Kada i kako reći detetu da je usvojeno

Preuzeto sa http://www3.serbiancafe.com/lat/vesti/20/68478/kada-i-kako-reci-detetu-da-je-usvojeno.html
Možda nekom pomogne

Kada i kako reći detetu da je usvojeno



Uprkos obuci koju usvojitelji prolaze pre nego što dete dođe u njihovu porodicu, dok traje procena njihove podobnosti, greške su česte.

„Da sam usvojena, da me moja jedina majka za koju znam nije rodila, saznala sam posle njene smrti. Ne mogu rečima da opišem šok i osećaj da sam prevarena, da su me celog života lagali. Još pokušavam da oprostim mojoj majci što je od mene krila biološke roditelje. Već duže vreme posećujem psihologa, borim se sa sopstvenim demonima. Imala sam duboke krize, mislila na samoubistvo”, kaže za „Večernje novosti” S. M. (20) iz Beograda.


Slučaj ove Beograđanke nije usamljen.

„Usvojeno sam kao dete i još se sećam momenta kada su mi roditelji to saopštili. Bila sam iznenađena, i samo me je zanimalo ko to zna. Srećna sam što su mi roditelji to rekli kada sam imala oko sedam godina, što sam čula to od njih, a ne od drugih. Moja usvojena prijateljica je saznala da je usvojena od druge dece, i to je bilo veoma bolno za nju. Roditelji su iz najbolje namere odlagali da joj to saopšte plašeći se njene reakcije”, priča jedna majka na portalu
„Roditelj”.

Dobar je i sledeći primer:

„Sinu pišemo knjigu života od momenta kada je došao u našu porodicu. Napisali smo mu i o periodu kada je bio u Zvečanskoj i sve to propratili slikama. Imali smo sreće da su mu njegovu prvu fotografiju sačuvali iz bolnice. U toj knjizi smo naveli sve podatke o biološkoj porodici, osobama koje su brinule o njemu i ljudima koji su učestvovali u njegovom usvojenju”, podelila je svoje iskustvo jedna mama na Internetu.

Stručnjaci kažu da je važno dete što ranije pripremiti na priču da je usvojeno. Većina smatra da razgovor sa detetom treba započeti oko četvrte godine.

„U predškolskom uzrastu priča o usvojenju treba da je jednostavna i detetu razumljiva, kroz primere iz priča koji su bliski detetu, poput bajki ´Pinokio´ i ´Palčica´. Svaki naredni razvojni period zahteva složeniji odgovor sa više detalja”, kaže Olivera Simendić, psiholog iz Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu.

Prošle godine u Srbiji je usvojeno 140 mališana, od kojih je jedanaestoro otišlo u inostranstvo. U odnosu na poslednjih nekoliko godina, broj usvojenih je za oko 40 odsto veći.

Trenutno je još 488 porodica prijavljeno u bazu potencijalnih usvojitelja, a svega 74 deteta su u postupku izbora. U registru usvojitelja je i 58 stranih državljana. (Mondo)

nama su rekli da mariji kazemo kad bude imala 3-4 g jer kao sto ranije sazna lakse ce podneti.i to da joj pustamo crtace gde su usvojeni likovi ili koji nemaju porodicu i da o tome pricamo sa njom sto vise da bi svatila kad bude starija.
da budem iskrena malo se plasim tog dela kako ce ona reagovati kad bude starija

Nina i mene je malo strah. Znam da nece biti bas lako tokom odrastanja, ali to je neminovno. Znam da cu se truditi da joj svakog dana pokazem koliko je volim i koliko sam srecna sto je bas ona moja cerka.
Happy, hvala ti sto mislis na sve nas!

Nina, Eni, mislim da nikome nije svejedno i da se svako pita kada i na koji nacin reci.

Nama su na obuci rekli da bi to trebalo detetu saopstiti sto ranije, a najkasnije do polaska u skolu. To mi je i logicno, takve stvari- pogotovo kod nas, gde se na usvojenje jos uvek gleda kao na neko cudo-ne mogu se sakriti a svakako je bolje da dete istinu sazna od roditelja nego od komsija, doktora, ili dece u skoli koja mogu biti vrlo surova.

