Popustljivo vaspitanje - posast savremene porodice i drustva

Попустљиво васпитање


"Начин на који родитељи васпитавају децу повезан је са изградњом психичких структура и типа личности деце. У последње три-четири деценије превладао је модел васпитања у коме се инсистира да морају бити срећна, да је родитељска дужност да их усрећују. Како дететово осећање среће настаје када му родитељи испуне жељу, они то чине и онда када мисле да његове жеље нису добре за њега, чиме су одустали од осујећења дететових жеља. Последица је настанак попустљивог васпитања у коме дете управља родитељем, а не обрнуто. Разлог за то је што родитељи не желе да пред собом гледају несрећно дете.

Психоанализа је показала да деца која нису добијала довољно љубави у детињству одрастају у неуротичне одрасле. Зато су родитељи у фокус ставили дететова осећања, доживљај да је вољено. Данас када је неколико генерација, које су васпитаване по моделу попустљивог васпитања, одрасло, видимо да овакав модел прави штету стварајући нову патологију. Реч је о размаженој и презаштићеној деци. Прва, упркос високој интелигенцији, израстају у несоцијализоване личности које не желе да одрасту, које су себичне и нарцисоидне и слабо контролишу импулсе, немају радне навике, и због тога дуго остају у симбиотској вези са својим родитељима. Презаштићена деца су пасивна јер о себи мисле да су неспособна, плаше се света који доживљавају као опасно место, због чега су исто у симбиози са родитељима или доминантним партнерима.


Попустљиво васпитавањe је отишlо у супротност – стално се показује љубав, а избегава се дисциплиновање детета. Данас знамо да се из једне грешке отишло у ону супротну. Разлог је што деца сваки покушај дисциплиновања погрешно доживљавају као негацију љубави, одбацивање и као „трауму”. Попустљиви родитељи су немоћни да му поставе границе и да га терају да ради непријатне, а корисне ствари, управо због осећања кривице што га „трауматизују”.

Због негативних последица попустљивог васпитања подсетимо да је задатак родитеља да припреме дете за самостални живот. А пут за то је да се деци нуди модел показивања љубави, алии јасна дисциплина без које нема ни успеха ни среће у одраслом животу."

Uvek rado procitam sta pise psihoterapeut Zoran Milivojevic. Ovaj clanak je iz jucerasnje "Politike". A jasno iz ovoga nazirem i svoju roditeljsku boljku....

I ja redovno pratim njegove tekstove. I ovo sam citala i potpuno se slazem... Ja sam ipak vise za onaj starinski tip vaspitanja. Mislim ne bas u onoj meri da se deca mustraju, ali cinjenica je da su generacije sve gore i gore.

Meni se ne dopada ono sto on prica pa ni ovo... Upotrebiti rec "posast" - preterivanje... Naravno da nisam za popustljivo vaspitanje ali izmedju dva zla, tradicionalnog sa "batinom iz raja izaslom" i slicnim "mudrim" porukama glasala bih za popustljivo Ali inace naravno da dete mora da ima granice, i da je njihovo odsustvo lose. Samo je mnogo lakse izbubecati dete ili mu podviknuti da nesto mora da radi jer je dete a mi roditelji nego ih postavljati uz postovanje detetove licnosti ali i nas kao autoriteta ali ne zato sto smo roditelji nego zato sto valjda imamo vise znanja o svetu i sl. Ja sam dobila jednu skriptu od hraniteljice koja ima dosta dobrih metoda za postavljanje granica pa vec rekoh da cu postaviti temu o tome u delu za usvojitelje ali svakako mogu biti korisne tehnike i za ostale roditelje.

Odlican tekst , Leno!
ne moze se sve gledati crno-belo, bas kao sto i pise. Nije samo batina odraz tradicije.

