USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Imam neki osecaj da deca koja su najzdravija i najmladja idu kod usvojitelja preko veze. Ubedjena sam u to. Kao i sve drugo u ovoj zemlji.

Na zalost i usvajanje je jednim delom zahvaceno mitom i korupcijom. Kao i sve ostale sfere ovog drustva. Ipak i ko ne zeli da ima nista sa tim dodje na red i usvoji dete. K'o sa lekarima... imas poznanstvo ides preko reda - nemas poznanstvo, cekas pa kad stignes. Dzaba i razmisljati o tome. A pravo da ti kazem, boli me uvo ko je usvojio preko veze a ko ne. Svi kasnije imamo istu pricu i treba da se nosimo s tim. Veza nikome nece pomoci da bude bolji roditelj.

Usput jednu stvar moras da znas... ja imam 43 godine, tesko da ce centar da mi ponudi bebu od godinu dana. Mladja deca se daju mladjim parovima, smatra se da je to bolje za dete. Dakle, ako sam ja stavila granicu od 4 godine za dete, nudice mi se uglavnom deca bliza toj gornjoj granici. I to je ok, meni odgovara. Ti si razmisljala o detetu do 6 godina. Tvoje sanse su bar za 50% vece od mojih, vecina parova ne ide do tih godina zato sto su to deca sa kojima usvajanje ide teze, velika su. Kada sam pitala psihologa u centru sa koliko godina deca pocinju da imaju secanja, rekli su mi od trece-cetvrte godine (uglavnom cetvrte) i to je neka gornja granica da usvajanje ide lakse. E sad zamisli sestogodisnjaka koji je bio kod hranitelja, isao u obdaniste, imao drugare, krece u predskolsko....i ti ga dislociras iz recimo Kikinde za Beograd. To je ogromna promena. Zato usvojitelji traze mladju decu. Lakse je. S' druge strane ima i divnih usvajanja starije dece. Zavisi od mnogo faktora.
Ne opterecuj se tudjim pricama, iskustvima, ruznim ili lepim zavrsecima... citaj, informisi se ali se ne poistovecuj sa tim pricama. Tvoja ce biti drugacija od svih. :)

Meni je psiholog u školi roditeljstva kad sam rekla da sam čitala na netu da mladji parovi dobijaju manju decu rekao da to nije tako, da ne postoji nijedan član zakona ni razlog da bude tako... Ali i vi kad ste u školama roditeljstva možete da pitate oko toga, mi smo imali posebnu radionicu ili je bio jedan deo radionice o tome šta smo čitali na netu gde smo mogli da propitujemo sve što smo pročitali. Što se sećanja tiče to je uobičajeno da se pre treće godine ne sećamo baš. Ja se ničeg ne sećam pre toga. Medjutim ako su te prve godine bile ispunjene nekim jako intenzivnim dogadjajima može se javiti sećanje da li je ono pravo ili lažno ne bih znala da kažem. Ali mojoj majci je otac umro kada je imala devet meseci i ona tvrdi da ga se seća i još nekih dogadjaja kad je bila beba. Ako bih ja govorila da je to možda što ona želi da se seća i da je to od priča koje je slušala znala je da se naljuti i da tvrdi da se jasno seća,pa sam prestala to da govorim. Tako da pošto nju slušam celog života nije mi neobično da se i Viktor seća nekih dogadjaja iz bebećeg perioda. Ustvari kako sam ja čitala do toga da se ne sećamo dolazi zbog toga što se valjda nervne ćelije, uglavnom nešto vezano za nervni sistem, proizvode mnogo više u tom ranom dobu nego kasnije i onda dolazi do zaboravljanja. Medjutim tu je nesvesno, traumatični dogadjaji su svejedno zapisani u njemu te je to još teže nego kad je sećanje svesno.

Meni je najbolji savet bio jedan koji sam pročitala na jednom drugom forumu, verovatno sam ga već navodila ali meni je bio jako koristan pa ko nije pročitao da navedem opet. Naime najbolje je što više eliminisati bilo kakvu sliku deteta iz naše glave... Znam da je to teško ali koliko god možete da ne zamišljate da li je buduće dete devojčica, dečak, da li ima plavu ili crnu kosu, kovrdže ili ravnu, da li ima 2-3-5 godina. Prosto otvorite srce za vaše dete koje će doći ali što više bez slike. Možda razmišljajte o toj ljubavi koja će doći i tome slično. Ja sam nakon tog pročitanog stalno terala sliku deteta iz glave kad bi dolazila. I kad su mi dali Viktorovu sliku u czsr onda je to odmah bio moj sin, trebalo je baš da izgleda tako, u tom uzrastu, sa tim osobinama i tako...

Razliciti centri u Beogradu pricaju razlicite price. Ocito nisu sinhronizovani. Nemam drugi komentar.

Nina,

Nije mi ni palo na pamet da ce moj komentar o korupciji nekoga da uvredi. To je prosto komentar o stanju u drzavi koje neminovno utice na sve pa i na usvajanje. Zna se da u jednom velikom neuredjenom sistemu ne moze postojati mali uredjen sistem-to je drugi zakon termodinamike, a vazi za sve pojave u prirodi i drustvu. Dakle, smatram da korupcija koja postoji na svakom koraku ne moze da zaobidje ni ovu sferu i da moramto imati na umu kako se ne bih previse razocarala. Ja verujem da ste vi i jos neki ljudi prosli srecno, verovatno je i to moguce i taj vas slucaj mi uliva neki optimizam.

Simona,

Pomenula sam rec "kriminalci" u jednom kontekstu kad sam govorila o Sandri Bulok i Andjelini Dzoli, ali ne uopsteno za svu decu. Na primer, prvo dete koje je usvojila Sandra Bulok tako mi je delovalo kad sam ga ugledala na slici, a vec posle par meseci mi je delovalo nekako cak produhovljeno i komentarilsala sam koliko moze da utice sredina i vaspitanje. Normalno, mozda je moj utisak u konkretnom slucaju bio sasvim pogresan.

Ambra,

Ja sam postavila granicu od 6 godina, a inace ta granica je ranije bila veca. Nikada nisam razmisljala da je to bitno. Mislila sam da je vazno da mi se dete dopadne. Kasnije sam citala mnogo clanaka i komentara o usvajanju starije dece, koji su svi na engleskom i velika vecina tih tekstova deluje obeshrabrujuce i destimulisuce cak i zastrasujuce. Ovde su svi usvojili malu decu. Nisam naisla na iskustva sa starijom decom. Tacno je da je svaki slucaj razlicit, ali nekako preovladavaju lose price.

