Kada i kako reći detetu da je usvojeno

Mi smo usvojili dete iz czsr koji je 20 km udaljen od naseg mesta a bio je u hraniteljskoj porodici koja je 40 km od naseg grada. On je jedino dete nema brace i sestara i mi imam odrugu situaciju.Vec sam govorila da je imao najdivnije hranitelje i meni je tesko sto ne moze da ih vidja . Uopste nisu napadni posalju ponekad neku poruku da vide kako je i to je sve. Posto je vec dovoljno veliki 4 ipo g rekli smo mu za biolosku mamu ali sad je njemu zbrka bioloska majka, hranitelji i mi. Prvo je mislio da ima dve mame pa jedva naucio da ima samo mene a sad sok i treca se pojavljuje. Pitao je nekoliko puta posle prvog razgovora i trazio da mu kazem kako se zove mama koja ga je rodila a ja sam mu rekla kad poraste reci cu mu i ako bude hteo da je potrazi i upozna moze. Videcemo kada ce opet pitati.

Trkosoca,
ako ćeš mu već reći zašto da ne kažeš sada? Čitala sam da se usvojeni često osećaju tužno zbog toga što ono što svi znaju a to je ko ih je doneo na ovaj svet, oni ne znaju... Naravno ime nije mnogo ali mogao bi bar da nekako poveže sa stvarnom osobom.

Ja samo odavno rekla Viktoru mislim čak na moju inicijativu a ne da je on pitao. Pitala sam ga da li želi da zna a pošto je odgovorio da želi ja rekoh. Moje iskustvo sa tim je pozitivno. Prvo izbegla sam da je zovem biološka mama ili kako već jer sad je oslovljavamo po imenu a drugo upravo iz tog razloga što je postala stvarnija. Pošto je hraniteljica ispričala da smo mi njegovi biološki roditelji koji su otišli da grade kuću pa ga ostavili njoj ja sam imala muke da poveruje da postoji treća žena koja nisam ja niti hraniteljica, niti je prva žena mog muža (to mu je isto padalo napamet) nego sasvim nezavisna priča... Mislim da je to što smo je imenovali a zna i prezime pa deluje kao stvarna ličnost koja negde živi, doprinelo tom procesu razdvajanja.

pisala sam ranije da ja mojima nesmem reci ime i preyime bioloske majke iz par razloga,jedan je sto su moji jako radoznali oboje i pogotovo ako su zajedno to zna da bude velika katastrofa mislim u postavjanju pitanja nekim osobama da kasnije i kazu da su jako dosadni,a ime bio majke imamo u familiji i to jako bliznje osobe i koliko ih poznajem odma bi je pityali i posle tog svaku zensku osobu sa tim imenom bi ispitivali da ih ona nije slucajno rodila.a sto je najveci stos mariji je i to jedno od omijenijih imena i meni je rekla 100 puta ocu da mi rodis sestru zvace se tako i tako a da ona nije ni svesna da se bio majka tako zove.cak me pitala par puta a sto se ona nezove tako nego marija,
a jedan od naJvecih problema bi bio sto oni oboje imaju pristupe na fb preko nasih profila igraju igrice a njihove samo mm koristi,oni koliko su naporni svaku zensku osobu koja iskoci sa imenom i prezimenom bi poslali poruku da ti nisi slucajno mene i brata ili mene i sestru rodila zavisi ko bi piso,zato im uvek kazem da neznam ime i prezime nego kad budu stariji i imali 16 g da ce tad saznati,a ko0ntam ak ose dotle ozbilje i nebudu ovako dosadni ko dosad reci cu,ali ih dobro poznajem zato necu jer marija samo joj dune neko odma trazi i povezuje ko je sa kim rod,nekad krene da mi prica za drugare u razredu ime mama,tate,brace striceva ja kad sam raspolozena za to davljenje njeno kazem a da li si otkrila ime babe i prababe koliko si radoznala a ona onda pa nisam glupo mi da ih pitam,a to dopisivanje preko vibera sa decom iz razreda samo sakcionisem uzimanjem mobilnog ili tabletaa njima se nagomilaju poruke po par dana,a inace mi ih jako kontrolisemo sta pisu i kome i nedamo mob da nosi marija u skolu a miki koristi nekad moj stari ali samo kuci njega vise okupira tablet i komp

Viktor je slobodan sa drugarima na viberu da piše šta hoće, tu i tamo malo pogledam uz njegovo prisustvo ali retko. Pa to su drugari sa kojima može da priča i uživo pa mi je isto... Za fb je jednom hteo nalog ali mu nismo tada otvorili i više ne pokazuje želju. Pisala sam da je ime njegove biološke majke jedno od najčešćih tako da ima raznih osoba i u okolini sa tim imenom. A i prezime je često tako da bilo kakvo traženje biološke rodbine je kao igla u plastu sena. Za sada ne vidim da ima bilo kakvu radoznalost vezano za njih. No ja sam mu objasnila svu kompleksnost usvajanja i ne verujem da će i kasnije ako i bude interesovanja da im se obraća.