Simona, a sta kad dete nece da prestane nesto da radi ni pored toga sto mu ti na sve moguce nacine objasnjavas da ne treba... nesto zbog cega moze i da nastrada... ili ce roditelj iskoristiti to sto je jaci ili ce dete koristiti to sto roditelj NECE to da koristi... veruj mi, deca su mnogo pametnija i lukavija nego sto mislimo i vrlo dobro znaju da procene roditelje, babe, dede.... e sad, naravno da mozes da ga kaznis, ali to tek u nekom vecem uzrastu, mislim da moja Lenka ne bi razumela kaznu sada...

Zato nije lako biti roditelj i vaspitavati decu... Pricali smo o tome u Leninom dnevniku, bas na jednoj temi protiv batina na ovom forumu ima jedna metoda, npr da se dete kad cini nesto sto ne treba svaki put udalji npr onemoguci mu se igra... Dete ce povezati posle nekoliko puta da to sto ono cini dovodi do tog drugog postupka. Sigurno ima jos nacina kojima se ja ne bavim jer moje dete nije tako malo... svejedno i vecu decu je tesko vaspitavati, zato sam i pominjala tu skriptu koja ima nekoliko delotvornih metoda, pa mi pomaze da detetu ne ubijem volju, da ono raste u samostalnu licnost i odlucuje a da ipak ima disciplinu i zavrsava neki obavezni deo koji ja mislim da mora i ne upravlja ono nama. Naravno, ne ide to glatko, sa sve naucenim metodama iz skripte i ostalog procitanog, svaki dan je novi izazov i rat nas i deteta

Rec "posast" je moj dodatak, takoreci "redakcijska oprema teksta" a ne naslov autora clanka koga ja, inace, vrlo uvazavam. Palo mi je na pamet da moze doci do zabune ali sam ipak ostavila...

I zaista mislim da je popustljivot u ovom konkretnom kontekstu - susta posast! I to za samo dete pa onda i za ostale.

Mene najvise dotice deo u kome se govori o maniji roditelja da dete ucine po svaku cenu srecnim ispunjvajuci mu svakojake zelje, kao i onaj o strahu roditelja da njihova strogost ili doslednost ne ostavi negativne posledice na dete, u smislu traume!!! Otislo se, sasvim sigurno, u drugu krajnost........

Dete je lako udaljiti iz igre kada ono radi nesto sto je lose u samoj igri, ali, recimo, moja Lenka je volela mene da sutira dok joj menajm pampers. Kako da je udaljim iz te aktivnosti... to njeno sutiranje u moje grudi pune mleka je stvarno mnogo bilo bolno. I pored svih mogucih tonova NE, objasnjenja, pretnji i ostalog, prestala je to da radi tek kad sam je nekoliko puta udarila. I to je podnela bez trunke ljutnje, bez i jedne suze... istog trenutka je shavtila da to ne sme da radi.... meni je bilo zao sto sam morala da upotrebljavam silu, ali mi je isto tako bilo zao i sebe same kad me ona sutne iz sve snage sa obe noge, misleci da je to smesno. Ja nisam za to da se dete posto poto bije i za sve i svasta... ali dete mora da zna ko je roditelj i po nekad postoje situacije kada se nema vremena za objasnjavanje, molbe, kazne i slicno.. vec dete mora istog trenutka, bez pogovora da poslusa. Na zalost, oko sebe imam mnogo primera dece pedagoga i psihologa, koji su svoju decu vaspitavali metodama koje su iskljucivale batine i druge stvari koje narusavaju deciju licnost i izrasli u vrlo problematicne i/ili pasivne licnosti, a vreovali ili ne, jedan od te dece je zavrsio tako sto je svog vrsnjaka drzao zakljucanog u stanu i vezanog za radijator i izivljavao se nad njim na svakakve moguce nacine...

