Kako se nosite s problemom steriliteta

Vidim par dana otvorene su ove teme ,niko nista nepise o njima,evo ja cu da pokrenem kolo.
Moj muz je imao problema ljetos kad smo u pokusaju lecenja njegovog steriliteta saznali da nemamo bas nikakvi sansi.Bilo mu toliko tesko da je cak razmisljo da si zivot oduzme da ne zeli meni uzeti majcinstvo da pronadem nekog drugog?Tesko mi o tom sad i pisat.Hvala Bogu uz pomoc jedne moje prijateljice koja je studirala psihologiju njeni razgovori i moja ubjedivanja sad je sve kako treba.mislio je da manje vredi ako nemoze imat decu i da zivet bez dece ne vredi.

Da,to je teško saznanje. Ako ko kaže da se neće naći rešenje za 2 godine? Medicina napreduje munjvitom brzinom. Trenutno je u povuju mogućnost pravljena embriona iz drugih ćelija,ne samo polnih. Nema razloga za odustajanje od borbe. Način postoji,samo ga treba naći!!! To je odgovor klasične medicine,ali moderna medicina napreduje. VTO je pre par godina bila misaona imenica za mnoge parove. Koliko je ona napredovala samo za ove 2 god koliko ja pratim.
Ja sam takođe veliki pobornk dobre psihoterapije. Super za tvoju prijateljicu što je uspela pomoći u takvoj situaciji. Treba uvek tražiti i naći smisao životu.
Kako se sada oseća ,ide li još na terapiju?

Ja se borim i nedam i trudim se da na sve u zivotu gledam tako da se ne vredi nervirati, pogotovo ne unapred, medjutim moja najbolja prijateljica prolazi otprilike kroz istu pricu kao ja samo sa godinu dana zakasnjenja i moram vam priznati da je strasno...
godinu dana kasni zato sto joj je toliko trebalo da skupi hrabrosti da prizna da ima problem i da krene u borbu. ali nije samo to problem. cim joj kasni 2 dana ona je trudna i svaki put kad dobije sutradan ili prekosutra to je strasno posto nije trudna i ta tri dana oko kojih se vrti su agonija. ima uzasno bolne menstruacije cak i par dana pre nego sto treba da dobije boli je glava, uporno nece da pije lekove jer je svaki put ''trudna'', pa cak i kad dobije, drugi dan menstruacije opet nece nista da popije iako su bolovi kako kaze nesnosni.
majka joj je umrla od raka, tako da je stalno u panicnom strahu da ce od svega dobiti rak i sl.
i ne pomazu ni price ni pojasnjenja, ni to sto joj svaku proceduru opisem i pojasnim do tancina, ni sto sve unapred zna.... nista ne pomaze
najteze mi je bilo njoj ssaopstiti da sam trudna....

Nama je bilo kriznih perioda u nasoj kratkoj 3.5 godisnjoj borbi. Opustili smo se tek u poslednjih 5-6 meseci i evo desilo se. Moji kumovi imaju 3 cerke i njima je najteze bilo da nam saopste da su trudni. Moj dragi je sve druge trudnoce jako tesko podnosio. Bas dosta zena iz naseg okruzenja je u poslednjih 3.5 godine zatrudnelo i za neke je imao grozne psovacke komentare. Uzas! To me najvise bolelo! Uvek sam pokusavala da mu objasnim da ne moze i ne sme tako da reaguje, da to nije u redu. Vrhunac je bio kad je rekao da ne zna kako ce preziveti ako moja sestra zatrudni pre mene, sto se i desilo. Znaci nisam znala kako da mu saopstim. Rekao je samo da mu je drago nego ga boli sto mi ne mozemo. Ma oboma nam je bilo tesko. Eto hvala dragom Bogu brzo nam se desio najlepsi poklon na svetu.

