Klub 38+

Hvala jocy na brzom odgovoru. Radila sam i amh. U hexalabu je bio 0,15 dok je u konzilijumu 0,000. uzas. bila sam u frontu i kao terapiju sam dobila trisekvens i dhea, bila sam na institutu za endokrinologiju radili mi brdo analiza u decembru idem da ih podignem, pa da vidimo sta dalje. Inace sam pacijent dr Vujovic. Na UZ na levom jajniku nekoliko folikula na desnom dva od 10mm. Fsh nisam vise merila, ne mogu da se nerviram. Inace, moja dr iz fronta veruje da cu uz pomoc ove terapije prirodno ostati trudna, sanse su manje ali postoje. Ja nemam nista od klimaktericnih tegoba, sem sto je ciklus poceo da mi izostaje prosle godine, kao da je neko zavrnuo slavinu. Moj ginekolog u domu zdravlja mi je prepisao cikloproginovu i uz pomoc nje dobijam. Smokve jedem :-)

Bulevar, super je to stanje sa ovarijima uprkos loshim nalazima Fsh-a i aMh-a. I ja se slazhem sa Jocy da bi najbolje bilo ici bez neke stimulacije. Ako vec ne ovulirash svaki mjesec mozhda je najbolje da idesh na folikulometriju, ubodesh ciklus gdje imash 1-2 dobra antralca, eventualno im sa blagom stimulacijom pomognesh da sazriju istovremeno (ili samo "uberesh" jedan sasvim prirodni), i eto tebi beba ili   .
A OVDE smo pune savjeta i iskustava.  

Rekla mi doktorka ginekolog da dodjem na kontrolu za 3 meseca to je negde u januaru (pri tom je zatrazila i misljenje endokrinologa), verovatno da vidi kako cu da reagujem na terapiju. sve se nadam da taj pof nije uzeo maha, bila sam uglavnom pod terapijom, prvo cikloproginova pa sad trisekvens. Gledala sam neki klip na nekom stranom sajtu, gde doktor govori o preparatu dhea (i to uzimam po preporuci ginekologa) da u ovakvim slucajevima kao sto je moj dosta pomaze u sazrevanju folikula. Videcemo, sta ce reci endokrinolog. Pri tom niko mi nije pomenuo VTO, doduse iz vasih postavova sam skapirala da to kod mene bas i ne pali, vec samo da se prati prirodni ciklus i da je vise verovatna prirodna trudnoca. Valjda ce biti ok. Da pri tom, dr kaze da je pof postao svakodnevna pojava, katastrofa. Sta vi mislite, kakva stimulacija je za mene (u vidu lekova, injekcija...)? Ja sam nova u svemu ovome pa mi svaki savet dobrodosao.

MAAKKI ::E vino bi dobro doslo i to u neogranicenim kolicinama, da tuga sto pre ode  

Maakki evo i ja da te pozdravim, nova sam medju vama. Zao mi je sto nije uspelo ali idemo dalje zar ne? Sledeci put ima da uspe.

Bulevar79 dobrodosla. Pridruzi nam se i procitaj i sledecu temu:

IVF Protokoli /poor responderi/fsh-ovke/, link: https://kutak.forumotion.com/t622-ivf-protokoli-poor-responderi-fsh-ovke?highlight=poor

Hvala na dobrodoslici  Evo skoknucu i tamo

Bulevar79 i ja da te pozdravim i pozelim dobrodoslicu. Slazem se sa curama da je za tebe mozda najbolja vto iz prirodnog ciklusa. I ja sam imala problem sa visokim fsh 22 i niskim amh 0,018 pa evo sam ocit dokaz da prirodnjak moze da uspe sad imam jednu malu slatku devojcicu od 13 meseci. Ja sam uspela moj fsh da smanjim sa suvim smokvama u maslinovom ulju posle dva meseca konzumacije smokava fsh pao na 7 i tad sam uradila vto iz mog ciklusa i eto ga bingo Katarina mamina cura fina.

