Kada i kako reći detetu da je usvojeno

ima par dana da niko nista ne spominje i meni malo lakse,cekam sledecu pricu od nekog ili da mi deca sama kazu
ali su se pokazali koliko su svesni i koliko znaju i prave se jako ponosni sto su usvojeni

Dobro je... Na žalost takve priče će se verovatno dešavati ali nadam se da vam sad sledi neki miran period, bar da prikupiš snagu. Dobro je da ti deca govore šta se dešava tako možeš da pomogneš.

Vilenjak je dosta zatvoren, sve svoje odnose voli sam da razrešava i ne voli ni meni da polaže račune a ni drugima. Više me po stavu podseća na tinejdžera nego na dete. No stalno se trudim da mu izvlačim ponešto što se dešava u vrtiću, sa drugarima, koliko toliko, bar ono bitno, upravo da bih stvorila poverenje i mogla da reagujem onda kada počnu neki komentari dece oko usvajanja.

Nina,
žao mi je što su se tvoja deca suočila sa tako ružnim komentarima u komšiluku, od nekoga koje njima blizak. Dobro je što su samosvesni i što imaju jedno drugo - to im u ovakvim situacijama daje veliku snagu.
Što se tiče pitanja koja su tebi uputili, da sam ja na tvom mestu, ja bih im rekla kako se zove biološka majka. Onoliko koliko su oni kako ti opisuješ da opušteni po pitanju usvojenja budi i ti, pred njima pogotovo. Time što ćeš im reći ime i prezime biološke majke (koje naravno znaš jer piše na potvrdi o konačnom usvojenju) samo ćeš još više steći njihovo poverenje i ojačati vaš odnos.

„Zašto nisam bila u tvom trbuhu?“

„Tvoj tata i ja nismo mogli imati djece, ali smo htjeli dijete kako bi ga voljeli i brinuli se o njemu. Ti si bila u trbuhu druge žene, koja je tvoja biološka mama, i tata i ja smo te posvojili.“

„Zašto ste me posvojili?“

„Željeli smo dijete koje ćemo voljeti i brinuti se o njemu.“

„Zašto me mama koja me rodila nije zadržala?“

„Neki ljudi dobiju dijete ali se ne mogu brinuti o njemu niti o bilo kojem drugom djetetu. To nema veze s djetetom, dijete tu ne može ništa. To su razlozi i problemi odraslih. Zato pronađu drugu obitelj koja će jako voljeti i brinuti se o djetetu.“

„Jesu li sva djeca posvojena?“

„Obitelji nastaju na dva načina: djeca žive s obitelji gdje su se rodila ili s obiteljima koje su ih posvojile. Nekad obitelj ne može imati dijete, pa ga posvoji.“

„Kako je žena koja me je rodila izgledala?“

„Vidim da te zanima to…“ (Ako znate odgovor, možete djetetu odgovoriti. Ako ne znate možete reći: „ Ako vidim tebe, pretpostavljam da je bila lijepa, možemo pokušati zamisliti ili nacrtati crtež.“)

http://www.poliklinika-djeca.hr/za-roditelje/izazoviroditeljstva/kako-s-predskolskim-djetetom-razgovarati-o-posvojenju/

Negde sam ovde već pisala da imam poznanike koji su usvojili devojčicu kao bebu. Svi smo znali da je usvojena ali su oni insistirali da je niko ne kaže. I tako su godine prolazile i ja sam se pitala kada će neko progovoriti. Dete je poraslo, počelo da studira... U svakom slučaju roditelji su joj pružili zaista kvalitetan život. Mirni su ljudi, blagi, vaspitali je lepo...Bili smo zajedno na nekom slavlju i tako pričamo i vidim koliko je vole a i ona njih. Ma harmonija...I ona se zaljubi ozbiljnije i njen tata tom mladiću kaže neki savet... sujeta mladića proradi i nađe se uvređen. I reši problem tako što njoj lepo sve ispriča...S obzirom da je devojčica gojazna ona se dečku povremeno žalila kako je roditelji stalno govore da treba da vodi računa o količini hrane koju jede i šta jede. On je to iskoristio i rekao je da treba da napusti fakultet da počnu zajedno da žive i da konačno prodiše i jede šta hoće jer su joj branili zato što u stvari nije njihova nego je usvojena. Ona naravno prvo biva šokirana saznanjem a onda se lepo pokupi i napusti roditelje bez objašnjenja, napusti fakultet... Roditelji slomljeni, pate. Majka se povukla u sebe, prestala da izlazi iz kuće, šalju je poruke preko zajedničkih poznanika ali ništa, ne želi da ih vidi...I ta agonija traje eto već godinu dana...
A samo da su joj na vreme rekli istinu...