Prema svecu i tropar! Ima dece koja se mogu nauciti mnogo cemu uz upornu pricu i objasnjavanje. Ima dece kojoj reci ne znace ama bas nista, jednostavno ne reaguju na reci (vecina danasnje dece je takva). Ima dece koja pokazu neku reakciju tek kad se na njih proderes iz petnih zila i zapretis, tj. kad osete da su te dovela do ivice nerava, pa se "ustopiraju". A ima i one koja reaguju samo na fizicku kaznu. Nikako pri tome ne mislim na batinjanje i, molim vas, da svima bude jasno da ovde niko nije za zlostavljanje dece, da ne gubimo vreme na ta objasnjavanja... takve zlostavljace treba zakon da dovede u red. Ovde je rec o puc, puc po guzi ili po ruci.... Dakle, neka deca, dok ne osete neprijatnost ali fizicku, nece stati. Doduse, neka ne prihvataju ni nakon grubljih metoda nista.... To je moja teorija, inace, da roditelji nisu svemocni pa kakvi god bili, ali o tome drugi put.....

Dakle, ta popustljivost koja dovede do toga da na kraju dete upravlja roditeljem a ne obratno... e, to je opasno, po meni. I vec sad vidim, kad Andrija ima 13,5 meseci, kako mu cesto uspe da progura da upravlja mnome i da ja popustim i odustanem od svojih rezona....

Ih Leno, ja mislim da je bas ovaj period sada u kome su Andrija i Lenka najbitiniji, jer ako sada popustis... gotova si.
Vidis, moji dever i jetrva imaju sina od 3.5 godine i inace, ona je Dr, sva u teorijama, knjigama kako treba i sta, a dete im je haos.... jede tako sto se seta po stanu, a ti mu munes zalogaj u usta, spava sa majkom u krevetu, a ocu ne da ni da udje u sobu, cucla cuclu jos uvek, place za sve i svasta... ma sto nekih cuda...a kad pocnem da pricam sa njima o svom detetu, imam utisak da sam na nekom ispitivanju kod pedijatra i ne znam da li dajem tacne odogovore... elem, prica mog devera, za svako cudno ponasanje njihovog deteta je da je i on do godinu i po to i to radio ispravno pa se onda promenilo, do godinu i po je jeo sve, spavao u svom kreveticu, nije cuclao cuclu i sl... ja sam do sada mislila da on malo lupa, a sad shvatam da deca tek u tom periodu krecu da insistiraju na nekim stvarima do te mere da roditelj vrlo lako moze da mu popusti u fazonu: Samo nemoj da mi places... i eto problema.... Svako od nas dodje u situaciju da kaze: Daj mu/joj ne mogu da ga/je slusam.... i tako to krene....

lena ::Rec "posast" je moj dodatak, takoreci "redakcijska oprema teksta" a ne naslov autora clanka koga ja, inace, vrlo uvazavam. Palo mi je na pamet da moze doci do zabune ali sam ipak ostavila...


.......

A tako Autor mi se zbog toga ne svidja vise ali dobro bar rec posast ne mogu da mu zamerim

Milijana ::Dete je lako udaljiti iz igre kada ono radi nesto sto je lose u samoj igri, ali, recimo, moja Lenka je volela mene da sutira dok joj menajm pampers. Kako da je udaljim iz te aktivnosti... to njeno sutiranje u moje grudi pune mleka je stvarno mnogo bilo bolno. I pored svih mogucih tonova NE, objasnjenja, pretnji i ostalog, prestala je to da radi tek kad sam je nekoliko puta udarila. I to je podnela bez trunke ljutnje, bez i jedne suze... istog trenutka je shavtila da to ne sme da radi.... meni je bilo zao sto sam morala da upotrebljavam silu, ali mi je isto tako bilo zao i sebe same kad me ona sutne iz sve snage sa obe noge, misleci da je to smesno. Ja nisam za to da se dete posto poto bije i za sve i svasta... ali dete mora da zna ko je roditelj i po nekad postoje situacije kada se nema vremena za objasnjavanje, molbe, kazne i slicno.. vec dete mora istog trenutka, bez pogovora da poslusa. Na zalost, oko sebe imam mnogo primera dece pedagoga i psihologa, koji su svoju decu vaspitavali metodama koje su iskljucivale batine i druge stvari koje narusavaju deciju licnost i izrasli u vrlo problematicne i/ili pasivne licnosti, a vreovali ili ne, jedan od te dece je zavrsio tako sto je svog vrsnjaka drzao zakljucanog u stanu i vezanog za radijator i izivljavao se nad njim na svakakve moguce nacine...