Hvala maki79, vidim da smo generacija  Pozdrav i za malu Katarinicu! Jedem i ja smokve, pila i razne cajeve, sada sam na trisekvensu i dhea. Amh mi u hexalabu bio 0,155 u konzilijumu 0,000. Kad sam videla rezltat nije mi bilo dobro, pomislih kad pre potrosih moje jc. Mada ja na taj amh vise i ne gledam, on se samo kod nas i radi. ne obracam toliko paznje na njega, bitniji je UZ, e sad da li su ti moji folikuli prazni ili ne to vec ne znam. Valjda ce ova terapija da urodi plodom.

maakki  

Naleteh na clanak u blicu o materinstvu posle 40.
http://zena.blic.rs/Porodica/18992/Roditi-posle-40-Nepromisljeno-ili-zrelo
Naravno da se sa vecim delom ovog teksta ne slazem, jer da se majka koja je dala svoje iskustvo borila godinama da postane majka, pa uspela da 40, verujem da bi drugacije raagovala, nego sada kad je sa 40 slucajno ostala trudna. Ne osecam se ni malo matorom u oim godinama da cuvam dete, trudnoca me je podmladila, a verujem da ce i dete posle.  

Hm...clanak je cista namestaljka, da se jadne i sludjenr zene jos vise obeshrabre. Doticna gospodja NE POSTOJI! Izmisljen lik, clanak pretenciozan i ogavan. Gade mi se ovi dusebriznici koji se toboz brinu kako cemo i sta cemo. Neka nas ostave na miru i ne brinu za nase neprospavane noci i buduce ljubavi nasih tinejdzera. Da je to neprirodno, zene bi gubile menstruaciju sa 25-30. Da ne trebaju dlake, ne bi ona stvar bila cupava. Drugo je sto se mi palimo na modu pa sve skidamo, ja prva. Pustite novinari prirodu, priroda je izvan vaseg dometa, nego opletite malo po sistemu, drzavnom programu vto, zastojima, svemu groznom sto nam se dogadja. Pomozite nam malo. Nemojte stalno da odmazete, misevi. Naucite prvo razliku izmedju vestackog i vantelesnog!

I ja sam misljenja da je clanak izmisljen, a iako nije sta je to koga briga kako ce ko da se nosi sa neprospavanim nocima, pa i mladim mamama je tesko kada ne spavaju, pa prodje i to. Na zalost neke zene ne mogu ranije da postanu mame, pa im je to deo sudbine i za njih najlepsi moguci momenat u zivotu, te im nista tesko ne pada. Ima puno primera gde su ljudi u tim godinama vitalniji od nekih u dvadesetim i tridesetim, samim tim da ne govorim i o zrelosti. Meni da se dete desilo sa 19 godina kada sam se udala, nekako bih to potpuno nesvesno prosla, onako zivot bi namestio svoje, a u ovim godinama sam zrelija i svesnija svega. Lepo Erata rece neka nas dobrobriznici ostave na miru.

Ja se najviše ne slažem sa onim - nijedno dete ne želi da se razlikuje... E pa svašta, sad ćemo još da gledamo godine roditelja  Inače majke i očevi Vilenjakovih drugara su uglavnom mojih godina, da li slučajnost ili nešto drugo tek tu bi se ti sa mladim roditeljima razlikovali. Što se energije tiče, mogla bih da se složim da ja imam manje energije sada nego što sam imala sa trideset. Ali to je opet toliko individualno, na individualnom nivou što se tiče fizičke kondicije možda je bolje roditeljstvo u mladjim godinama. Ali uopšteno je besmisleno to pričati. Ja sam nekad bila aktivna sportiskinja i prirodno imam dosta kondicije i energije i to što je meni manje u odnosu na ranije je možda energija neke mnogo mladje žene ako je neka antisportiskinja... Što se psihičke zrelosti tiče e tu je prednost roditeljstvo u "starijim" godinama. Ja sam tek sad zrela za dete, došao je u pravo vreme za mene. Ali i to je individualno, neki ljudi nisu zreli ni u pedesetim a neki su zreliji mnogo ranije. Inače kod mene i drugarice imaju mladju decu, pa mladju i od Vilenjaka. One su biološke majke a ne vidim da im je išta falilo ni u trudnoćama, ni dok su deca bila bebe, naprotiv sve je bilo ok, a ovaj kasniji deo nam je isti...