Mi smo vec poceli sa gledanjem tematskih crtaca, sada je aktuelna "Knjiga o dzungli", koju pratimo pricom da je Sundjer Bob Mogli, ja panter(ica) Bagira a tata medved Balu


Naravno da nemamo predstavu kako ce SB reagovati kada jednog dana u potpunosti shvati sustinu usvojenja, ali jos je rano razmisljati o tome. Sada hocemo da uzivamo sa nasim

Sad sam cula na radiu za slucaj koji se desio u Velikoj Britaniji da su se blizanci vencali. Roditelji prilikom usvajanja nisu znali da su deca blizanci. Nisam bas shvatila celu vest posto je vec jeza pocela da me podilazi, tako da ne znam da li su uopste znali njih dvoje da su usvojeni ali u svakom slucaju nisu znali da imaju brata ili sestru blizanca/bliznakinju. I tako su oni bili privuceni jedno drugim na prvi pogled, vencali se, a onda se nekako istina doznala pa je brak ponisten. O uticaju na zivote se u vesti ne kaze ali mogu samo da zamislim razmere tragedije... I iz te vesti se vidi koliko je znacajno da deca znaju pravu istinu o svom poreklu. Ja kad nekad pricam sa ljudima o mogucnosti incesta bilo da je rec o usvajanju ili donaciji za koju deca ne znaju kazu mala je verovatnoca da se to desi, koliko Srbija ima stanovnika. A eto cini mi se da Srbija ima oko sedam a Velika Britanija oko sedamdeset miliona ljudi, deset puta vise pa se opet desilo da se brat i sestra susretnu...

Ja nikad nisam imala dileme oko kazivanja istine, samo cu gledati da nadjem nacin. Steta sto kod nas nema slikovnica oko usvajanja. Skoro sam gledala jednu o razvodu i sjajno je napravljena. Nadam se da ce dok to bude kod mene aktuelno neka takva biti dostupna u knjizarama i kad je rec o usvajanju. U svakom slucaju necu cekati neki trenutak nekog sokantnog saopstavanja, nego kroz neke price, crtane cu da mu/joj polako objasnjavam... No jos cu videti zavisi i od deteta, uzrasta itd. Nego mi je ova vest sto sam je malocas cula sa radia bila povod da se setim ove teme. A kad mi bude aktuelna javljam se ponovo...

ZAŠTO! Pre ili kasnije dete će svakako saznati. Od prijatelja, rođaka, komšija ili njihove dece, pa i raznih dokumenata na koje može naići tokom života.

Nakon što sazna, tako bitnu stvar, vrlo je verovatno da će se razočarati u Vas (što mu niste rekli), da će izgubiti svako poverenje, jednom rečju svet oko Vašeg deteta će se srušiti. Ako ne može da veruje Vama, pitaće se, kome može da veruje i misliće ako nikom ne može da veruje da li je iko vredan njegove/njene ljubavi.

Zasto_usvojenje

KADA! Što više budete tajili tako značajnu stvar od Vašeg deteta, biće Vam teže da je saopštite. Stvari će sve više da se komplikuju i dete će sve više da sazreva i biće Vam teško da „prevalite preko usta“ ono što ste toliko dugo krili i od sebe.



KAKO! Svaku ozbiljnu priču sa detetom (kao na primer priča o seksu, narkomaniji, postojanju Bog-a ili o usvojenju) treba početi što ranije povremenim uvođenjem informacija koje su razumljive detetu. Baš kao da gradite kuću, prvo morate postaviti dobre temelje. Ukoliko Vaše dete povremeno, tokom dužeg vremena usvaja ove značajne informacije sve će lakše razumevati ovako složene teme.

Dete koje je malo postavlja veoma jednostavna pitanja i može da razume samo jednostavne odgovore – ponekad roditelji požuruju sa komplikovanim odgovorima i pretrpavaju dete informacijama za koje mali mozak deteta nije spreman. Zato pazite da nema reči koje dete ne može da razume, kao i na to da rečenice budu što kraće i jednostavnije.



Reći detetu da je usvojeno je proces koji traje – zato POČNITE POLAKO, najbolje dečijim pričama čiji heroji/heroine odrastaju bez svojih roditelja (Pinokio, Palčica, Ružno pače ili naša priča o Biberčetu). Nakon čitanja neke od ovih priča popričajte malo sa detetom o tome kako mnoga deca odrastaju sa onima koji ih puno vole, ali ne sa onima koji su ih doneli na svet.


