Da li vam se desava da vas ljudi tretiraju drugacije...

Nisi me povredila, sve je ok stvarno, meni je drago da ovakvo mesto postoji, da mogu da razmenim neku rec sa nekim koga muci ista briga. I naravno da mi treba i drugi ugao gledanja - pa zato sam ovde svaki dan .
Ranjiva sam, pa mi sve izgleda prenaglaseno.

Zato Gea jedan veeeeeelikiiiiii !!!!

kasia ::Nisi me povredila, sve je ok stvarno, meni je drago da ovakvo mesto postoji, da mogu da razmenim neku rec sa nekim koga muci ista briga. I naravno da mi treba i drugi ugao gledanja - pa zato sam ovde svaki dan .
Ranjiva sam, pa mi sve izgleda prenaglaseno.

Zato Gea jedan veeeeeelikiiiiii !!!!

ne mogu da nadjem tvoj dnevnik.ne znam koliko tvoja borba vec traje,sto mozda i nije sada toliko bitno, svakoj od nas se cini predugo....
situacije,zivotne okolnosti se menjaju,tako i ljudi. mislim da smo sve skoro na ovom kutku, nakon druzenja promenile neke stavove o zivotu, tako da se i mi menjamo...
mene je u pocetku to ponasanje nekih ljudi jako bolelo, ali sada vec ne. sto kaze happy, od kada sam sa tim rascistila, mnogo mi je lakse.
prijatelji su najvece bogatstvo, i mislim da ih treba cuvati i gajiti to prijateljstvo.
ja imam par prijatelja,koji su iz osnovne skole, a mm ima prijatelje iz vrtica i osnovne skole sa kojima se druzi i dan danas...za prijatelje smo jako vezani,eto oni su sada u septembru slavili 39 god druzenja i vec se spremaju za sledecu godinu. kao deca su! ali meni niko od tih prijatelja nije povredio, ako nisu znali da nam pomognu,utese, oni su cutali...sve lose primere sam imala sa tzv.poznanicima i na zalost,ali je tako, sa svekrvom...
meni je sada sve smesno sto mi se pre desavalo i kako sam ja to dozivljavala, bila sam mislim nezrela u tom smislu...
i tebi lepotice!

Ne mozes da nadjes moj dnevnik zato sto ga nema. Borba nam traje oko tri godine...spremam se za VTO za decembar, a ne otvaram dnevnik jos zato sto se plasim i strepim nesto ce se desiti sto ce odloziti taj decembar . Valjda jos ne mogu da verujem da smo se odlucili, da smo na putu ka bebi...toliko to zelim da se plasim i da disem...nije bas za ponos, ali sta da radim...
Ja sam cak zakazala u Jevremovoj i jedan naknadni susret sa dr-om samo da bih mu jos jednom rekla da ja hocu na vto u decembru i da hocu da budem sigurna da su nas negde "upisali" . Malo je bio zbunjen, ali valjda se nagledao i naslusao do sada svega .
Ovih dana cu na bolovanje, jes da je preuranjeno ali ovaj neverni Toma u meni mi ne da mira, pa cu da otvorim dnevnik i da cekam svoje vreme!

JA SAM DUGO PRATILA SVE OVE LEPOTICE NA KUTKU, ALI SAM SKORO OTVORILA DNEVNIK. SMESNO MI JE TO STO HOCES JOS JEDNOM KOD DR. STA TE BRIGA,BICE TI LAKSE.
MI SE NA OVU VTO SPREMAMO OD JANUARA,ALI SAM IMALA MNOGO KOMPLIKACIJA,OPERACIJE, APOSLE SVEGA TOGA MORALA SAM DA PAUZIRAM,DA CEKAM ,A KAKO ONA NIJE DOSLA NI POSLE PAR MESECI KRENULA SAM SA LEKICIMA.ETO JA SAM OD 3.11. ZVANICNO KRENULA SA SUPREFACTOM,ALI SAM PRE TOGA OTVORILA DNEVNIK, TAKO DA ME OVE LEPOTICE PODRZAVAJU OD POCETKA I BAS MI JE NEKAKO LAKSE. JADAM SE,PITAN IH,RADUJEM SE NJIHOVIM BETAMA,SVE U SVEMU OVDE VLADAJU POZITIVNE VIBRACIJE, ATI POZURI,PA NAM SE PRIDRUZI!

Kao sto rece Gea i ja sam se uvek radovala rodjenju dece mojih prijatelja, njihovom odrastanju i rodjendanima, ali bas kada je rec o decijim rodjendanima moram reci da sam se na njima uglavnom osecala skrajnuto. Sve majke su naravno pricale o svojoj deci, o njihovim dogodovstinama i svakodnevnici. I to meni jeste bilo interesantno u odredjenoj meri, ali posto ja nisam imala o cemu da pricam jer nisam imala takvo iskustvo, uglavnom mi je bilo dosadno. Tim zenama kao da se nista u zivotu nije desavalo osim dece. Zato sam ucestvovala u muskim razgovorima (njima tema nisu bila deca). I sada kada smo dobili nasu princezicu trudim se da u drustvu zena koje nemaju decu, ne pricam mnogo o njoj jer znam kako sam se ja osecala nekada.

eni ::I sada kada smo dobili nasu princezicu trudim se da u drustvu zena koje nemaju decu, ne pricam mnogo o njoj jer znam kako sam se ja osecala nekada.

