Samodestruktivna - jel ima neka slican problem?

Drage devojke/zene,

Hormoni su mi nacisto poludeli, narocito tri dana oko/za vreme ovulacije. Pretvaram se u monstruma iz meseca u mesec. Od prirodnjaka nema nista, bas u vreme ovulacije me tresne najgore, tako se pokoljem sa mm pa sam obicno ili mrtva uvredjena,nadrkana ili tuzna. Svesna sam da radim protiv sebe, ali dok me drzi ludilo jednostavno nisam u stanju da racionalno razmisljam. Nakon dan dva prodje i sve bude ok do sledece ovulacije. Ako ovako nastavim mislim da sam na dobrom putu da upropastim brak. Izuzetak je bio mesec kad sam radila stimulaciju, nisam imala nikakvih nus pojava i bila sam kao jagnje. Uzivala sam u celoj proceduri. Nije bilo stresa ni svadja.

Jel ima neka neki pametan predlog kako da resim ovaj problem?

zauzimam red za komentarisanje ali, pošto trudnica mora da jede i prošeta...kasnije...

Lily trudnjaca se izgubila u akciji

Masho, ne znam kako je kod drugih parova, ali i ja sam u slicnom fimu glumila .

Ne bih ja to nazvala hormonskim ludilom, vec jednostavno shvatanje da je svaki ciklus mozda poslednji ili da uskoro moram da zatrudnim, kod mene je dovodila do toga da se uvek posvadjamo u vreme ovulacije. Mene je tistalo to sto se MM sam ne seti da mi pridje tad kad ja mislim da je bas prikladno i onda sam se durila, prebacivala mu....
Dosli smo do te tacke da je on spominjao razvod ili da ne zeli decu jer ne moze svakog meseca da podnese torturu. Da, rekao je i da se oseca da ga tretiram kao rasplodnog bika
Mene je takvo ludilo drzalo jedno godinicu dana . Malo sam se ja korigovala (postala opustenija), a i njemu je trebalo vreme da shvati da se za bebu moramo oboje potruditi.... da nismo od onih parova kojima se beba jednostavno "zalomi".

Hmm, i dan danas sam najnormalnija kad bebu pravimo na "moderan" nacin...tad sam sigurna da ovulaciju necemo promasiti jer doca drzi sve pod kontrolom. Ove "staromodne metode" jos uvek ponekad znaju da me ubace u trip "satnice" ....Ali trudim se...

Beba jeste prioritet, ali ne silom. Bas tad nece i bas tad se sve rusi...

mislim da je meni druzenje s ovim kokama ovde pomoglo da se opustim

I ja potpisujem... Prva godina pokusavanja je bila najteza. Skriveni prekori, durenje, namerno odbijanje kad se on ne seti da sam "u onim danima".

Srecom, mm je prilicno intuitivan, ali nikom nije lako da funkcionise kao "rasplodni bik" sto kaze Nablonja. A mi smo imali i dodatni problem s obzirom da je mm religiozniji od mene, posti sve postove, i ako se moja ovulacija potrefi sa danima pred njegovo pricesce, ja sam luuuuudela, ali bukvalno... pokusavala sam da razumem i prihvatim njegove obicaje, i da ispostujem, ali moja zelja za bebom je bila jaca i od poverenja ili straha pred Bogom... I ako su Uskrs ili Bozic, a samim tim i prekid posta, padali bas oko sredine mog ciklusa, ja sam i tad namerno odbijala intimnosti jer sam bila ljuta sto on nije hteo ranije, i sto me time uslovljava...

Ma, svega je bilo... Onda u drugoj polovini ciklusa sam opet bila "uzdrzana" jer, kao, mozda se desilo pa sad treba da se ugnjezdi, i da ne ugrozavamo... Smesno mi sad... ali to se pretvori u jedan besmislen zacarani krug ako dopustis... Od simptoma trudnoce sam SVe imala, pa i dan danas imam... poslednje sto cujem, to imam tog meseca. Imala sam cak i "implantacijsko krvarenje" koje je mozda pre bilo deficit progesterona, mucnine koje su me i u sred noci budile, neke "posebne" osecaje dole, u predelu materice... Eh, samodestruktivnost... ili sta vec... ali u pravu si da ume da bude prilicnop destruktivna, i po nas i po druge...