Plate treba da budu vece i normalno radno vreme, vikendi slobodni, kako bi roditelji imali snage, energije i VREMENA za svoju decu. Kada te samelje posao i kada dodjes kuci slomljen, nervozan, lud, a onda nemas da platis racune, svejedno je koliko imas godina. Ne mozes bez veze dete ni u obdaniste da smestis. Kada bi nam standard bio bolji i drustvo zdravo i deca bi bila srecnija. Majke su umorne ne zbog godina, vec zbog posla i teskog rada za male pare, pa kad dodju kuci nisu ni za sta.

Erata, draga, u pravu si 100%! Ne mislim ja da ce nam biti lako, bice tu svega, ali isto verujem da nije nista ne izvodljivo i nemoguce. I ko nam garantuje u zivotu koliko cemo ziveti da bi se zbog toga odricale materinstva?! Sta sa 20-togodisnjakinjama koje rode pa im se desi nesreca?
Ja sam dete "starijih" roditelja. Moja mama je imala 37-8 kad sam se ja rodila a tata 42-3. U ono vreme pre 40 godina je to bila sramota da zena u tim godinama bude trudna. Moja majka je dozivljavala sikaniranja i ismejavanja ali je ona sa ponosom iznela trudnocu i rodila mene iuvek bila ponosna na mene i na moje ponasanje, uspehe. A sve je to zahvaljujuci njenom vaspitanju. Na zalost, izgubila sam je kad sam imala 23 godine i iako mi dosta fali i dan danas, posebno sad u ovom periodu, ponosna sam sto se izborial sa predrasudama i sto me je rodila, iako nije pozivela da vidi da sam se udala, da cekam bebu. Znam da ona to zna, gde god da je. A motivacija mojoj mami da ode kod lekara je bila njena prijateljica koja je posle visegodisnje borbe postala majka sa 42. Moja prijateljica, a njena cerka, ima sad 42, ima devojcicu od 10, lekar je, sve su joj omogucili u zivotu. I naravno, ta zena je i danas sa 84. godine ziva, zdrava i vitalna i dozivela je sve od svoje cerke. Niko nije kriv sto se moja mama razbolela i sto sam je izgubila.
Sto se tice toga da se deca stide, ne verujem u to, pogotovu u Beogradu u danasnje vreme gde je sve vise majki sa preko 30 ili preko 40. godina. Moram da priznam (ali me je jako sramota zbog toga i jako mi je zao sto sam tako ikada razmisljala!) da sam kao ucenica prvih razreda osnovne skole bila razocarana sto je moja mama starija od ostalih i sto su me svi pitali da li mi je ona baba. Naravno, u ono vreme su mame mojih skolskih drugara radjale sa 18-20 godina i sve su bile mlade. Bilo me je sramota sto je moja mama starija i stalno sam joj govorila-zasto me nisi rodila ranije. A onda mi je ona ispricala svoju pricu i ja sam bila ponosna na nju sto me je uopste i rodila i sto se izborila za mene! Njoj sam se izvinila a nikome nikada vise nisam dozvolila da mi kaze kako mi mama izgleda kao baba i ulazila sam u zestoke sukobe zbog toga. Bila sam ponosna kad setam sa njom pod ruku i bila sam ponosna sto je moja mama bila "drugacija" od drugih! Tu ljubav koju sam ja dobijala od nje kao zrele i vaspitanje, posvecenost i sve ostalo sto je mogla da mi pruzi, moji prijatelji su mogli samo da sanjaju od svojih mladih majki. Eto, sad mi je lakse kad ovo napisah. Pisacu vise kad budem pisala svoju pricu, ovo je kratka verzija.

