Emocionalna uskracenost u ranom detinjstvu

Postavljm ovu temu jer sam se za istu zainteresovala od kada smo odlucili da usvojimo dete. Emotivna strana i povezanost sa detetom mi je bila kljucna i ono sto me je u pocetku brinulo. Da li cu se povezati sa svojim detetom na pravi nacin? Vise ne razmisljam u tom pravcu jer mi je sada jasno da cu ga voleti vise od svega ali razmisljam kako da to malo bice oseti i dobije svu nasu  ljubav na adekvatan nacin.
Vecina decijih psihijatra i psiholoskih studija koja se bave razvojem decije svesti i razvojem mozga, slazu se u jednom-da ukoliko dete u ranom detinjstvu oseti uskracenost dodira, paznje, ljubavi i povratnu reakciju na svoje potrebe ostaje emotivno osakaceno, i neretko sa nizim stepenom inteligencije. Ono sto je primarno je nedostatak socijalne interakcije sa drugom decom i da to ne moze kasnije da se nadoknadi. Oni su jos kao bebe nauceni da moraju sami na sebe da se oslone,postaju zatvoreni, osobenjaci, ponekad sebicni, traze paznju od svih, cak i od potpunih stranaca.Kazui da su izrazito humani i da zele da pomognu ali da to cesto bude pretereano i neadekvatno, tako da deca cesto zaziru od njih.
Molim vas, koliko ste zaista osetili takve stvari kod svoje dece..Sa koliko godina su dosli kod vas ? Ovo sto sam napisala je samo teorija, da li su povuceni, puni straha..kako se nosite sa njihovim bolom i time sto nisu dobili ljubav  kada im je trbala najvise ? Da li je vasa ljubav dovoljna da nadomesti sve sto im je nedostajalo ?

Senka sunca,
po mom iskustvu iz tog teorijskog dela ama baš ništa nije tačno. Sama informacija da kod nas igrom slučaja i nekih okolnosti većina ljudi okolo ne zna da je Vilenjak usvojen a to ne primećuju govori da se ponaša kao sva druga deca. Sa decom je društven, najviše je vezan za stalne drugare ali ume da uspostavi kontakt i sa novom decom. Omiljen je u društvu koliko ja vidim. Human je i pomaže na pravi način, kamo lepe sreće da se neki odrasli ugledaju na njega (tu mislim npr kad je pomogao jednom drugaru čiji su se roditelji razveli pa svoje nerazrešene sukobe prenose na decu). Nije uopšte srdačan prema odraslima naročito prema onima koje ne poznaje.

E sad nije da ja mislim da nikakvi tragovi ne ostaju, ali mislim da je u toj literaturi to opisano suviše dogmatski. Po meni možda više znači čitati forum, naš blog, kao i strane blogove, konkretna iskustva ljudi koji su usvojili decu ili pisanje same usvojene dece. Bar meni je to davalo više uvida u konkretne probleme i razrešenja. Tragovi su duboko na duši i neće ih primetiti slučajni promatrač, čak ni roditelj ako ne želi... Takodje deca ne dolaze kod nas iz doma nego od hranitelja, ove novije generacije nisu ni bile u domu. I kod nas je glavni problem bilo to menjanje sredine od hranitelja do nas. Da li se nesvesno ispoljavalo i nešto iz bebećeg perioda, to mogu samo da pretpostavim. Ali imali smo dosta tešku adaptaciju, bilo je i strahova i besa i tuge ali se uglavnom svodilo na to da je kod hranitelja bilo dobro a kod nas ne valja ili bar ne valja što ne živimo na selu ili da ne prihvata naša pravila. No sve to prodje. Ljubav je za adaptaciju bitna, svi ti problemi će se razrešiti. Ali što se tiče bioloških roditelja, ostavljanja deteta sa njihove strane, tu usvojeni roditelj ne može ništa, nikakva ljubav tu ne pomaže jer smo mi dve razdvojene priče. Sad ja pričam teoriju odnosno ono što Daca piše Mi se još ne suočavamo ni sa pitanjima o biološkim roditeljima, nego je kod mene to takodje priprema za neki kasniji period...

Postavljaj što više pitanja u školi roditeljstva. Takodje jednog dana kada budete išli na razgovore će vam reći osobine deteta tako da ćete znati šta možete da očekujete, bar ono osnovno...

