Re: Kako se nosite s problemom steriliteta

od Sirijus 5/12/2017, 14:01

BabyBear ::Eve, akupunktura itekako moze da pomogne.
Ja nisam mogla da verujem koliko sam bila smirena od ET do bete, sto je bilo celih 15 dana. Mogle su sekire oko mene da padaju I smak sveta da bude, muz da me nervira doludila, ja nista. Samo od akupunkture koja mi je radjena u Pragu pre I posle ET za smirenje, na dan ET.

Eve ::Hobbes, bila sam na savetovanju sa psihologom ali meni to nije previse pomoglo. Ovaj terapeut se koncentrisao prevashodno na otkrivanje uzrocnika straha, a meni je to prilicno jasno i nije mi bio potreban strucnjak da analiziram strah od neuspeha, strah od bola, strah od razocarenja sebe i partnera,... Ono sto mi nisu dali je neka konkretna mentalna vezba/metoda kojom bih taj strah mogla da prevazidjem iako sam pitala - uglavnom se sve svelo na ocekivanje da ce strahovi sami od sebe nestati kada im spoznam uzrocnik.

Biksi, hvala za linkove - pogledacu teme - da nastavim tamo ili je ok da pisemo i ovde?

Principessa - potpuno razumem, dok jos ne zapocnes proces - nada je negde ispred tebe... imas razloga da se nadas da ces imati cemu da se nadas, nada u potencijalu. Kada u to udjes, tu je onda ili-ili... nekako je sve konacno. Ili ce uspeti ili nece. Nema potencijala, nema nade u nadu. Licem u lice sa desavanjem i njegovim pozitivnim ili negativnim ishodom.

Babybear, hvala na preporuci. Definitivno cu pokusati sa akupunkturom. Ima jos par stvari za koje se nadam da ce mi pomoci da ih sredim, ali nek' mi samo pomogne da se smirim i da spavam mirno nocu, bice dobro za pocetak.

BabyBear ::Navijam jako za tebe Eve.
Mozda ti I veca pauza treba. Uradi sta god da se oporavis jer ces u protivnom I fizicki razboleti organizam zbog neminovnog pada imuniteta, a to ti ni malo nije potrebno. Kiss

micam ::Eve draga znam kako se osecas,al pokusaj da verujes cvrsto i pobedi strah.Drugarica je imala 2 spontana u 4-om mesecu psihoterapija joj nije pomogla,pomogli joj razgovori sa kaludjerima u manastiru Remeta.Izasla iz svega i rodila devojcicu

saska1 ::Eve meni je dosta pomoglo slusanje Ane Bucevic motivaciski govornik i citanje raznih linkova o pozitivnim mislima o vjeri npr.Vesna Biorac.Srecno!

Principessa ::Bas tako kao sto si opisala draga Eve. Strah od tog ili-ili, i ukoliko bude negativan ishod, opet pocinjes od nule, sto zaista ubija iznova i iznova...
Ne kažem da je lako ni kad se ide na doniranu jc, ali bar nemaš celu odgovornost ti. Bar znaš da kvalitet jc ne zavisi od tebe i da od tebe zavisi samo et. A kad bar nemam ovu prvu brigu, to mi se nekako čini kao manji teret sveukupno. Šta znam...
Ja isto ne verujem u pomoć psihologa, psihijatara i bilo koje druge vrste psihoterapije. Svašta sam probala i za neke druge probleme u životu u kojima sam se zavezala sa sobom u cvor, pa nemam utisak da su mi pomogli dok se prosto prirodno sam problem nije rešio vremenom. Uvek kada mi je trebalo da mi pomognu tada, tog trenutka, da mi olakšaju moj trenutni teret, ništa mi nisu pomogli. Sto da ih plaćam onda kad znam i sama da će se to sve jednom rešiti i biti iza nas kad postanemo mame, ali to kad treba dočekati...