Evo lepih vesti... Pusteni su privatnici za VTO      

I ja sam mishljenja da je "pravo" vrijeme za roditeljstvo individualno. Ali smo uglavnom shto starije- to tezhe za odrzhavanje. Znam da moje mishljenje odudara od vecine. Promatram majke oko sebe i vecina onih koje su se teshko dochepale roditeljstva su predaniji, pozhrtvovniji roditelji.
Ja sam svjesno ostavila "rad na bebi" za kasnije godine jer je moja mati imala karcinom jajnika sa 37 godina a umrla je sa 47. Chekala sam da predjem tu "baksuznu" godinu sa urednim nalazima pa da zatrudnim. Svjesno sam u prvom krugu ishla na konjsku dozu stimulacije, uz uvjeravanje mog ljekara (koji je podanik farmacijske industrije) da je bezopasno. Radim Papa test jednom godishnje. U septembru bezvezan nalaz, u novembru biopsija potvrdjuje predkancerne celije, imam kolposkopiju pod opcom anestezijom krajem ovog mjeseca. Jeste, problemi te vrste sa cerviksom su uglavnom izazvani virusom. Moje genetsko naslijedje i visok estrogen nisu za zanemarivanje. Ali imaju li uticaja i ovi dodatno unesheni hormoni?
Ja ne mislim da je zhena iz novinskog chlanka izmishljena. Meni je roditeljstvo iscrpljujuce. Istina, uprazhnjavam neki intenzivni model, ali ja sam takav tip osobe. Ne radi se samo o chuvanju djeteta dok je budno, vec nocne smjene sa bebama, pa kad su bolesni, pa odabir vrtica, shkole, ... I naravno, briga o tome dokad cemo biti u stanju da o djetetu brinemo.
Bila sam u situaciji da je sve shto sam htjela debela beta, i chinilo se da ce odatle sve ici lako. Ali potom ste na iglicama dok ne chujete rad srca, pa do isteka prvog tromjesechja, pa do ovog testa, pa do onog UZ, pa do porodjaja. Pa su onda brige druge vrste, ali naravno da je tu i neizmjerna sreca koja se nisachim ne mozhe usporediti.
Udaljavam se od teme, me'sh'chini.
Smeta mi shto se ovde nekako stalno podstichu novi pokushaji, shto se ignorira to kad poneke djevojke daju nagovjeshtaj da stizhu do prelomne tochke, i dalje se bodri u stilu "nema odustajanja", "sigurno ce se desiti, mora", ... Jel' mi to uvjeravamo sebe ili druge? Nekako mi je kao da prebacivanje na drugachiji put do roditeljstva vidimo kao drugorazredni.
Treba puno hrabrosti za novi pokushaj, a treba je josh i vishe za reci: "Sad je dosta." Ja ne dozhivljavam takve ljude kao gubitnike, kao one kojima nedostaje upornosti i vjere. Nije lako odreci se takvog sna, ali se dodje do te tochke kad predje u nocnu moru i razjeda sve ostalo u zhivotu.
Mene boli shto se ne javljaju mnoge nashe djevojke koje su se skoncentrirale na neshto drugo, usmjerile energiju na ostale sfere zhivota koje ih ispunjavaju. Osjecam kao da im nismo dale podrshku kad su izabrale drugachiji nachin da dodju do srece. Ili da odtuguju.
Prochitala sam kod Struzzo o temi na nekom drugom forumu, tzv. "Izlazne strategije", i meni je krivo shto nemamo neshto takvo, da postane prihvatljivije to kad razmishljamo o transformaciji, u nedostatku bolje rijechi.
Nadam se da nisam nikog uvrijedila jer mi to nije bila namjera. Nije ni prvi put da pishem neshto shto ljudi ne zhele prochitati.

Shizika,
sjajan post. Nadam se da ćeš se već sa kolposkopijom rešiti tih predkancernih ćelija trajno.

Podsetila si me da i ja moram da odem na razne preglede i pretrage. Imamo temu o uticaju vto na zdravlje.

E sad što se ostalog tiče ja se isto potpuno slažem. Kad vidim to bodrenje za xyz pokušaj i "nema odustajanja", pa to da žena voli muža pa želi da mu podari dete... uh... Svašta bih nešto napisala ali uglavnom da ne bih dodatno povredila osobu koja je i ovako tužna se skoncentrišem na svoj primer iako ga vrapci na grani već znaju  Ne bi bilo loše da neko otvori tu temu i ovde - "izlazna strategija" upravo da ne bismo nekog povredile, da ne mora da čita ako ne želi ali ako udje na temu onda može da vidi i takva iskustva. Slično je bilo sa temom o zdravlju. Provlačilo se ponekad koliko vto postupci mogu imati negativnog uticaja na naše zdravlje, pa su naša iskustva imala negativno dejstvo na neke Kutanjke koje su u vto postupcima, uznemiravala su ih. Zato je otvorena posebna tema pa ko želi da je čita može, ko ne, ne mora da ulazi.