To je samo jedna od metoda koje su navedene... Ja batine ne mogu nikako da vidim kao pozitivne ma sta da je razlog/izgovor/objasnjenje za njih. A sto se primera tice svakako da ima losih ljudi sa popustljivim vaspitanjem, ali se isto mogu naci i losi ljudi koji su imali tradicionalno vaspitanje. Svaka licnost je kada odraste ipak odgovorna za sebe i ne moze se "izvlaciti" na ovakvo ili onakvo vaspitanje. Ja samo mislim da su savremeni modeli vaspitanja bolji jer ohrabruju individualnost, sopstvena razmisljanja i istrazivanja, sopstveni put a ne slepu poslusnost i idenje uvek uhodanim stazama...

Evo da i ja kazem koju na ovu temu i molim vas da me unapred ne osudjujete, tipa lako je meni ja jos uvek nemam dece.
Odmah da vam kazem da sam ovog coveka odavno prestala da pratim jer sam u par navrata toliko gluposti cula od njega da zaista ne znam kako drugacije da se postavim nego da se od njegovih ideja izolujem.
Prvo on kao strucnjak bi trebalo da zna da ni pod kojim uslovima ne bi smeo toliko da generalizuje stvari i da samo jedan faktor (vaspitanje roditelja) uzima u obzir kada je formiranje licnosti bilo kog deteta u pitanju. Drugo, i potpuno laicki s moje strane je pitanja ako zadatak roditelja nije da usreci dete, sta je onda zadatak? Da ga izvede na pravi put? Sta je definicija pravog puta i ko je definise? I sta je uopste za vas pravi put? Ono sto sam videla radeci sa decom ja da su daleko nesigurnija deca ciji su roditelji strogi ili ih tuku. To se bukvalno iz aviona vidi. On izvlaci situaciju iz konteksta i onda je generalizuje. Sta znaci disciplinovanje deteta? Batine? Ne mogu da se slozim. Neko je pominjao da do deteta ne moze da se dopre nikako sem vikanjem. Ono sto se verovatno desilo je da je dete iz prva jedino vikanjem uspelo da dopre do svojih roditelja i tako shvatilo da je to OK ili je videlo da roditelji na taj nacin komuniciraju pa je i samo usvojilo takav nacin ponasanja. Za vaspitanje treba nenormalno mnogo zivaca i strpljenja i najlakse je stvar resiti puc, puc po guzi, ali u isto vreme ga ucite da je OK da i on jednog dana kada necijom reakcijom nije zadovoljan moze da reaguje istom metodom. Takodje, mi smo ti koji podrzavamo u pocetku neko decije lose ponasanje, sve nam je slatko i simpaticno i svemu se smejemo i naravno da to dete shvata kao odobravanje takvog ponasanja. Ne kazem da decu ne treba kaznjavati, daleko od toga. Ko zna u kakve bi sve nevolje zapali da se ne kaznjavaju, ali kazna treba da bude primerena decijem uzrastu i pojimanju sveta oko sebe. Decu ne treba zbunjivati, nego im na primeren nacin objasnjavati ako treba i sto puta zasto je nesto dobro, a nesto ne. A za sve ovo opet ponavljam trebaju debeli zivci, puno strpljenja, vremena i snage. Pa kako se kom detetu zalomi.
Takodje, covek kaze da je to nesto sto se desava u poslednje tri - cetiri decenije. Nje tacno. Da je tacno i mi bi bili ovako vaspitani. KOliko vi imate godina? Da li vas roditelji samo mazili i pazili? Da li ste ikada dobili batine? Mislim, tako generalizovati stvari je stvarno strasno. Imam utisak da covek na ovaj nacin gleda kako da se dodvori potencijalnim klijentima i tako dodje do dodatnih para. Ili ti reklamira se.
Ne znam, mozda me samo covek nervira pa sam zato ovoliko ostra, ali sam se svarno par puta slusajuci ga pitala da li se sali ili je ozbiljan.