micam ::Drage moje i ja sam tu negde na ili-ili putu.Ne verujem ni ja u te terapije razgovorom,ako treba iskren razgovor pre sam za neku blisku osobu koja me dovoljno poznaje to mi pomaze.Iz krize da izadjem pomaze da se posteno isplacem i izbacim sve iz sebe.Za sebe kazem da sam jaka i drzi me vera u uspeh i nada da ce sledeci postupak biti uspesan,neverovatno al u to verujem beskrajno i to mi neda da padnem do dna.Strah u klasicnom smislu nemam jer sutradan od neuspeha ja kujem planove za dalje.Vise me strah koliko ce mm pasti i koliko ce mi trebati da ga vratim i krenemo dalje i ubedim da cemo uspeti nego sto ga ja sama imam,nekako verujem da cu biti majka.

mimi85 ::Verovanje je pola izlečenja...ako bar malo veruješ da će ti psiholog pomoći- do rezultata će se stvarno i dolaziti. Nije psiholog tu da vam da rešenja problema, nego da vas navede na pravi put rešavanja istog.
Probajte ovako: na papiru napišite sve svoje strahove i strepnje i onda analizirajte svaki ponaosob: kako je nastao i šta mislite da može da vam pomogne da ga se rešite. Strah paralizuje i koči... sve dok se bojite neuspeha on će i imati vlast nad vama. Ja se npr sa svojim strahovima uporno borim. Npr panično se bojim visine(dubine) ali me to neće sprečiti da se popnem oronulim merdevinama na vrh zgrade da bih uživala u pogledu na grad, nebo, zvezde... Ili da se spustim merdevinama koje se klate do same ivice jezera da bih pokazala sebi da mogu... Parasailingom sam osvojila i nebo. I dalje se plašim visine ali ne dozvoljavam tom strahu da bude jači od mene same.
Razumem strah od neuspeha, imam ga i ja sama, jer ne volim da gubim (a ko pa voli), ali prihvatila sam da je sve ovo lutrija i da je na meni da uradim najbolje što mogu a priroda će sve dalje sama. I na kraj sveta da pobegnem, kad se vratim mene moj "problem" čeka gde sam ga i ostavila...

Principessa ::Mimi, lepo si to rekla i dopada mi se tvoja logika, ali ja pak nekako ne verujem bas skroz u to da je ovo bas tolika lutrija. Na kraju balade u vecini slučajeva, kada se otkriju svi problemi i razlozi prethodnih neuspeha (a u vecini slučajeva se otkriju pre ili kasnije šta god oni bili), dođje se do uspeha. E sad je samo pitanje kada će se to desiti...

BabyBear ::Eeee kamo srece da se otkriju SVI problemi I razlozi prethodnih neuspeha, a pogotovu u vecini slucajeva! Pa onda bi sve uveliko imale decu I ne bi se mucile toliko

Principessa ::Ne, nego odeš pomoliš se u crkvu pa ti se onaj odozgo smiluje...tvrdim da za svaki neuspeh postoji razlog i objasnjenje, ovaj ili onaj, samo sto mi ne znamo često koji je razlog. A doktorima je najlakše onda da kažu “to je Božija volja”, samo vi probajte. Time fino speru odgovornost sa sebe...

od Dora1 5/12/2017, 21:18

Draga moja Eve, nedostaješ ovde, prvo to da ti kažem za početak.
Drago mi je da koristiš Inofolic, verujem da će ti pomoći. Što se tiče opuštanja, ja ću ti reći šta je meni puunooo pomoglo posle mog prvog procesa i vanmaterične... znaš sve o tom mom periodu.. Uglavnom, ja sam dugo oporavljala o tog straha koji ti imaš. U prvom periodu sam se trudila iz sve snage da ne mislim na sve to u čemu mi je posao mnogo pomogao. U medjuvremenu sam počela da meditiram i slušam Anu Bučević na youtube-u. Možda neko ne voli te motivacione govornike ali meni je tako prijalo. Slušalice na uši i pred spavanje skoro svako veče. I iskreno, veruj mi, pomoglo mi je da prihvatim situaciju i da ne živim u prošlosti. Jer meni samo pomen na Prag stvarao mi je neki čudan a i tužan osećaj neuspeha. Ali eto izborila sam se sa tim tako što sam slušala meditacije i tako se "družila sama sa sobom". I eto, nakon tih godinu ipo dana, skoro dve, videla svoj prvi pozitivan test, iz prirodnih radova.
Tako da, draga moja, i tebi to preporučujem ako si takav tip ličnosti i ako ti to odgovara. I slažem se da neka vrsta sporta je vrlo pametna stvar, oslobadjaš se negativne energije a ujedno zdravo je.
Mislim da je jako bitno skupiti snage i volje krenuti dalje. Ali i prihvatiti neuspehe da bismo mogli uspeti. Ovo vrlo lako zvuči ali ni malo nije, znam. Ali nije ni nemoguće.

