o popovima mi je dobro poznota. Neki od njih su dobri i smerni, ali pojedini....
Kad smo kumovali prošle godine, popa me je oslovljavao sa "buduća supruga", dajući do znanja da uopšte ne priznaje naš građanski brak. Još je postavio pitanje mm da loi su mu roditelji venčani u crkvi, a njih dvoje su u braku 40 godina i u to vreme je BAš bila rutina da se ljudi venčavaju u crkvi.
Neću da izgubim veru zbog takvih, jer nije on Božji izaslanik, niti mu je bliži i draži od običnog čoveka.
Treba verovati i u sebe, skupiti deliće srušenog samopouzdanja i krenuti dalje.
Grlim vas, saborke moje mudre!

Pozdrav,

Nisam često na ovom forumu,pa se unaprijed izvinjavam ako sam fulala temu. Imam molbu za sve cure:
dobila sam krst i dijelić drvceta iz Jerusalima, ali je čovjek koji nam je to poslao izgubio uputstvo kako koristiti. Znam da se treba postiti i čitati molitva,ali ne znam koju vrstu posta i koje molitva, te koliko dugo. Zvali smo jedan manastir, ali su mi oni dali uputsvo za grožđe loze Sv. Simeona, ali to nije to. Ako išta znate o ovome, molim vas, da mi napišete. Možda zvuči čudno, ali to nam je još jedina nada, doktori su nas otpisali zbog muževe dijagnoze, ostalo je još da se nadamo čudu.

Pozz i sretno svima!

Boki, koja je dijagnoza za muza? Sta znaci otpisali, za prirodno, ili za VTO? Ne znam koliko si u ovoj temi, ali na vantelesnu oplodnju mislim da sigurno mozete ici, samo zavisi kojom metodom i na koji nacin cete dobiti spermatozoide.

Za krst i drvce ne znam. Dobro si me podsetila, imam to i ja negde, donela mi rodica iz Jerusalima.
Ako niste isli pod Ostrog, kod Sv. Vasilija, otidjite, tamo se dogadjaju cuda i ja sam dozivela jedno, a jedno gledala svojim ocima.

Ali nemoj misliti da ako ne mozete napraviti bebu prirodnim putem, da ce vam pomoci loze, drvcad, krstovi...nego pravac klinika koja se bavi lecenjem steriliteta. Sve ostalo je mlacenje prazne slame i prazne price vernika koji se ne razumeju u ovaj problem.
Cuda se desavaju! Ali nekome cudo nije dovoljno, vec mora debelo da zapne i resava problem.

Ako imate problem, koji je neresiv, tipa: nema jajovoda, ili nema dovoljno spermatozoida za oplodnju, bez nade da se popravi i dodje u normalu, kako moze pomoci nesto tako, neki caj iz manastira, ili loza Sv. Simeona?

Kako bi meni recimo izrasli novi jajovodi? Nikako! Ili kako od 5 spermatozoida doci na bar 20 miliona, ali zdravih pravih, pokretnih... Nikako!
I onda kazu dovoljan je jedan za oplodnju! Pa jeste, ali gde je ekipa da ga gura??? Sto bi on trcao do odredista, kada ga niko ne tera?
E zato treba jos milione i desetine miliona momcadi, koji ce da napadaju ovog jednog, a on da trci kao lud? Jer ako ne trci kao na takmicenju, nece stici, umrece na putu! A tekmicenja nema kad nema ekipe, jer to je ekipni sport!

I to je to. Treba probati sve u sta covek veruje i ako misli da ce mu pomoci. I to je deo uspeha. Ali nadati se nemogucem i samo produbljivati vec tesku i bolnu ranu, nema smisla. Verovati da, ali sa verom kod doktora!