Drage moje citam vas a tako mi tesko!Vidim i znala sam da mi nismo jedini kojima je trebala pomoc.Lepa rec uvjek pomaze.Hvala Bogu moj muz je sad dobro i ne razmislja u negativnom smjeru ja sam se tad osjecala grozno tjesila ga a i samoj mi se plakalo.Drage godine su prolazile i prolaze i on je BIO izgubio i taj tracak nade ali sad je sve OK.Samo da jos ovo kazem nasa borba sa sterilitetom traje nepuni 17god.pa i kamen bi puknuo.Kato bas mi je zao za tvoju prijateljicu mogu ti rec da joj nije sigurno lako gledat te trudnu ali MOLIM TE vreme koje mozes da posvetis njoj ucini i produzi ga ona tek sad trazi prijatelja u tebi i bit ce joj tesko i kad se porodis ali trudi se bar telefonom da je zoves savaki dan bilo kako samo nemoj je ostavit u samoci,takve osobe se obicno zatvore i ne izlaze i izbjegavaju drustva ali ti se trudi oko nje.U nas je bio slican slucaj.

Da vas ne ostavljam a ne kazem vam sto se sa nama dogodilo u tom slucaju.
Mismo prosle godine krenuli na sve ili nista a u medu vremenu nasa prijateljica ostala trudna,mi smo super funkcionirali dok nije doslo do saznanja naseg neuspjeha,tad smo skoro bili pa prekinuli svaku vezu sa njima a bili smo nerazdvojni.Razmisljali smo da ce nam djeca biti ista godista kako ce se zvat itd.
Slucaj naseg neuspjeha i nji je potresao ali se nisu ponijeli bas onako kako su trebali malo vise paznje da su nam posvetili nista drugo nisu trebali.MM taman kad se smirio i dosao sebi normalno poceo radit, izlazit vani ,razgovarat ljudima ti nasi prijatelji su dobili sina to je opet bio hladan tus tad sam i ja pala u depresiju ali hvala Bogu uvjek ima dobri ljudi ta nasa prij.Psih.je pazila na nas i opet nas vratila na pravi put HVALA HVALA.Mi sad odemo kod ti nasi prijatelja i oni kod nas ali nije cinimise vise to to kao nekad.Malog deckica volimo do neba ali nesto fali u drustvu .Zato Kato uzmi nas primer i pazi na svoju prijateljicu kako mozes vise znam i vidim da si dobra cura i ti to mozes ljubim te

hocu, trudim se, stalno smo u kontaktu, samo se nadam da moze bar malo da se opusti, bilo bi bolje za nju!
ona je moja drugarica iz detinjstva i upravu si, nema puno drugarica, jeste malo povucenija. Ima mladju sestru koja ima devojcicu od 9 godina i ona je cesto kod tetke posto je majka samohrana, ali to nije ni izbliza kao da ima svoje, naprotiv mislim da je gore...
elem, sta mislim da je mene i mog muza izvuklo iz tih kriza: njegovi prijatelji, tj. njihove zene. nas dvoje smo i inace najmladji u drustvu, i poslednji smo se vencali tako da je nekako bilo normalno da poslednji imamo decu. Nismo ni kontali da puno vremena prolazi posto su i oni svi poceli dobijati decu kad su zene presle 30. Elem kako se koje od mufljuza radjalo, tako se lepilo kao prilepak za mm (on obozava decu, ali sto deca vole njega, to jos nisam videla!). Tako smo mi dobijali iznova nove i nove drugare da nam zaokupljaju paznju, da idu sa nama na more, na zimovanje, da nas zivkaju, da ucestvujemo u njihovim zivotima kao pravi clanovi porodice i to je umnogome doprinelo da se popuni ta praznina koja je postojala.
i zaista nama je to pomagalo!
i to sto smo jos nekako kada smo se upoznali, ne znajuci ni da cemo se vencati, a kamoli da necemo imati decu, imali par razgovora na osnovu kojih smo shvatili da veoma slicno razmisljamo o nekim stvarima. Vec tada smo oboje rekli da ukoliko ne budemo imali svoju idemo na usvajanje i to nam je kasnije kada smo ustanovili problem bilo olaksanje. takodje nikada nismo imali problem sa tim problem je do tebe, ne problem je do mene. Ne problem je nas, kao i resenje! Mislim da je to najvaznije, da nema prebacivanja ni sebi ni partneru!
U krajnjem slucaju, ja sam se zaljubila u njega zato sto je dobar covek i zato sto sam mislila da je najbolji za mene, a sve ostalo je samo nadgradnja!