Slazem se da ni u cemu nema generalizicije, pa pogotovu iz ove oblasti. Nisam bas tako shvatila post doticnog.
I ja sam nekako shvatila iz tvog, Lilyo, posta, da ti donekle pravilno vaspitanje jednacis sa batinama...tj. disciplinovanje/kako ga nazivas...ko je rekao da su to batine?
Sta su batine? Nkead pljesak po guzi ili ruci kad se krene ka necemu sto ne treba?
Nisu ni sve batine...
Naravno da su deca koja su,pa bas tim recima-zloostavljana od strane roditelja batinama, nesigurna, kako kazes, cesto i nesocijalizovana.
Ali smatram da je nekad u preventivne mere neophodno pribeci nekom fizickom kaznjavanju,a svakako ne izivljavanju.
Jesam, od strane majke pila batine i te kako...i te koje sam pila, ne opravdavam, ali negde za neke je razumem,a nekad i opravdavam. Dakle i razumevanje nije isto sto opravdavanje. Razumem da je nekad to uradila iz straha, a nekad opravdavam sto me udarila zbog neceg...

nisam za batine, nisam ni za popustljivost
ne smatram slap po ruci ako krene ka necemu poput utikaca kao batine
niti smatram da ako roditelj podvikne znaci da ce dete imati traume....

imam u svom okruzenju svakakve roditelje i onakve i ovakve....
koliko mi idu na nerve oni koji se dernjaju za svaku glupost, i histerisu
toliko mi idu na nerve i oni roditelji cija su deca pravi divljaci a oni kao spricer ladni, kao da tu decu ne primecuju....

videcu kako ce nama ici
ali smatram da ako su vec deca dovoljno lukava da iskoriste nas starije i da nam pronadju slabu tacku i igraju na kartu ovoga ili onoga
pa mogu i ja naci onda mom detetu 'slabu' zicu, pa cu uskratiti ono sto voli, , pa ako nam ne bude islo lepom pricom, upotrebicemo tu 'slabu zicu' za kaznu....
uglavnom racunam na svoju upornost i tvrdoglavost jednog bika....
pa ko duze izdrzi :)

volim da gledam onu Dadilju
i upijam njene forice kao sundjer pa cemo videti....
sa toliko razlicite dece je uspela....
sto znaci da moze, bez da se dete bije i bez da se dete pusti da radi sta zeli....

odusevila me je kad je 'prevaspitala' jednu totalno bahatu devojcicu
oduzela joj je sve igracke, posto su joj one bile najslabija tacka
a zatim postavila uslove i ocekivanja
naravno da je naisla na otpor, ali kao sto smo davno konstatovali da deca nisu nimalo naivna
brzo je i sama curica shvatila da joj nece upaliti i da ima upornijih i tvrdoglavijih od nje....
a kao nagradu za dobro i lepo ponasanje dobijala je nazad po jednu igracku :)

:)))
zaista mislim da je kljucno upoznati jako dobro svoje dete
dzaba kazna, ako ce dete biti kaznjeno nekom neprimernom kaznom
npr. mene moja mama slala u cosak jer je mislila da ce me tako opametiti
a meni to vreme u cosku uopste nije smetalo, niti sam videla svrhu toga
znaci uzaludno sprovedena kazna...
da mi je zabranila odlazak kod babe i dede npr. kazna bi imala efekta

Lilya, ajd da se drzimo same teme a ne toliko autora, clanak je samo povod, polazna tacka da bismo mi dalje razvile diskusiju. Imam nekoliko primedaba nakon citanja tvog posta (i sad cu donekle skrenuti sa gore zacrtanog puta):