Ja sam se baš pitala šta će biti sa tom tvojom poznanicom... i eto... Žao mi je. Znaš li je li potražila biološke roditelje?

Iz našeg iskustva mogu samo da savetujem što veću otvorenost. Mi smo u dobu od tek navršenih sedam godina proradili skoro sve teme oko usvajanja i to ima samo pozitivan efekat na dete.

Možda ih je i tražila ali ne znam koliko ima šanse da ih nađe s obzirom da je nađena u kontejneru kao tek rođena beba.

Uh... baš teška priča. Može i to, bar u SAD sam čitala da pronadju preko društvenih mreža biološke roditelje čak i u takvim situacijama. A kod nas može da pokuša preko nekih fb za traženje osoba, fb grupa tog grada (eno u Milicinoj priči sa bloga čim je ušla u fb grupu Gnjilana i objavila svoju priču javio se neki biološki rodjak i rekao joj ime biološke majke).

LDA (Late discovery adoptee) tj usvojeni koji saznaju kao odrasli da su usvojeni su posebna grupa usvojenih, sa posebno teškim posledicama, ne samo da su ih biološki roditelji ostavili nego su ih i usvojeni roditelji ceo život lagali, sav njihov identitet je laž... I ne samo da su ih lagali roditelji nego i svi oko njih, osećaju se izdanim od celog sveta, da su im se svi smejali iza ledja (to je doživljaj iako ne mora biti tako naravno)... Zato je jedan od osnovnih saveta da deca odrastaju sa saznanjem da su usvojena. Nadam se da će tvoja poznanica nekad naći snage da oprosti roditeljima i ipak uspostavi veze sa njima ponovo.

I ja se iskreno nadam jer su oni zaista fini ljudi koji je vole.

Dobar tekst na ovu temu... http://klokanica.24sata.hr/zelim-dijete/posvajanje-i-udomljavanje/kada-i-kako-reci-djetetu-da-je-posvojeno-16

Moje dete uskoro puni tri godine. Pošto je već bilo priče vezano za hranitelje, morala sam da kazem da oni nisu mama i tata već ljudi koji rade taj posao , da čuvaju decu, da primaju platu za to, da i sada čuvaju neku drugu decu dok ne nadju mamu i tatu. Rekla sam joj da je rodila neka žena, koja je dala njima da je čuvaju dok ne nadje mamu i tatu. Onda me je grlila i smejala se " ti si moja mama" . Posle je ponavljala priču kako su je ona druga mama i njena ćerka čuvale dok ne nadje mamu. Nakon dve, tri nedelje , danas mi kaže da su je hraniteljicina ćerka i hraniteljica  čuvale. Prvi put je hraniteljicu nazvala imenom, koje mi pred njom nismo ni pominjali. Borilo se u njenoj glavi " ko je mama"? Tek danas je sebi i nama priznala da sam joj ja majka . Moj savet - recite deci istinu što pre to bolje.

Danara,
fascinantno da kada i tako mali dodju pamte... Ali dobro je da ste se ispetljali u tom dobu. Priča traje celog života ali mislim da je mnogo lakše kada se na svakom stepeniku savlada deo za to doba. Slažem se sa tvojim savetom, što pre to bolje. Kako deca u biološkim porodicama odrastaju sa svojim pričama tako i naša deca sa svojim.

Viktor je kod hraniteljice prvo je zvao mama a onda kad je čula da će na usvajanje pretvorila se u babu. Ali on ju je otpočetka kad je došao kod nas zvao po imenu. Inače biološku majku retko spominjemo (takve su njegove potrebe, ja sam priču ispričala sada već sa svim detaljima koje ja znam), ali kad je spomenemo i nju zove po imenu.