Erata,

potpuno se slažem s tobom, ali naša dijagnoza je upravo takva da samo čudo može pomoći. MM ima azoospermiju. Rađena punkcija i micro tese, ali bezuspješno. Micro tese je radio jedan od najboljih urologa u svijetu i rekao da nema pomoći. Jedino donacija. Ovo sam slučajno dobila, pa bih rado pokušala s tim, nije mi problem postiti, ali bih htjela odraditi po uputstvu. Planiram i put pod Ostrog. MM je druge vjere, tako da bi voljeli otići i u Međugorje, mislim da nam vjera ne može odmoći. Ako ništa bar da znam da sam sve pokušala.

Drage moje, ja stvarno iskreno iz dubine duse verujem da Onome koji je stvorio ceo kosmos, sa svim atomima, elektronima, protonima, kvarkovima, sa svim galaksijama, crnim rupama, zvezdama milijardama puta vecim od Zemlje, da Onome koji ima sva znanja i zna sve tajne i kome su svi svemiri, sve celije i sva mikro i makro desavanja u celom univerzumu u malom prstu, Onome ko oduvek postoji i ko ce vecno postojati, Onome ko je udahnuo zivot svakom bicu na ovoj i na drugim planetama, Onome ko je pokrenuo zivot na ovoj nasoj Zemlji, Onome u kome je sve sadrzano i obuhvaceno, ko nas poznaje bolje nego iko drugi, ko nas VOLI vise nego rodjeni roditelji, Onome ko se utelotvorio, ziveo mucan i tezak zivot kao ograniceno nemocno bolno ljudsko bice iako je Bog, da bi bio jedan od nas u potpunosti, Onome ko je umirao na krstu razapet za oprostenje nasih greha, nase duhovno spasenje i vecni zivot u raju, da Njemu ne treba ni krst ni drvce iz Jerusalima da bi nam podario potomstvo, niti posrednici popovi - gresni ograniceni ljudi kao sto smo i mi, niti svece zapaljene na nekoj lokaciji zvanoj 'crkva'... - njemu treba nase cisto srce, nasa jaka vera, nase strpljenje, istrajnost, trud i stalna molitva sa podignutim pogledom ka nebu - i Bog ce nam podariti nasa ceda kao sto je u Starom Zavetu Sari pa je rodila Isaka, Rahilji koja je rodila Josifa, Ani koja je rodila Samuila (ko je citao zna, sve tri su se godinama molile za dete jer nisu mogle da ostanu trudne) i kao sto je Isusova majka Marija i bez odnosa i bez VTO i HSG i cega sve danas nema - zacela sa nasim Spasiteljem Isusom, tako i mi da verujemo, da mu se molimo, da smo strpljivi i naravno, da ucinimo sve sto do nas stoji...
Ja sam od danas pocela i tako cu da radim sve dok ne zatrudnim - da se svako jutro molim za bebu...Naravno, pijem svoje lekice, hranim se sto zdravije, fizicka aktivnost svaki dan, idemo dalje sa dokumentima, sklupljamo pare za privatno, spremicemo se za drugo drzavno, ...Ali, verujem da ce mi Bog podariti bebu jednog dana, kada budem potpuno spremna, kada to bude dobro za mene, kada se sve kockice sloze i sklope...Jednog dana cu shvatiti zasto je sve tako kako je sada....

Upitajte u jos nekoj Crkvi. Neko bi trebao da zna. Ja cu pokusati da dodjem do jednog coveka koji je vec 3 puta isao u Jerusalim, pa cu ga upitati. Ako uspem, saljem ti pp.

Ako se odlucite za Ostrog, veruj da se necete pokajati, jer takva energija koja vlada tamo je cudesna. Ja sam obisla Kijevsku lavru i meni je Ostrog jaci. Mozda tako deluje na mene samo, ne znam...Samo je tesko otici pod Ostrog. Stalno se planira, odlaze, ne da se. Tamo se bas tesko stize. Stalno nesto iskrsava i ne da se coveku da se spakuje i krene.