Ovo je važno da i vi razumete: usvajanje je normalno! Deca su kroz celu istoriju odrastala sa ljudima koji ih nisu doneli na svet – ratovi, siromaštva i razne ljudske bolesti doprinosili su tome da deca odrastaju kod srodnika, prijatelja ili u porodicama koje im do tada nisu bile poznate. Verovatno i Vi u svom okruženju imate nekoliko takvih porodica. To ćete najlakše prihvatiti ako najpre sa svojim partnerom, pa zatim i sa ostalim srodnicima, prijateljima i poznanicima pokrenete priču o usvojenoj deci i deci koja odrastaju van svojih porodica. Diskutujte o tome koliko je za veliki broj dece dobro to što ne odrastaju sa onima koji su ih doneli na svet. Što više pričate o tome sa ljudima koji Vas okružuju biće Vam lakše da započente priču i sa svojim detetom. To nije ništa strašno i neobično i tako to i predstavite svom detetu. Bez velike pompe i strepnje saopštite detetu da ono nije raslo u vašem stomaku, ali da sada raste od Vaše ljubavi i da je to najvažnije za jedno dete.


Pokušajte da koristite jednostavne reči koje nemaju dvostruko značenje. Najvažnije reči za dete su mama i tata i za Vaše dete to smete biti samo Vi. Oni koji su dete dali na usvajanje možete nazivati njihovim ličnim imenom ili nazivima poput tetka, teča i sl. Time ćete izbeći veliku zabunu, ali i stvoriti još čvršću vezu između Vas i Vašeg deteta.



Priča o usvajanju se ne završava nakon prve informacije, dete će tokom godina imati PUNO DODATNIH PITANJA i tražiće da mu se sa vremena na vreme ponovo priča o procesu usvojenja, osobama koje su ga dale na usvajanje i sl. To što se dete vraća na ovu temu ne znači da je niste dobro objasnili nego da ono svojim sazrevanjem, drugačije razume tako složene stvari. Važno je da kad god dete pokrene ovu temu Vi budete voljni da pričate o tome – nikada ne bežite od ovih razgovora jer dete će osetiti vaš strah i to će je samo više uznemiriti (ako je tema toliko neprijatna da se o njoj teško priča znači da je to što me je neka druga žena rodila još strašnije). Ako ne znate odgovor na neko pitanje – slobodno to recite detetu. Savim je uredu da roditelji ne znaju baš sve!



UKRATKO:
o Na najranijem uzrastu početi sa pričama u kojima likovi ne odrastaju sa onima koji su ih doneli na svet. Već od 2 godine možete im saopšititi da su i oni kao junaci u tim pričama i da nisu rasli u maminom stomaku (ali rastu od vaše ljubavi).
o Uvek budite otvoreni za dečija pitanja o usvajanju i ne komplikujte odgovore.
o Sa vremena na vreme sami započnite temu (videćete da deca nisu opterećena ovom temom i to će Vas umiriti).
o Dete će vremenom postavljati sve teža pitanja, i kako odrasta sve češće će postavljati pitanja o svojim biološkim roditeljima. Ukoliko na neka pitanja ne znate odgovor nemojte lagati, nije strašno nešto ne znati. Ipak, potrudite se da objasnite onako kako Vi razumete.

Ukoliko imate problema sa svojim usvojenim detetom – želite pomoć oko saopštavanja činjenice ili oko načina na koji Vi i Vaše dete to prihvatate ili samo želite da popričate sa nekim ko Vas razume i ko se nalazio u sličnoj situaciji, možete kontaktirati stručnjake iz organizacije FAMILIA, koji će Vam rado, a besplatno pomoći.