I pitam se jos nesto. Dakle,posto su sva deca kod hranitelja, da li ima slucajeva da hranitelji ne mogu da se izbore s nekim detetom i vrate ga centru? Kako to da su ta deca nepodobna za usvojitelje, ali za hranitelje nema problema? Ili se varam? Ali ako se varam, gde su onda ta problematicna deca ako nisu kod hranitelja ako se sada skoro ceo sistem starateljstva svodi na hranitelje.

Gabriela,
Po meni utisak je svakako pogrešan. Kriminalci nemaju neki poseban izgled koji ih izdvaja od ostalih, još manje postoje deca sa izgledom kriminalaca. Takodje usvojena deca nisu naša biološka deca. Ona uvek liče na svoje biološke roditelje fizički i po nekim psihičkim karakteristikama i to se ne menja. To ne znači da su manje naša deca. Npr kod nas u školi roditeljstva je psiholog objašnjavao uticaj genetike i vaspitanja tako što je poredio sa sastojcima i gotovim kolačima. Npr imamo višnje, jaja itd to je genetika a uticaj vaspitanja/sredine je kakav će ispasti kolač. Ali na kraju će to svakako biti kolač sa višnjama. Objašnjavala sam već i da ne mislim da su stvari tako crno/bele izmedju bioloških i usvojenih roditelja. I sama kažeš da živimo u korumpiranom društvu pa se može pretpostaviti da nisu uvek pozitivci oni koji u takvom društvu umeju da se snadju niti su uvek negativci oni koji ne mogu.

Takodje rekla bih da ne postoje problematična deca već deca sa problematičnim ponašanjem. To je jedna bitna razlika i u vaspitanju. Takodje ono što je za jednu osobu nerešiv problem za drugu ne bi bio. Deca mogu da promene više hraniteljskih porodica iz ovih ili onih razloga. Samo se o tome ne govori toliko jer hraniteljske porodice nisu njihove 'porodice zauvek' kako to Amerikanci govore a usvojene bi trebalo da jesu.

Gabriela nije sve do dece, ima nesto i do roditelja/usvojitelja. Deca su nas "proizvod".

U mojoj grupi u skolici roditeljstva bilo je ljudi kojima ja ni nacrtanu ovcu ne bi dala da cuvaju a kamo li da usvoje dete, ali mozda to oni misle i za mene. Kada sam u centru rekla da je meni svejedno da li cu da usvojim mladje ili starije dete, procenili su me kao nekog koga nocu mrzi da ustane za malu bebu pa mi je lakse da usvojim starije dete. Onda sam im svasta rekla pa smo u momentu rizikovali i da ne dobijemo podobnost. Moje licno misljenje je da centri ne favorizuju usvajanje starije dece jer nemaju uslove da parovima pruze psiholosku podrsku kada se pojave problemi. A oni se i te kako pojavljuju ali su isto tako resivi. Ti parovi su prepusteni sami sebi i naravno da ljudi ne umeju da se izbore uvek sa svakom situacijom. Ni ja ne znam sta me sutra ceka i sa cime cu morati da se borim ali pola sata koliko mogu da odvoje za mene u centru mi sigurno nece pomoci da resim problem. Moracu da platim psihologa da pomognem sebi i detetu ako budem imala problem. Podrska drzave izostaje.

Drugo, vec sam pisala o tome, roditelji zamisljaju decu. Idealizuju dete koje bi zeleli a to nikako ne izlazi na dobro. Ako je neko lekar i zamislja da mu dete bude isto to, a dete bi da bude vodoinstalater, ili dalje od srednje skole ne ide...to je problem. I to nije problem samo usvajanja. Ako se osvrnes oko sebe videces svega i svacega i u bioloskim porodicama, gde roditelji prave kretene od dece, sto onda ne bi pravili i od usvojene. Razlika je sto se na biolosku decu ne upire prst dok na usvojenu da.

Da li si recimo znala podatak da 70% romske dece koja su data na usvajanje u inostranstvu, zavrsava visoke skole i postize uspeh u zivotu? U Srbiji su ta deca bez perspektive i skoro da se ne usvajaju.

Nije sve crno ili belo, covek prvo treba da bude iskren sam sa sobom, da zna sta zeli, koliko daleko je spreman da ide, sta ocekuje i koliko moze da da. Mnogi parovi prvo to nemaju rascisceno a onda i mnoge druge stvari. Kasnije sve ode do djavola i eto gomila ruznih prica koje su mogle da budu lepe da su roditelji znali sta zele.

Ima divna prica ljudi sa Novog Beograda koji imaju 4 usvojene dece (ima da se nadje na netu njihova prica). Kako majku mu njihova ni jedna nije ruzna prica a nisu ih usvajali ko bebe i sve razliciti roditelji...

Ambra,
Za decu romskog porekla su nam slično govorili u centrima.

Ovde je usvajanje malo poznato i teško da možemo da dobijemo pravu pomoć i od centra i od psihologa. Možemo naravno da pokušavamo, pitamo, pa od nečeg što nam odgovore i da nešto primenimo. Ja najviše glasam za naša druženja jer niko bolje ne može znati naše situacije od nas samih. Meni je ponekad značio i stav neke usvojene majke, ne toliko šta priča. A nekad naravno da prolazimo kroz slične situacije. Niko naravno ne može ići stalno za nama, i da imamo psihologe mnogo upoznatije sa usvajanjem nego što imamo opet moramo mi da ostvarimo kontakt sa detetom. Na kraju je opet sve u ljubavi i posvećivanju.

I mi smo se susretali sa takvim stavom da je lako odgajati dete kad je već 'starije'. Kao ti koji imaju bebe su eto mučenici a mi dobili 'gotovo dete'. Svašta. Kakva površnost.

Što se ambicija tiče, danas su roditelji nikad gori. Ja sam kao mala išla na balet i na engleski, naravno to nije moja bila ambicija jer dete od pet godina nema želju ni za baletom ni engleskim, nego od mojih roditelja. Ostala sam željna detinjstva. I mislila sam ne može gore. A današnja deca su upisana na po četiri ili više aktivnosti, bukvalno nijedan dan nemaju slobodan, samo ih vodaju sa jezika na sport, sa sporta na ne znam šta sve ne... Ja kad pitam Viktora što ne pozove nekog druga iz škole kod nas, kaže da skoro svi svaki dan imaju neke aktivnosti. On ide na jedan sport i ja smatram da je to sasvim dovoljno. Dete treba da bude malo i kod kuće, da oseti kućnu atmosferu, da bude malo sa roditeljima a ne da juri iz ustanove u ustanovu. Naročito naša deca koja su duže čekala na roditelje i kuće.