Ma da se razumemo,parovi koji se suoce sa sterilitetom puknu kad tad,ili bar jedno od njih.
Kako ce to prevazici zavisi od mnostva cinilaca,ali vera u Boga moze da pomogne u mnogome,ali i apsolutno iskreni razgovori sa partnerom ili nekim psihologom tj.terapeutom.
Nekada cemo saznati o sebi i partneru ono sto nam se ne svidja ali i to je napredak jer bar znamo gde smo,i idemo dalje,nadam se zajedno,a ne retko ni dolazi do pucanja jer teska je to borba.
pisacu jos o ovome cim ugrabim vremena
ljubim vas i samo polako sve dodje na svoje

Super Kato samo tako nastavi jednog dana tvoja prijateljica ce ti biti zahvalna.
A sto se tice problema, naravno kad se par odluci za zajednicki zivot i problemi koji nadolaze u bilo kojem smislu su zajednicki i zajedno se resavaju.
Jelence da parovi pucaju al najzalosnije u tom slucaju je sto ponekad pucaju i veze, u parova koji se jako vole.Npr moj primjer nedo Bog je isto mogo zavrsit pucanjem veze a mi se toliko volimo neznam jedno bez drugog kako bi zivjeli.
Kad jednog kuci nema na vreme drugo uvjek visi na telefonu, zvuci smjesno ali istinito.Ajde Jelence cekamo sto nam to imas reci.

Mada se o ovoj temi da pričati na dugo i naširoko, mi se ovjde ustvari sve razumijemo u par riječi.
Naša borba trajala je oko 5 godina, i hvala Bogu sada čekamo naše anđele.
Mi smo se u našem društvu prvi vjenčali, pa je bilo za očekivati i bebe prvo od nas. U početku mi je bilo teško kad svi pitaju kad će beba, a poslije par godina kad su prestali pitati (kad je bilo očito da postoji problem) bilo mi je mislim još i teže.
Za svih tih 5 godina najopuštenija sam bila kad sam počela piti kontraceptivne pilule u sklopu pripreme za VTO, jer sam znala da se ništa nemože desiti i nije bilo onog konstantnog pritiska u mozgu, nadanja i očekivanja.
Dugo vremena mi je trebalo da mm pripremim na VTO, jer on je sve kao bio za to, ali je ustavri odugovlačio i pokušavo sve neke nove treapije, a sve zbog toga jer se plašio za mene.
Pošto se u našoj sredini ne govori baš mnogo o neplodnost, naš skromni doprinos je to što smo podstakli dva para da posjete specijalizovanu kliniku i krenu u postupak VTO, a prestanu gubiti vrijeme sa našim nadri-ljekarima.
Ja sam presrećna što ipak živimo u savremenom dobu i imamo razvijene metode potpomognute oplodnje i INTERNAT i sve vas viritualne prijateljice, za koje znam da ste uvijek tu.