Simona, Viktor je verovatno bio stariji kad je došao kod vas pa je više i znao. Naša mica je iz porodilišta otišla kod hranitelja, tako da je sa svojih dve godine samo za njih i znala. Oni su bili sav njen svet - mama i tata. Bilo je strašno u početku - histerično plakanje itd. Trebalo je tri meseca da postanemo mama i tata u razgovoru. Onda je hraniteljica u priči bila druga mama, pa nanina mama   . Kroz dugotrajnu priču došli smo do toga da ona prihvati da je ta i ta žena (po imenu oslovlila) čuvala dok ne nije našla mamu i tatu. Mi živimo u malom gradu i svi znaju da je ona usvojena , nema predrasuda , svi su oduševljeni njome.
U pravu je Simona, priča traje celog života, prihvatili smo to i moramo što bolje da se nosimo sa svime što nas čeka

Viktor je imao tri godine i devet meseci kad je došao kod nas. Mada ne može taj uzrast baš da bude merodavan jer nije imao ni približno znanja za taj uzrast. No i njegova vezanost za hranitelje je dugo postojala mada naše roditeljstvo nije dovodio u pitanje (sem u nekoj ljutini). Super za nemanje predrasuda.

Kod nas iznenadjujuće veliki broj ljudi ne zna još za usvajanje. Ili bar mi ne znamo da oni znaju a ako znaju i ponašaju se isto onda nam je svejedno. Baš mi je neobično jer iako je veliki grad u pitanju ipak mi živimo u odredjenom kraju, svi ti krajevi podsećaju na manja mesta ili sela.... ali eto kod nas tako... Da ih ne prizivam, ima vremena mada nas stvarno preko pet godina evo poštedeše

Super! Nadam se samo da će vremenom kako raste steći društvo u vrtiću ili školi koje će biti uz nju kad neka druga deca krenu da joj prebacuju da je usvojena ili da je ovo ili ono. Tada će joj osim nas trebati društvo koje će je voleti takvu kakva jeste i kojima neće biti vazno da li je usvojena ili ne. Mora da bude svesna da to što je usvojena je isto kao da sam je rodila, da nije crna ovca u stadu

Evo i mene posle nekog vremena, redovno citam vase price i objave. Kod nas je sve uobicajeno vrtic posao...i samo jedno tesko pitanje!!! Kako reci, pokusavala sam raznim pricicama pesmicama ali ona odbija tu temu.Samo kaze "ti si moja mama, samo moja".Posle jednog takvog razgovoa nije spavala cele noci, naplakivala je celu noc i samo je htela da se mazi. Ima 4 godine.razmisljam da idemo kod psihologa ako moze da pomogne, kakav je vas savet?

Marijana,
mislim da nema razloga za toliku brigu.... mada sam i ja brinula I kod nas je bilo negiranja i dužih perioda kad se o usvajanju uopšte ne priča. Ali sam imala cilj da do škole priča bude savladana i tako je otprilike i bilo. Tražite neki vaš način. I kod nas pričice i bajke nisu mnogo delovale, nije to povezivano sa nama. Uvek je bilo korisno da se poveže sa nekom drugom decom koja su usvojena, da su i ona tako. Za taj uzrast možda da skratite sav prethodni period i veličate dan kad ste se sreli. Nama su i u školi roditeljstva pričali da ne štedimo reči ljubavi i pohvale za dan kad smo se sreli. Ja sam imala čitavu jednu priču kako tražimo našeg sina, pa ne možemo dugo da ga nadjemo, pa kad smo ga našli ja plačem što ne može odmah da ide sa nama, pa socijalna radnica kaže da se smirim i da će naš sin biti preostali ceo život sa nama (to je stvarno bilo tako ). I Viktor se potresao ali od te silne priče kojoj je naglasak bio na dve rečenice o onome pre a deset na naš susret i radost što smo zajedno nekako se izmeštao iz toga. Voleo je da sluša priču o našem susretu i često je tražio da je sluša i mnogo puta sam je pričala. To što govori da si samo njena mama i govori da oseća na intuitivnom nivou težinu i želi da to prikrije ljubavlju, da joj ljubav pomogne da kroz to prodje. Ja i tada a i sada ne štedim na takvim nežnostima i na nežnostima fizičkim, zagrljajima i tako... Ako ste ispričali nešto i ne želi sada da priča, pustite... Pa opet za nekoliko meseci pokrenite tu temu kad bude neka situacija ili pitanje. Dobro je da i spomenete onako usput vi pričate nešto o usvajanju medju sobom, ne mora a i ne bi trebalo o njoj neko recimo o nekoj desetoj osobi, pa da sama ćerka upita a i da joj se razbija to da je to neka strašna tema o kojoj se ne priča i pogotovo osećaj da se samo njoj dešava. Viktoru pored drugara njegovih godina je značilo što je upoznavao i odrasle usvojene, kod kojih je priča manje više završena, pa smo onda i to komentarisali. Imao je faze kad je i to odbijao, kad je smatrao da usvajanje nije dovoljna osnova za neko vidjanje (ovo je naravno moja interpretacija ali na to se svodilo) a kasnije je prihvatio i sada bez problema priča o toj temi a i druži se kad se ukaže prilika. Tako da oni prolaze kroz razne faze, to treba pratiti. A sa rastom, zrelošću sve više mogu i da shvate što nekad bude teško ali je uglavnom lakše roditelju za priču. Ako se krenulo u tako ranim danima bez obzira na tadašnje otpore i odbijanja ta priča kasnije legne, sažive se sa njom i bez problema možete da pričate i o najboljim putevima kako se postaviti kad se rade lekcije u školi koje dotiču radjanje, prve godine života i o drugim pitanjima (Viktor sada ima devet godina).  