od Jerapetra 5/12/2017, 22:40

Eve, ti ćeš vremenom pronaći šta ti odgovara i izaći iz tog lavirinta, a ja moram da se nadovežem na Doru da je i meni jako prijala Ana Bučević iako naravno razumem ljude kojima ne prija ta pozitivna psihologija i ni sama nisam nešto bila pristalica svega toga, ali dala sam šansu po preporuci prijateljice i njene meditacije meni su stvarno, stvarno pomogle. Ja sam čak i nakon ET-a dok sam ležala ona 2 sata stavila sluške i izmeditirala jednu meditaciju. I na akupunkturu sam išla i mislim da je dobra stvar, meni je prijala, opuštala me baš. Stisak!

od BiKsi :) 6/12/2017, 09:48

I ja pratim Anu Bucevic, i meni prija. Sto se tice knjiga, ima i tu zanimljivog stiva, Razgovori s Bogom od Nil Donald Volsa su mi odlicni, Plan vase duse od Roberta Svarca. Ova druga je teska za citanje i razumevanje dok vam ne klikne. Kad klikne, onda sve postaje jasnije.

Eve, obavezno kreni na jogu, znam da na jogi rade bas te tehnike otpustanja strahova i nagomilanog stresa.

Psiholog ti nije bio pravi, tako da se izrazim, jer i medju njima imas one koji upotrebljavaju tehnike da ti pomognu, i one koji samo pricaju. Velika je razlika, jer sam isla i kod jednog i kod drugog. Tesko je nadji kvalitetnog, ako mene pitas, mada i tu je preporuka najbolja.

Meditiranje, slusanje neke fine muzike, pisanje dnevnika i u njemu belezenje svega sto nas muci, takodje moze biti od koristi.

Realno, svaki strah je neosnovan. Jer zasto mislis da ce se opet sve ponoviti isto tako, zasto bas ne pomislis da nece. Dakle do nasih je misli i nicega drugog. Ako mislis da nece i uveris sebe da nece, onda nece biti ni straha. Ako strah stalno hranis time sto ponavljas isto, onda ce on jos vise rasti.

od Dora1 6/12/2017, 11:43

Slušajući i čitajući mnogo toga na ovu temu, nekako se najviše slažem sa stavom Ane B. Zašto? Zato što stvarno treba prihvatiti situaciju, i ono najteže pitanje Šta ako nikad ne budem imala dete..užasno je izgovoriti naglas ovo pitanje a kamoli da se prihvati. Ali prihvatanje trenutnog činjeničnog stanja može samo da nam razbistri razum. Ali i ujedno i verovati da će doći kad je najbolje vreme za tebe. Ovo sve zvuči konfuzno ali tek kada sam naglas izgovorila Pa šta ako nikad neću možda imati dete, zbog čega uopšte živim i da li ću ceo svoj život patiti zbog toga. Moj odgovor je uvek bio Neću da patim jer želim da budem srećna. E onda kada se stvarno to prihvati nekako ste smireniji. Ja sam bila smirenija. Ne mogu da opišem taj osećaj. Zvuči kao da odustajem od svog sna, svoje najveće želje ali ne, ja sam nekako tad bila sigurna da će moja beba meni doći!
Uh... ovo su vrlo teške emocije.

od mimi85 6/12/2017, 12:01

Ne znam, ja nekako mogu da zamislim svoj život i bez dece... Ne fali mi ništa, imam čoveka koji mi je muž, najbolji prijatelj, saradnik, srodna duša. Srećna sam. Radim da bih živela a živim, itekako živim. Ne kažem da nisu deca važna, ali nisu najvažnija i nisu centar mog univerzuma...
Ne opterećujem se više... Pokušavaću dokle god imam eskima, ne odustajem...al ne dozvoljavam da mi se život oko toga vrti...