vi posakuvam sreca na site da si go resite problemot

...kako se nosimo sa problemom steriliteta...
kako bih rekla...kako kad.Nekad teshko,ali nekad ga i ne primecujemo.
Naime,svaki nesrecni neuspeh nas izbaci iz koloseka,svaka nova trudnoca za koju saznamo,pored radosti za taj par nosi i strepnju za nas...a kad cemo mi? Svaki 26.dan strepim,i tih prvih dana ciklusa se osecam vishe nego bedno jer mi je utroba i taj mesec prazna.Plashi me chinjenica da mi godine prolaze,ne u gajenju dece,vec u borbi za potomstvo.
Chesto me diraju bezazlene i minorne stvari,nekad se osecam da sam sama u svemu ovome.Nekad mi se chini da zivim od postupka do postupka...volimo se,vishe se razumemo,chesto se grlimo i potvrdjujemo ljubav.Pazljivi smo jedno prema drugom...pokushavamo da budemo max opushteni,ali duboko u sebi svesni da to necemo biti dok ne ostvarimo svoju zelju.
Chesto se Bogu obracamo...ne pitamo Zashto...
Volela bih sa nekim terapeutom razgovarati o tome,ali secam se,kako sam ishla kod jednog posle razvoda...isprichala mu sve shto je bilo na dushi.Chovek me pogleda,uzdahnu i reche-voleo bih da ste doshli dok vam je bila potrebna moja pomoc.Vi ste sad sve sredili,samo vreme da uchini da se te stvari koje ste godinama nameshtali,konachno stope i sloze.
Eto.
Neko od vas reche-o ovoj temi do sutra se moze,ali bitno je da se razumemo,zato sam i napisala u crticama,jer znam da je vecina dok je chitala moj post klimala odobravanjem
ljub,ljub...
fakat je da mira necemo imati dok ne ostvarimo sebe u roditeljstvu.

mali pariz ::Neko od vas reche-o ovoj temi do sutra se moze,ali bitno je da se razumemo,zato sam i napisala u crticama,jer znam da je vecina dok je chitala moj post klimala odobravanjem

Upravo tako!!!
Zato, hvala Bogu, imamo jedna drugu, na ovom divnom mestu!

Kako se ja nosim?
Pored toga što mislim da sam baš svojom psihom dovela do toga da bebe nema, mislim da sam i poremetila cikluse, pa iako su nekad bili tačni u sat na 28 dana, od kako sam ušla u priču o deci, više se ne zna koji je to dan 30 - 35. To je, naravno, dodatni pritisak jer ostavlja prostora da se ja svakog meseca bar neki dan nadam i u isto vreme nerviram jer nema simptoma trudnoće koje očajnički pretražujem po svim mogućim sajtovima.
Ako govorimo o tuđim trudnoćama, izluđuju me ljudi koji "ne znaju kako je i kad došlo do trudnoće", a oko nas ih ima mali milion, i to baš oni koji u životu nemaju ama baš ništa sem te dece i čiji su brakovi i sklopljeni zbog toga. Da li treba da napomenem da su to nama najbliži ljudi i to nekoliko parova?
I na kraju, odnos mene i mog muža koji je stvarno divan i na šta nemam nikakvu primedbu, ali svaki put kad saznamo da će neko dobiti (ili je dobio) dete, ja osećam kao da neka tamna senka lebdi iznad nas i govori jedno te isto danima...a kad ćemo mi, kad ćemo mi, kad ćemo mi......kad...kad?

Kada smo bili u fazi veze,razmisljali smo kako bi bilo lepo da imamo blizance...A onda kad smo pozeleli da imamo decu,ustanovljeno je da mm nemoze da ih ima.Citav svet nam se srusio...par meseci smo samo jeli i spavali u istom krevetu.Dani su prolazilli on je plakao kradom od mene a ja od njega,razgovora nije bilo,a kamoli
Tesko je kad ti neko kaze da nikada neces postati otac(barem bioloski),da nikome neces preneti svoje vrline i mane,boju ociju,kose,...U pocetku sam ja htela daa usvojimo detei insistirala na tome.Pre dva meseca smo odlucili da idemo na donatorsu oplodnju posle razgovora sa njegovim bratom koji nam je bukvalno "otvorio oci".Kad sam ga pitala pa sta mislis o tome on mi je rekao da zeli da me vidi sa ogromnim stomakom i da prodjem sve ono sto prolaze ostale mame.Roditelj nije samo onaj koji rodi decu,roditelj treba da vaspita dete,da mu pomogne u odrastanju,da ucestvuje u svakom danu njegovog zivota,...I onda sam se ja(koja sam bila protiv don.opl.)zapitala zasto da mm ne prodje kroz isto ono sto prodju i drugi ocevi:cepanja kosulje,ustajanja nocu,prvih koraka,prvih izgovorenih reci,...
Sad kad se sve sleglo volimo se i jaci smo nego ikada!I uvek kazem bice onako kako Bog odluci jer Bog nikada ne radi neke stvari tek tako...Ako je to nasa sudbina mi je prihvatamo.