Što se tiče toga kakvi ćemo biti roditelji to ne znamo pre nego što ne postanemo. Takodje možda smo nekom detetu dobri roditelji a nekom ne bismo bili. Usvajanje je tu u prednosti jer oni koji odabiraju roditelje za dete trebalo bi da uklapaju valjda i neke osobine. Ono što je isto prednost je što su oboje roditelja uključeni sve vreme u procesu usvajanja a nama su savetovali da tako ostane i kasnije što kod nas i jeste. Vrlo često kod nas očevi ostanu po strani. Nama to mnogo znači što sve delimo. Opet ono što je Gabriela pitala kad je jedan roditelj mislim da se i dete prilagodjava toj situaciji i drugačije se ponaša. Npr mi smo imali problem sa večernjom disciplinom, spremanjem za krevet a i danas nije Viktor oduševljen da ide u krevet mada je to senka nekadašnjih dogadjanja. Ali uvek kad muž ode u grad to je druga priča, drugo dete. Možda i što je dečačić pa voli da se takmiči i bori sa ocem a i za moju naklonost. Dakle kad muža nema i kad je Viktor bio manji a sad već da ne pričamo mi se sve lepo dogovorimo, sve sam obavlja, bez ikakvog otpora i odlaganja, idila... Ponekad smo i putovali sami nas dvoje - ista situacija. Tako da mislim da deca shvate takvu situaciju i pomažu roditelju ako je singl. Inače bar moje dete voli da pomaže, ali kad je nekom pomoć zaista potrebna. Kad vidi dva roditelja ne ličimo mu na nekog kome bi trebalo pomagati, više bi da nas malo angažuje

Ambra,

Upravo sam o tome htela da pisem, ali si me preduhitrila. Naime, procitala sam gomilu tekstova i raznih prica i komentara, od kojih su mnogi losi, a neki i pozitivni kad su u pitanju iskustva roditelja. Mnogi su napisali da su i sami naisli vise na negativne nego na pozitivne komentare. Ono sto ne znam je intelektualni nivo, obrazovanje, zivotni stil, moralna nacela i uverenja porodice koja je usvojila dete. Citala sam i o slucaju kad majka koja je usvojila cerku njoj govori kako ju je bioloska majka ostavila i to govori uz mnogo neumesnih reci i na jedan ruzan nacin, tako da opet, ne znamo nikad sta stoji iza nekog odnosa. Dalje, citajuci rusku literature, ali i ostalu, pronasla sam i zakljucila da kad dete zna kakvi su otprilike njegovi roditelji, to podsvesno deluje na psihu da pocinje da se ponasa kako se od njega ocekuje, odnosno da krade ili se prostituise. Tu odlucuju veoma tanke nijanse i mozda u nekim slucajevima presudjuje psihologija, a ne genetika. Jedan psiholog cak smatra da je najbolje za dete da nikada ne sazna da je usvojeno, cak i po cenu da se roditelji presele u drugu sredinu gde ih niko ne poznaje. I sam kaze da je sve to malo izvodljivo, ali sustina je u tome da ne treba sve pripisati iskljucivo genetici. Onda, ima roditelja koji tvrde da su podjednako vaspitavali dvoje dece, a eto jedno je otislo u kriminal, a drugo je primerno i uspesno. Opet, da li se treba prema svakom detetu ponasati jednako. Verovatno ne, vec treba imati prema svakome odgovarajuci pristup. Ja isto tako nemam podatak da li vise roditelji sa losim iskustvom pisu komentare od ovih drugih pa se cini da ih je vise. Ipak to nisu relevantni podaci kao naucna istrazivanja gde sam takodje nasla korisne stvari.

Nije dovoljna samo ljubav, vec znanje, ogroman rad i posvecenost da bi se dete vaspitalo pravilno.

Tacan podatak za romsku decu nisam znala, ali sam pretpostavljala da je to tako jer sam zivela na zapadu i znam kakve vrednosti oni cene. Sva deca imaju neke potencijale. Romska deca u drugoj sredini su sasvim drugacija, ali i sredina je drugacija prema njima. Bez obzira da li su Romi, Afrikanci ili Indusi na Zapadu imaju uslove da razviju svoje potencijale. Ovde je jako tesko usvojiti romsko dete jer ce ga svakako sredina odbacivati

Mnogi pisu i to da nema mnogo razlike izmedju dece koja su usvojena kao bebe i one koja su usvojena kasnije. Neki cak kazu da starija deca vise cene usvojiteljsku porodicu jer su zeleli da budu usvojeni.

Simona, slazem se da roditelji koji svojim ambicijama guse dete nisu retki i ja sam isto videla da su deca rastrzana izmedju raznih aktivnosti i cak vise sportova sto mi je bilo jako cudno jer nema fokusa. Zna se odavno da se uspeh moze postici ako je dete ili covek fokusiran na ono za sta je vise obdaren i ja bih tu postavila limit. Opet, mislim da je tu u velikoj meri prisutno neznanje roditelja.

Bas me cudi sto u CSR na takav nacin komentarisu opredeljenost za starije dete jer na sve strane se pise kako se dugo ceka na usvajanje jer roditelji hoce bebe. Zasto sad ne valja ako se opredele za starije dete? Mislila sam da ce reakcija biti obrnuta.

Sad vec zalazimo delimicno u roditeljstvo a ja nisam kompetentna da pricam o tome, nemam decu. Evo mogu da pricam kako vaspitati i gajiti psa, od rodjenja ih imam
Ja tolike grozne price kao ti nisam procitala a pravo da ti kazem nemam ni nameru. Mene to zamara i nicemu ne sluzi. To su one informacije koje mi u ovom momentu nista ne znace. Ja sam onaj tip koji se usvajanjem ne opterecuje. U biti je dete koje, i da sam ga rodila, treba da izvedem na put i tome sl...

"pronasla sam i zakljucila da kad dete zna kakvi su otprilike njegovi roditelji, to podsvesno deluje na psihu da pocinje da se ponasa kako se od njega ocekuje, odnosno da krade ili se prostituise."