od NikolaMaja 6/12/2017, 14:29

Eve, draga naša, već sam ti ostavila komentar na koracima, ali evo i ovde. Draga, nađi neki način koji tebi pomaže, sve su ti BB, Dora i biksi već napisale, imaš stvarno dobre predloge od svih. A što Mimi kaže, negde kada sam sebi rekla da će deca doći ako mi bude suđeno ( pri tome ne mislim da treba očekivati od Boga da on sve odradi, a ti da sediš već da se trudiš i uradiš sve što je do tebe) tada sam bila spremna da se ponovo upustim u novi pokušaj. I ne mislim da je fraza "Ko zna zašto je to dobro". Nakon prve neuspele VTO, drugarica mi je kupila knjigu Razotkrivanja jedne duše. Ja sam prvo htela da je ubijem, međutim meni je ta knjiga dosta pomogla, tako sam našla sve vas divne žene ovde, i sada je ponekada pročitam. Treba verovati, uraditi sve što je do nas, a pogotovo mi se sviđa rečenica koju je DR Pariz napisala :" Jednoj dragoj Mariji, da iz sebe odagna strepnju i strah i nastavi pre svega živeti; jer: Bog će nam dati sve u svoje vreme, onako i onoli, kako i koliko nam je potrebno za naše spasenje". osmeh srce

od fight&faith 6/12/2017, 19:04

Eve ja sam sebi uvek govorila "keep moving forward" i "let your faith be bigger than your fear". Meni lično stvarno nije bilo lako, posebno posle gubitka bebe 2010. Mislila sam da ću da poludim, ali nešto me je stalno teralo napred uprkos STRAHU, ogromon strahu od neuspeha, od ponovnog gubitka bebe, strahu od života, od svega. Jedan ginekolog mi je rekao da naš problem posebno teško pada "štreberima", onima koji misle da je to fakultet, doktorat, matematika, odlikašima, onima koji su do sada dobijali samo desetke. Rekao mi ja moram da shvatim da je ovo područje koje ne mogu ja da kontrolišem i da što pre to shvatim da ću pre doći do trudnoće. Međutim, lako je to reći ... moj mozak nije mogao da prestane da razmišlja. Mislim da bi svako trebalo da pronađe svoj način da nekako prepozna svoju stazu u ovoj nepreglednoj šumi lekara, hormona, dijagnoza ... postupaka.

od Bobac 6/12/2017, 21:14

Drage moje devojke citam sto ste pisale pa sam htela da se i ja prikljucim i dodam koju recenicu.

Mislim da nas ova borba obelezi zauvek i da problemi steriliteta kao sto kaze ova tema ne nestaju onog trenutka kada se dobije dete. Ova borba nas zblizava, lomi, jaca, menja, ostavlja oziljke na srcu i dusi, telu...

Htela bih da podelim sa vama kako smo se mi borili - mi smo srecni roditelji jednog voljenog 15-o mesecnog decak, prosli smo kroz nekoliko postupka ivf-a, iz poslednjeg pokusaja sam ostala trudna. Trudnoca je tekla dobro dok nisam u petom mesecu dobila visok pritisak pa preeklampsiju koja je bila uzrokovana abnormalnim razvojem placente. Beba je patila, moj zivot je bio u opasnosti i doktorica nas je stavila pred uzasan izbor - ona je savetovala prekid trudnoce, ali je odluka ipak pala na nas. Nakon svega kroz sta smo prosli, mi, ja sam trebala da donesem odluku da se beba odstrani, ubije, ne znam ni ja kako da se izrazim.
Mi nismo mogli da verujemo da je to moguce i da se ovako nesto desava. Nakon skoro nedelju dana, posle tri noci provedene u hitnoj, sva otekla da sam jedva hodala, nisam mogla stisnuti saku i drzati olovku, otvoriti oci, piskiti, necu ni spominjati sta se desavalo unutra sa mojim organizmom, otisli smo kod doktorice bez ikakve ideje sta nam je ciniti.
Nakon sto su uradili ultrazvuk, doktorica je rekla da bebi vise ne kuca srce. Pored neopisive tuge koja nas je gusila, ja sam se zahvaljivala dragom Bogu sto je on uzeo na sebe da donese ovu odluku.