Jelena,mila,sve je tako kako pišeš.Nije roditelj samo onaj ko prenosi genetski materijal na svoje dete.Treba dete odgajati,vaspitati,pre svega voleti,bditi nad njim,školovati ga,usmeravati,strepeti nad njim i radovati se sa njim...Pratiti ga i živeti za njega u želji da i ono jednog dana oseti čari roditeljstva!
Samo napred mila,svet i život je pred vama!

Pari veliki za tebe

pre neki dan sam saznala da mi je koleginica trudna... prva reakcija mi je bila da sam progutala knedlu... onda sam osetila ljubomoru i na posletku stid zbog svojih osecanja...
od kako smo videli rezultate uopste se ne pazimo i iako znam da su nam sanse gotovo ravne nuli s obzirom na moj hormonski status ne mogu da se oduprem mislju da su se mozda zeznuli i da sam mozda bas sad ostala u drugom stanju... za razliku od mene moj dragi je u fazonu ma polako... mozda su pogresili i nekako kao da uopste nece ni da razmislja o tome da necemo imati nase dete... ( ko nije procitao, saznala sam da su mi sanse da ostanem trudna gotovo nikakve, pre nego sto smo mi uopste poceli ozbiljno da razmisljamo o deci)...
dakle kako se nosim... nikako....

Ja sam se nosila tesko, jako tesko.
Moja borba je trajala od 2001 do 2008 kada mi je uspeo ICSI.
Pomogao mi je psihoterapeut psihodinamicke orijentacije.

Poslednjih dana tesko.. Sve vise razmisljam kako bih reagovala da sam ja u pitanju, tj. da sam ja ona koja ne moze da ima dete ni sa drugim partnerima (ako cemo iskreno - mozda i ne mogu, nisam probala, iako rezultati pokazuju da je sve ok ). Pokusavam iskreno da odgovorim na to pitanje...sama sebi...i shvatam da bi mi u tom slucaju bilo lakse. Pristala bih na donaciju jajne celije, ali bih isto tako bila u prednosti, jer cak i na taj nacin zene mogu osetiti cari majcinstva samim nosenjem ploda u svom telu. Muskarci tu soluciju nemaju....Da li zato retko pristaju na donaciju sperme??? Jednom sam pokusala razgovor na tu temu sa mm, ali on nije zeleo da nastavlja. Rekao mi je da smo se dogovorili da cemo usvojiti dete i da ne vidi razlog pominjanja donacije...
Da me ne razumete pogresno, zaista zelim da usvojimo dete, a to cemo i uraditi, ali se..na neki nacin osecam izdanom..
Mm je divan, pazljiv, pomaze mi u svemu, a ja...sve vise osecam nemir i svasta mi pada na pamet znajuci da su mi sa njim sve sanse za prirodnu trudnocu pale u vodu, a ne bih da ga izgubim..i ne pomisljam(o) na to..
Da li sam ja zla? Da li sam nerazumna? Da li sam sebicna?!

