Kako se nosite s problemom steriliteta

Mene nervira kad mm kaze da smo nas dvoje primer kako se ne treba boriti sa sterilitetom, to me bas onako iritira. Ja mu onda objasnjavam da vecina parova prolazi ono sto smo mi prolazili, a to su godine lutanja od dr do dr-a, pogresne dijagnoze, pogresno lecenje, a pre svega gubljenje vremena zbog nezainteresovanosti dr-a da se posvete tvom problemu... Jednostavno nismo imali srece, nazalost, ali daleko od toga da se nismo trudili da nadjemo problem, ali to da smo primer kako ne treba stvarno ne mogu da prihvatim i bas mi to tesko pada... Mozda je to njegov odbrambeni mehanizam, ne znam, ali kad to kaze stvarno poludim...

Okačice, a na šta tačno misli TM kad kaže to?
Moj je uglavnom meni prepuštao izbor klinike, dr, koje pretrage raditi, terapije koristiti...pa bi s vremena na vreme umeo da prigovori, pogotovo kad ne uspe....ja ga prostrelim pogledom...a bilo je i svađa, svega...teško je, teško...kao dve gladne zveri u kavezu...
Kad imate krize, a one su tako normalne u ovom procesu bolje i da se svađate nego da ćutite, udaljavate se...

Jocy ::Fightandfaith tako kako se ti osecas ovih dana tako se oseca mm. Ja pokusavam da mu objasnim da ce bebe biti kad tad jer ja ne nameravam da odustanem i da cu se boriti do kraja (ipak tu od njega ne zavisi bas puno osim podrske, jel da) ali on jednostavno ne zeli to da vidi. On samo vidi nas problem i kad god se vratimo odnekud gde ima dece tuzan je da ja ne mogu opisati. On radi posao koji mnogo voli, mi imamo lep brak, zdravi smo ali to definitivno nije dovoljno. Nije dovoljno ni meni ali mi se nekako cini da se on teze nosi sa time nego ja... ili ja ne mogu da dodjem na red od njega. Uvek pazim sta cu i kako da kazem u njegovom prisustvu i to je pocelo malo da me optercuje, da ne pricam o krivici koja je pocela da me muci jer je problem u mom zdravlju, mislim da nije sa mnom ne bi ni imao ove muke... eto ovih dana mi sve ovo jako tesko pada..

Eh, draga...ne daj se, ne dajte se...
potpuno razumem o čemu pričaš jer sam ja sve ove godine sebe toliko opteretila osećajem krivicem da mi je samopouzdanje bilo vrlo često na nuli. Isto je problem nemanje dece bio isključivo moj. Mislim ja sam ta sa dijagnozama, kod MM sve super. Posle neuspeha u MB imali smo jedan višesatni razgovor gde sam mu ja predlagala da se razvede od mene...Naravno on na to nije pristao, ali nam je taj do kraja otvoren razgovor pomogao za buduće dane borbe...

Hvala ti Struzzo, imali smo i mi identican razgovor sa istim predlogom sa moje strane ali on nece ni da cuje za to... Lepo si rekla ko dve gladne zveri u kavezu...

Da, Struzzo, kao dve gladne zveri... I ja sam mm-u predlagala razvod, mada mi oboje imamo po neki problemcic, ali rekoh da mozda sa nekom zdravom zenom ima vise sansi, ma sta sve nama padne na pamet, treba sa ovim ziveti...

A mm kad kaze da smo mi primer kako ne treba da se bori protiv steriliteta, misli na to da smo trebali da radimo pretrage cim smo vencali, a ne da cekamo... A nije tacno da nismo, nego jednostavno smo od svih lekara dobijali odgovo da je sve ok, i na kraju kad se nista nije dogadjalo onda smo jedva nasli sta nije ok, vreme je proslo, i sad on pametuje... Ja odbijam da budem "primer za kako ne treba", jer bas naprotiv, mislim da sam primer kako treba, a to je: ne odustajati! E, kad bi covek znao gde ce da padne on bi cucnuo...

e mm nikad mi nije nista pregovorio u vezi dece, cak mislim da bi se on lakse pomirio da ih nemamo nego ja, ali opet me ponekad kopka da je to mozda samo odbrambeni mehanizam da ipak u dubini duse pati