To je bio momenat, prekretnica da sagledamo jos jednom sve, da se vratimo na prvu stranu nase price. Nakon fizickog oporavka, seli smo moj dragi i ja i zajedno smo pretresli svaku dijagnozu, sansu, strah, zelju, viziju, smisao, nadu, plan...sve iz pocetka. Trajalo je to danima.

Tada smo doneli odluku da je ovo borba, ali borba koja ima pocetak i kraj. Isto tako smo se slozili da mozemo da zamislimo i prihvatimo zivot bez dece koji ce biti ispunjen i koji ce nas ispuniti. I ne samo to, nego smo jedno drugom ispricali do sitnica kakav bi taj zivot mogao da izgleda, rekli smo sebi da je zivot lep na razlicite nacine, da je ljubav sa pravom osobom vecna, a sreca dostizna na mnogo razlicitih nacina.

Odlucili smo da cemo pokusati ponovo za godinu dana a do tada cemo se mentalno i fizicki odmoriti i pripremati za sledeci postupak, ciniti ono sto volimo, putovati, uzivati u svakom danu, ispuniti sebe radoscu i zadovoljstvom.
Nasa faith pomenu strebere, e ja sam jedna od njih, ne mozda bukvalno da sam imala bas sve desetke na fakultetu Rolling Eyes

, ali verujem duboko da ako ja radim predano, trudim se i posvetim se necemu rezultat ne moze i nece da izostane. U skladu sa tim sam se i ponasala, ja sam svaki dan zivela nas plan, zivela trudnocu i roditeljstvo u razgovoru sa mojim dragim, citala, radovala se, usporila na svim poljima da bi imala vremena da se opustim, zamisljala kako negativne stvari, osecanja se lome u meni i izlaze u parcicima, dala sebi vremena da sagledam lepotu, uzinim dobro i zahvalim se na tudjoj dobroti...

Samo osam meseci nakon gubitka naseg prvog ceda ja sam ostala trudna...sreca je bila ogromna, ali strah da ce se sve ponoviti cini mi se jos veci. Uz sjajnu doktoricu, koja je bila vise nas prijatelj i strpljivi slusalac liste mojih strahova tokom svakog pregleda, nego ginekolog, gurali smo polako do momenta kada su ga stavili na moje grudi, a on svojom rucicom uhvatio moj prst.

Eto, tako smo se mi nosili sa zeljom da imamo dete...
Mislim da je svaciji put drugaciji i da treba dati sve od sebe da se uspe (mislim na oba partnera), ali ne treba dati i izgubiti sebe.

Grlim sve divne zenice kutka!

od Bobac 6/12/2017, 21:15

Majko mila, sad citam pa mi zapade za oko ...da dodam nekoliko recenica...
Izvinite na duzini!

od Jerapetra 6/12/2017, 21:47

Bobac, tvoj post toliko govori... ja ne znam šta bih uopšte napisala, nemam šta da dodam...osim da sam znala za tvoju preeklampsiju ali nisam znala da je tako užasan izbor bio stavljen pred vas, uh. Nemoj se izvinjavati na dužini, prosto ne vidim kako bi mogla kraće od ovoga napisati sve što si izrazila. Faith i ti i ostale devojke ste sad iznele suštinu: neophodno je naučiti kako da nemaš kontrolu a da ti to postane normalno, nemoguće je ostati neobeležen ovom borbom čak i nakon dobijanja potomstva, ne smemo izgubiti sebe i svoj odnos sa partnerom odnosno velika je šteta i previsoka cena da se to desi, borba zaista mora da ima početak i kraj, moguće je pobediti strah verom i vrednovanjem života kao takvog, samog po sebi sa decom ili bez njih... I svi to nekako znamo, ali ništa od ovoga nije nimalo lako učiniti. Ali izgleda na osnovu ovolikih iskustava da je to jedini pravi put i da onda tek stvari dolaze na svoje mesto