Čupava po mom mišljenju nisi ni jedno, ni drugo, a ni treće. Jednostavnio imaš potrebu biti trudna, te na taj način osjetiti čari majčinstva. Da se razumijemo, uopšte ne umanjujem majčinstvo kod usvojenog djeteta, čak šta više mislim da se tada žena kao majka daje i više nego kod svog rođenog djeteta.
I ja imam jedan takav primjerak kao i ti kod kuće, koji se ježi na pomen donacije sperme, doduše ja mu to nisam predlagala nikada, ali doktor kod koga smo radili IUI je to predlagao jer bi nam na taj način bile mnogo veće šanse, moj mm mi je odgovorio "kod ovog doktora nećemo više ići", i tako je pala odluka na VTO.
Na usvojenje pristaje, ali na donaciju nikako, ponekad pomislim da želi da prođemo kroz ovu situaciju u "istim opancima", jer usvojeno dijete nije ni od jednog od nas biološko dijete, a sa doniranom spermom bi bilo moje biološko, a moga mm ne bi.Mislim da se sa takvom činjenicom ne bi mogao pomiriti.
Mi smo kao par, u braku zaista shvatili da smo postali jedna institucija kojoj niko ne može ništa, i da zajedno možemo prevrnuti čitav svijet, ja pored sebe ne bih nikada mogla zamisliti nikoga drugog, a znam da me mm obožava, to se vidi i na prvi pogled.Ali bez obzira na to sve slagala bih kad bih rekla da mi kroz glavu nikad nije proletila misao "bože da li bi on mene ovako podržavao da imam takav problem", ponekad pomislim, pa možda i nebi.
Tako da i ja mogu pitati jesam li zla, nerazumna i sebična?

Cupava,
mozda da pokrenes opet neki razgovor, kazes sta ti je na dusi, pa on kaze i tako... Mozda cete tako bolje razumeti poziciju onog drugog.

Mislim da se ne mora raditi ni do sebicnosti ni do zlobe nego do osobina licnosti. Sve ove alternativne forme roditeljstva su relativno nove i postavljaju neka nova pitanja koja klasicno roditeljstvo ne postavlja. I mozda je neka osoba spremnija za neki nacin roditeljstva od drugog, prosto oseca da moze da izadje na kraj sa nekim pitanjima koje to roditeljstvo nosi a sa nekim drugima ne moze. Npr ja se secam da su se moj muz i neki muzevi na klinikama dok smo isli na vto salili posto je problem bio do njih - ma sto su nam ove zene smotane, lepo nadjete neke muskarce za noc dve, prirodna trudnoca, lakse za izneti, donesete decu, mi cemo da ih prihvatimo kao svoju skroz i reseno pitanje Ne znam sta bi bilo da smo mi "savete" shvatile ozbiljno Sto se donacije sperme ili jajne celije moj muz ni protiv toga ne bi imao nista protiv, pricali smo i o tome, ali ja sam vise za usvajanje. Pritom ja o donaciji imam pozitivan stav isto kao i o osobama koje se odluce na samohrano roditeljstvo, imam prijateljice koje su se na to odlucile i maksimalno ih podrzavam, ali ja ne bih verovatno ni na jedno ni na drugo bila spremna. Usvajanje itekako ima svoju tezinu ali sa pitanjima koja se tu javljaju ja osecam da mogu mnogo bolje da reagujem. A neko drugi mozda ne bi bio spreman na usvajanje. Isto znam jedan par iz skole roditeljstva koji su pravo sa prirodnih pokusaja isli na usvajanje, nisu hteli da idu na vto uopste. Ja mislim da se tu radi i o poznavanju sebe, zrelosti, ne vredi da se upustimo u nesto za sta nismo spremni pa da posle trpimo posledice i mi i ostali u porodici.

Simona, divno si to srochila, ja veoma slichno razmishljam i osjecam.
I mm i meni su se u relativno kratkom vremenu namnozile mnoge od vashih nedoumica, strahova i sumnji.
Zelim nam svima sretne visheclane porodice, shto prije

Shizika,
hvala

I ja nam isto zelim Mada si ti prva, stalno zvirkam u tvoj dnevnik da vidim ima li novosti, nekad napisem nesto, nekad ne... Ali najsmesnija si mi ti bila kad si rekla da si i ti svratila da vidis jesi li jos tu Drzim vam palceve...