Sto i nabla kaze, meni je druzenje na forumima pomoglo da rascivijam te stvari, bar 80%... Jer uvek je pricanje o problemima i prepoznavanje reakcija na problem blagotvorno za njihovo resavanje, a ove stvari ne mozes da podelis ni sa najboljom drugaricom, ako je ona svoje dvoje dece dobila kad je pozelela i pri tom uradila dva-tri abortusa, ili tako nesto... I stalno se zali kad je vidis kako ce joj deca doci glave, srecom pa ima bar toliko svesnosti da ne kaze: ma sta ce ti, srecna si sto ih nemas...

I to za stimulaciju je logicno... kad stavis odgovornost u tudje ruke, mnogo se lakse psihicki podnosi tortura plodnih dana, ovulacije, seksualne (ne)zelje i svega...
Zato, pokusaj da skines odgovornost sa sebe i sa tvog muza - deca se radjaju i iz jednog odnosa u vreme menstruacije kad hoce, i usmeri se na planiranje arteficijelnih metoda u medjuvremenu, jer svakako ne treba da se predas, ali prebaci loptu u tudje ruke - doktorima, akupunkturolozima, na kraju krajeva psiholozima, sto da ne, kad covek naidje na pravu osobu i to moze biti vrlo korisno...

Evo da se i ja pridruzim vasim diskusijama. Prvo moram da kazem da ja pored sebe imam najdivniju osobu na svetu i svu podrsku sa njegove strane.Ali mi zene smo malo drugacije po to pitanju. Valjda ja imam srecu da pored sebe imam pravog muskarca,viteza (nisam to bas od pocetka znala da postujem i cenim, ali je on i to razumeo).Nisam bas sigurna da sam bila u fazama „hormonskog ludila“ ali da sam bila opterecena svaki mesec pravljenjem bebe to jesam i to prilicno dugo.Pretvorila sam se bila u „digitron i toplomer“ i to je bilo strasno.Posto mm jako puno putuje (takav posao) kako stigne ja odmah na kalendar i njegov plan putovanja i ako se poklopi ovulacija i njegov put ja sam bila najnesrecnija zena na svetu. Kad se vrati mi na za svaki slucaj mozda se desi...(blesava), a kad dodje ja opet najnesrecnija zena na svetu. Ta agonija je trajala sa prekidima,nateram sebe da se opustim par meseci,sigurno tri godine.Ali sam polako uz beskrajnu ljubav i neznost mm,ovaj i sl. forume, razna druzenja i iskustav drugih dosla u ravnotezu (to potpuno i sigurno tvrdim).Vise ne cekam kad dodje kazem ah,ima nade ovaj mesec. Bez velike nade i filosofiranja.Primim to kao od Boga dano i idem dalje.Verujte od kad sam to postigla ja sam druga osoba cak je i beta jednom bila pozitivna, ali...

Nabla slazem se da beba jeste prioritet ali ne silom.Ta osoba koja sam ja bila pre nijedna dusa ne bi odabrala da joj bude mama.Stalno u grcu, pod stresom i opterecenjem,brigom za druge ljude.Mene nije bilo nigde, sklonila sam pijavice i negativce sa svog vrata i zivota. Postavila sebe kao stub svetlosti koja sija iz unutrasnjosti, postala nezna prema sebi (a ne dezurni krivac za sve).Sto se tice stimulacija bila sam ja i tu ludak,kako se priblizavalo vreme za stopericu ja sam pocinjala paniciti sta ako ovo,sta ako...Hvala Bogu to je sve iza mene.To su valjda faze koje prolazimo svi mi na ovom teskom putovanju zvanom sterilitet.Sad uzivam u klincima svoje sestre,svojih kumova,svojih prijateljica jer su napokon moje srce i dusa cisti i otvoreni,bez gorcine i stalnog pitanja zasto mi? Verujte nije bilo lako,ogroman je to rad na sebi ali kad sam jednom donela odluku da cu da se promenim niko mi nije stao na put.A kad covek ima cilj, kao svi mi ovde, a to je BEBA niko nam nije ravan.
Budite mi pozitivne i vesele i neke duse ce nas odabrati da im budemo mame, SIGURNO

Hvala vam puno na odgovorima. Puno mi je lakse kad vidim da nisam jedina i da druge zene prolaze kroz isto. Ponekad se stvarno osecam kao freak i mm-u stvarno nije uvek lako sa mnom.