Kao sto sam napisala, rado citam tekstove Z. M, procitala sam samo jednu knjigu koju je napisao (i ne tice se dece), dakle, nisam upoznata sa celokupnim opusom (a bice i da sam, uopste uzevsi, surevnjiva prema svemu sto je "popularna psihologija")... Verujem da ti jesi detaljnije upoznata jer polemises (sire) sa stavovima kojih u gornjem tekstu uopste nema. Gde se ovde uopste pominju batine ili, jos gore, da je disciplina jednaka batinama? Ko je, sem tebe, dosao do "izvodjenja deteta na pravi put", pa samim tim i dilemu "sta je pravi put"? Oci mi se sklapaju od umora, mozda nisam pazljivo sve procitala, izvini, ali ne vidim da tvoja kritika ima veze sa prenetim clankom. Ne kazem, naravno, da se sa doticnom personom moramo u svemu saglasiti ili da stavovi Z. M. nisu podlozni kritici, daleko bilo. Ne pada mi na pamet da mi se post pretvori u apologiju Z. M. ali me ne zanima ni da citam da li on "tako mozda dolazi do dodatnih para". Nebitno za nas ovde.

Ali...

Prvo, sto se tice "vikanja"... ne znam da li si mislila na moj post (samo sam ja to pomenula) i recenicu: "Ima dece koja pokazu neku reakciju tek kad se na njih proderes iz petnih zila i zapretis, tj. kad osete da su te dovela do ivice nerava, pa se "ustopiraju"." Rec je o mojim bratanicama cije sam odrastanje pratila od njihovog rodjenja (ziveli smo u zajednici). I ne samo o njima. Tvoje hipoteticko objasnjenje koje glasi: "Ono sto se verovatno desilo je da je dete iz prva jedino vikanjem uspelo da dopre do svojih roditelja i tako shvatilo da je to OK ili je videlo da roditelji na taj nacin komuniciraju pa je i samo usvojilo takav nacin ponasanja" jeste za konkretan slucaj cist promasaj i, po meni, primer generalizacije. Mogla sam da se kladim da bi psiholog bas takvo tumacenje dao. Tipsko. E pa nije se nista slicno desilo. A ja sve cesce srecem decu koja su namerno "gluva" na roditeljske opomene ili molbe... Ima tu jos neceg... Ne znam sta...

Drugo, pises, pozivajuci se na pocetak clanka: "potpuno laicki s moje strane je pitanje ako zadatak roditelja nije da usreci dete, sta je onda zadatak?"

Ja uopste nisam shvatila da je Z. M. toliko glup ili zao pa da smatra da roditelji u najsirem smislu reci ne treba da usrecuju svoje dete. Zaboga! Potpuno je jasno iz citavog konteksta da je fokus na ispunjavanju decjih zelja po svaku cenu, i onda kad je detetova zelja (a Z. M. smatra da je ispunjena detetova zelja = decja sreca) losa za dete... Ovo nije filozofski tekst, jos manje hermeticki, ne moze biti jednostavnije.

One 3-4 decenije su nebitne... Ja imam 42, bilo je oko mene, ako cemo da teramo mak na konac, i neuroticne dece i razmazene i prezasticene (u kontekstu clanka neuroticne i razmazene)...

Vidim da bi bilo dobro da stavim upitnik na naslov teme ali nece... Ima li ko ideju kako to da izvedem?