Ne bi trebalo da bude tabu na forumu reći da neće svi uspeti da budu roditelji i ako ne uspeju da život može da ima mnogo drugog smisla. Što kaže Shizika gde su žene koje su bile tu a odustale su? Neke pišu na forumu ali retko pišu o tome, možda bi se raspisale na toj temi o izlaznoj strategiji. I da pomenem ove muževe koje potkačih gore. Prvo mislim da dete nikako ne bi trebalo da se gleda kao neka vrsta poklona. Drugo mislim da osoba prvo mora da voli sebe, da misli na svoje zdravlje, pa onda da misli na svoje roditeljstvo, na svoj život pa nakon toga i na muža, njegovo roditeljstvo i njegov život. Ne mislim da je to nikakva sebičnost, već ispravno vidjenje stvari naspram onog pogrešnog koje žene dobijaju kroz vaspitanje i uticaj okoline u kome bi one trebalo da zaborave na sebe i čine drugima i u kome su vrednovane samo ako su dobre supruge, dobre majke, dobre itd... A gde su one same u svemu tome?

I takodje mislim da postoji još jedan tabu na forumu koji si ti Shizika potkačila a to je da se kaže da je roditeljstvo teško i iscrpljujuće. Kada ga ostvarimo onda bi trebalo samo da cvrkućemo kako smo srećne i ispunjene i našle smo smisao života i svi onda na forumu skakuću zajedno sa nama. Naročito to dokazivanje sreće važi za usvojene majke čini mi se. I često kad ostvare materinstvo nestanu sa foruma ili pišu jako malo a meni se čini da je upravo to trenutak kad naša priča počinje i kad nam je potrebna razmena iskustava, podrška. Ja se ponekad osetim loše što pišem o raznim problemima koje imam sa mojim detetom i vezanim za roditeljstvo i vezanim za usvajanje. A pišem baš zato što mislim da bi forum trebalo da za to služi, da razmenimo savete vezano za vaspitanje dece, da vidimo kako drugi roditelji razrešavaju svoje situacije. Naravno da sam ja generalno srećna, da je moje dete dalo novi smisao mom životu, da imamo puno i lepih i divnih momenata zbog kojih sam i želela da budem majka, to se valjda podrazumeva i ne moram da naglašavam u svakom postu. Ali svakodnevni život nosi razne teškoće koje će se naravno razrešiti na ovaj i onaj način. Čak ja mislim da se sa mojim detetom zbližavam, povezujem upravo kroz taj razvoj, razumevanje zašto imamo teškoća i onda kada uspevamo da ih razrešimo... Nikako ne vidim što je i pričanje o problemima neka vrsta tabua na forumu. Nekako ne mogu da verujem da u drugim roditeljstvima problema nema nego roditelji i deca samo pevaju i igraju po ceo dan.

Drage moje, sa većinom napisanog se slažem. Sizika, onaj deo o strahovanju u trudnoći želim da izbegnem. To je već postao model trudnoće - strah! Meni je nešto kliknulo u glavi u zadnje vreme, neke su mi se kockice složile i ja sam shvatila da to tako ne mora biti. Sve je u našoj glavi. Ako beba dobro napreduje, naši strahovi joj mogu samo odmoći, a ako nešto nije u redu, strahovi neće pomoći. Tu naše društvo i zdravstvo pravi od trudnice "slučaj". Trudnoća nije bolest. Ja ne mislim da je to slučajno, već deo traumiranja i programiranja ovog napaćenog naroda. Nad nama se vrše razni eksperimenti, posebno zastrašivanje u svakom pogledu. Životi nam prolaze u strahovima. Nikola Tesla je rekao da je život igra i da se on celi život igrao sa elektricitetom. Moramo se i mi malo igrati, inače proleti nam život u grču.

Što se tiče odustajanja, ja sam isto pisala o tome i mislim da tema treba da postoji. Kada VTO ne uspe, reakcija članica ovog foruma je takva kakva jeste, ali mislim da na dan negativne bete, barem meni, zadnje što mi je trebalo je: Idemo dalje! Jer tog dana ja ne vidim ni sekundu ispred sebe, a kamoli novi pokušaj. Taj dan je bezdan, bez nade i svetla...a ne znam koje bi bile prave reči, koje bi mogle da me uteše. Mislim da smo jako zatvorene, čast izuzecima. U svakom pogledu smo zatvorene, jer smo tako vaspitavane valjda. Tabu teme postoje. Mene tu oduševljava Roda forum, jer su cure mnogo otvorenije. Nisam član, ali sam tragajući za svim i svačim, svraćala i tamo.