Jocy, nema sta da osecas krivicu. Mene neko i kad pita (inace jedno od mojih 'omiljenih' pitanja) u kome je problem, ja kazem da je u oboje. Msm, za dete je potrebno dvoje. Nit bi ga ja sama napravila niti mm,a ja zivot sa nekim drugim ni ne zelim da zamisljam. I nikad nisam dozvolila mm da razmislja u pravcu da je problem u njemu. I ja zaista cvrsto verujem da je problem u oboma. To je nas problem i mi ne mozemo bas tako lako da dobijemo dete. I trudimo se da ne gledamo na ovo kao na problem nego kao na izazov, eventualno prepreku. Ja sam zaista osetila kako nas ovo jos vise spaja i povezuje. Ja biram kliniku, ja biram doktora, ali ga uvek za sve pitam i pricam mu o svemu pa makar mi nekad kaze i da ga sve to smara, ja i dalje pricam, kazem: "Slusaj, drugi ce mozda da me i saslusaju, ali ovo je nesto sto ti i ja moramo da resimo i niko drugi. To je nas zadatak, zajednicki." I na kraju mi on daje injekcije kada sam u stimulaciji, kaze tako se oseca kao da ucestvuje u svemu

Okacice, pa kako bi vi znali tada da treba da radite pretrage. Niko ne polazi od losih scenarija, nego od onih lepih i najlepsih. Vencas se, onda pozelis decu i kad ne ide onda se hvatas za problem, a ne obrnuto. Lekari nekad zavlace zato sto i ne znaju odgovore na nasa pitanja, nekad su nezainterosovani, a nekad i neuki. Sve i svemu, vazno je da ste uzeli stvar u svoje ruke i da polako koracate ka onome sto toliko dugo izcekujete. Ja sam odlucila da se svakoj obradujem ko rodu rodjenom, jedna manje do onoga sto toliko prizeljkujemo

Hany, ja isto ko Stu, verujem da morate da pricate o tome sta vam se desava. Kod ovakvih stvari ponekad je tesko pokrenuti razgovor, ali ako vec vidis da on to ne moze pokusaj ti da ga pokrenes. Ljudi na razlicite nacine dozivaljavaju i prezivljavaju svoje probleme, mozda se i iznedis kada ti otvori dusu i prikaze svoje vidjenja svega ovoga.

Sve ovo je samo igra zivaca koju moramo da isteramo do kraja. Eto tako ja to vidim.

lilya ::

Okacice, pa kako bi vi znali tada da treba da radite pretrage. Niko ne polazi od losih scenarija, nego od onih lepih i najlepsih. Vencas se, onda pozelis decu i kad ne ide onda se hvatas za problem, a ne obrnuto. Lekari nekad zavlace zato sto i ne znaju odgovore na nasa pitanja, nekad su nezainterosovani, a nekad i neuki. Sve i svemu, vazno je da ste uzeli stvar u svoje ruke i da polako koracate ka onome sto toliko dugo izcekujete. Ja sam odlucila da se svakoj obradujem ko rodu rodjenom, jedna manje do onoga sto toliko prizeljkujemo

Sve ovo je samo igra zivaca koju moramo da isteramo do kraja. Eto tako ja to vidim.

Tako i ja mislim, svi krenu od, kako bi ti rekla - lepih scenarija... A sve sto si rekla za doktore je tacno, ja nekako bas nisam imala srece, ali sad je to iza mene. Sad se borimo svim rasplozivim sredstvima i nadamo se da cemo doci donekle .

Lilyyy tako je, ista situacija je i kod nas ''pricam mu o svemu pa makar mi nekad kaze i da ga sve to smara" ja pricam pricam a isto tako mi kaze da ga smara ponekad , ne moze stalno da slusa o vto, slazem se ali jednostavno sam u tome i to je ono sto mi je sad u glaviiii i mislima, sve je to stvarno velika igra zivaca ali valjda ce zavrsiti

lilya ::Mene neko i kad pita (inace jedno od mojih 'omiljenih' pitanja) u kome je problem, ja kazem da je u oboje. Msm, za dete je potrebno dvoje.

.......

Sve ovo je samo igra zivaca koju moramo da isteramo do kraja. Eto tako ja to vidim.

Ja ne verujem u tu idiopatsku priču- eto tako neće, nema razlga, ali neće. Ma nemoj.

Kod nas se i ne zna precizno u kome je problem, kao smo idiopate, ustvari za doktore u ovoj zemlji mi 40-godišnjaci smo matori da bi se oni cimali da vide šta nam je zaista! Ipak, moja poenta ovog citata je da nama i nije važno KO je slabija karika, zaista nikad nije bilo priče na tu temu.