Bas sam razmisljala o ovome sto si napisla Simona. I da, verovatno se to odnosilo na decu koja su rasla u domu i sl, i bili potpuno liseni paznje bilo koga. Verujem da hranitelji zaista brinu o njima i da ih iskreno zavole. Mozda se tu javlja i veci problem..njihova zbunjenost i vezanost za hranitelje ?
Interesuje me zbog starosne granice koju cemo dati kao odrednicu kod usvojenja. To me je brinulo..svi mi zelimo bebu, ali koliko je ostvarljivo da je i dobijemo? Mislila sam da stavimo granicu do tri godine.

Naš Vilenjak je imao tri godine i sedam meseci kad su nas zvali... Deca su vezana za hranitelje i kada nisu baš bili najbolji. Ja sam negde baš u literaturi pročitala da su deca koja su bila kod bioloških roditelja vezana za njih pa čak i kad su ih zatvarali u ormane. To mi je pomoglo da shvatim i Vilenjakovu vezanost za hranitelje. Po meni Vilenjak je bio zanemareno dete kod hranitelja. Mislim nisu ga zatvarali u ormane daleko od toga, ali nisu se bavili njime u smislu da rade,pričaju sa njim, poklanjaju mu vreme, pažnju. To se videlo u naglom napretku kad je došao kod nas, za nekoliko meseci je sustigao i prestigao decu svog uzrasta. Ali možda ja imam visoke standarde za roditeljstvo. Neki od roditelja koje znam meni su vrlo slični hraniteljima u nebavljenju decom No to ne menja Vilenjakovu vezanost za hranitelje. A trudim se i da mislim da oni nisu imali neke loše namere nego samo nisu znali, umeli bolje... I da je bar hraniteljka imala neku istinsku emociju za njega jer bez toga ne bih mogla da je vidjam ni čujem. No da ne grešim dušu imao je on tamo pažnju raznih ljudi, ne samo hraniteljske porodice. Bio je omiljen i u selu, stalno kod nekih komšinica, pa rodbina hraniteljice, razni neki ljudi koji su ga zasipali emocijama. Kad smo dolazili sa socijalnim radnicima da ga vodimo čeka nas ispred hraniteljicine kapije pola sela i svi plaču i predaju poklone kuku... No sve te razne emocije raznih ljudi iako nisu bile roditeljske su verovatno doprinele njegovom očuvanju. Ali i bili kasnije problem da se navikne na novu sredinu, jedva dočekasmo da dodje do navikavanja na grad i da ne čezne za selom...

Sačekajte da prodjete školu roditeljstva i za postavljanje granica u godinama. Čisto kad se susretnete i sa socijalnim radnicima, čujete direktno njih, postavite pitanja možda će vam stvari izgledati drugačije. Tu granicu možete kasnije i da promenite, podignete ako se predomislite.

Hvala ti Simona, stvarno su od neprocenjivog znacaja price svih vas sa ovog foruma..vasa iskustva sa decicom..Uz bezbroj tumacenja psiholoskih studija mogu samo da s zbunim, kao sto vec i jesam  
Ali da li je normalno da ja vec razmisljam i osecam svoje dete..kao da je tu negde, vec brinem za njega, i tesim ga u sebi..da zna da cemo mi doci po njega i da se strpi jos malo, da ce dobiti mamu i tatu koji ce ga voleti do neba..Da li sam poludela ??

Hehe... Ja sam bila takva isto. Najviše sam sebe zabrinula kad sam ovde pisala u jednom trenutku na temi o vrtićima a nigde deteta... Mislim nisu mi Kutanjke ništa rekle ali sam se ja već zabrinula za svoje mentalno zdravlje No, ubrzo je stigao i poziv pa sam zaista i pisala na toj temi ali sa stvarnim detaljima... Samo da poželim da tako bude i kod tebe.

Inače malo to jeste neobično kod usvajanja da dete živi negde a da još nije stiglo do nas. Sećam se one jake zime početkom 2012 god, ja sam stalno mislila o mom detetu, pa da li mu je hladno, pa gde je, pa da li paze na njega... Mislila sam i pre ali tada je bilo jako intenzivno, kao neki predosećaj. I krajem marta te godine stigao je poziv za Vilenjaka. Osećam se neobično kad pogledam Vilenjakove slike te zime, sve nekako mislim da je negde osećao te moje misli...