http://pravapomoc.posterous.com/zasto-kada-i-kako-reci-detetu-da-je-usvojeno

Nase dete je "veliko" pa ce znati da je usvojeno... ali ovih dana dok cekamo na prvi susret sa njim, mene muce razne misli pa izmedju ostalog i prica o usvajanju koju cemo mu pricati... Nama su u skoli roditeljstva savetovali da bioloska majka bude - zena koja je rodila, kako bismo izbegavali da je nazovemo majkom ili mamom. Ja obicno postujem njihove savete a ovaj mi se cinio jednim od boljih sve do sada. Muz i ja pricamo kako cemo pricati detetu i dok mi je ranije to "zena koja je rodila" lako islo sada me grlo stegne i cini mi se sebicno da tako kazem. Zar nije dovoljno sto cu ja imati sve lepe a i teske trenutke sa Malim Vilenjakom, ceo jedan zivot koji ce bioloska majka propustiti? Zar da joj takvim oslovljavanjem oduzmem i taj trenutak koji je definitivno njen i Vilenjakov? A moj je posredno jer da nije bilo tog casa ne bi bilo ni svih ovih nasih? Sem toga cini mi se da to umanjuje i znacaj Vilenjakovog rodjenja... Kao da je neka slucajna prolaznica svratila i iznela tu trudnocu, rodila ga pa pobegla... Onda kazem ono - mama koja je rodila i mama koja je nosila Vilenjaka u srcu. Ali ne znam koliko je to pogresno... pa me je interesovalo kako vi razmisljate i kako cinite...

Kako sve to lako zvuci dok slusamo ili citamo,ali kada se nadjemo u takvoj situaciji shvatamo koliko imamo tezak zadatak pred nama..istu nedoumicu imala sam i ja kao i sada ti,strasno mi je bilo da ja izgovorim teta koja te je rodila i li zena...savetovala sam se sa usvoiteljima koji su imali stariju decu,pa i sa psihologom sam se savetovala i preporuka je bila ista kao i u skolici,prica mora da se bazira na razlicitosti..jasnu sliku moraju da imaju...nas mis je imao isto godina koliko i tvoj Vilenjak sada kada sam prvi put ispricala mu nasu pricu,pomno je pratio,slusao..a,a kada sam zavrsila pitao me je odakle si ti mene rodila.u zivotu takav strah,tremu nisam imala,samo mi je jedno bilo na pameti,moram da budem iskrena...rekla sam mu ja sam tebe rodila iz mog srca..a,on je rekao ne,nisi..rodila si me iz stomaka...to je bio znak da nije spreman i da na prici ne treba da insistiram,ponovila samu mu da sam ga ja rodila iz mog srca i da ga volim i da sam ga pozelela bas takvog kakav jeste...usledila je pauza,od nekoliko dana,kada je zatrazio da mu ispricam ponovo nasu pricu..ovaj put je prihvatio mnogo bolje i onda je poceo sam da babi,dedi,tetkama ,prijateljima prica nasu pricu..mogu ti reci da su deca mnogo hrabrija od nas odraslih..znaci svestan je da nismo bili zajedno od trenutka njegovog rodjenja i ima stav usvojen sam ,pa sta!Moram da napomenem da smo mi slikali od naseg prvog susreta pa do kraja boravka u kucici za decu bukvalno sve,gde je spavao,gde se kupao,koje su ga tete cuvale,pa cak smo imali srece da dobijemo i njegovu prvu fotografiju kada se tek rodio i jos par slika kada je bio bebac i na taj nacin mu upotpunila tu razdvojenost,ja mu cak pisem i dnevnik gde su informacije o bioloskoj porodici,bitnim datumima npr. kada su mu rodjene sestre jer smatram da ce mu one itekako biti od vaznosti.Pitanja o bm jos uvek ne postavlja,a proletos je izrazio zelju da obidjemo kucicu za decicu,da vidi gde je rodjen,da vidi tete koje su ga cvale,doktoricu koja je brinula o njemu..malo sam strahovala kakva ce reakcija biti,ali on je svoju znatizelju zadovoljio svima im se lepo zahvalio i rekao ,a ja sad idem kuci sa mojom mamom i mojim tatom..video je decicu i pitao da li ce i po njih doci njihovi roditelji

Mima,
hvala :)

Podsetila si me da mogu da pricam sa socijalnim radnicima, oni su mi i onako rekli da mogu da im se obratim i kasnije kad uzmem Vilenjaka pa i kad prodje zvanicno usvajanje ako imam neke dileme, a sigurno ce ih biti. I psiholoskinja iz naseg doma zdravlja mi je ponudila pomoc kad sam bila na pregledu za lekarsko uverenje. Prednost ipak onih ljudi iz czsr je da oni znaju celu detetovu pricu pa onda pretpostavljam bolje mogu i da razumeju nase dileme i reakcije. Pretpostavljam da se ne moze uvek primeniti isti obrazac jer mi pripremamo decu prema njihovim licnostima a i prici o bioloskim roditeljima. Npr mene je jos u skoli roditeljstva mucilo sta ako prica o poreklu deteta bude jako strasna, kako da ja to saopstim malom detetu. Pitala sam to i psiholog je rekao da je vazno da uvek govorimo istinu a sama prica ce biti prilagodjena uzrastu deteta. Sto se skole tice, ja sam zadovoljna sa njom, ali naravno to su sve te uopstene i pocetne informacije... mi cemo se verovatno cesto susretati sa situacijama o kojima nam u skoli nista nisu rekli ili nisu nam rekli dovoljno. A i sve to je lako reci teorijski ali kad to treba i primeniti verovatno izgleda mnogo teze...