Prvo- mi smo se pronašli i zaključili da ne možemo da živimo jedno bez drugog.
Drugo- želimo dete, a neće nas, pa preskačemo prepreke...
Treće- ako baš neće, u Savu nećemo da skočimo. Realnost je takva kakva je, mora da se prihvati. Ono što moramo je da se borimo, i učinimo sve što možemo. Na kraju, postoje još neke opcije.
Mada se nadam da je ova rečenica o igri živaca tačna.

missile, bas je lepo sve sto si navela i prvo i drugo i trece...mnogo!

jedino sto ja nisam toliko stabilna, i svaki put kad mislim da sam prebrodila krizu naidje neki dogadjaj da me lupi o celo i demantuje...i tako mi se sve opet sruci pa se opet uspostavim do naredne prilike... a zivci sve tanji...

[quote="Struzzo"]

Jocy ::

Eh, draga...ne daj se, ne dajte se...
potpuno razumem o čemu pričaš jer sam ja sve ove godine sebe toliko opteretila osećajem krivicem da mi je samopouzdanje bilo vrlo često na nuli. Isto je problem nemanje dece bio isključivo moj. Mislim ja sam ta sa dijagnozama, kod MM sve super. Posle neuspeha u MB imali smo jedan višesatni razgovor gde sam mu ja predlagala da se razvede od mene...Naravno on na to nije pristao, ali nam je taj do kraja otvoren razgovor pomogao za buduće dane borbe...

Samo da vam kazem da nam je svima tesko na ovaj ili na onaj nacin.Slazem se skroz sa Struzo!!!!Ja sam xxxxxx puta nagovarala muza da se razvedemo jer je u meni problem.On moze da ima decu bez problema.I svaki put on nece ni da cuje.Toliko ga volim da prosto smatram da treba da ga pustim da bude srecan.A srecni smo inace zajedno.Sve ovo nas je jos ojacalo.Placemo zajedno.Doduse vise ja nego on.Da je tesko tesko je..... Nismo od juce zajedno sad ce nam 11godina!Sa sterilitetom se borimo vise od 6godina.Doziveli smo svasta.......I opet se dizemo i borimo.Hocu da kazem da je na neki nacin"normalno"i da imas lose misli i da mislis ponekad joj kako mi je tesko.....Da ti nekad bude svega dosta ali da opet ustajes.Ja kazem svom muzu ja znam sebe i znam koliko sam luda sutra i da se razvedemo ja bi se opet udala i opet bi se borila.....Jednostavno nema odustajanja.Svima nam je tesko,nema teze od onog kad je upitanju zdravlje.Ali moramo se boriti.Isplacite se,olaksajte sebi o opet ispocetka.Ovo sam vam napisala da vidite da nam je manje-vise svima isto i da vas skroz razumem....sve vas puno samo napred

mi smo u braku 5 godina, živimo zajedno 6. svako malo 'prijetimo' razvodom, ali nikad zbog toga što još nemamo djece. kažem još, jer sam sigurna da ćemo, na ovaj ili onaj način, biti roditelji.
mi oboje imamo za sad otkriven suptilni problemčić, za koje većina ljekara kažu da nisu apsolutna prepreka ostvarivanju roditeljstva. ali nama za sad ne ide. nema osjećaja krivnje ni na jednoj strani, ali bih voljela da je i on malo posvećeniji - ako smo u postupku, da ne moram opominjati da popije svoj lijek ili vitamine, da zna sam da je treća čaša vina previše, da ja ne brojim dane da bi imali idealnu dužinu apstinencije...
na početku, kad smo postali svjesni da ovo neće tako lako ići, prije nego što smo krenuli u ispitivanja, razgovarali smo o svim mogućim problemima i uzrocima steriliteta, i mogućim opcijama, i krajnjim rješenjima u vidu donacije jć/sperme i usvajanja. zajednički zaključak je da prihvatamo sva rješenja i da imamo samo jedan cilj - da budemo roditelji! i to nas drži. uz takvu otvorenost, svaki korak je mnogo lakše napravljen i svaka prepreka lakše preskočena. radujemo se svakoj novoj trudnoći u našem okruženju, rođenju djeteta, idemo na dječije rođendane, družimo se sa ljudima koji imaju djecu..... uživamo u njihovoj djeci dok ne dobijemo svoju!

zaboravih da dodam ovo (zato editujem) - baš kao i lilya, mi na sterilitet gledamo kao zajednički problem i borbu. neko od nas dvoje možda ima neki zdravstveni problem, ali je za bebu potrebno dvoje.

citam sve postove redom i jedini osecaj koji imam je osecej divljenja hrabrim zenama