Gabriela,
nisam shvatila ovaj deo - ko to očekuje od deteta?

Ruske tekstove nisam čitala jer mi je jezik prepreka. Ja uglavnom čitam o usvajanju vezano za SAD, ponekad za Veliku Britaniju. Jedna moja prijateljica koja zna bugarski kaže da se kod njih piše slično kao što pišu Amerikanci ili mi na blogu. Kakvo je usvajanje u Rusiji? Ne mislim na te lične priče već na to koje je usvajanje zastupljeno i kako se odvija, koje su razlike u odnosu na ovo kod nas. Recimo u SAD su otvorena usvajanja dominantna toliko da zatvorenog usvajanja skoro pa i da nema. Takodje velike su kritike prvenstveno od strane odraslih usvojenih na usvajanje koje se plaća i dolazi iz siromašnih zemalja, pa čak i na ono kad dete prelazi odmah nakon rodjenja iz biološke u usvojenu porodicu. Ono što se podržava (sem onih usvojenih koji su protiv bilo kakvog usvajanja) je usvajanje dece sa hraniteljstva. To se i ne plaća. Ali recimo kod njih nema toga da kada se usvaja sa hraniteljstva dete predje kod usvojenih roditelja posle sedam dana. Prvo hranitelji imaju prednost pri usvajanju a ako oni neće da usvoje onda dete mesecima prelazi od njih do roditelja bez obzira što su u pitanju ogromne daljine za naše prilike (kako bi se izbegla nova trauma kod deteta).

Što se tiče tog psihologa koji predlaže krijenje usvajanja duboko sam protiv. Ne znam prosto kako da skratim koliko je to pogrešno sa raznih aspekata. Ali pokušaću da izvučem samo osnovno. Bez obzira što nema svesnog sećanja na odvajanje od biološke majke postoji nešto što se zove 'primal wound' to je jedno traumatično iskustvo kad se dete odvaja od žene kod koje je bilo u stomaku, čiji miris, telo, pa i karakter ono poznaje... I kada kao u SAD predje odmah kod usvojene majke ono zna da to nije ta žena. Primal wound se izražava u dubokoj nesigurnosti koju imaju (skoro) svi usvojeni, pri promenama i u raznim nekim situacijama. Ako osoba svesno zna odakle to dolazi može i da radi na tome. Dalje tu su i dalji uslovi u kojima je dete živelo i kojih se možda svesno ne seća ali nesvesno pamti (nije valjda isto kad dete ima svu moguću pažnju u prvim mesecima života i kad živi u domu). Takodje da bi roditelj prećutao usvajanje mora da izgovori gomilu laži i da svoj odnos sa detetom zasniva na laži. Primeri odraslih usvojenih koji su tek kao odrasli saznali da su usvojeni govore prvo da su oni na nekom nivou to uvek znali a drugo da kad konačno saznaju obično dolazi do duboke krize i rušenja identiteta i svakakvih nekih teških posledica. Ne mora biti naravno, mi na blogu imamo priču Trepavice koja je tek skoro došla do dosijea iz Zvečanske a da joj usvojeni roditelji nisu nikad rekli da je usvojena. I ona je to znala svejedno a po meni jako dobro reaguje. No imala sam priliku da je upoznam i mislim da je reč o jako plemenitoj i širokoj duši, pa više tumačim da je to iz tog razloga.

Dete stvara odnos prema onom zbog čega je ostavljeno, recimo Daca je pisala da se uvek jako plašila rane trudnoće što je bila situacija njene biološke majke. Ali na nama roditeljima je da ne postane fiksirano na to. Vi povremeno pričate o detetovoj priči, ta priča se proširuje vremenom. Problem je što mi o biološkim roditeljima znamo malo ali onoliko koliko znamo trebalo bi da proširimo priču i da se ona ne zasniva samo na etiketiranju. Govoriti loše o biološkim roditeljima je ogromna a na žalost ne tako retka greška kod usvojenih roditelja. U svakom slučaju dete je jedinstvena osoba na koje utiče nasledje tj biološki roditelji i sredina tj mi ali ništa od toga nije njegova presuda. Kao i kod svih ostalih osoba usvojeno dete samo izgradjuje svoj put. Ja bar možda najviše svoju ulogu vidim ne u tome da mu bilo šta serviram ili sakrijem već da dopustim, usmerim Viktora koliko mogu da misli svojom glavom. Onda nema razloga za strah.

Kod nas u czsr su bili blagonakloni prema usvajanju starije dece, pričali smo u školi roditeljstva o prednostima i manama kad je dete manje i kad je starije. A oni su pokušavali da nas oslobode eventualnih strahova od 'starije' dece pričajući o nekim uspešnim usvajanjima koje su imali.

Simona,

Dakle radi se o tome da roditelji usvojene dece stalno strepe da se neke osobine bioloskih roditelja ne ispolje. Tu strepnju i strah oni nesvesno projektuju i na dete caki i da ne pricaju o tome, a kamoli ako o tome govore detetu. Kazu da dete oseca taj pritisak i te postupke roditelja da spreci neke oblike ponasanja koje imaju bioloski roditelji. Znaci da usvojitelji u stvri kao da ocekuju da se neke osobine pojave i deluju protiv toga. Zatim tu su rodjaci i okruzenje koji mozda misle da dete moze da pocne da se ponasa kao bioloski roditelji, znaci to ocekuju. Dete onda moze da sebe vidi kao nize od ostalih, da izgradi losu sliku o sebi i da pocne da ponavlja postupke roditelja, recimo da krade.

Na ruskim sajtovima sam procitala mnogo zanimljivih stvari. Imaju i emisije o usvajanju. Jednu voidi covek koji i sam za zenom usvaja decu. On dovodi u emisiju parove koji su usvojili decu, a posebno stariju. Govori o tome kako je usvajanje Bozje delo i kao te Bog spaja sa usvojenim detetom. Postoji jos jedna emisija u kojoj je govorip covek veoma kompetentan za usvajanje i govorili su izmedju ostalog o vracanju dece od strane roditelja. Uglavnom, on je preporucio da se pravi neki duzi period upoznvanja sa detetom i deteta sa roditeljima, a to znaci da je bolje prvo ici na starateljstvo pa onda preci na usvajanje. Nije mi samo jasno kako je moguce da kad stranci usvajaju decu, odmah uzimaju dete, oforme papire za dve-tri nedelje i idu kuci. Nema perioda adaptcije.