svako dete je individua za sebe i ne mozemo svi iste obrase primenjivati...saveti iz skolice zaista mnogo znace,kao i sama podrska tima...mi smo u vezi jos uvek sa njegovim maticnim centrom jer oni bolje znaju situaciju od nasih sto se tice bioloske porodice i zaista su uvek tu bilo sta da nas muci.U celoj toj prici naj bitnija je istina,to ce dete mnogo vise ceniti,ma kakva god ona namo strasno zvucala..takodje ono sto znam,a to je kada dodje trenutak istine sto se tice bioloske majke potrudicu se da nema osecaj gorcine,odbacenosti jer mi smo joj pre svega zahvalni sto mu je podarila zivot i rodila ga bas za nas:)

Ja nemam nista pametno da vam napisem sem da vas i navijam iz sveg srca za vas!!!

Meni nista nije tako pomoglo kao licno iskustvo predivne mame sa jednog hr. foruma. Tacno je opisala faze kroz koje je njen sin prolazio, kako se ona tad postavljala i obrazlagala svoje postupke. Zlata vredno iskustvo, jer je moj sin prolazio kroz identicne faze tako da me ni jedno pitanje ili molba nije previse iznenadila.

Moj mis je bio u fazi, "znam da si me usvojila ali ne zelim da prihvatim" islo je do toga da je hteo makar u igri d izvuce od mene da sam ga ja rodila i da je bio u mom stomaku....." Mama, dobro ali ajde da se igramo da sam bio u tvom stomaku!". Da nisam bila pripremljena, ko zna, mozda bi nasela na "igru" ....

pisi nam vise na tu temu jer znas da svi prolazimo polako tu fazu.odnosno moji sad samo kazu da znaju da su usvojeni i da samih ja rodila iz srca i vise marija ne spominje iz stomaka.
koliko si sigurno svatila ovde skoro svi imamo mladju decu i tek ulazimo u tu fazu kako objasniti detetu da ga mi nismo rodili.cak moji jos nisu nikad pitali a ko ih je rodio ili bilo sta vezano o rodjenju

Da li bi bilo skroz pogresno ako dete predlozi takvu igru da je i odgiramo? To mislim jer dete zna da igre nisu stvarnost, npr igra da je princ ili princeza a svesno je da to nije. Ovo je jos pribliznije jer je ipak u necijem stomaku bio. Moglo bi da se odigra igra sa radjanjem deteta, tj mi smo odglumile zenu koja ga je rodila a onda mu predlozimo igru u kojoj igramo usvojene mame tj nas.

Mada je moje dete "veliko" i nadam se da nece predlagati ni takve igre, niti ce poricati da sam mu ja usvojena mama... no videcemo...

Nina,
super da je i Marija prihvatila tebe kao usvojenu mamu Bilo je bas onako kako si ti rekla, kada dodje Miki i ona ce to da prihvati... Sto se pitanja tice, mozda deci to nije ni najjasnije u glavama. Kod nas je skoro bilo kumce od sest godina, jos je njegova mama u drugom stanju, zna da je u stomaku beba ... Ali mu nista nije bilo cudno sto nas sin ne dolazi iz stomaka vec negde sa strane i sto dolazi kao veliki a ne beba, nije postavio nijedno pitanje kako to... Bas nasuprot od toga, kad je video Vilenjakovu sliku konstatovao je da je mali i da on ne moze da se igra sa njim

Simona, verovatno zavisi od deteta. Moj mis je dete koje se nije "palilo" na price i bajke, voli realnost i to ti je.... Dok sam pokusavala kroz slikovnice, price, crtane da mu priblizim temu usvajanja nailazila sam na neinteresovanje. Onda je dosao dan kad sam mu otvoreno rekla da ga ja nisam rodila, da ga je rodila jedna teta ali da sam ja najsrecnija osoba na svetu sto je bas on nas sin. Pricala sam mu kako smo se upoznali, kako sam se spremala i koliko sam bila uzbudjena sto cu ga napokon upoznati.... Najvise od svega mu se svidelo da mu pricam kako sam imala tremu i kako sam birala sta da obucem da bi mu bila lepa . Deciji mozak toliko prosto funkcionise da mi jednostavno tesko mozemo da predvidimo njihove reakcije ili pitanja. Njemu je najbitnije od svega bilo da li sam "obula stikle" :) Mamino musko voli visoke potpetice.

