Zlatna pravila porodičnog života

Dve navike zdrave porodice



Deca uče gledajući roditelje i sve porodične navike im ostaju duboko usađene. Naravno, kako odrastaju, na njih utiču i drugi faktori, pa se ne može reći da će deca u svemu postupiti kao i njihovi roditelji. Bez obzira na druge uticaje, roditelji ipak mogu da pomognu deci da od ranog uzrasta usvoje zdrave prehrambene navike, da nauče da se bore protiv stresa, da steknu radne navike i sl.
Izabrali smo dve navike koje mogu mnogo toga da učine za psihičko i fizičko zdravlje deteta, a koje sve više nestaju iz svakodnevnog ponašanja u današnjem, stresom, žurbom i perfekcionizmom opterećenom društvu:

1. Nemojte uvek biti u žurbi – prihvatite ležerniji pristup

Na ovakvu konstataciju mnogi će reći kako je to mnogo lakše reći nego učiniti, jer je stvarnih obaveza mnogo više nego vremena. To je samo delimično tačno, jer ako malo pažljivije pogledate oko sebe, videćete da neki ljudi gotovo uvek sve stižu, a neki uvek žure, kasne i na kraju učine manje od onih koji se drže stare poslovice – „požuri polako”. Da biste usvojili ovu naviku, moraćete nešto da promenite, pre svega da sastavite listu prioriteta, tj. da preispitate šta je vama i vašoj porodici zaista važno, šta bi svakako trebalo učiniti, a šta može dasačeka. Takođe bi trebalo da poradite na boljoj organizaciji vremena.

2. Umesto potrage za savršenstvom, usvojite realne i zdrave navike

Roditelji novog doba često previše traže od dece na brojnim poljima, od izgleda do uspeha. Naravno, najčešće zato jer im žele dobar život, pa često i u nameri da ih zaštite. Međutim, realnost je da nisu sva deca najbolja, niti mogu takva da budu. Detetu su potrebni izazovi kako bi ostvarilo svoje potencijale, ali mudri roditelji pred dete postavljaju izazove koji su u skladu s njegovim mogućnostima. Želja roditelja da
dete postigne „više nego oni jer će im tako u životu biti lakše i lepše”, rečenice poput onih da se „roditelj muči i odriče ne bi li detetu omogućio školovanje pa je u redu da dete vrati dug dobrim uspehom” mogu da budu strašno opterećenje za dete koje se trudi, ali ne uspeva da ispuni roditeljska očekivanja. Važno je da se roditelj na isti način ponaša i prema sebi, jer je decu teško prevariti: vidi li dete da roditelj govori jedno, a radi drugo, tj. da nikad nije zadovoljan svojim uspesima i stalno „juri za nedostižnim”, roditelj postaje neuverljiv, a dete nesigurno.