Dnevnik moje dve srecice - Stefana i Tare

Evo i mene konacno da podelim sa vama svoje iskustvo, emocije i brige na ovim stranama. Dugo sam odlagala otvaranje ovog dnevnika iz prostog razloga sto sam se plasila da necu biti u mogucnosti da na adekvatan nacin prenesem ono sto osecam.

...carski je bio zakazan za cetvrtak, 22/07/2010. Rekli su budi tamo u 8am ti si prva na redu. Dolazimo u bolnicu...nalazimo se sa Phlebotomistom koja je prevalila 70 milja samo zbog nas da bi uzela maticne celije. Iz porodilisata nas odvode u radjaonicu, ali umesto u salu za pripreme odvode nas u salu za sastanke gde nam saopstavaju da sednemo i cekamo jer nisu sigurni ni kad ce ni dal ce da mi rade carski tog dana. Meni stomak do zuba...napolju ugrejalo...nesmem nista da okusim...cak ni kap vode...uzimam male gutljaje krisom ne mogu da izdrzim pa sta bude bude...iscekujemo...neizvesnost ubija...zelim da ih vidim sto pre...a svesna sam ako ga ne urade danas male su sanse da ga rade pre utorka...ne ne mogu toliko da cekam...znate li vi gde je utorak...konacno se neko pojavljuje oko jedan i kaze bice danas sigurno ali ne zna se kad...nemaju slobodan krevet u porodilistu...agonija se nastavlja ali bar znam danas je dan kada cu da sretnem najbitnija stvorenjca u svom zivotu...umorna sam ko pas i uzasno gladna i zedna...ne mogu da se namestim...stomak smeta...malo bih da prilegnem ali nemam gde...spajam dve stolice i pokusavam da se namestim...u tri popodne dolaze da pocnu sa pripremama za carski...sve obavljaju u sali za sastanke...kazu nigde drugo nema mesta...ma svejedno mi je vise samo pozurite...ne mogu da mi pronadju vene...dehidrirala sam...stavljaju me na infuziju...pa kako i ne bi kad me drze ceo dan bez vode, a poslednjih par nedelja trudnoce sam pila preko 4 litra dnevno. Ko god je prosao hodnikom svratio je da se oproba u busenju...a ja kreten dosla u bolnicu u belim pantalonama...krv lipti na sve strane...na kraju dolazi anesteziolog...on je konacno uspeo...smenjuju se doktori...babice...svi nesto zapitkuju...konacno me odvode u operacionu salu...dobro je...mislila sam da ce i carski da odrade u sali za sastanke...tamo ceka tim od 11 ljudi...pitam se koliko li je ljudi potrebno da izvade dve bebe iz stomaka...daju mi spinal anesteziju...totalno sam paralizovana od grudi na dole...mm sedi pored mene i drzi me za ruku...izmedju nas i doktora paravan...ne vidimo sta se desava, ali nas ljubazno izvestavaju o svakom koraku...evo pravimo rez...evo razvlacimo kozu...nece nista da boli, ali ces da osetis pomeranje koze...evo busimo plodovu vodu...u jednom momentu sklanjaju paravan...mene blago podizu...srce mi staje kad sam ukapirala da cu da gledam uzivo momenat dolaska mojih beba na svet...gledam kako vade malo ljubicasto i smezurano telasce...i cujem prvi plac svog sina..ljubi ga majka...steze me u grlu...ne mogu da progovorim...naviru mi suze...jedva pronalazim snage da pitam jel sve ok...zavijaju ga u peskir i donose da ga poljubim...odnose ga ponovo na merenje i testove...meni krece mucnina...pada mi naglo pritisak...pokusavaju da mi lekovima intravenozno podignu pritisak...glava pocinje da mi puca...i sve to u dva minuta kada na svet dolazi Tara...vise nemam snage ni za sta...uzasmno mi je lose...povracam...osecam da cu da izgubim svest...pritisak stalno pada...cujem doktore kako komentarisu da sam izgubila dosta krvi...kazu litar i po...ja pokusavam da izracunam koliko li su ampula vec uzeli u sali za sastanke...hvala bogu deca su zdrava...to je jedino vazno...ja vise nisam bitna...dalje je sve magla...nalazim se na intenzivnoj nezi...pored mog kreveta plasticni krevetac sa moja dva andjela...babica me skida i stavlja decu na moje golo telo...kazu dobro je zbog bondinga...pokusavaju da ih nameste za sisanje...ni kap mleka ne izlazi...kazu to je zbog gubitka krvi...meni nije ni do cega...mislim se zeno nosi ih zar ne vidis da ne mogu glavu da drzim...uzasno mi se spava...cesem se kao blesava...izgleda su preterali sa morfijumom...cesem se do krvi...uzasno sam zedna...popila bih bokal vode...setim se moje tetke koja mi