Elem, ja sam se uvek drzala istine, cak ni kroz igru mu nisam dozvoljavala da stvori sebi sliku da sam ga ja rodila. Bilo mi je tesko, mnoooogo tesko ali smatrala sam da je to bolje za njega i potvrdilo se kao tacno.

Sto se druge dece tice, zavisi od roditelja, da li su decu na to pripremili i kako. To sto neko tebi ne postavlja pitanje vezano za dolazak vaseg deteta ne znaci da nece postaviti kad se najmanje nadas. Skoro sam imala situaciju sa mojim sestricem....

Nastavljam veceras, sin hoce u zoo vrt :)

Da, svakako zavisi i od deteta... Tako ja ne mogu sad jos da kazem kako cu raditi... Meni je bitno da sa osobama koje smatram bliskima imam iskren odnos, tako da vazne informacije detetu ne bih precutala ni zbog sebe i moje zelje da se nas odnos zasniva na iskrenosti. Ali ne znam da li cu bas uvek insistirati na istini u svakom trenutku. I odrasle osobe imaju cesto potrebu da veruju u neke svoje iluzije bar na trenutak a kamoli dete. Ako procenim da nije u tom trenutku dovoljno jako za neka suocavanja, ranjivo je, pusticu ga, pa cu naci neki drugi trenutak...

Simpaticna pricica to za utiske oko prvog susreta... :)

Poklapa se sa savetima moje majke koja je isto pricala da moram da se sredim za taj susret Meni se nekako cinilo vaznije da obucem nesto udobno da mozemo da trcimo i igramo se... No gledacu onda da bude neka kombinacija lepog i udobnog

Maman ljubim
svako dete je individua za sebe,slozicu se sa maman da je naj vaznije biti iskren prema detetu,nema karikiranja price i to sto mozda odma ne postave pitanje ne znaci da oni ne razmisljaju,samo posle izvesnog vremena ko iz vedra neba postave vrlo konkretno pitanje,deca su mnogo hrabrija i spremnija od nas odraslih...mi imamo tremu,plasimo se njihove reakcije,plasimo se da ih ne povredimo...jednom prilikom za vreme rucka kod bake,nas mali mis je odjednom mojoj babi koja ima preko 90g postavio pitanje,da li si ti cim si se rodila bila sa svojom mamom,pogledala me je vec sa suzama u ocima, ja sam naravno odgovorila potvrdno jer je ona zanemala,nasta joj je on sam rekao,znas ja nisam,mene su cuvale tete dok mama i tata nisu dosli,njoj je ispala kasika iz ruke ,a on je nastavio da ruca mrtav hladan..stav je jako bitan,dete to ne sme da dozivi kao traumu..nikom od nas nije bilo lako,ali imamo tu svest da prema njima moramo biti potpuno iskreni i otvoreni,kada je dete raspolozeno za pricu,ja sav svoj posao ostavljam jer on zeli da prica ne ostavljam nista za kasnije..gde sam napravila gresku,kao sto svi znate oni kada dodju u svoj novi dom nekada kao sto se kod nas javila regresija u vrticu isto tako ele dugo da su bebe,i da ono sto sa nama nisu prosli zele da prozive.Kada je nase dete stiglo kuci on je uveliko pio sok,caj,vodu iz case,ali kako bi ugledao flasicu sa cuclom tako su njegove okice zasijale..mm se protivio da mu uzmem flasicu,ali ja sam to ipak uradila jer sam shvatila gde je problem,on se tako odusevio citava dva dana je koristio,svuda sa sobom nosao,ljubio je a onda se zadovoljio i rekao mi nije mi vise potrebna,a gresku sam napravila sto nisam i cuclu uzela koju i dan danas kada vidi kod beba pozeli i on...sa grudima je ista stvar ,obozava ih ..ja sam se slatko smejala kada sam to slusala od iskusnije mame koja je tu fazu prosla...njeno iskustvo mi je pomoglo jer sam bila spremna i znala sam kako treba da odreagujem.