Citala sam i to da kod njih postoji jedna forma povezivanja dece iz domova sa porodicama. Naime, prijave se porodice koje hoce da prime ugoste dete iz doma i ono provede kod njih neko vreme kao gost.

Videla sam da ima raznih domova u Rusiji od kojih su neki u jako losem stanju, gotovo nehumani, a neki novi i udobno opremljeni.

Kod Rusa se deca razdvajaju po godistima tako da postoje tri kategorije domova u zavisnosti od uzrasta dece koja u njima borave.

Ima sajtova u kojima se govori o tome da ima mnogo dece HIV pozitivne, sa heptitisom B i C, sa sifilisom, tuberkulozom itd. Obzirom na broj inficiranih u Rusiji i Ukrajini nje cudo. Izgelda da ta deca borave sa drugom decom u domovima. Desavalo se i to da u kartonu pise HIV neg., a posle usvajanja se ustanovi da je pozitivno, zbog propusta prilikom pregleda.

Gabriela ::Simona,

Dakle radi se o tome da roditelji usvojene dece stalno strepe da se neke osobine bioloskih roditelja ne ispolje. Tu strepnju i strah oni nesvesno projektuju i na dete caki i da ne pricaju o tome, a kamoli ako o tome govore detetu. Kazu da dete oseca taj pritisak i te postupke roditelja da spreci neke oblike ponasanja koje imaju bioloski roditelji.  Znaci da usvojitelji u stvri kao da ocekuju da se neke osobine pojave i deluju protiv toga. Zatim tu su rodjaci i okruzenje koji mozda misle da dete moze da pocne da se ponasa kao bioloski roditelji, znaci to ocekuju. Dete onda moze da sebe vidi kao nize od ostalih, da izgradi losu sliku o sebi i da pocne da ponavlja postupke roditelja, recimo da krade.

Ti usvojitelji onda uopšte nisu bili za usvajanje. Biološki roditelji su deo usvajanja i mislim da nema potrebe za prenaglašavanjem njihove uloge, niti za potcenjivanjem. Naravno da se to ne može možda postići odmah i da usvojeni roditelj mora da radi na sebi i prihvatanju nešto drugačije porodice nego što je uobičajeno. Ali ako u startu oseća da je to neka priča prema kojoj on oseća jaku odbojnost i predrasude - bolje da odbije. Priču deteta znate samo vi i dete. Rodjaci i ljudi iz okruženja je ne znaju ukoliko je ne ispričate prema tome ni na koji način ne mogu prema njoj ni da se odnose. To nekad nije ni dobro. Ja kad čitam ove tvoje postove imam stalno utisak da su biološki roditelji neki vanzemaljci ili opasni kriminalci Mislim da kada biste znali naše priče ispostavilo bi se da su to mnogo češće sasvim ljudske priče, slične priče poznajete i iz sopstvenog života van usvajanja. S te strane nije dobro što su priče obavijene velom tajne. Ali to je detetova priča a ne naša i ne može da služi za objašnjenja drugim ljudima a opet bez obzira što mi nemamo predrasude prema toj priči možda bi ih neki drugi ljudi imali. No najvažnije je kako se mi sa tim nosimo jer mi smo oni koji odgajaju dete.

Hvala na ovom pojašnjenju oko usvajanja iz Rusije. Rekla bih da se meni i dalje najviše dopada usvajanje u SAD. Iako i tamo ima mnogo zamerki, ta otvorenost ljudi, priče odraslih usvojenih, mnogo dostupne literature deluju da se usvajanje bolje shvata i da se onda i poboljšava. Ali svakako je zanimljivo čuti i iskustva sa drugih delova planete.

Pozdrav svim damama na forumu. Supruga i ja smo poceli sa prikupljanjem papira neophodnih za usvajanje deteta. Kako ona ima problem sa jajovodima ne postoji mogucnost ni za VTO, jer ima 55 godina. Starija je od mene, ja imam 45 godina. Ono sto nas zabrinjava je ta famozna granica od 45 godina razlike izmedju deteta i usvojioca. Citao sam da ministar moze u posebnim okolnostima dopustiti da ta razlika bude i veca. Nama nije nikakav problem da dete bude i 6-7 godina starosti, jer smatramo da bismo uspeli da saniramo sve traume koje je steklo tokom odrastanja. Za starije dete od desetak i vise godina ne znam kako bi islo i koliko bi bilo uspesno? Kako citam svi zele decu do tri godine, sto mladju, vi imate vise iskustva od nas, pa vas molim da me posavetujete; kolika je verovatnoca i da li je uopste moguce da apliciramo za usvajanje? Razmisljali smo da ja to uradim kao pojedinac, imamo idealne uslove za dete u svakom pogledu, ali koliko znam pojedinac ima manje sanse da dobije dete, jer se traze parovi najvise. Ranije ta granica od 45 godina nije postojala, sad na zalost postoji, pa smo se malo razocarali. Razmisljali smo i o Hraniteljstvu, pa bi onda mozda imali vise sansi da to dete ostane kod nas kao usvojeno kad se steknu uslovi za usvajanje. Ne znam koja je opcija najbolja, inace smo iz Beograda i oboje smo oduvek voleli decu. Kako ja volim i zenu nikada mi nije palo na pamet da je ostavim zbog ovog problema, jer sam uvek razmisljao srcem, mislim da je tako najispravnije. Da Bog nije zeleo ne bi nas ni spojio.  Od papira sve imamo sem o njenom nekaznjavanju, dobicemo ga kroz par dana. Da li se moraju imati bas svi papiri da bi se poceo proces, ili kako to vec ide?