Što se tiče roditeljstva, jeste teško i naporno. Ja sam sa mojim sestrićem otkako se rodio. Bili smo u istoj kući. Budila sam se noću, ujutro u 5-6h, prošla sve od početka i tu sam često i sada, iako sam se preselila kod momka. Mnogo puta mi je bilo krivo što nemam snage, a on me celog dana čeka da se igramo, a meni nije do života. Pa situacije kada navijam da zaspi, da konačno zaspi, da se odmorimo. Pa situacije kada po**zdiš na njega, jer je nemoguć, a tebi glava pada od umora. Naporno je. Ali je lepo. Nema te ljubavi kakvu može da pruži dete, koje ne zna za zlo, koje voli iskreno, a koje je tvoje. To je ljubav!

Ja želim da rodim dete, zbog nas, zbog naše ljubavi. Volela bih da usrećim čoveka kojeg toliko volim. To je čista i iskrena želja, nije obaveza i neko dokazivanje. Ako ne uspemo, imamo druge opcije, nećemo se ubiti. Još jedan razlog je što ja volim da pobeđujem. Imam taj poriv u sebi, da sve što započnem i dovršim. Ako imam problem, da ga savladam. Ja sam tvrdoglava ovnica i ne znam za prepreke. Da nisam takva, danas ne bih bila živa, to je sigurno. I na kraju, u dubini duše ja znam da ćemo uspeti. Mislim da se neću mnogo razlikovati od drugih majki. Biću srećna i ceniću taj dar od Boga, ali daleko od toga da se nikada neću iznervirati, umoriti, poželeti da jedan dan imam samo za sebe, ma 5 minuta...i neće me biti sramota zbog toga, jer je sve to normalno i prirodno. Deca su najveća obaveza i sve veća i veća kako su stariji.

Retko ko u ovoj borbi zamišlja napaljenog tinejdžera. Svi zamišljaju malu, mirišljavu bebicu. Treba zamisliti bandita koji se otrgao kontroli i boriti se za njega! Ili nju, svejedno :)

Prvo da kazem; Sizika nadam se da ce sve biti u redu... 

I ja razmisljam isto kao i vi, smatram da se treba boriti ali i znati kad reci dosta. Ja iskreno nisam stigla do tog stadijuma jos je u meni jaka zelja za borbom. I da, ja zelim dete sam mojim dragim,(biolosko ili usvojeno svejedno je) da nije njega ja ga mozda ne bi toliko zelela, ali jeste ta ljubav prema njemu prvenstveno ono sto me goni napred posle toliko neuspeha. Da sam sama na primer zivot bi mi verovatno isao u drugom pravcu i mozda bi mi bilo dovoljno da budem samo tetka, ali ovako nije. Ne znam da li me shvatate, to sto zena kaze "ja to zbog muza" mislim da je zato sto ona gleda situaciju iz MI pozicije ne JA, jer ipak smo MI kao par u ovome zajedno. Meni je na primer mnogo zao sto su zene na ovom forumu pocele da se bave iskljucivo diskusijama o analizama, protokolima, hormonima a zanemarile one teme o psiholoskim aspektima, koji su po meni najvazniji. Najlakse je kaciti smajlice i vikati "napred curo" bez nekog dubljeg iznosenja osecanja. Svaki neuspeg me je rastocio na sitne komade, svaki pogled na mog muza kad gleda ceznjivo u bebu me razbije (iako se trudim da on to ne vidi), ali se stvarno trudim da budem jaka i da verujem da cu biti majka jednog dana. Zato smatram da te teme moraju ponovo da budu aktivnije. Jednom mi je Struzzo na takvoj temi kad mi je bilo tesko rekla da su supruznici u ovoj borbi ko dve gladne zveri u kavezu, sto mi je nmogo pomoglo da shvatimmog dragog i njegovo vidjenje svega, i hvala joj na tome. Takva podrska je nama potrebna a ne smajlici.
Ovako sad razmisljam, mozda za par godina ako se nista ne desi i promenim misljenje i pozelim da odustanem i to ce tad u to trenutku biti OK.