Ja ne citam, nego bukvalno gutam sve sto ste napisale, i divim vam se...razmisljam o ome kako se svi na slican nacin borimo i razmisljamo...Mi smo 5 godina u braku, prosli doktora i doktora, na zalost, onih neozbiljnih, neukih...sad smo na pocetku ponovo, problem je kod mene, kod mog muza Hvala Bogu sve ok...Vise od icega na svijetu mi je bitna njegova podrska i njegovi postupci...borimo se, oboje, vise ja, nego on, ali me prati i uvijek kaze...volim te, ako nam Bog da djece, bicu presretan, a ako ne, opet sam presretan, imamo jedno drugo...i ja sam pokusala da mu objasnim da bih mu rado ostavila otvoren put da pronadje nekoga s kim ce moci da ima djecu, ali sam docekala veliki bijes i ljutnju..kaze on " zajedno smo, u dobru i zlu, nas dvoje zajedno, pa sta Bog da" Zahvaljujem mu se svaki dan i kroz postupke pokazujem svoju zahvalnost, i borimo se, pa sta Bog da, vidjecemo...Najbitnije je ne odustati, jer ja sma odustala od svega na jedan veci period i tada sam osjecala vecu tugu i pritisak nego sada...na kraju sam shvatila da ne smijemo odustati, pa sad, nekad vuce on, nekada ja, ali guramo...pa sad, negdje moramo stici:))) Puno vas sve pozdravljam i skidam kapu zbog hrabrosti i snage. Sad znam odakle cu jos snage da crpim:)

pozdrav suza77,
nema sumnje da se kad naidju problemi ljudi zblize, drze zajedno...i to je dragoceno...kakav god ishod da bude, preduslov za sve je iskren odnos i ljubav partnera...
a hoce od borbe covek i da se odmori i da odustane, cisto da malo nakupi snagu...mene umorila i borba i ljudi tj okruzenje...da nije ovog foruma i osecaja da nisam sama ne znam sta bih sa sobom...

Iskreno se slazem s tobom, melany, nije ovo uopste laka borba, pogotovo kad shvatimo da neke stvari uopste ne zavise od nas...tu nastaje problem...a gdje su oni sitni problemi, kao npr. ljudi oko nas...ne mozes im objasniti, jer to moze da shvati samo neko ko prolazi kroz isto...ja sam prestala da objasnjavam, da se pravdam, jer sta odgovoriti na pitanje " boga ti, do koga je, ko ima problem, ti ili muz"? Kao da je to bitno? Ja sam nekako poslije shvatila da upravo odatle treba da crpim snagu, mozda grijesim, ne znam, ali svati put kad osjetim radoznalost ili sazaljenje ljudi oko sebe, ja se borim jos jace, jer i jesam jaca...ne znaju oni...hvala Bogu pa ne znaju koliko snage ti treba...nekada i uz svu ljubav i podrsku partnera, ti moras da se izboris u svojoj dusi za tu snagu...i ne daj se, bori se, bice sta ce biti, ali nase je da se borimo, koliko god mozemo...nismo sami...Zelim ti puno srece u daljnjoj borbi, jer zaista nisi sama...puno, puno te pozdravljam:)))

ma nikom nista i ne treba objasnjavavati

tako je!

ljudi pitaju samo da bi pitali, a pravi prijatelj te nikad nece pitati jer ces ti uvek s pravim prijateljem porazgovarati

ma da apslutno se slazem, niko me od bliskih prijatelja nista nije pitao dok sama nisam rekla problem...vise "ubadaju" usputni likovi sa pitanjima ili jos gore dobronamernim savetima....mnogo je vazno da covek ume emotivno da se distancira od zluradih

a te sa dobronamernim savetima bas volim

Dok je jedini zvanični razlog za izostanak trudnoće bio samo loš nalaz mog supruga (koji se u međuvremenu drastično popravio) on je znao da kaže "sterilan pa šta", aludirajući na ono "drugačiji pa šta". Pri tome se svaki put neverovatno smejao ... a ja sam ludela

Fightandfaith,
tvoj muž je imao sjajan stav

Ja baš često kad čitam komentare na ovoj i nekim drugim temama pomislim da nisam nikad tako doživljavala stvari i zaključim - sve je to u glavi. Odnosno od našeg stava zavisi da li problem steriliteta i nemanja dece shvatamo na taj način - drugačiji pa šta ili kao tragediju ili negde izmedju toga... A onda opet od toga kako se mi postavljamo najviše zavisi i kakve ljude srećemo, šta govore ili šta mi od toga čujemo...

hany ::ma nikom nista i ne treba objasnjavavati

POTPISUJEM!!!!!!