Odlicna tema Senko! Pisem cim stignem!

Senko,

Poznajem par ljudi koji su usvojeni kao deca... ne vidim da se na bilo koji nacin razlikuju od nas koji nismo. Takodje, znam par parova koji su usvojili decu, i toj deci ne manjaka nista, ponasaju se u skladu sa svojim uzrastom.
Jedeno lose sto znam je sto se ta moja poznanica uvek pitala ko joj je bioloska majka i zasto je ostavila, ali njena mama je uspela svojom ljubavlju da joj to nekako nadoknadi.

Senka,
Simona je već lepo objasnila. Te teorije o emocionalnoj "uskraćenosti" se mahom odnose na domsku decu i verovatno uzrasno starije. Ali ni to nije crno-belo... I domsko dete koje zaostaje u raznim, ne samo emocionalnom aspektu od druge dece munjevito ume to da nadoknadi sa prelaskom kod mame i tate koji ga vole, maze i bave se njime.
Sad trenutno domske dece je jako malo. Ako si čitala naše dnevnike, skoro sva naša deca su bila kod hranitelja. Neko je iz porodilišta odmah prešao u hraniteljsku porodicu (kao moja deca) a neko nešto kasnije. Uglavnom, program hraniteljskog smeštaja je vrlo razvijen i popularan tako da nema mesta strahovima u vezi sa ovom postavljenom temom.
Deca su imala porodicu (hraniteljsku) pre vas, u njima "mame", "tate", "babe", "dede" itd. Jedini izvestan problem je što ti odnosi na relaciji hranitelji-dete-usvojeni roditelji bivaju komplikovaniji ako je dete uzrasno starije (mada ni to ne mora da znači) jer su vezaniji za hranitelje, već su stvorili u svojim glavicama jedan model porodice, uloge u njoj, jedan način vaspitanja itd.

Što se tiče "osećaja", nisi luda... Ja sam moju deca "osećala" stalno, dolazak naše ćerke sam bukvalno fizički predosetila - čitavo moje biće je to "govorilo" i bila sam u pravu.
Ja čvrsto verujem da se takve stvari dešavaju kad je to ono pravo.

senka moja je marija domsko dete imala je 9.5 meseci kad smo je usvojili.po meni je bila uskracena svega jer je gledajuci decu njenog uzrasta zaostajala u razvoju.nemislim fizicki i emotivno nego nesto izmedju tog jer ona nije znala da sedi,puzi i da stoji a deca njuenog uzrasta vec nekas i setaju .ali za nedelju dana kuci pocela je lepo da sedi bez podmetanja jastuka pored nje da nepadne a i bila je stabilna na nogicama da smo je odma stavili u dubak ili setalicu da uci da seta i prohodala je sutra dan svog prvog rodjendana ali mozda bi se i ranije pustila sama ali mi je nismo forsirali nego smo je pustili kad sama bude tela prohodace,od 11 meseca nije ni koristila setalicu nego je isla uz krevete i stvari ali je imala neki strah da se pusti.i ako oce da predje sa jednog mesta na drugu a nema gde ce se drzati samo je klekla i pocela da puzi do tog mesta i lepo ustane i nastavi da seta poredtog
a imala je problema i u vezi hrane samo je kasastu hranu jela i pila mleko iz flasice i naravno samo sok je pila a u domu su mi rekli da nije nikad sok osetila nego samo caj,i od prvog dana kuci nije tela da lizne flasicu ako ima caj unutra nema sta nisam probala da joj dam .cak ni vodu nije tela da pije ,pa sam joj uzimala bebi sokice i uvek je zeznula sipam tu malu flasicu u flasicu i dodam do kraja vodu i tako je jedino pila.oko godine sam joj pocela davati sokove razblazene da pije tek oko 15 meseci je pocela cistu vosu piti a i ovi sokovi u zadnje vreme su bili samo obojeni da vidi da ima kao neka boja.sad mi palo na pamet mozda zato i nece vise da pije sokove domace od visnje jer su joj gadni i kad vidi da je neki sok crven odma nece i dan danas
a miki je druga prica on je bio kod hranitelja i tamo steko rutinu odnosno hraniteljica mi je rekla da nesmem da mu mesam cokoladno mleko za dorucak i nesto slatko krem,pekmez jer odma ce povratiti i da nesme tortu odma povrati jer mu organizam ne podnosi tolikog slatkog ,a veruj mi kod nas je 2.5 g i od prvog dana jede tortu,cok mleko,cokoladu ma sve slatko i da nije ni jednom povratio,kaze da je i u obdanistu imo problema i da je rekla vaspitacicama da tek posle pola sata sme da mu da da jede ako ima mleko za uzinu jer je i tamo povraco.a eto iso je prosle godine u zabaviste i vaspitacica mi nikad nije rekla da je imo problema
mi smo dosli do zakljucka da je on to namerno radio da bi skreno paznju na sebe jer hraniteljica mi ni dan danas neveruje da ni jednom nije povratio