Eni poentirala si To je to.
Nosila si cipele koje one sada nose i dobro znaš kako je teško biti u njima. One žuljaju, tesne su, neprijatne i tako rado bi ih skinula ali ne možeš, prionule za stopalo, kao da su neodvojivi. Kada ih nosiš sat vremena neprijatno je ali ako ih ne skidaš godinama to je toliko bolno i duševno razarajuće da nema reči koje to mogu da opišu. Ono što je divno je da sve te rane kaje nam te cipele naprave mogu da zacele i pretvore se u nešto prelepo a onda se tih rana sve manje i manje sećamo...
Zato svi mi vodimo računa o onima koji sad nose tako tesne, pretesne, neudobne, ružne, loše, prljave, izgažene... cipele i njihovim napaćenim i ranjivim dušicama. Zato oni koji nikada nisu nosili tesnu i neudobnu cipelu pa ni sat vremena (koji su bez problema dobili decu ne znaju) ne razumeju ili jako slabo razumeju stanje naših duša. Nemaju oni loše namere ali eto ne kapiraju koliko neke reči nas bole... A mi vazda u bolovima i tu njihovu reč koja i nije imala nameru da povredi često doživljavamo kao stavljanje soli na gnojavu ranu. A u stvari samo je razlika u cipelama.
Pravda je da budemo iskrene do kraja, i mi same često nemamo razumevanja za problem nekog drugog jer nosimo različite modele cipela. Oh jeza me hvata pri pomisli koliko li sam puta nekog tako nehotice povredila i nanela mu bol. Zato ovaj Kutak i stoji ovde, da bude mali ali moćni svetionik u mrklom mraku. Svetionik koji šalje signale da će doći dan kada će cipele biti skinute. Svetionik koji u svojoj galeriji ima portrete onih mališana koji su se izborili da žive na ovoj prelepoj planeti. Svetionik koji nam vraća osmeh na lice i veru u uspeh i smissao života sa ili bezz dece, Svetionik koji svetli čak i kada je dan.E to ste vi, to je Kutak. Zato drage moje evo da iskoristim priliku i zahvalim se svima vama koje ste u trenucima mojih žuljanja bile moj svetionika. Nastavite tako

Happy Girl, potpisujem sve gore navedeno. Bas tako!!!

Ti tako dobro znas da me rasplaces...

Happy

Happy zeno, lepa prica, lepo poredjenje. Cipele i svetionik.... Uzivanje je citati te jer tako lako prenosis misli i osecanja mnogih od nas.
Lepo je znati da ovde, na Kutku, postoje osobe koje te odlicno razumeju jer sve delimo slicnu sudbinu. Lepo je znati da nismo usamljene u svom problemu. A jos lepse je znati da za svaki problem postoji resenje i to jos uz podrsku ovih sjajnih zena.

Ja nisam primetila da su nasi prijetelji koji imaju decu prestali da nas zovu na druzenja, letovanja, kampovanja jer 8 godina nismo imali dete, kako je slucaj kod Kasie. I hvala bogu sto nisam imala takvo iskustvo. Bilo mi mi tesko i osecala bih se jadno.
Pa ne izbegavam ni ja sada kada imam dete druzenje i setnje sa drugaricama koje nemaju decu. Ja ih zovem, a sad ako je nekoj osobi neprijatno ona ce odbiti druzenje ili smisliti pricu da izbegne druzenje samnom .

Procitala sam vase postovo i moram reci da sam jako dugo osecala da me ljudi drugacije gledaju cak sta vise sazaljevaju jer eto nemam dece, moji najblizi me nisu nikada odbacivali tu mislim na roditelje i jako bliske prijatelje koji su i tada vec imali decu.Prvi put sam to ozbiljno osetila kada je moja sestra od tetke (sa kojom sam do tada bila veoma bliska) ostala trudna i premisljali su se nedelju dana dali da mi kazu ili ne (kao da se to moze sakriti) i pala je odluka da mi kazu ali tako da je eto njima neprijatno sto za njih tako radosnu vest moraju da podele i samnom. Moram priznati da su me jako povredili tada, jer to ako ja nemam dece ili imam problema sa zatrudnjivanjem ne znaci da nemam osecaja i da ne mogu deliti neciju srecu. Njena trudnoca je prosla dosta dobro i rodio se jedam mali andjelak kojeg ja obozavam, ali u toku te njene trudnoce nasi odnosi su totaln poremeceni i tako je i danas (anjdeo ima skoro tri godine). Ona je bila skolska trudnica sa svim simptomima koje treba da ima pa i divljanje hormona, a ja bas pored obaveza koje sam imala nisam imala zivaca za njena preterivanja i izdr....avanja (nisam jedina koja tako misli) i povukla sam se bez reci. Zao mi je zbog naseg sadasnjeg odnosa ali mmislim da ona tako i hoce.
Ja sada ulazim u postuka VTO i ne ocekujem od nje nista ni podrsku niti bilo sta drugo samo da me ostavi na miru, ali ona se svakim svojim pitanjem dokle sam stigla trudi da mi nabije na nos kako je ona eto majka i videcu ja kako je to.
A ja samo pomislim daj Boze da vidim kako je to, posle dva prekida trudnoce, neizvesne operacije mioma na materici i naravno samog postpka koji mi sledi.
Eto cure malo sam duze pisala, ali mi je trebalo da podelim ovo sa nekim a znam da sa vama mogu.