Eto... nadam se da sam nešto pomogla, a javljajte kako napredujete

Marijana, samo polako bitno je da ste počeli tu priču. Nemoj da to bude baš tema razgovora sa njom, neka bude to neka druga priča. Ubaci ponekad kad se situacija namesti da je rodila druga zena ali ti si njena mama. Onda ostaviš tu priču. Pamte oni sve i kroz neko vrema prihvatice to sasvim normalno. Nemoj da ona oseća pritisak zbog te priče i da plače zbog toga. Moja mala ima tri godine već sam počela priču i dobro je prihvata iako je misila da joj je hraniteljica majka. Koliko je bila stara vaša ćerka kad je došla kod vas? Naša je imala dve godine i prvih mesec dana bilo je strašno.

Hvala drage moje! Krofnica je imala 20 meseci kad je dosla kod nas. Ceo proces prilagodjavanja je prosao super. To je ljubav na prvi pogled ... Mi pricamo o tome sa prijateljima , izmedju sebe.Dobra stvar u svemu ovom je sto su nasi prijatelji dve godine pre nas usvojili devojcicu koja sada ima sedam godina.Mnogo mi pomaze njihovo iskustvo ali su deca potpuno razlicita i mala je sve prihvatila bez problema.Zna da je mama rodila u srcu. Mi ne krijemo da je usvojena , upoznate su i vaspitacice ...imalo smo malih problema sa hraniteljima .

Manjana,
izvinjavam se što pogreših nick.... Izgleda sam pospana pisala A baš se čudim kako se ne sećam da je neko pisao sa nickom Marijana a ono nick i nije Marijana Super da imate blizu nekog ko je isto usvojen. I mi imamo jednog bliskog druga Lepotana, Snedrinog sina. I oni se razlikuju i prolaze kroz različite situacije no opet je to što im je zajedničko i isto bitno... Ako nije tajna kakvih ste problema imali sa hraniteljima? Ako nije za javnost preskoči pitanje Kod nas je druga situacija, veliki grad, ne zna se za usvajanje ni posle više od pet godina, što je meni potpuno neverovatno bez obzira na veličinu... No ne trudimo se da saznaju, sem što učiteljica zna, a znale su i vaspitačice ostali ne moraju... Najviše zbog Viktora, on je omiljen medju decom, i u svom i u drugim odeljenjima, svi roditelji i deca su prihvatili i njega i nas... Nadam se da se to neće promeniti kad ta vest dospe do ljudi i dece a jednom tokom osmogodišnjeg školovanja sigurno hoće.

Mi smo takodje iz velikog grada, Krofnica je rodjena u istom gradu i na hraniteljstvu je bila u blizini ali pripadamo istom CSR. Ja sam dala svoj broj telefona i adresu i oni su to znalo da iskoriste tako sto dodju nenajavljeni i totalno mi zbune dete " Gde je bata, gde je tata?" ,imala je jos neke ideje da uzme njenu sestru na hraniteljstvo pa da se deca druze ??!! Poludela sam kad mi je to rekla i pokusala da skrenem paznju da to ne rade i obavestila sam CSR pa je to spreceno Nema ih vec 3 meseca ali nikad se ne zna..Ne znam da li postje udruzenja roditelja usvojene dece po gradovima? Takodje ona ima bracu i sestre ( bioloske ) pa iz predostroznosti sam rekla vaspitacicama jer svi su u gradu.