je jednom rekla da ne valja piti vodu posle carskog jer ce ti ostati stomak...ma kakav stomak...koga je briga...zedna sam...dajte mi vode...osecam uzasnu krivicu...kakva sam ja to majka...toliko sam ih cekala...a zelim da ih odnesu i da spavam...vapim za snom...oci mi se sklapaju...pitam se da li se ovako osecaju ovisnici o heroinu...i dalje se cesem...dolazi babica da opomene mm da mora da ide...ionako je vec predugo ostao...hvata me panika kako li cu sama sa bebama koje ostaju pored mene...babica dolazi na svakih dva sata da ih nahrani i previje...hrani ih na spric...nece da ih navikava na cuclu u slucaju da mi krene mleko...a mleka nema...ni kap...al jedna babica ne odustaje...masira mi grudi...stavlja ih neizmenicno da sisaju...nista...osecam se kao totalni promasaj...ni decu ne mogu da nahranim...dusa mi spava...borim se sa ocima da ostanem budna...u totalnoj sam paranoji...ne mogu da se opustim...stalno ih poroveravam jel disu...ostajem budna celu noc mada ni sama ne znam kako...pred jutro jedina babica koja je pokazivala malo samilosti odlazi u operacionu salu...imaju hitan carski rez...deca placu...ja zvonim na dugme niko ne dolazi...nemaju dovoljno osoblja svi su zauzeti...oboje placu u glas...pokusavam da ih dohvatim...ne mogu da se pomerim...rana ubija...nekako ipak uspevam da dohvatim Taru...stavljam je izmedju nogu...smirila se...prevlacim kod sebe u krevet i Stefana...stavljam ga na grudi...ne smem niposto da zaspim...brojim minute do dolaska mm...tek je cetiri ujutro...pitam se kako li cu da ostanem budna...ostajem...ni sama ne znam kako...nikad nisam bila srecnija nego kad sam videla mm na vratima...dolazi babica i tera me da ustanem...hoce da me se rese...treba im krevet...babica i mm mi pomazu da ustanem...sta se desava... zaboravila sam da hodam...ne mogu ni korak da napravim...hocu nazad u krevet...babica ne da...kaze moras na tusiranje pa te prebacujemo u porodiliste...pamaze mi do kupatila i ostavlja me tamo...ne mogu da se pomerim...samo stojim pod mlazom vode onako u bolnickoj spavacici...rana me boli...ne mogu da se ispravim...treba mi sat vremena da se presvucem u svoju cistu spavacicu...odlazimo u porodiliste...tamo mi kazu da je pravilo da majke same vode racuna o svojim bebama...mm teraju u devet navece...uzasavam se noci...bebe pocinju da blacu...skacem iz kreveta, ali uzasan bol me zaustavlja...mislim da su mi popucali svi konci...obilazim krevet i dolazim do beba...smirujem ih...sedim celu noc na ivici kreveta...ne smem da legnem jer me rana uzasno boli pri podizanju...celu noc sedim pored njih...naizmenicno ih hranim na spric...jos uvek se nadam da ce mleko doci i da cu konacno da pocnem da se osecam kao prava majka...ali mleko ne dolazi...prolazi i druga neprospavana noc...ne mogu da iscekam da svane i da mm dodje da me bar malo odmeni...ne mogu ovako da docekam jos jednu noc...trazim da me puste kuci...kazu rano je...nisu odradili sve testove...mm se pozdravlja sa nama...opet ga teraju da ide...dodje mi da placem naglas...dolazi neka nova sestra...nisam je do sad videla...kaze jel vi to imate dve bebe...ja klimam glavom...ne mogu da pricam...valjda je videla stanje u kom se nalazim pa se sazalila...kaze pomocu vam ja sa jednom bebom...dirnuta njenim gestom klimam glavom...ako progovorim pocecu da placem...sam bog je poslao...kaze pokusajte sad malo da spavate...otvara sirom prozor i zamotava bebe ko kifle u pelenu...kaze bolje ce da spavuju...budim se u ponoc...pogledam u krevetac...nema beba...hvata me panika...neko mi je ukrao bebe...trcim hodnikom...ulecem u sobu za sestre da prijavim nestanak...tamo ona dobra sestra sa koleginicom ih hrani...kaze nije htela da me budi tako sam lepo spavala...kaze nista ti ne brini...vrati se u krevet mi cemo ih hraniti do ujutru...uf...kakvo olaksanje...sledeci dan na moje veliko zadovoljstvo me ipak pustaju kuci...kazu bebe su ok...ali mozda ce vama trebati transfuzija krvi...na kraju me ipak pustuju bez transfuzije...kakvo olaksanje...dolazimo kuci...nas cetvoro...moja nova porodica...i zapocinjemo novo poglavlje u nasim zivotima...