Vilhelmina ::Drage moje, ja stvarno iskreno iz dubine duse verujem da Onome koji je stvorio ceo kosmos, sa svim atomima, elektronima, protonima, kvarkovima, sa svim galaksijama, crnim rupama, zvezdama milijardama puta vecim od Zemlje, da Onome koji ima sva znanja i zna sve tajne i kome su svi svemiri, sve celije i sva mikro i makro desavanja u celom univerzumu u malom prstu, Onome ko oduvek postoji i ko ce vecno postojati, Onome ko je udahnuo zivot svakom bicu na ovoj i na drugim planetama, Onome ko je pokrenuo zivot na ovoj nasoj Zemlji, Onome u kome je sve sadrzano i obuhvaceno, ko nas poznaje bolje nego iko drugi, ko nas VOLI vise nego rodjeni roditelji, Onome ko se utelotvorio, ziveo mucan i tezak zivot kao ograniceno nemocno bolno ljudsko bice iako je Bog, da bi bio jedan od nas u potpunosti, Onome ko je umirao na krstu razapet za oprostenje nasih greha, nase duhovno spasenje i vecni zivot u raju, da Njemu ne treba ni krst ni drvce iz Jerusalima da bi nam podario potomstvo, niti posrednici popovi - gresni ograniceni ljudi kao sto smo i mi, niti svece zapaljene na nekoj lokaciji zvanoj 'crkva'... - njemu treba nase cisto srce, nasa jaka vera, nase strpljenje, istrajnost, trud i stalna molitva sa podignutim pogledom ka nebu - i Bog ce nam podariti nasa ceda kao sto je u Starom Zavetu Sari pa je rodila Isaka, Rahilji koja je rodila Josifa, Ani koja je rodila Samuila (ko je citao zna, sve tri su se godinama molile za dete jer nisu mogle da ostanu trudne) i kao sto je Isusova majka Marija i bez odnosa i bez VTO i HSG i cega sve danas nema - zacela sa nasim Spasiteljem Isusom, tako i mi da verujemo, da mu se molimo, da smo strpljivi i naravno, da ucinimo sve sto do nas stoji...
Ja sam od danas pocela i tako cu da radim sve dok ne zatrudnim - da se svako jutro molim za bebu...Naravno, pijem svoje lekice, hranim se sto zdravije, fizicka aktivnost svaki dan, idemo dalje sa dokumentima, sklupljamo pare za privatno, spremicemo se za drugo drzavno, ...Ali, verujem da ce mi Bog podariti bebu jednog dana, kada budem potpuno spremna, kada to bude dobro za mene, kada se sve kockice sloze i sklope...Jednog dana cu shvatiti zasto je sve tako kako je sada....

Bravo   

Erata ::Ako imate problem, koji je neresiv, tipa: nema jajovoda, ili nema dovoljno spermatozoida za oplodnju, bez nade da se popravi i dodje u normalu, kako moze pomoci nesto tako, neki caj iz manastira, ili loza Sv. Simeona?

Kako bi meni recimo izrasli novi jajovodi? Nikako! Ili kako od 5 spermatozoida doci na bar 20 miliona, ali zdravih pravih, pokretnih... Nikako!
I onda kazu dovoljan je jedan za oplodnju! Pa jeste, ali gde je ekipa da ga gura??? Sto bi on trcao do odredista, kada ga niko ne tera?
E zato treba jos milione i desetine miliona momcadi, koji ce da napadaju ovog jednog, a on da trci kao lud? Jer ako ne trci kao na takmicenju, nece stici, umrece na putu! A tekmicenja nema kad nema ekipe, jer to je ekipni sport!

I to je to. Treba probati sve u sta covek veruje i ako misli da ce mu pomoci. I to je deo uspeha. Ali nadati se nemogucem i samo produbljivati vec tesku i bolnu ranu, nema smisla. Verovati da, ali sa verom kod doktora!

Erata, potpuno se slazem sa svim sto si napisala!

Citam i pratim sva desavanja, i samo hocu da vam kazem da navijam svim srcem za svaku od vas kao za sebe samu, i da ako vam bilo sta treba kad je u pitanju odlazak pod Ostrog ili nesto iz Ostroga da posaljem tu sam, ako vam treba prevoz do gore ili bilo sta drugo.