Simona, najbolje znas svoje dete (znaces ga) a i najbolje znas sa cim ti sama mozes da se nosis. Ja ne volim iluzije, mislim da od njih nema nikakve koristi, pogotovo u konkretnom slucaju. Mozemo da mastamo kako cemo otici u Diznilend za vikend, mozemo da mastamo kako cemo kupiti konja ali ne mogu mu reci ok, samo danas se igramo da sam te ja rodila. Ne mogu, takva sam. Ne mogu zato sto znam da je njegova najveca zelja (u tom periodu bila) da sam ga bas ja rodila i da se ni po cemu ne razlikuje od ostale dece. Ta njegova silna zelja ce ostati na nivou zelje i ta prica nikad nece biti ruzicastija....zat smatram da iluzijama tu nema mesta. Opet se ogradjujem, ovo je samo moje misljenje i moje iskustvo.


Mima pronasla sam se u prici sa grudima ha, neka korist i od mene. Ljubi mi mog momka

Maman :: ... Ne mogu zato sto znam da je njegova najveca zelja (u tom periodu bila) da sam ga bas ja rodila i da se ni po cemu ne razlikuje od ostale dece. ...

Zbog te zelje, a za nju pretpostavljam da ce je vecina nase dece imati, smatram da je vazno da se moj sin druzi sa drugom usvojenom decom. Nadam se da ce opet biti onih susreta u Novom Sadu pa da dodjemo ovaj put sa Malim Vilenjakom. Ja bih ga najradije upitala kad tako nesto kaze - zasto je vazno da se ne razlikuje od drugih, zar za njega nije bitno ko je on, ko smo mi, a ne ko su oni... Ali slutim da nezavisnost licnosti moze da se postigne tek u odraslom dobu a dok su deca ili adolescenti vrlo je vazno da se osecaju dobro u grupi vrsnjaka. Ako ima jos drugara kod kojih mama sa kojom zive nije mama koja ga je rodila onda cini mi se da ce to u sebi lakse prihvatiti a onda i umeti da odgovori na eventualna zadirkivanja dece koja zive sa bioloskim roditeljima.

Nesto sam pricala sa Sarom pa me interesuje kada nakon dolaska deteta ste pocele da pricate o usvajanju? Ja sam mislila da s obzirom da je dete iz hraniteljske porodice i veliko znace da mu mi nismo bioloski roditelji. Ali ni on a ni drugi decak na hraniteljstvu uopste nisu razlikovali bioloske roditelje i usvojitelje. Drugi decak koji ima sest godina je jako patio sto su Vilenjaku dosli mama i tata a njemu ne dolaze (a on misli na svoje bioloske roditelje). Nase dete se uopste ne pita sto je bilo kod hranitelja, sto nismo dosli ranije, bar to ne cini glasno... Ja ako pomenem to plasim se da cu jos iskomplikovati nesto, jos mu nije ni jasno sto je otisao od hranitelja a kamoli da upetljam jos i bioloske roditelje u tu pricu... Ali nisam sigurna koliko treba cekati, naravno ako pita je li bio u stomaku ja bih mu rekla da nije ali nista takvo ne spominje, niti ista pita... Danas smo se igrali mame i bebe, pa se tek sad setih da sam mogla da iskoristim tu igru za to... ali vise sam je koristila za resavanje nasih dnevnih problema. Posto smo u jednom trenutku zamenili uloge pa je on bio majka a ja beba, ja sam kricala da necu da jedem (imamo problem sa jelom sto nikad nije bilo kod hraniteljke), on sto god mi ponudi ja odbijam, a on vice jedi, jedi bebo, hajde jedi malo, tacno imitira nas... I zanimljivo da kod njega beba jede krompir, ide na ljuljaske, igra lopte, zato se ne setih da ukljucim usvajanje u igru, tacno su mama i beba oslikavale nas...

Odgovorila u tvom dnevniku na ovo pitanje :). Opusti se koliko mozes, ne zuri, daj i sebi i sinu vremena. Pusti da se zavolite i upoznate, sve ce biti mnogo, mnogo lakse za tebe jer ces znati na koji nacin da mu kazes.