Dragane,
da krenem od kraja... Moraju se sakupiti svi papiri da bi krenuo proces. Mislim da se uglavnom isti papiri sakupljaju i za hraniteljstvo. Svakako je dobro da razmišljate o više opcija, razmatrajte ih a možete da porazgovarate i sa socijalnim radnicima. Po mom mišljenju, a ne znači da je ispravno, najnerealnije je prijaviti se kao singl osoba. Nisam još čula da se muškarac prijavio kao singl osoba i da je uspeo, na žalost. Mada možda je vreme da se i to menja. U svakom slučaju i da se tako prijavite czsr bi razmatrao da vi ipak živite u bračnoj zajednici. Kada biste uspeli supruga ne bi imala nikakvih zakonskih prava nad detetom a to nikako ne bi bilo dobro. Tako da ja mislim da su realnije opcije hraniteljstvo ili usvajanje vas kao para. Ne znam koliko je realno očekivati da ministar donosi neke odluke koje nisu u skladu sa zakonom. Pretpostavljam da to u nekim slučajevima može ali čini mi se da je to možda npr kad dete već uz biološkog roditelja živi sa konkretnom maćehom ili očuhom koji žele i da ga usvoje, svakako se u tom slučaju ne bi gledalo na tu razliku u godinama. Ono što ja mislim je da i dalje razmišljate srcima i to je najispravnije. Ako je dete starije od deset godina i ono se izjašnjava da želi da bude usvojeno a to je velika prednost. Opet ako mislite da je bolje da je mladje možda da se opredelite za hraniteljstvo, opet i tu ako ne dodje do konačnog usvajanja, možda ćete imati jedno divno iskustvo roditeljstva. Ionako je nešto što je u SAD i ostalim zapadnim zemljama prepoznato kao daleko bolje otvoreno usvajanje. Otvoreno usvajanje je ono u kome dete iako je zakonski usvojeno ima mogućnost da vidja i svoje biološke roditelje. Upravo zbog spomenutih trauma a ne samo zbog njih već i zbog toga što dete ima potrebu da liči na nekoga, ima pitanja oko svoje priče a u našim uslovima zatvorenog usvajanja može da dobije odgovore tek posle petnaeste i drugih razloga... Kod nas nema otvorenog usvajanja ali možda bi hraniteljstvo na koje biste se vi odlučili nalikovalo više njemu nego što naša zatvorena usvajanja nalikuju i samim tim bilo bolje za dete. A možda biste kroz hraniteljstvo uspeli i da usvojite, ko zna... U svakom slučaju, samo hrabro i svaku sreću vam želim :)

Pozdrav svim damama na forumu. Supruga i ja smo poceli sa prikupljanjem papira neophodnih za usvajanje deteta. Kako ona ima problem sa jajovodima ne postoji mogucnost ni za VTO, jer ima 55 godina. Starija je od mene, ja imam 45 godina. Ono sto nas zabrinjava je ta famozna granica od 45 godina razlike izmedju deteta i usvojioca. Citao sam da ministar moze u posebnim okolnostima dopustiti da ta razlika bude i veca. Nama nije nikakav problem da dete bude i 6-7 godina starosti, jer smatramo da bismo uspeli da saniramo sve traume koje je stklo tokom odrastanja. Za starije dete od desetak i vise godina ne znam kako bi islo i koliko bi bilo uspesno? Kako citam svi zele decu do tri godine, sto mladju, vi imate vise iskustva od nas, pa vas molim da me posavetujete; kolika je verovatnoca i da li je uopste moguce da apliciramo za usvajanje? Razmisljali smo da ja to uradim kao pojedinac, imamo idealne uslove za dete u svakom pogledu, ali koliko znam pojedinac ima manje sanse da dobije dete, jer se traze parovi najvise. Ranije ta granica od 45 godina nije postojala, sad na zalost postoji, pa smo se malo razocarali.

Ne razumem zasto vas zabrinjava? Dete od 6 godina i dete od 10 godina iz mog ugla je potpuno isto. To je starosna dob deteta koje je potpuno svesno da ide na usvajanje, zrelo dovoljno da zna sta mu se desava i svakako je potrebno mnogo ljubavi, strpljenja i paznje za usvajanje (kao i za ono dete od 3 godine). Ja ne znam koje su to posebne okolnosti pod kojim ministar odobrava usvajanje. Ja sam se skoro susrela sa pricom devojcice od 3 godine koju je Centar dao na usvajanje bracnom paru pedesetogodisnjaka, koja se super uklopila sa njima, i koju su u periodu adaptacije izmestili iz te porodice i vratili kod hranitelja zato sto je iz ministarstva dosao takav nalog jer po zakonu razlika od 45 godina nije ispostovana. Kumili su ljudi i molili da to ne rade, da se dete super uklopilo sa njima, da je greota odvajati ih od njih, ali dzabe... ostali su bez devojcice.
Tako da ne znam o cemu ti tacno pricas. Mislim da je pametnije da rascistite ti i tvoja zena o mogucnostima koje vam se pruzaju da ne ulazite dzabe u proceduru usvajanja ako niste spremni da usvojite dete starije od 10 godina, imajuci u obzir godine tvoje zene.

Da ti usvajas kao singl nije moguce s obzirom da si u braku. Kad bi se sa takvom pricom pojavio u Centru, blago je receno da bi te gledali ko cudaka. Pored braka i zene ti trazis da usvojis dete kao samohrani otac. Mislili bi da sa tobom, tvojom zenom i vasom bracnom zajednicom nesto nije u redu. Ne bi ja to radila.


Razmisljali smo i o Hraniteljstvu, pa bi onda mozda imali vise sansi da to dete ostane kod nas kao usvojeno kad se steknu uslovi za usvajanje. Ne znam koja je opcija najbolja, inace smo iz Beograda i oboje smo oduvek voleli decu. Kako ja volim i zenu nikada mi nije palo na pamet da je ostavim zbog ovog problema, jer sam uvek razmisljao srcem, mislim da je tako najispravnije. Da Bog nije zeleo ne bi nas ni spojio.  Od papira sve imamo sem o njenom nekaznjavanju, dobicemo ga kroz par dana. Da li se moraju imati bas svi papiri da bi se poceo proces, ili kako to vec ide?

Hraniteljstvo je posebna prica. I da postanete hranitelji, posle cele procedure koju treba da prodjete, vi nemate izbor. To znaci, na primer, zove vas Centar, kaze imamo dete koje treba da se smesti u hraniteljsku porodicu, ima 2 godine. Nije dete koje ima podobnost za usvajanje vec je samo izmesteno iz bioloske porodice do daljnjeg. Dakle tom detetu treba da pruzite dom do daljnjeg... vezete se za dete, stvorite iluziju da ce kod vas da ostane, posle 2 godine dete izmeste i vrate bioloskim roditeljima... ili dete dobije podobnost za usvajanje i bude dato drugim usvojiteljima jer vi imate godina koliko imate. Vama proslo vreme, a od deteta nista. Tu bi ste trebali da kao hranitelji zonglirate... da cekate da vam se ponudi adekvatno dete sa adekvatnim godinama koje sutra eventualno mozete da usvojite, a to vam je opet starije dete. Ide vreme... vi ste sve stariji. Zasto onda ne usvojiti odmah jedno dete koje sad ima podobnost za usvajanje i ne gubiti vreme pa zivotu dati drugu srecniju dimenziju.