I da se slozim sa Erato roditeljstvo nije mala slatka mirisljava beba. Roditeljstvo je buntovni tinejdzer koga treba izvesti na pravi put.

Sad cu ja ajmo klubeeee samo napred

A sta drugo reci ili onda ni nepukosavati bilo sta napisati ili napisati sad je dosta ima i drugih stvari u zivotu kao sto su putovanja skolovanje itd itd uzivanje u vas dvoje ... ili vise ni neposecivati ovakve teme

Dosta se na forumumu komunicira i na pp tu se iznose i stavovi mozda za nekog i resenje ja sam tako naletela na kutak i to mi je bilo dovoljno jer su me tad interesovale samo iskljucivo stvari vezane za vto i kako sto bezbolnije i brze da stignem do onog sta sam i htela pronasla sam prakticni deo a za psihu sam imala psihologa,
O ovoj temi se moze pisati danima ima u njoj puno filozofije,

E sad roditeljstvo to je druga tema mozda i drugi forum ili neka grupa za roditelje kao sto je pozitivno roditeljstvo naravno da nije lako biti roditelj

Ja sam se nekako nasla prozvana volela bi svu svoju energiju da srucim i da bar "malo"pri pomognem kao sto sam i ja dobila od drugih devojaka al vidim da netreba, zbunile ste me skroz ...

Noja, naravno da treba navijanja, podrške, prašine...
Praktičnih informacija ima dosta i meni je to mnogo značilo. Ovde sam većinu stvari naučila.
Ali ne bi bilo loše da postoji i deo foruma za one koji izlaze iz ove priče, a i da se oživi taj deo gde može da se otvori duša.

Evo me, Klube...prozvala me Shiz...  

Najpre da zagrlim dragu MAKKU, sad detaljnije pročitah u Klubu, mada sam negde na nekim drugim mestima u letu I na preskoke pročitala o par neuspeha PFC (ali I uspeha onih mlađanih) ali nisam najbolje razumela da si I ti među njima...Nema tu pametnih reči utehe. Vidim da ti već guraš trezveno napred, kao što I treba...Ja ću samo da te zagrlim I pošaljem moju pozitivnu energiju, poželim ti ludi provod za Novu godinu I bistar pogled unapred...u tvojoj ravnici nebo je toliko široko, kao I putevi....svi su oni tvoji, draga...Veruj u to!  

E, sad, o temi....
Ni meni nije namera da nekog prozivam....Ne, nikako!
Nego razmišljajući pre neki dan kad mi je bio rođendan o sebi sad, nekad...uočavajući promenu koju ni sama ne znam dovoljno dobro objasniti, setih se šta me je sve potresalo, koliko sam sebe gubila...
Ja sam već u par navrata pomenula tu temu sa Rode. Mislim da se zove upravo tako: "Izlazna strategija".... I evo, ako hoćete, otvoriću ja istu takvu temu, može I sa istim naslovom. Meni je ona pomogla. Puno.
Neko napisa da su vto pokušaji kao droga...postaneš bukvalno zavistan I ma koliko te boleo skorašnji neuspeh, ispraznio ti sve džepove, ti opet planiraš sledeći postupak (a ja mogu slobodno dodati, I posle tog, još jedan)...Ja sam bila takva. Bukvalno takva. Nisam "prijavljivala" nikome, ni ovde sve moje postupke. Kao da sam upala u kosmičku rupu. Začarani krug. Smenjivala su se tad razna osećanja ali me je ponajviše napred gonio, pored naravno želje za detetom I majčinstvom, inat I potreba, neopisiva potreba da uspem, da pobedim, do doteram do kraja, završim (tu se apsolutno slažemo, Erata)...Ali kad padneš x puta, prosto moraš da se dozoveš, moraš da razmisliš racionalno I staviš na vagu šta sve dobijaš, a šta gubiš. Upravo o tome govori tema Izlazna strategija. Šta ako tebi, baš TEBI nikad ne uspe vantelesna? Da, da, ne uspe samo onaj koji nije bio dovoljno uporan. To tako krasno zvuči, ohrabrujuće. Lepa misao, zaista. Ali šta ako si upravo ti taj kome, ma koliko bio uporan, ma koliko se trudio, "pokrio" se svim zvaničnim I alternativnim terapijama, neće uspeti? Šta ako si ti taj koji ulazi u onaj nemilosrdni procenat neuspeha VTO pokušaja? A znate da taj procenat nije mali. Šta onda? To je taj momenat kad treba da se suočiš sa sobom, zagledaš duboko u sebe, gledaš svoj strah u oči....Ponavljam, meni je takav tekst pomogao I iskustva takvih ljudi.
Zašto mi nemamo takvu temu?
Mislim da smo generalno iracionalan, sanjarski narod. Narod velikih očekivanja. Sami sebe opterećujemo raznim imperativima. Malograđansko smo društvo. Bitno je šta će drugi reći...itd, itd...Ovo poslednje uvek negiramo ali u suštini je tako. Ne moraju ti "drugi" biti neki daleki...Recimo, ja sam se najviše osećala "gubitnikom" pred osobama koji su moje bliže okruženje. Ja sam se tako osećala, nisu mi oni nametali osećaj krivice.