Pratim ove nase forume intenzivno vec par meseci, mada sam tek sada polako pocela i da se ukljucujem. Cak sam jedno vreme bila toliko opsesivna da cim dodjem s posla prvo sadam za komp da slucajno nesto ne propustim. Nocima sam znala da sanjam jajasca...Nablu...donore...Mini...Anusku...stimulacije...

Mi smo vec 7 godina u braku. Prvih par godina se uopste nisam uzbudjivala sto nisam ostajala trudna, mada sam negde u dubini svog srca i te kako bila svesna cinjenice da nesto nije u redu...Nisam bila opsesivna, nisam brojala plodne dane, merila temperature...imali smo odnos kada smo mi to hteli iz cistog zadovoljstva...pa kad se desi desi...takodje smo zeleli da prvo resimo egzistencijalno pitanje...moju specilizaciju...ma uvek je nesto drugo bilo bitnije. Ja sam mislila kako sam mlada i kako imam sve vreme ovog sveta ispred sebe. Nije mi padalo na pamet da radjam u kasnim dvadesetima...trebalo je videti svet. Onda smo uradili neke preliminarne testove ukljucujuci i hormone i sve je bilo ok, proglasili su nas problem kao "unexplained infertility" i stavili nas na listu cekanja za prvi IVF. Pocela sam vec da gubim strpljenje i nisam mogla da cekam 14 meseci koliko se u proseku ceka i odlucila da idem privatno...krenuli so da radimo pripreme, uradili analize hormona...kad ono sok...ja tad 32 godine i FSH 17.4. Nakon par meseci 19.9
Klinika naravno sa tako visokim FSH-om nije htela da rade IVF nego me stave par meseci na DHEA. Sad u maju smo konacno radili nas prvi...dugo cekani kratki protokol koji se zavrsio katastrofalno...tri velikule folikule i samo jedno jajasce koje se nije fertilisalo jer nije bilo dovoljno zrelo...bila sam ocajna...osecala sam se kao totalni promasaj i kao da me sopstveno telo izdaje...sta god sam pokusala nije urodilo plodom i dalo nikakve rezultate...a pokusavala sam svasta...od acupunkture i acupressure masaze...preko DHEA, multivitamina...kelpa...proplisa...i kineskih trava...pitam se sta bi tek bilo da nista od ovog nisam radila...sta da se radi...treba sakupiti snagu i krenuti dalje...

Zahvaljujuci forumima koje sam posecivala i Nablinoj preporuci da kontaktiram Mini to sam i ucinila. Mini je nesebicno podelila sa mnom informacije koje su mi pomogle da odlucim sta dalje...i odluka je doneta...idem u Brno u Reprofit kliniku na IVF sa blagom stimulaijom "blind protokol" samo Clomidima. Bila sam u kontaktu sa Stepanom i odusevljena sam njegovom profesionalnoscu i brzinom i spremnoscu da odgovara na sva postavljena pitanja. Pogotovo nakon sto sam dobila pismo sa moje klinike da dodjem na follow up appointment da popricamo gde su stvari otisle pogresno ...03 Septembra 2009...vise od tri meseca nakon stimulacije...oni su totalno ludi. Cekam sledeci ciklus da krenemo u akciju...Sta mislite jel napravljena dovoljna pauza s obzirom da sam prethodni IVF radila u maju i imala samo jedan period izmedju ova dva protokola?

Eto...evo i mene na ovom zajednickom putovanju...mesecima sam se smejala i plakala s vama i zelim da vam se zahvalim na snazi koju ste mi dali da prebrodim najveci neuspeh a da niste toga ni bile svesne.