Verovatno dadoh takvo misljenje zato sto jesam psiholog
Salu na stranu, ne bavim se davno decijom psihologijom tako da mislim da sa moje strane ne bi bilo u redu da se pravim previse pametna ovde.
Svako ima svoj stav o vaspitanju dece. Kada svoju budem konacno dobila svakako necu savete od njega uzimati zato sto se ne slazem sa covekom. Sad kao ja, bez obzira da li sam psiholog ili pevacica ili apotekarka sve mi jedno.
Sasvim je legitimno da ti ili bilo ko smatras da je covek u pravu. I da verovatno si u pravu da sam se vezala za neki njegov prethodan nastup pa pomenuh te batine. Tacno se i secam on i Vesna Brzev u Utisku nedelje kod Olje Beckovic. Mozda je i neko gledao.
U svakom slucaju i ti i ja i bilo ko drugi smo samo ljudi koji svojoj deci zele samo najbolje i svi cemo nekim postupkom pogresiti u vaspianju mozda bas zato sto ih bezuslovno volimo. Mislim, nisam mislila zato sto cemo poslusati nekog drugog kako da se u nekoj situaciji ponasamo, niti na neke krupnije stvari nego na svakodnevne sitnice, mala popustanja ili odstupanja od ustaljenih i postavljenih pravila usled date situacije npr.

E da kuckam s telefona u sred spremanja za posao tako da vise od ovoga trenutno ne mogu da kazem. Ako vreme i posao danas dozvoli svakako cu malo vise promisliti pa nesto napisati kao odgovor na tvoja pitanja

Evo da napisem i ja koju..
Lola mi je jos mala pa ne mogu da sudim po tome ali hocu da kazem da sam ja kao dete dobila jako jako mnogo batina,i to opasnih batina posle kojih su ostajale modrice po nekoliko dana...ne zameram.Nisam odrasla u isfrustriranu zenu niti sam nesigurna.Moje dete sigurno nece dobiti batine koje sam dobila ja ali kazna mora da postoji i mora se znati ko je roditelj a ko dete.Sigurno necu dozvoliti da se uloge promene.Prava deteta? Prvo neka izvrsi svoje obaveze a posle dolaze prava!
Mislim da treba prvo pokusati objasniti detetu a ako to nema efekta,da dobije po guzi ili rukama nece mu/joj nista faliti.
Nervira me sto hoce da se postigne da roditelj bude drug svom detetu..smatram da je to moguce ali tek u kasnijim godinama,dok je dete malo to nije moguce,bar ja tako mislim.Kazu da se dete vaspitava do 7 godina,posle se samo usmerava.

Lilya, znam ja da si ti psiholog. A gledala sam ih i u tom "Utisku nedelje" (mislim na Z. M, Vesnu Brzev i na onu trecu goscu kojoj se sad ne secam imena ali sam je slusala i ranije) i odlicno se secam sta je ko govorio. Ocigledno su na nas dve ostavili sasvim razlicte utiske. Pa i to je OK. Ovde smo da razmenjujemo misljenja. Mislila sam samo da si upoznata vise sa njegovim radovima (mozda i jesi a nisi pomenula), a ne samo sa TV nastupima.

A za ostalo sto si pisala u prvom postu, nemam sta drugo da kazem sem da se manje-vise slazem sa tobom, ne bih rekla da nam se stavovi mnogo razlikuju.

Volela bih da cujem od tebe konkretne primedbe na konkretan tekst, na to malo redova sto postavih kao povod... A ko sljivi licnost autora... da ga se manemo..

Jooooj zene, ajde sad vi meni kazite, kako ja da ne udarim ovo moje dete ili da ne vicem na nju (posto je mm i protiv vikanja) kad ona mene uopste ne cuje. Za nju moje Ne ne znaci nista, ako je ona resila da uradi nesto. Primera radi, uskace na krevetic na glavu i ne uspori kad joj kazem NE. Napada laptop i udara po tastaturi i ne cuje, pa cak ni kad vicem, ni kad je udarim po ruci... jednostavno, kao da se ne obracam njoj. Ja ludim. Mislim, mogu ja da sklonim laptop, ali nije poenta u tome, ja mislim da ona mora da zna kad joj kazem da nesto ne radi, da ne radi... sa druge strane, savrseno dobro zna da nama kaze NE kad damo Mileni neku igracku. ZNaci, zna sta ta rec znaci.

Odlična tema.
Ali sad nemam vremena da pišem.

Sledeci clanak me je podsetio na ovu temu...