Super se snalazis u ulozi mame, a i bebe :).

Kada reći istinu usvojenom detetu?

Prikrivanje istine o pravoj prirodi odnosa između usvojitelja i deteta nije dobro.

Usvojenje je jedini oblik brige o detetu u kome se izjednačavaju odnosi i odgovornosti kao između roditelja i dece. Pravno, psihološki, i u svakom drugom smislu - uspostavlja se trajan odnos dete-roditelj. Sa zasnivanjem usvojenja, detetu se brišu podaci o njegovim biološkim roditeljima, i upisuju se u Izvod iz matične knjige rođenih podaci o usvojiteljima kao roditeljima.
Ipak, usvojiteljima se savetuje kao neophodno da od prvog dana sa detetom imaju otvorenu komunikaciju, priču o tome da je usvojenje normalan način da neko postane roditelj - isto kao i rađanje, ali i da dete ima prirodno, razvojno, psihološko, ljudsko, i svako drugo pravo da zna istinu o svom poreklu.

Kada dete postavi pitanje o tome kako je došlo na svet, roditelj-usvojitelj će imati teži put da na to odgovori. Na neka pitanja u pogledu detetovog prethodnog života možda neće ni umeti da odgovori, ali bi trebalo Usvojiteljima se savetuje da od prvog dana sa detetom imaju otvorenu komunikaciju, jer ono ima pravo da zna istinu o svom porekluiskreno da kaže kako ne zna, i da će ga sigurno podržati u tome da jednog dana - a dete sa 16 godina stiče pravo da otvori svoj porodični dosije, dozna sve o sebi.
Ako se tako nastupi prema detetu, ono će da oseti sigurnost i autentično prihvatanje. Ali, ako se "stvari guraju pod tepih" i ulazi u neku vrstu psihološkog rivaliteta sa imaginarnim roditeljima, ili na neki način pošalju negativne poruke: "Kako su mogli da te ostave, da te zlostavljaju...?" - detetu se šalje poruka, pogotovo malom, da sa njim nešto nije u redu.

To je skraćeni put da se detetu poljulja sigurnost koju je steklo u usvojitelje, da postojeću situaciju shvati kao ličnu krivicu ili nedostatak, i počne da sumnja u usvojiteljevu ljubav. Ako se to dogodi, znači da oni prethodni procesi kroz pripremu nisu odrađeni na produbljen način.

Zbog svega navedenog, kao i mnogih drugih izazova, za usvojenje se sa razlogom kaže da je roditeljstvo sa zadacima više.



Vesna Tekić, psiholog, samostalni savetnik Ministarstva za rad i socijalnu politiku Republike Srbije

Kada reći istinu usvojenom detetu?

Zaboravih link a ovde nema edita, valjda ce sad da izadje...

Hvala Maman.

Mi inace nista jos nismo spominjali na tu temu. Imamo neki crtac gde je slon lezao na jajima koja mu je ostavila neodgovorna ptica i rodilo se slonce sa krilima. Ja pokusavam da ga nagovorim da gledamo taj crtac posto ga je jednom odgledao sa muzem ali je navodno spavao i ne seca se... medjutim nece da ga gleda, izadje iz sobe ako ja gledam taj crtac. Da li je to slucajnost ili ne zeli da zna poentu tog crtaca ne znam. Imamo i medvedica Srecka ali nisam jos pocinjala da ga citam jer Vilenjak nema strpljenja ni za krace slikovnice pa nema sanse da bismo sa tom stigli do kraja... Pitanja ne postavlja...

Moram da se pohvalim, napokon sinoc docekah da me moj sin sam, nicim izazvan, pita da mu pricam o kuci i dvoristu gde je ziveo . U prvom momentu nisam shvatila sta zeli, pa sam rekla da mi nikad nismo ziveli u kuci i da nismo imali dvoriste, ali mi je on objasnio da zeli da cuje pricu o kuci gde je on ziveo pre nego sto je dosao kuci
Pricu je pazljivo saslusao i konstatovao da je grozno sto je zalutao u tudji stomak......ja sam mu na to odgovorila da uopste nije grozno, jer da je bio u mom stomaku verovatno ne bi imao tako lepe oci i ne bi bio bas takva pametnica.....zadovoljio se odgovorom