Nek ti je srećno otvaranje najdivnijeg dnevnika!

Nek su ti deca zdrava, radosna, srećna i bezbrižna sto godina! I vi sa njima!

A ova priča s porodjaja, sestro slatka, agonija prava, ali bitno da je iza vas i da sada uživate u klincima palačincima!

Poljupci za puslice!
[Only admins are allowed to see this image]

Srećno otvaranje roditeljskog dnevnika, da bude ispisan samo lepim pričama!!!
Porodjaj je sam po sebi težak, ne razumem kako imaju srca da ostave decu sa majkom odmah nakon porodjaja, nakon carskog reza pogotovu? kod nas se nakon spinalne anestezije ne pomera 24h tako da su bebe tada u boksu kod osoblja. Bitno je da ste vi sada na okupu, srećni i zadovoljni, na porodjaj se i ne misli više, barem ja ne mislim a i kad se setim bude mi lepo jer sam imala baš lak i lep porodjaj bez obzira što je bio carski rez. Ljubimo vas puno, puno!!!

srecno otvaranje dnevnika...manje vise sve smo tako prosle...brzo se zaboravi sto je najbitnije...sad ste zajedno i uzivajte [Only admins are allowed to see this image]

...Srećno otvaranje najlepšeg dnevnika...Stefane i Tara dobrodošli na ovaj divan svet, da ste zdravi i srećni 100 godina...neka vas Bog čuva....Šta da ti kažem, to je jedno poglavlje koja je najlepše u životu, trudimo se da zaboravimo kasnije one negativne strane porodjaja, najvažnije da su andjeli dobro i zdravo...Kada budeš mogla postavi nam koju sličicu da vidimo malene andjele....

Draga Masho,
bas me potresla tvoja prica, u najmanju ruku mi se ne svidja odnos osoblja prema porodiljama (sem ove sestre koja ti je na kraju pomogla) dolazak na svet nasih beba i nase iskustvo radjanja ne bi trebalo tako da izgeda, ja sam imala uzasne bolove pre CR ali posle dolaska u bolnicu i epidurala koji sam primila sve ostalo je uglavnom lepo iskustvo, mnogo bolji odnos osoblja..bar u mom slucaju. A to sto su ti odmah ostavilidve bebe ..no comment.

ELEM, DRAGI sTEFANE I TARA DOBRO DOSLI NA OVAJ NAS SVET, ZELIM VAM DUG I LEP ZIVOT A VASOJ MAMI I TATI DA UZIVAJU U SVAKOM TRENUTKU VASE PRISUTNPOSTI, JER SU ZASLUZILI

LJUBE VAS, VASA MALO STARIJA DRUGARICA NERA I NJENA MAMA

SRECNO OTVARANJE RODITELJSKOG DNEVNIKA!!!
JEDVA CEKAMO SLIKE STEFANA I TARE! [Only admins are allowed to see this image]

Dobro dosli i na ove stranice!!!

Neka vam je srecno otvaranje dnevnika.
Da ga ispunjavate samo lepim pricama o vasem odrastanju
Neka su Stefan i Tara uvek srecni,veseli i nasmejani bar jedno 100 godina. Ljubim vas

Sada, kada su muke iza vas mozete da se opustite i konacno uzivate u zivotu!!!

[Only admins are allowed to see this image] Stefane i Tara, srecno otvaranje dnevnika!!!

Ljube vas bata Aleksandar i teta Tina!

Jao Mašo, sva sam utrnula čitajući Mislila sam da se takve stvari mogu dešavati samo u našim porodilištima, ali izgleda da sam pogrešila...
No, kako je sve to iza vas, sad ti želim da uživaš u svakom danu sa svojom novom porodicom jer ste to i zaslužili

Srecno otvaranje dnevnika! Stefane i Tara dobro nam dosli!!!
Kakva prica iz porodilista, stvrano sam mislila da su kod vas malo drugaciji uslovi u porodilistima i bolnicama... Meni posle prirodnog porodjaja odnijeli bebu da se odmorim a ja je trazila i odmah krenula da se sama brinem o njoj.
Uzivajte srecna porodico!!!

[Only admins are allowed to see this image]
[Only admins are allowed to see this link]" alt="" />

mashenka srecno otvaranje dnevnika!
da sad sve krene na bolje.
pisemo se

Sretno otvaranje roditeljskog dnevnika

Stefane ,Tara dobrodosli

Maso srecno otvaranje ovog najlepseg dnevnika!
Ajd promeni tiker da pratimo nase drugare kako rastu

drugari kako ste?

Evo samo da se javimo na kratko. I Stefan i Tara su dobili bronhitis nekoliko dana po dolasku u Srbiju. Poslednjih 10-tak dana smo proveli na inhalacijama ujutro i uvece...antibioticima...kontrolama...povrh svega pedijatar je konstatovala da se Tara krivi u njenu desnu stranu...pa cemo morati i kod fizijatra na vezbe...nazalost izgleda da kod nas ne moze da prodje ni par nedelja u kontinuitetu bez problema...

Zelimo vam srecnu novu godinu i lepe bozicne praznike.

mashenka bas mi je zao sto se sad i to nakacilo. ali samo da oni sto pre ozdrave, izdrzaces ti.
ljubi lutke male.
mm i ja razmatramo ime tara kao opciju :)

Super Neno, ja navijam za Taru - bas bi bilo lepo da imamo imenjakinje.

Jeste dobro drugari
Srecna nova godina

Drugari srecna Nova godina