Moram da priznam da do pre jedno mesec dana nisam imala neki jasan stav što se majčinstva tiče. Čini mi se da sam bila nekako “mehanička” mama. Podoji, stavi na nošu, spremi doručak, operi sudove, iznerviraj se, uspavaj, spremaj ručak, hrani, iznerviraj se, uspavaj, prošetaj, kupaj, iznerviraj se, uspavaj (iznerviraj se ide, ako ste primetile, obično pre uspavljivanja, jer nam je to slaba tačka). I tako jedan začarani krug, iz dana u dan. Prosto sam se trudila da sledim rutinu, jer se to od mene očekuje i tako valjda, kontala sam, treba. I nisam baš mislila da je biti majka nešto drugo.


E, onda sam otišla u Norvešku i shvatila da grešim. Pošto sam bila na odmoru, imala sam vremena da malo razgledam svet oko sebe. A pošto je jedino što me trenutno zanima porodica, snimala sam kako se to tamo ponašaju mame, tate i deca.


Norveške mame i tate su jako opušteni ljudi, ne nerviraju se maltene ni oko čega. Dete je najbitnije, pa se shodno tome i sve vrti oko njega. Njegova se ličnost poštuje i uvažava. Jer dete i te kako ima svoje ja. Bože sačuvaj da ga neko udari ili mu se obrati povišenim tonom. Na ulici nema uvrtanja ušiju, štipanja i razgovora kroz zube. A norveški mališani ne histerišu, ne viču, nisu agresivni, jer se takvim modelima ponašanja ne uče od malena. Svaki slobodan trenutak se provodi u prirodi, sa porodicom, bilo da je vreme lepo ili loše. Norveške mame ne brinu da im je kuća uvek cakum-pakum, kuhinja čista i sve na svom mestu. Ne provode vikende ribajući, već sa decom (konstatovasmo onda mi odrasli da nam je jako žao što se naše mame nisu više igrale sa nama već bile domaćice u slobodno vreme). Poštuju se različitosti i svako dete ohrabruje da traži i nađe sebe. I ne stavljaju se u kalupe. Deca poznaju istopolne brakove, žive u takvim porodicama. Okružena su najrazličitijim nacijama, pa se tako uče i toleranciji, poštovanju drugog ali i sebe.


Naročito sam se smejala konstataciji moje zaove da je kod norveških mama uobičajena rečenica: -Kažem ti deveti i poslednji put!


Ej, deveti i poslednji put! Koliko ja znam, važi ono- kažem ti prvi i poslednji put!


I skoro svi imaju po troje dece i blaženi izraz na licima.


I onda, kad smo se vratili, obratila sam malo pažnje i na ovdašnju situaciju. I primetila sam da su ovdašnji odnosi malo više obojeni agresivnošču, da su i roditelji i deca nervozniji. Ne bih sada da ulazim u to zašto je to tako, nisam ni sama mnogo razmišljala o tome. Ali sam potpuno sigurna da želim da budem kao norveške mame, i da ja to mogu. Odmah sam ovaj model ponašanja počela da primenjujem u svom životu i moram da naglasim- nije uopšte teško! Štaviše lakše je tako- živeti bez nerviranja, osluškivati nagone svog deteta i upravljati se prema njima. I naravno,povremeno ih usmeravati. Vrlo je lako biti opuštena, smirena i uživati! Treba samo da odlučimo! I život će nam biti mnogo, mnogo lakši. Bar moj jeste.

http://www.najboljamamanasvetu.com/mame_pisu_post/norveska-mama/

Ja se slazem sa tobom da je tako lakse i lepse. Ja sam tako funkcionisala na moru, ali sam bila na odmoru i imala i mamu, a sada, kad sam dosla kuci i kad me ni posle XXX puta Lenka ne poslusa kad joj kazem: NE NA ULICU, KOLA, STANI, nego ja moram da ostavim kolica sa Milenom i stignem je munjevitim brzinom pre nego izleti iz parka pod autobus, stvarno ne mogu da budem kao norveska mama