od BiKsi :) 6/12/2017, 22:00

Bobac, fenomenalan post, i hvala ti puno! Potpuno se slazem s tobom, posebno u ovom delu

bobac ::Tada smo doneli odluku da je ovo borba, ali borba koja ima pocetak i kraj. Isto tako smo se slozili da mozemo da zamislimo i prihvatimo zivot bez dece koji ce biti ispunjen i koji ce nas ispuniti. I ne samo to, nego smo jedno drugom ispricali do sitnica kakav bi taj zivot mogao da izgleda, rekli smo sebi da je zivot lep na razlicite nacine, da je ljubav sa pravom osobom vecna, a sreca dostizna na mnogo razlicitih nacina.

Ovo je tako lepo receno, i tako istinito!

Sada, kad mogu da podvucem crtu izmedju onoga pre nego sam dobila dete i sada kad ga imam,svima pricam, ne, NISAM zaboravila borbu, a nikad i necu,jer mi je donela svega po malo, i straha, i bola, i ljubavi, i jacine, i snage i postovanja, i prijatelja... Otkad smo dobili dete nas zivot nije smisleniji, jer nije bio besmislen ni pre, apsolutno nije bio besmislen. Kao sto je rekla nasa draga parizanka, nas zivot je dobio na volumenu, a ne na smislu. ZIveli smo i pre, voleli se, putovali, vodili ljubav, druzili se, sve to radimo i sada, samo se u kafanu moze kad neko ima dete da cuva! lol!

Dakle, potpis mi je opravdan i sada!
Svako vreme ima svoje cari, o ono pre nego se dobije dete i ovo sada. Svako je lepo, verujte mi. Treba uzivati, u sadasnjem trenutku. Ne razmisljati ni o proslosti ni o buducnosti. Mastati svakako, prizivati lepe stvari, secati se lepih uspomena to da, ali ruzno izbrisati sto pre, jer se vracanjem na ruzno samo trosi bespotrebno energija, rasipa se uzalud. Sacuvajte tu energiju sutra kad dobijete dete, ili je sacuvajte za sebe, za partnera, za prijatelje, drugarice, kume, komsinice. I sada, nakon 4godine sto smo dobili dete smatram da je bracni drug najbitniji, ipre sam to mislila. Jer dete ce biti tu, i lagano u srednju, fakultet, zenidba i ode. lol!

A ja, pa ostaje mi da se volim sa Rodjenim. srca

Skoro me je dete pitalo: Mama je li ti vise volis mene ili tatu? Kapiram da vidi i oseca koliko volim Rodjenog, pa mu malo frka, malo smo ljubomorni Laughing

, odgovorih: Tebe volim vise, njega volim duze! srca

Mada su to ljubavi koje se ne porede. Svaka je velika na svoj nacin, i posebna.

Dakle, sta god nosi dan, noc, godine, samo uzivajte, uzivajte u svemu sto imate trenutno, i verujte da cete jos vise i lepse uzivati u svakom narednom danu!

od micam 6/12/2017, 22:28

Zene rasplakaste me,u pravu ste za svaku rec.Zivot se mora ziveti onakav kakav je.Verovati se mora jer mislim da vera i nada odrzava coveka.Ostalo dolazi i prolazi menja se,menjajuci i nas same.Borba sa pocetkom i krajem je neizbezna i mora se prihvatiti.Neko ce izaci kao pobednik,a neko kao neostvaren(namerno necu reci gubitnik),al svi moramo ziveti dalje onako kako osmislimo i trebamo se cvrsto drzati za ruku jer jedino tako ima nade u bolje sutra.

