Kako se nosite s problemom steriliteta

Nemogu nista reci a da ne opsujem i ne budem gruba.Takvih mi je preko glave.

Da Principessa,u pravu si,ja ne poznajem tu ženu i možda sam ja tu rečenicu doživela previše duboko i lično. Slažem se sa tim da niko nije dužan da se pravda zašto nema decu,ako je to odlučio i niko nikoga ne može naterati da rađa jer je to u prirodnoj sferi pojedinca,odnosno para na kojem je konačna odluka. Podelila sam to ovde jer mi ta rečenica već 2 dana zvoni u glavi,jedan glupander je dobio mesto u mom mozgu da mislim o tome i evo pišem o tome. Samo sam tužna,očigledno je to moja faza koju prolazim osećajući se da osoba koja nema decu "prolazi"
diskriminatorno i etiketirajuće. Poslednjih par meseci oko mene se vrte ta pitanja,verovatno jer zalazim u one godine kada sam "alarmantna", šta ima novo,jel mislite vi o potomstvu,vreme leti?! Možda sam sada upravo tražila savet kako da se sa tim izborim.

Zensko pero, veruj mi, dobila sam dete, al takve recenice me jos uvek bole... Zgrci mi se u stomaku i stoji teskoba. A to klasifikovanje da si manje covek maltene ako nemas decu, to mi je uzas.Ja znam ljude koji zive kvalitetnijim zivotom bez dece nego mnogi koji su decu rodili onako, bilo im vreme...
Tesko je ostati pribran. Ja ne cutim ako se nadjem u takvom.razgovoru. Jednostavno moram da kazem il cu da crknem.

Vidi, ja uvek kažem ja sam srećna osoba, udala sam se iz ljubavi a ne zato što mi je stomak do zuba (ne kažem da tu nema ljubavi, ali često je to pod moranje jer je beba na putu). Naš put je težak, ali nas je učinio snažnijim i povezanijim. Vodimo kvalitetan život, putujemo, idemo na ručkove, večere, pozorište, bioskop,družimo se. Iako nemamo decu(za sad), porodica smo. Kad deca dođu (vto, usvajanje) mi ćemo biti ispunjeni, zreli ljudi koji će ceniti to što imaju i uživati u roditeljstvu. Mišljenje okoline me više ne interesuje, niti me povređuju komentari. Povređuje me kad vidim nemar nekih (ne)roditelja prema deci koju su olako dobili. Dok sam radila u školi srce mi se slamalo kad ih vidim zapuštene, gladne, prljave i izmučene. Plakala sam ko kiša kada mi je jedan divni bistri dečak rekao da neće ići u srednju jer mora u da ide u šumu da radi da prehrani porodicu(jer ima roditelje kretene neradnike i alkoholicare).

Uvek sam govorila, onaj ko može da pruzi dobar život deci, nek ih ima i desetoro-podržavam. Ali razmnožavanje do besvesti a da nemaju ni koru hleba-bolje da ne kažem šta mislim.

Slazem se Mima sve s tobom.

Potpisujem Mimu

Inače čitam naslov teme "Kako se nosite sa sterilitetom" i mislim se....malo se nosim ja, a malo da se nosi sterilitet...znate već gde. Posle 4 vto od toga dva feta u Pragu mislim da je vreme da damo sebi još jednu šansu sledeće godine pa šta nam Bog da.
Umorila sam se, imam 44. Baš sam se umorila. Hoću da ostavim sebe na miru! I da živim! Pa kako bude!

Nego.... na otpustu iz bolnice, pruža mi sestra listu i kaže, vi neplaćate jer je sterilitet. Tad oterah N97 šifru ko MDB u tri lepe... Rekoh sestri, nadam se da ću se uskoro rešiti te šifre
Doktor koji mi je radio histeroskopiju je bio najbolji, iako smo se tad drugi put u životu videli (ok treći, ako računamo kad sam ja bila bez svesti a on caprkao po mojoj materici), došao da me vidi posle operacije, priča mi šta je radio, ja postavljam potpitanja, on odgovara... I na sve to kaže da je uz mene, da su on i žena prošli kroz vto, imaju blizance i da mu se obavezno javim da me porađa. Taj momenat kad vidite razumevanje i podršku u ocima dr, koji vam govori vi ćete roditi, a ja ću vam u tome pomoći....
Sad kad znam da je ipak postojalo nešto što je moglo da spreči pozitivan ishod-mnogo mi je lakše u glavi i mirna sam i spremna za sledeći kriotransfer. Srećna sam što sam se mrdnula sa mrtve tačke, što sam prestala da mučim sebe pitanjima zašto, srećna što sam spremna za dalje kakav god bio ishod.
Ne letim, ne verujem bezgranično, već sam sa obe noge čvrsto na zemlji, i to je dobro. Jaka i hrabra, baš kakva i treba da budem.

Sve si u pravu Mimi!
Ovaj postupak smo odradili bez da smo mnogo ljudi informisali o tome,baš iz tog razloga da bih se zaštitila od pitanja,podpitanja i suvišnih komentara. Baš sam jutros mojoj drugarici pričala situaciju od pre nekih mesec dana kada sam srela koleginicu koju nisam videla nekih godinu dve. U tom opuštenom ćaskanju pita ona mene "Šta ima novo?" i krenem ja da pričam o tome kako radim,gde sam putovala..i od nje me sačeka ponovno pitanje "Ma pusti to,nego šta ima novo,jel ima nešto?!" Ostala sam u šoku! Odgovorila sam joj "Pa nema!" i baš me je zabolelo,taj moj odgovor. Ali moja drugarica je upravo imala sjajnu rečenicu za tu moju priču "A šta da ti ustvari ne želiš decu,da li bi osetila taj bol?!! Ti zapravo to ne bi ni registrovala već bi nastavila da pričaš!" I to je istina i sve ste u pravu,treba to skockati u svojoj glavi da prosto komentari ljudi ne mogu "grebuckati" tu ranu!
Hvala vam puno za ove vaše komentare

Žensko pero, nekad se treba praviti lud i time zbuniti sagovornika. Recimo, pre izvesnog vremena pita mene rođaka to čuveno "Šta ima novo" ...sa značajnim pogledom naravno. Zna da se godinama ne dešava ništa ali ipak pita. Ja njoj kažem: "Šta?" Ona opet kaže "Pa šta ima novo, bre?" ...ja joj kažem, "ne znam na šta misliš?" I nasmejem se ... valjda je shvatila da je dalji nastavak insistiranja na tom pitanju uzaludan a prilično se zbunila. Pitala je moju sestru "Šta je Jeleni?" A moja sestra je pitala "A šta je tebi?" i tako se završila konverzacija.

Mama da budem,hvala ti