Masha UK :: Nocima sam znala da sanjam jajasca...Nablu...donore...Mini...Anusku...stimulacije...

hahahahhaa, i ja sanjam forum i ove koke. Izmedju ostalog, kad je Mini cekala betu, sanjala sam da je trudna i da joj cestitamo na forumu (obistinilo se), identicno sam sanjala Lily i njenu temu gde joj cestitamo (obistinilo se)....

Sto se tice tvoje brige da li je prerano u novu stimulaciju, ako je dr Stepan tako odlucio znaci da je dovoljno vremena proteklo, pogotovo sto ides sa Clomidom.

A propos "ludila", jos jedna stvar je bitna. Koliko god sve zelele da TAJ konkretan postupak uspe, uvek moramo biti svesne da postoji i ona druga mogucnost i da taj postupak nije nasa poslednja sansa da zabebimo. Dok god sam se postavljala iskljucivo- "to je taj ciklus, sad mora da bude, to je poslednja sansa", bila sam luda...nepodnosljiva. I to je izazivalo suprotan efekat kod MM. Onog momenta kad sam spustila loptu i kad nisam plakala i dramila za svaku "sitnicu" i on se vidno zainteresovao za nas problem...onako kako on moze i zna.

Mozda si negde procitala da sam napisala da Nablonja nije bas najsrecniji partner kad je u pitanju davanje emotivne podrske i iskazivanje empatije...
Onog momenta kad sam prihvatila raspodelu uloga i kad sam presatala da trazim ono sto ne moze da mi da, nas odnos se poboljsao. Prihvatila sam cinjenicu da on ne ume da hendluje s emocijama, ali zato sad imam bezrezervnu "logisticku" podrsku.

Ima...Ta sam, trenutno. Poslednja dva ciklusa nakon Klomifena, u tim danima nista. Ili su mi opravdanje bili gosti ( namestala sam ih) ili sam podsvesno izazivala svadju, znajuci da se mi nakon takvih, ozbiljnih prepucavanja ne mirimo u krevetu .
Bilo je jos takvih epizoda, srecom nisu trajale dugo, pa se nadam da ce i ova brzo proci.

U jednom periodu, to se desilo njemu, tj MM-u. Priznao mi( ko i svaki jarac) nakon pola godine da je razlog osecaj da sve radimo dzaba, i moja opsednutost seksom samo u tim danima a u ostalim danima potpuna indiferentnot. Posle M da se ne "potrosimo", a posle O da ne povredimo "nesto tamo dole" . Strasno stanje. Circulus viciosus, iliti zacarani krug. Navodno sam ga pretvorila u inseminatora ( mada kako stoje stvari, to moze biti poziv buducnosti, ne vidim u tome nista lose, obzirom da nas je sve vise sa ovim problemom)

Mislim da je u tome kljuc, barem kod mene trenutno...Duboko negde u sebi osecam da to sto radimo tih dana prosto je uzaludno, dosad bi se vec pokazalo produktivno da je moglo...Ostalih dana, kad je samo zbog uzitka, OK. Ali za vreme ovulacije .

Svesna sam da je kontraproduktivno, i mislila sam da necu ponovo nikad doci u tu fazu...Da sam je prevazisla, ali eto...

O hvala Bogu još jedanput na ovome što ste napisale. Već sam mislila da sam jedina luda na svetu, i da sve koje se spremaju za postupak žive u bajci sa svojim muževima u savršenim brakovima. I da je tako bilo i pre odluke. Da su se stalno sexale, uživale u tome naravno, nisu se opterećivale za vreme ovulacije kad treba, koliko puta, plakale jer on naravno ne prati te dane i baš je tih dana strašno umoran od stresa na poslu, stalno spava, naravno samo za vreme ovulacije....Mislila sam da se to na celom svetu dešava samo meni.
Sex se (za mene) sveo samo na hajde da to odradimo i to jedino za vreme ovulacije, jer inače nije bilo potrebe (to ga je strašno pogađalo).
I nama je V V rekao da fizičkog razloga nema (vidnog), jeste oligospermija i slab spermiogram, ali.... eto kao zbog godina nam preporučio postupak , ako želimo.
To me je još više dotuklo i od letos razmišljam da je problem bio u meni jer nisam uspela da za 10 god.braka pogodim momenat.