Nina,
i to sa pažnjom je možda tačno. Naš Vilenjak nije hteo kod hraniteljice nikako da jede spanać. Dobro mnoga deca ne jedu spanać. Ja sam ga kao mala mrzela jer su u bolnici gde sam ležala kao mala pravili najbljutaviji mogući spanać. Pitala sam se da možda i njemu nisu davali u domu to bljutavilo koje zovu spanać. Ali on je isto bio u domu do devet meseci kao Marija, ne znam koliko bi tako malim bebama to davali. Inače bilo je sve preslikano kao kod tebe sa Marijom bar po priči hraniteljice, nije sedeo itd. Hraniteljica mi je rekla da je vrlo brzo prosedeo a imam i slike gde može imati jedno jedanaest meseci gde stoji u ogradici. Medjutim što se spanaća tiče nastavilo se. Mogu da zamislim njihov šok kad dete na hraniteljstvu izvodi nešto i neće da jede. Ja ga nisam forsirala jer znam kakav sam ja otpor imala prema spanaću... Medjutim vrlo brzo je počeo da ga jede i sam.

Temu sam i postavila jer me je inspirisala knjiga koju sam ovde vec spomenula " Decak koji je ziveo kao pas". U knjizi se radi, pored uticaja svih vidova zlostavljanja, pa i ovog emotivnog, na razvoj deteta. Problemi koje deca kasnije budu imala kako odrastaju ukoliko im nije pruzena paznja a tu pre svega misle na dodire, kontakt ocima, da ima nekog da umiri detetov plac...Tu i nije konkretno u pitanju majka, nego osoba koja brine o detetu, jer su ti stimulansi u vidu dodira, reci i topline, neophodni za razvoj deteta. I da, kako ste rekla ovde se pre svega misli na domsku decu.
Ima i sjajnih saveta kako prevazici kod deteta taj nedostatak. I pored saveta lekara mentora ovog psihijatra koji je napisao knjigu, Dr.Brus Peri je u pitanju, i bezbroj teorija sam dr, priznaje da je najvise naucio od hraniteljice koja se preko dvadeset godina brinula o deci. Recept je LJUBAV. Pruzanje detetu stimulanse i podrsku koju nije imao kao vrlo malo dete. Mazenje, fizicki dodir, tesenje, podrska..Cak i za decu koja su prosla uzasne traume, osecaj da imaju kontrolu nad stvarima u svom zivotu, sigurnost i podrska su jako bitni. I dodir..nisam ni znala koliko fizicki kontakt utice na razvoj detetovog mozga i na njegov osecaj da je prihvacen i voljen. Mnoga deca se se kod usvojitelja potpuno oporavila uz paznju i usmerenost na njegove potrebe i zelje.I mazenje, ljuljuskanje, cmakanje...Ljubav leci sve   

Senka,
ja i sebi kažem da mi ne znamo ni šta se dešavalo u domu... Znam da tamo svoj deci nedostaje pažnje ali možda je bilo nekad nekog da mom mališanu pruži nežnost kakvu takvu. Ima tamo i volonterki. Možda mi je lakše da tako verujem. Sem toga malo me je u toj nadi uljuljkao jedan post od Maman čini mi se, uglavnom neke mame čije je dete došlo iz doma. Ono je vrištalo i kukalo za domom kao što naša deca kukaju za hraniteljima toliko da su morali da dovedu vaspitačicu iz doma. Dete se ozarilo kad je videlo i tek se onda malo smirilo.

Dodir je jako važan. Ja sam u početku Vilenjaka lečila dodirima, grljenjem a i sad se grlimo i mazimo po ceo dan. Ali on je velika maza. Neko dete to neće voleti, želeti. To će ti reći i socijalni radnici, nama su prvo spomenuli da je naše dete velika maza. Ako je dete bilo zlostavljano možda su dodiri sasvim pogrešan način, to sam čini mi se negde čitala.