Dalje... da, trebaju vam svi papiri da bi zapoceo proces, tako da sacekajte taj FT1P koji vam nedostaje i predajte sve centru. Posle toga idete dalje.

Probacemo sa detetom i do 12 godina, nije nama to problem. Problem je prilagodjavanje deteta koje uskoro ulazi u pubertet, kako ce nas prihvatiti i sta ce mu biti prioritet. Danas deca od 12 godina imaju vise informacija od nas kad smo imali 16 recimo. Mi bi zeleli da se osecamo kao prava porodica, sve zavisi i od toga koje dete odaberu. Ima dece koja ostanu bez oba roditelja zbog nesrece, pa zavrse u domu, a ima i onih koja su od rodjenja u domu, ili kod hranitelja, sto svakako nije isto. Mi smo u vanbracnoj zajednici, pa ne bi bio problem kad bih se sam prijavio, mada je ta solucija vec otpala, jer znam da ne bi imao gotovo nikakvu sansu, jer nas zakon za razliku od zakona zapadnih drzava retko daje pojedincima mogucnost da postanu roditelji. Neko radi na tome da nestanemo kao nacija, umesto da se svi ventili otvore i sve mogucnosti iskoriste da imamo sto vise dece.

Ne slažem se sa Ambrom da je isto usvojiti dete od šest i od deset godina... Deca se menjaju na dnevnom nivou, mesečnom, razlika od godinu dana je ogromna. Nadam se da ćete svi vi koji iščekujete decu uskoro biti u prilici da i sami to pratite.

Ali sa ovim što je Ambra rekla se slažem "Ide vreme... vi ste sve stariji. Zasto onda ne usvojiti odmah jedno dete koje sad ima podobnost za usvajanje i ne gubiti vreme pa zivotu dati drugu srecniju dimenziju."

Ta situacija da su roditelji poginuli je vrlo retka. Verovatnije je da je dete oduvek ili od ranih godina na hraniteljstvu. Ali mislim da ima dece od oko deset godina koja su podobna za usvajanje, bar ja sam čula za više slučajeva. Proći ćete kroz proces, školu roditeljstva, nakon svakog časa ćete medjusobno razmatrati da li je usvajanje prava odluka za vas.

Mislim da je važno da postoji zakon a onda može postojati i praksa, čini mi se da se sve više žena prijavljuje za singl roditeljstvo. Vremenom će ako to bude tako biti češće i davanje dece na singl roditeljstvo, pa ako iskustva budu pozitivna a nema razloga da ne bude tako, društvo će se menjati.

No svako od nas menja društvo koliko može i svojim primerom. Vanbračna zajednica je izjednačena u pravima i obavezama sa bračnom. Ali nije baš najuobičajenije kod nas da muškarac bude mladji od žene. To vam ne kažem nešto sa prebacivanjem, jer nemam ni razloga, i kod nas je slična razlika, moj suprug je nešto više od osam godina mladji od mene. Nekad ljudi strahuju od predrasuda socijalnih radnika i po tom pitanju. Ja ih stvarno nisam susrela. Ali pošto ljudi inače danas kasno dobijaju decu moj suprug je jedan od najmladjih očeva i na igralištu i u školi. Razmišljajte o tim prednostima koje ćete imati kao roditelji starijeg deteta a ne o manama. O onome što ćete recimo dočekati a ne o tome šta ste propustili. Takodje nemojte porediti drugu decu tog uzrasta i usvojenu decu. Zrelost se rastavlja na intelektualnu zrelost, emotivnu zrelost itd. To će vam biti značajno i zbog rešavanja eventualnih problema. A i zbog vašeg odnosa i osećaja. Možda ćete imati osećaj da ste mnogo duže u životu deteta nego što jeste, zato što ono ima potrebu da proživi sa vama taj period u kome niste bili tu, a onda i vi to želite, što da ne. Naš sin iako je sad školarac, mazi se, bebira, on je moja velika beba u tom emotivnom smislu iako ima naravno sve razvijene navike i sposobnosti za jednog školarca. Već smo pisale da usvojena deca mnogo više grle roditelje, mnogo češće izjavljuju ljubav nego okolna deca. Ja sam stalno strahovala od časa kada Viktor neće više hteti da se mazi i da mi sedi u krilu. Zasad ne deluje da će to biti skoro. Daca (odrasla usvojena) kaže da to nikad za usvojene i ne dolazi pa da ona i danas sedi mami u krilu tako da što se toga i maženja tiče mogu da se opustim... Hoću da kažem da pored problema koje ćete sigurno imati imaćete mnogo divnih trenutaka zbog kojih ste zapravo i krenuli da budete roditelji. Uživajte u tim lepim stvarima, u posebnoj porodici koju ćete napraviti. Kroz probleme ćete se takodje izgradjivati i vi i dete i vaš odnos tako da ne morate ni to da gledate kao nešto negativno.

Da li bi neko mogao da mi da misljenje u vezi toga kakvi su zahtevi sto se tice posedovanja nekretnina, da li je potrebno da budu na moje ime i koliki stan treba da bude. Na svoje ime imam vecu garsonjeru, a druge nekretnine ce biti, ali kasnije. Dalje, da li je neophodno da dete ima svoju sobu i da li mogu da kazem da cu nakon usvajanja deteta adaptirti garsoneru ili mozda kupiti veci stan sto je i neminovno? Da li da kazem da cu to uraditi neposredno posle usvajanja ili posle nekog vremena? Ja mislm da je potpuno besmisleno da bilo kakvu adaptaciju ili kupovinu radim pre usvajanja, malo deluje neozbiljno. Osim toga, posto ja hocu da se prijavim kao pojedinac za usvajanje, a od vas cujem,a i citala sam, da je usvajanje u tom slucaju malo realno, svaka transakcija, kupovina neketnina ili adaptacija unapred je besmislena, meni se cini. S druge strane, ne znam kako bih prosla na utvrdjivanju podobnosti sa sadasnjim stanjem. S trece strane, imam 48 godina i ja bih verovatno bila podobna za dete preko 3 godine kome treba posebna soba. Sve u svemu, bilo bi mi drago kad bi mi neko pomogao u svim ovim dilemama. Hvala unapred.

