Yvonne's diary :)

Jako sam tuzna, tuzna, tuzna

Yvonne zaista mi je zao ,srce mi se steglo kad sam procitla...

Yvonne toliko mi je zao sto ne znam sta reci mnogo sam tuzna

Ivonne je u bolnici,imala je danas kiretazu...

Duga prenesi joj DA SMO UZ NJU I NADAM SE DA POSLE KISE DOLAZI

Mislimo na tebe.

LJUBIM TE DRAGA MOJA i mislim na tebe

Ljubimo te i grlim

Ceo jučerašnji dan sam mislila o njoj...
Puno poljubaca..doći će bolji dani..mora tako, jer sve mora proći i bol i patnja, i suze i grozni osećaj praznine, nepoverenja, gubitka, bitke bez kraja, sve će proći, jer mora tako, kao što voda teče i nosi sve sa sobom, tako će odneti sve te strahove, razočaranja i patnje, i svanuće novi dan, nova mogućnost, novo sunce, novi život, naova radost...i uspeh!!

Ljubim te Ivone

Jecky, neka bude tako!
Nova radost i uspeh!

Vezano za Yvonnin dnevnik ,ja sam se pr3eko poruka dogovorila sa njom da mi se javi kad dodje pa cemo videti sta cemo,za brisanje nikad nije kasno.
zelim joj da se oporavi brzo i da krenu bolji dani.
veliki ljubac za Yvonn

Veliki pozdrav za Yvonne,nadam se da je dobro ....

Drage moje drugarice,
kad sam vec dosla zbog Megice, evo skupila sam snagu da jos jednom otvorim svoj dnevnik i napisem koju rec.

Prvo da vam se svima jos jednom zahvalim na recima podrske i utehe i da vam se izvinim sto nisam dolazila na forum niti odgovarala na vase postove, ali verujte da nisam imala snage, previse me je bolelo. I jos uvek boli.

Evo proslo je vec tri nedelje od kada smo izgubili bebu, a ja je jos nisam prezalila.

Mozda je bolje tako, jer posle prethodnog spontanog pobacaja ja sam gubitak potisnula u toj meri da sam imala utisak da se to desilo nekom drugom, kao da sam gledala film o necijem, tudjem, zivotu. Medjutim, tuga mora jednom negde da izbije, pa se meni tako tokom ove druge trudnoce vratio ceo film o prvom pobacaju, setila sam se svake sitnice, ama svega onoga sto sam mislila da sam pohranila negde van sebe, skupa sa svojom tugom. Zato sam, valjda, ovog puta i bila toliko uplasena, toliko sam strepela, tako me je bio strah da se obradujem tom malom bicu u sebi...znate, uostalom, bile ste uz mene.

A sto se tice gubitka mog Srculenceta...Ne znam sta mi je bilo teze. Slika na monitoru ultrazvuka, na kojoj se beba ne mrda, nego lezi onako, sklupcana, povijena, nema, bez zvuka srca koje odzvanja...to me proganja jos uvek, i danju i nocu.

Ona prokleta tri dana cekanja do kiretaze, koji su mi izgledali kao tri godine.

Bolnica...ponovo na istom, odvratnom odeljenju patologije...zona sumraka...!

Pa opet nas dom, ovog puta sa smrknutim i zabrinutim licima, koja se trude da izgledaju normalno, a izgledaju groteskno, kao one teatralne maske iz starogrckih pozorista.

Ali avaj, nije to sve. Uz velike napore uspeli smo da posaljemo uzorak na genetsku analizu (jer se u bolnici i u velikoj vecini laboratorija ove vrste analiza ne rade, pa smo u onakvoj situaciji morali sami da jurimo i trazimo mesto gde to mozemo da obavimo) ne bi li saznali uzrok pobacaja, jer poludesmo razbijajuci glave jos od proslog puta. Ispostavilo se da je beba imala izuzetno retku anomaliju hromozoma, sto bi mogao biti uzrok pobacaja. Zamislite, posle one cele price o ugrusku koji se, nesrecnik, povukao pre poslednjeg ultrazvuka, i od koga smo onoliko strepeli...
Odmah smo uradili i svoje genetske testove i oni su pokazali da je sa nama dvoma sve u redu, a objasnjenje za pobacaj je – slucaj, visa sila, sudbina. Mislim...ocigledno da sa bebom nesto nije bilo u redu, pokusali smo da se tesimo da je u tom slucaju mozda i bolje ovako, ali ipak, tesko je...

Vrhunac nesrece je sto su testovi pokazali i da je beba bila devojcica. Meni se ceo svet srusio kad sam to saznala. Devojcica, to je bio moj san jos od detinjstva. I tako sam mu se priblizila. Ali, ocigledno, ne dovoljno.

I dalje preispitujem sebe na sve moguce nacine. Da li sam uradila sve sto je bilo do mene. Da li sam se dovoljno trudila. Da li sam mogla nesto da promenim. Ne znam da li cu naci odgovore, verovatno da ne, ali moja je karma da zivim sa pitanjima. Zasto bas ja da ne mogu da imam dete, zasto se toliki nas trud ne isplati, zasto smo izgubili dve bebe bez nekog logicnog objasnjenja i konkretnog uzroka...takva pitanja su svakako ili mucila ili jos uvek muce neke od vas, zato ih ja ovde vise necu postavljati.

I zbog toga sto je ovaj dnevnik bio moja prekretnica, moj pokusaj da se okrenem buducnosti, zamisljen kao moja velika radost, mesto gde sam zaista imala utisak pripadnosti, da sam medju svojima...evo, zavrsicu ga recima: ne gubite nadu! Ne odustajte, kakve god lose stvari da vam se desavaju! Svako od nas ima svoje mesto pod suncem.

I na ovom forumu.

A mozda je moje mesto na temi “usvajanje”. Ja cu tamo potraziti svoju nadu.

Draga moja, tako je razumljivo što se nisi javljala i što osećaš takvu bol i tugu. Nema reči kojim bi mogle da te utešimo, ali ostaje nada da još ima vremena i da će se ipak predivno čudo desiti. Pominješ usvajanje deteta, to je prelepo, ako se odlučiti, bićemo svim srcem uz vas.

Draga moja,suze su mi tekle kada sam citala tvoj post...
Ne znam sta da kazem,sto vec nisam rekla,ZELIM TI OD SVEG SRCA DA TI SE DESI NAJVECA RADOST I DA SE STO PRE OPORAVIS!!!
Mislim na tebe!!!