Uglavnom, ne bih se baš složila da ljubav leči sve... Mnogo toga da... ali već sam spominjala ne može da izleči taj odnos sa biološkim roditeljima. To nama Daca i na blogu stalno ponavlja i to mislim da je vrlo važno za usvojenog roditelja da shvati. Postoji neka popularna knjiga na zapadu "Primal wound",šteta što je kod nas nema... to je knjiga koja objašnjava to prvo odvajanje od biološke majke i kasnije posledice svega toga... Ja kažem ne vidim te posledice kao neko zaostajanje, mislim da se kod većine dece sve na tom planu nadoknadi. Ali priča sa biološkim roditeljima ostaje i naši zadaci da se sa tim nosimo kroz život.

To je razumljivo. Mnogi se pitaju ko su i zasto su ostavljeni..Secam se jednog Dacinog posta na Kutku kada je i sama rekla " Da za vas je sreca sto su nas bioloski roditelji ostavili ali za mene je to sa jedne strane sreca ali i sa druge ogromna nesreca jer oni su nas ostavili..i nisu mogli biti sigurni da li cemo biti usvojeni ili ostati u domu i kasnije biti prepusteni sami sebi, potpuno sami..Nisu mogli znati. Oni su nas ostavili" ne citiram od reci do reci ali ovo ovo je sustina, cini mi se. Mi smo srecni sto smo dobili dete ali oni se verovatno pitaju ceo zivot bas ovo sto je Daca rekla.
U mojim istrazivanjima oko usvajanja, stupila sam u kontkt preko jednog drugog sajta sa mladicem koji je sa sestrom usvojen sa tri godine. Imao je divan zivot, zavrsio je fakultet i vrlo je uspesan. Medjutim ima jos brata i sestru, koji su ostali u domu i nisu usvojeni..sada ne zna sta je sa njima. I kako kaze uzasno mu je i pomisao da ih pronadje kako su na ulici ili zive ko zna kakvim zivotom, ne zbog sebe, nego zbog njih jer moze da zamisli kako bi se osecali da ga vide. Ja sam dobio sve, vi nemate nista...Imao bi osecaj kao da im to na neki nacin nabija na nos. Biolosku majku nikada nije zeleo da nadje.

Ima jedna slična tema ovoj na blogu gde je Daca navodila neke odlomke iz knjiga i onda i iz ugla prakse pisala takodje...

http://usvajanje.wordpress.com/2014/09/12/psihologija-usvojenog-deteta/

http://zelenaucionica.com/najglasnija-tisina-koju-sam-ikad-cuo/

Evo još jedne teme. Ima i predavanje u ponedeljak u Beogradu. Ja bih rado išla i postavila i neka pitanja vezano za usvajanje ali imam obaveze baš u to vreme. Ako neko od vas ode javite ako bude pričano nešto vezano za našu tematiku

http://antistresvodic.rs/kako-podici-srecno-dete-razvijanje-prirodnih-potencijala/

Divni tekstovi!

Divno i istinito.Ja mozda malo i preterujem stalno ljubim moje bebe bukvalno po ceo dan kada su budne i verovali ili ne cim im se priblizim vriste od srece onako mali.Sinoc mi bilo zao kad su zaspali pa sam htela da ih probudim da se malo mazimo ali sam odustala,jer me muz nagovorio :-).Znam da verovatno preterujem ali jednostavno ne mogu da se obuzdam

Ja sam Viktoru pokušavala da nadoknadim taj prvi period sa puno maženja i grljenja, fizičkog kontakta, otkako je došao kod nas. Tako je i danas. Medjutim mislim da se to može samo delimično izlečiti a da tragovi početka života u kome je bilo malo pažnje ostaju trajno i izbijaju u nekim situacijama. No kako raste on će sam učiti da se sa time nosi. Ali neka predavanja, tekstovi sa situacijama koje možda mogu da prepoznam i bolje razumem i reagujem mogu da znače i meni.

Danas ugledah knjigu "Dečak koji je odgajan kao pas"... Setila sam se da sam negde čula taj naslov i kad je otvorih prvo naletoh na reč 'usvajanje'. Setih se odmah ove davne teme pa je kupih.... Pišem naravno utiske kad je pročitam.