Dodaću samo I ovo....Ja kad ovo pišem, ne polazim od mog iskustva koje je sledilo. Znači, ja ne mislim da je za svakog izlazna strategija usvajanje. Volela bih ja najviše zbog moje dece I njihove budućnosti da bude što vise usvojene dece ali mi se sa druge strane ne sviđa kako se olako uzima ta tema kao neka krajnja solucija. Nije to rešenje za svakog. Kao što nije ni vantelesna. Ni 5-10-15 pokušaja vantelesne. Ni donacija. Ni ostati bez dece. Svako neka prema sebi bira. Ali važnije od toga je da nađe rešenje I bude zadovoljan njime. Da uživa u životu koji je kratkog daha. I tome služi ta tema. Da vas upozori da toliko toga gubite, toliko toga prolazi pored vas dok ste vi ogorčeno zaglavljeni u vašoj neispunjenoj želji.

Struzzo, kao i uvek, oborila si me s nogu sa ovim tekstom! Ne bi bilo loše da baš ti otvoriš temu...

Članak….g-djina trudnoća je neplanska, neću reći neželjena.
Moja u 40-im i planirana i željena. Dakle, osnovna razlika. Zaista priče i istraživanja ovog tipa me ne zanimaju, niti se nalazim u njima. Energiju ili imaš ili nemaš,kao i radost, sreću,ljubav,optimizam u sebi ili imaš, ili nemaš. Tu ti niko pomoći ne može, osim sam sebi.
Moje dete, moja/naša budućnost!
Da je roditeljstvo lako, nije, da donosi ogromnu sreću donosi.
Da sam često umorna jesam, ali kao što neka napisa ne od roditeljsta,u mom slučaju i godina, već od nenormalnog radnog vremena, negativnih, lenjih i nesposobnih ljudi, tempa života
Ali, onog momenta kad pozvonim na vrata, a sa druge starne čujem Nikitinu trku i cičanje od sreće, što dolazi mama niko mi ravan nije. Ne prestaje umor, ali se setim onih 11.god.kad sam isto toliko umorna dolazila kući,ali……. uglavnom nesrećna.

Izmedju IV i V VTO postupka, sam napravila veliku pauzu, mada je biološki sat govorio drugačije.
Osećala sam, znala, da nije pravo vreme. Podsetila se,(negde se to u godinama borbe izgubilo) koliko je život dragocen, lep i jedinstven. Ponovo sam naučila da uživam u onome što imama, a to zaista nije malo.
Sve ove god. sam znala da ću biti mama, veru niko nije mogao da mi oduzme, neuspesi su se nizali, teško sam ih prevazilazila, ali sam se dizala. Majka se radja, a ne postaje….ja sam se rodila da budem majka, i tačka. Da nije Nikita pobedio, ja bi bila ili usvojena, ili mama iz donacije, i tačka.
Moj životni put je takav, za sve se moram maximalno dati, u prijateljstvu, ljubavi, poslu,roditeljstvu....pa sve do spremanju kuće.
Šizo, verujem da će sve biti dobro.