Čudno da su vam dali dete iz istog grada obično se to izbegava iz tog razloga. Naši hranitelji su poprilično daleko, imali smo i mi nekih malih problema jer neki njihov poznanik hteo da dodje u nas grad kao da vidi dete, koje je mesec dva bilo već kod nas. Skrenuli smo im pažnju na to da ih se dete seca i da verovatno još uvek pati za hraniteljima za tom sredinom i da nema potrebe da se bilo ko vidja sa detetom. Kad smo išli po rešenje o usvojenju nismo im se javili da ne bi imali problema sa susretom sa njima. Porukom su nas pitali da li smo završili usvojenje i što se nismo javili. Mislim da je najbolje po dete da ih više ne vidja, bar dok je mala.

Manjana, to što oni vama rade je uznemiravanje deteta i nemaju pravo to da rade, ako vas i dalje uznemiravaju podnesite ministarstvu za socijalni rad prijavu ako ih csr već ne spreči da vas uznemiravaju. Hvala im što su čuvali dete dok je bilo kod njih, ali to nisu radili džaba već su primali platu i dobijali lepu nadoknadu za potrebe deteta.

Da znam to i sama ....ukoliko se nastavi teracu ih do suda

Manjana,
Nadam se da je rešeno sada. Ako se jave pokušaj da razgovaraš sa njima i postaviš stroge granice. Naši hranitelji isto su želeli u početku da vidjanja budu češća, kao šta ima veze. Ne znam kako daju ljudima na hraniteljstvo decu koji tako površno shvataju usvajanje. Ja sam im objašnjavala da i te kako ima veze, da je dete živelo kod njih, da ih je dosta spominjalo i da smo imali dug i težak period adaptacije. I istrajala sam da vidjanja budu ne više od jednom godišnje, meni je i to bilo mnogo, ali opet je bila neka granica da dete može da ih smesti na neko mesto koje je odgovarajuće.

I kod nas je ista situacija sa blizinom. Mi nismo baš isti czsr ali dva susedna, dve susedne opštine i dva bliska naselja. I nama su se ljudi na forumu čudili poput sad Danare kako da smo tako blizu ali eto dešava se. Verovatno socijalni radnici takvu situaciju izbegavaju ali ako biraju odgovarajuće roditelje za dete i ako im je neko iz blizine baš odgovarajući pa neće valjda zbog toga da ne daju dete na usvajanje. Cela Srbija je uostalom mala pa ako ćeš nekog sresti nije ništa toliko daleko... Meni je na neki način i drago što je sve to blizu, Viktor se igra u parkovima u kojima bi se igrao i da je situacija bila drugačija, ide u igraonice u tom kraju, naša omiljena gde smo odlazili i više puta pravili rodjendane je zapravo izmedju naša dva naselja Čitala sam ponekad da odrasli usvojeni kad prodju krajem gde bi živeli da je situacija bila drugačija osećaju se kao da im se svet podelio i da im je i sa krajem grada/drugim gradom nešto oduzeto. Viktor (i tvoja ćerka) bar taj doživljaj neće imati.

Situacija sa biološkom braćom i sestrama vam je baš složena i nadam se da ćete naći najmudriji način da se sa tim nosite. U tom pogledu je naša situacija sasvim različita jer nema biološke braće i sestara. Ali ja nekad razmišljam o Viktorovim biološkim roditeljima, u smislu ja sam jedan mesec bila dok smo čekali da ga posetimo roditelj bez deteta i znam kako je to uvrnuta i teška situacija a njima je to stanje godinama. Možda sam i stoga optimističnija u pogledu reuniona jednog dana jer nekako ne verujem da neko dva puta može da izgubi takvo ogromno bogatstvo koje se dobija roditeljstvom i detetom, mada sve je moguće... Čitala sam da u takvim situacijama ponekad budu granice upitne jer roditelj koji je negde imao dete a ceo život nije bio roditelj presrećan je kad se ono pojavi i želi da nadoknadi sve propuštene godine i uspostavi blizak odnos. A dete je sve vreme imalo roditelje i ono nema potrebu za takvim bliskim odnosom. No o tome ćemo razmišljati kada bude vreme. Kažem samo da su naše situacije uvek složene kako god da je i kako god da će biti.

Šteta je da nemamo udruženja usvojenih roditelja. Bilo je nekad, pa su se rasformirala. Snedra, Daca i ja pokušavale smo da napravimo blog, okupljamo usvojene roditelje i decu ali na kraju smo se i mi umorile pa već dugo ništa ne radimo na tom planu. A mislim da bi bilo lepo da se nekad pokrene veća energija oko udruživanja i da mi evo kako i pišemo stalno imamo nekih situacija u kojima bismo mogli na neki način da pomažemo jedni drugima.