E sad mi imamo jednu zanimljivu situaciju u okolini. Ne bi ni meni palo napamet da jednom nisam bila sa Viktorom napolju i on se igra sa jednim drugarem a neka žena mene pita da li su obojica moji. Ja kažem da je samo Viktor a ona konstatuje da nemoguće da nisu braća pa oni liče... Oba dečaka su je čula i radovala se tome. Tu se ja malo bolje zagledam i zaista liče, možda neka slučajnost sasvim, ali prezime odgovara. Uglavnom oni se baš sjajno druže i nekako je i zanimljivo da nam se životi stalno preklapaju na razne načine. Mi pošto se ne zna da je Viktor usvojen o tome i ne pričamo ali otac dečaka je inspektor u policiji i sad ja imam utisak nekad da on je nešto istražio i iako se i mi roditelji lepo družimo da mu je nekad naše druženje preteško. Možda ja nešto umišljam naravno, možda čovek iz ko zna kojeg razloga naše druženje doživljava kao teško ili mu teško inače idu druženja. Ali jednog dana kad otvroimo dosije i krenemo u potragu radovala bih se i ja a verujem i ostali da smo sa njima biološki srodnici (ovo ja uračunala i nas ostale ) i da nas je eto život i mnogo ranije povezao.

i njihova mama ima poynato preyime a i ime,mislim ne poznato nego jako cesto i na fb ima ih dosta jer sam ja probala da je nadjem pa odustala kad sam videla koliko ih ima a i po meni ni jedna neodgovara da je ona zbog godina,a oni bi bili uporni i svima bi poslalai poruku

Nina,
Možda što ih je dvoje pa su hrabriji, podstiču jedno drugo... Možda da porazgovaraš više sa njima kako izgledaju reunioni, zašto se dešavaju kasnije... Ja sam mislila sa Viktorom da pričam samo o pozitivnim reunionima dok je manji. Ali se desio da je čuo kad smo se našli sa Milicom deo njene priče, drugi put opet sa Dacom... Tako da sam morala da mu ispričam da ne ide uvek glatko, da ja ne znam kako će biti kod nas, da se nadam pozitivnom ali da zato to dolazi posle petnaeste kad dete prosto može da se suoči sa svim kako god bilo, da ćemo i mi ići ako se odluči tada i bude maloletan... Mislim da je kroz to stekao neku sliku o ozbiljnosti i ima eto sve podatke a susret će biti kad zakon dopusti. Bar se ja nadam da je tako :)

Ne znam zasto se tema "O usvajanju deteta iz diplomskog rada Ivane Konculov" koju je postavila Pudza vise ne prikazuje u spisku pod glavnom temom, ali evo linka do te teme, i u njoj ima nesto sa stanovista struke o tome kada i kako reci detetu da je usvojeno.

https://kutak.forumotion.com/t2140-o-usvajanju-deteta-iz-diplomskog-rada-ivane-konculov

Meni se bez obzira na savete dopadalo kako je Lilymar činila sa svojom ćerkom... Bez obzira da li ju je razumela ili ne u dobu od jedno godinu dana (neka me Lilymar ispravi ako grešim oko uzrasta) Lilymar je njoj govorila kako ju je rodila iz srca i dalje nastavljala tu priču. Naš sin je bio veći, sećao se hranitelja ali da je bio manji mislim da bih tako činila. Mislim da ne treba da koristimo to da li deca razumeju kao neki izgovor za same sebe. Nauka stalno menja i menjaće koliko i kad se razume a naše je da izgradjujemo iskren odnos sa detetom. Ni biološke majke se ne brinu kad pričaju o radjanju da li dete to razume ili ne. Tako da takav stav ne bi trebalo da je izgovor za sopstvenu neku nesigurnost i strahove koju spominju u ovom članku za koji je Snedra stavila link. Mi prvo treba da izgradjujemo sebe, da uživamo u roditeljstvu koje smo odabrali i da ga volimo onakvo kakvo jeste. Strahovi su normalni i mene uhvate nekad ali na njima treba raditi i njih se oslobadjati. Neće naša deca što god da čuju od nas i kad god da dodje do reuniona i kakav god da izgrade odnos sa biološkim roditeljima napustiti nas niti će njihova ljubav za nas biti promenjena, ustvari možda hoće, biće još veća ako je to moguće... Ja se uvek setim Dace koja je govorila da nema veće ljubavi nego one izmedju usvojenog roditelja i deteta (a to je nakon reuniona i celog zaokruženog puta sa usvajanjem govorila). I isto je i sa Milicom i drugim odraslim usvojenima koje sam susretala, ako nečeg možemo da se plašimo to je da su se deca suviše zalepila za nas pa će nas ugušiti tolikom svojom ljubavlju.

Evo i jednog kratkog članka. Stvari uglavnom poznate mada je meni ovaj deo sa 'ne znam, to ćeš saznati kad otvoriš dosije' - se dopao. Ustvari to mi je potvrda da sam radila dobro, da li sam to negde pre čitala ne znam verovatno jesam... No kad razgovor teče ne možete ni da se setite šta ste čitali ni gde, ali sećam se da na ona pitanja gde nisam imala odgovor sam tako odgovarala.

http://www.yumama.com/zelim-bebu/problemi/3669-kada-reci-istinu-usvojenom-detetu.html