Mihailo Orlić

Orline ::

17.10.2012.

 Veče je mirno, toplo, kao što samo Miholjsko leto može da pruži u oktobru. Sedim u bolničkoj sobi sama sa svojim mislima. U stvari, nisam sama, bar još neki sat deo mene je jedno malo stvorenje koje se okreće i šutira u mojoj utrobi, kao da radi poslednje vežbe razgibavanja pre nego što će konačno doći na ovaj svet i ispružiti ručice i nožice.

 U ovom momentu sam zahvalna na apartmanu koji nisam tražila jer mogu na miru da složim misli koje se roje u glavi, i emocije od čije siline mi se čini da mi je telo tesno. Barem jedan broj manje nego što mi je  sad potrebno. Zajednička terasa ispred bolničkih soba vrvi od otežalih tela sličnih mome. Gegaju se, šetaju, razgovaraju telefonom, svaka sa svojom srećom u srcu i samo njoj znanim strahovima u glavi.

 Opet zovem supruga. Nedostaje mi veoma večeras, više nego što sam mogla i da pretpostavim. Samo da me zagrli jako i da ćutimo. Čuli smo se bar tri puta toga dana, ali večeras mi opet treba njegov glas. Taj umirujući ton koji me uverava da će sve biti baš kako treba i da od sutra počinje naš novi život. Uvek je umeo da me smiri u teškim momentima. U stvari, ne oduvek, ali je naučio u međuvremenu. Kakogod, njegov glas me večeras opušta iako i ne čujem šta mi govori. Ko zna gde su i njegove misli...

 Ja ćutim...a u meni žamor... Sutra ću videti mog sina. MOJE DETE! Sutra ću postati majka! Sutra ću ga držati u naručju, tepati mu i pričati, sutra ću konačno videti taj mali Božiji dar na koji sam čekala skoro deset godina. Još uvek ne verujem da sam dočekala ovoliku sreću.
Knedla u grlu, suze u očima, radost u srcu, treperenje u stomaku, briga u glavi, sve se to smenjuje kao na karuselu, jedno za drugim u nepravilnim intervalima. Samo da sve bude dobro, samo da porođaj prođe kako treba...kakve li mu je boje kosa...da li će imati duge noge na tatu...jaoo, o čemu razmišljam, pa samo da bude živ i zdrav...i tako u krug. Sreća neizmerna prošarana sa tremom i neizvesnošću.

 Došao je kraj i novi početak. Početak jednog novog života, stvaranje jedne nove porodice (uvek me je bolela činjenica što je reč porodica izvedena od reči porod, pa iako smo pravno bili porodica i nas dvoje, nisam je upotrebljavala). Od sutra je i novi početak u mom životu. Rađa se i još jedna majka. Od sutra moje srce nikad više neće biti prazno niti kucati za jednu osobu. Kako je kucalo ovih devet meseci za dvoje, tako će i da nastavi do kraja života.

 Mehanički vršim poslednje pripreme u kupatilu. Tuširam se dugo...puštam toploj vodi da spere napetost sa mog krupnog tela sa kojim sam se već saživela. Moje dete štuca, gura, razvejava moje strahove kao vetar suvo lišće i voda ih odnosi u slivnik gde im je i mesto.Oblačim se i odlazim kod dežurnog kolege na kafu. Srećom, dežuran je muškarac, neće biti priče o trudnoći, porođaju, bebama. Trenutno mi više ne treba ni jedan primer, ni jedan savet. Ništa. Želim da pričam o drugim stvarima i da se smejem. Kao da je sutra sasvim običan dan, kao da sutra ne idem na operacioni sto već po bakaluk u obližnju radnju. On ništa ne pominje i zahvalna sam mu na  tome, prezahvalna. Kasno je već, ne znam kad su proleteli poslednji sati ovog dana. Vraćam se u sobu i zaspivam kao beba, hm...beba...moja beba...sutra već...Hvala ti Bože!