Samo da kazem Draganu 1 da sam ja cula da je u nekoj opstini jedan muskarac usvojio dete. Mislim da se single muskarci kod nas vrlo retko prijavljuju, pa otuda i nail broj slucajeva, plus to sto zakon za singl osobe nije povoljan.

Gabriela,
sad si mi ulepšala ovo jutro... Zaista se radujem da je i singl muškarac uspeo da usvoji dete

Što se žena tiče, da te ohrabrim, za koju god školu roditeljstva da čujem ima bar jedna singl žena. Tako da to nije više neka retka pojava kao što je bilo nekad. A valjda ni usvajanje onda od strane singl osoba neće biti takodje tolika retkost.

Da ti odgovorim i na tvoja pitanja... Nekretnine nisu presudne za usvajanje. Mislim da je Nina negde baš u odgovorima pisala o usvojenim roditeljima koji su slabog finansijskog stanja. To je još jedna predrasuda da su biološki roditelji siromašni a usvojeni bogati. Može a ne mora da bude. U skoro svim pričama koje mi imamo na blogu biološke majke jesu i finansijski ugrožene ali to ne važi za biološke očeve, oni su često bogatiji od usvojenih roditelja (to je baš Daca navela za sebe). Ali da ne skrećem sa puta opet na biološke roditelje Elem, ja bih ti savetovala da ipak u dokumentaciji priložiš i ono što imaš i ono što potencijalno imaš. Sve to ipak stvara sliku o tebi. Bogatstvo neće biti presudno ali svakako neće štetiti. Ja sam imala imovine na moje ime ali za muža smo priložili ugovor za stan koji je na ime njegove majke. Pošto je jedinac svi su izgledi da će on jednog dana naslediti taj stan. Slažem se sa tobom da je besmisleno da unapred kupuješ veći stan. Nemaju svi usvojeni roditelji posebnu sobu za dete. Mi smo imali ali je nismo preuredjivali takodje. To je tada bila radna soba i samo smo je pokazali da nameravamo da to bude soba za dete. Koliko znam to su radili i ostali. Važno je da imaš neki kutak koji ćeš pokazati da bi tu bio detetov kutak. Takodje pričaj o tim planovima da kupiš stan i da dete dobije još prostora i svoju sobu. To će tek podržati socijalni radnici. Kod nas se kupovina novog stana preklopila sa usvajanjem mada slučajno, ali ne verujem baš u te slučajnosti.... I nama i Viktoru je to sjajno što smo se u ovaj stan uselili zajedno, znači nema neku predistoriju, nego smo ušli kao porodica. To ima i neke druge povoljne okolnosti a to je da mnogi ljudi ne znaju za usvajanje (ustvari nije znao niko dok Viktor nije pričao drugarima no tu je ipak prošlo više od dve godine a to je dosta vremena). To je jako dobro jer nemate neka pitanja spolja, predrasude da se još razračunavate sa njima... Naravno, ništa ne ostaje večno a i ne treba da se stidimo usvajanja, to smo mi, ali dobro je u tom početnom periodu adaptacije da ne moraju da se biju bitke na više frontova. Takodje je dobro da sa detetom zajedno uredjujete njegov kutak, to ćeš čuti i u školi roditeljstva. Neke osnovne stvari ti ipak moraš da kupiš tipa krevet, ormani ali da se ostavi prostora za sve detalje da to kupuje dete i roditelj(i) zajedno. Što se tiče uzrasta, to kako smo već pisale ne može biti manja razlika od 45 god.

Gabriela vazno je da ti imas krov nad glavom za sebe i dete. To sto je garsonjera uopste nije najvazniji faktor. I da placas kiriju bilo bi vazno samo da imas ugovor o iznajmljivanju. Posedovanje nekretnine/a u vlasnistvu nije neophodno. Vazno je da neko detetu moze da obezbedi pristojne uslove za zivot, ne luksuzne. I jednog dana kad dodjes do faze kada ti socijalci dolaze u kucnu posetu, reci ces upravo to sto si ovde navela: da ces kupiti drugi stan kad budes dobila dete. Za tebe samu dovoljna je i garsonjera.

Nama kad su dosli u posetu, stan je bio u fazi renoviranja, samo sam sredila dnevnu sobu da imaju gde da sednu a buduca decija soba je bila stovariste puno kutija, svega i svacega. Mi smo rekli da je to soba za dete, oni da je to dovoljno (soba je inace mala, 4x2). Sve u svemu videli su jedan ne bas lep prizor ali bitna stavka je da mi imamo stan i mesto gde da gajimo dete. To je ono sto igra ulogu.

Inace i u mojoj grupi je bila jedna single mama koja je zelela da usvoji devojcicu koja je vec kod nje na hraniteljstvu. I garantujem ti da je 6x bolja mama ona nego ja u pokusaju
Verujem da je dobila podobnost i toplo se nadam da ce usvojiti deevojcicu jer je dugo kod nje i vec je starija.

Nije single usvajanje nerealno, uopste nemoj tako da razmisljas. Ja sam cak ubedjena da ces do podobnosti doci bez problema

Mozda singl usvajanje nije nerealna opcija, ali za zene, verujem da predrasude sto se tice muskih usvojilaca i dalje postoje i da je mnogo teze da ja recimo kao pojedinac dobijem dete. Raduje me da je neko uspeo, ali sumnjam da to ide lako, pogotovo ako se ide regularno kako ja planiram (mi). O tom singl prijavljivanju razmisljamo iskljucivo iz razloga sto bismo onda mogli usvojiti dete od dve tri godine, u suprotnom bi mogli usvojiti dete od 11 i vise godina. Mi nekako kasnimo ceo zivot, kad je supruga mogla nije postojala VTO u drzavnoj organizaciji, kad je ona imala 42 godine dopustili su VTO do 40 godina starosti, pa sve tako, kad ona predje limit oni podignu cisto da nam bude "interesantno". Sto vise razmisljam manje znam, videcemo vec, za par dana cemo imati sve papire, pa cemo otici do centra. Sta je potrebno u vezi nekretnina, mora li ta potvrda o placenom porezu, ili moze i kupoprodajni ugovor?
  Mi smo razmisljali i o surogat materinstvu, ali to pominju kao mogucnost krajem ove godine. Ne bi nam smetalo ni nekoliko decice, od viska glava ne boli :)