od sunny.tp 8/12/2017, 17:46

Imam potrebu da napišem nešto danas posle dužeg vremena. Nažalost, prvi put u životu sam došla do toga da nemam sa kim da pričam kad mi je teško, a jako se loše osećam. Najbližima ne mogu ništa da kažem jer znam da se osećaju kao i ja i ne mogu bolne teme da potezem.
Već duže vreme ne razmišljam o vto, dosta toga sam promenila u životu i lepo sam se osećala. Mislila sam da sam uspela malo da nadjem mir u glavi i skrenemo misli sa trudnoće. Međutim, ovih dana se sve urotile protiv mene. Prvo saznam da mi je dobra drugarica trudna, naravno iz prvog puta (da ne pričam što se plašila da će imati problema kao ja i što sam joj dugo objašnjavala da će biti sve OK). Naravno da mi je bilo drago, ali sam se jako loše osećala zbog sebe, a onda sam i prebacivala krivicu zašto ne mogu da potpuno uživam u njenoj sreći. To me je toliko mučilo da celu noć nisam spavala, što mi se nikada nije dešavalo.
A danas dve nove vesti - devojka koja me je menjala dok sam išla na vto i baš na dan moje negativne bete rekla mi da je trudna, danas se porodila. I onda sada mi javlja druga bliska drugarica da je i ona trudna, a inače je sa prvim detetom ostala trudna u isto vreme kad sam i ja počela da planiram dete.
Ovo me je sve jako pogodilo, za sada mogu da funkcionisem gde su ljudi koji ne pričaju o deci, ali još nisam naučila da funkcionisem medju trudnicama i porodiljama.
Stvarno u tim trenucima mrzim svoje telo i svoj život. Znam da je to pogrešno, ali tako se osećam beznadežno.
Rešila sam da pocnem da se bavim razmišljanjem o životu bez dece. Ne ide mi dobro jer to znači velike promene. Znam da ne bih bila više sa mužem (razumem parove bez dece, ali kod nas ne bi funkcionisalo). Stambeno pitanje bi isto bilo problem... Uglavnom, velike rezove bih pravila i po prvi put u životu nemam optimističan pogled na budućnost. Kao da zivim neki tudji život, a ne mogu ništa da promenim.
Izvinjavamo se na ovoliko poruci, ali stvarno imam potrebu malo tereta da skinem sa duše.

od mimi85 8/12/2017, 19:18

sunny.tp ::Rešila sam da pocnem da se bavim razmišljanjem o životu bez dece. Ne ide mi dobro jer to znači velike promene. Znam da ne bih bila više sa mužem (razumem parove bez dece, ali kod nas ne bi funkcionisalo).

Sunny svi mi imamo takve dane kada umesto da smo potpuno srecni zbog drugih mi osetimo zaoku koja nas ubode u sred srca. I to nije nista nenormalno niti strasno... Niti si zbog toga los covek. Ljudski je sve to.

Ne razumem recenicu koju si napisala a koju citiram gore. Zasto mislis da bi morala da se razidjes sa muzem ako nemate dece? Zasto mislis da ne bi funkcionisalo? Ako su deca jedina spona koja veze dvoje ljudi-po meni je to onda na klimavim nogama i bazirano na potpuno pogresnim osnovama.

Ne mozes da boravis okruzena trudnicama jer jos uvek nisi prihvatila svoju situaciju do kraja kako treba. Sazaljevas sebe, a nemas razloga zasto.
Ok, nemas dece, nije smak sveta, nije kraj zivota.
Pa ne mozemo izbegavati drage ljude zato sto su ostali trudni ili rodili decu.
Moras prihvatiti sebe, celokupnu situaciju i ziveti, ne zivotariti.
Okrenuti sve u svoju korist.
Dogovoriti se sam sa sobom za pocetak.

od Bobac 8/12/2017, 19:38

Htedoh nesto da napisem u vezi postova od Biksi i Micam i da se nasalim koliko cesto spomenem Biksin potpis i uvek se nasmejem, jer nisam nikada mislila da cu se tako osecati. Htedoh reci kako ne znam odakle joj nadimak za muza rodjeni, ali kako je bas pravi - biti rodjen i srodjen, moci da sa nekim podelis sve.

Onda procitah tvoj post i bas me potresao. Mislim da je sve sto si opisala kako se osecas sasvim prirodno i da ne treba da sebe krivis zato sto nisi u stanju da podelis sa prijateljima njihovu srecu.
Ne znam nista pametnije da ti kazem nego da budes dobra prema sebi, nezna, da sebi oprastas i da svoje dane upravljas prema svojim osecanjima. Pa ako to ponekad znaci odaljiti se malo od trudnica i novopecenih mama i dati sebi vremena da razumes svoja osecanja i posvetiti se necemu sto ti ili vas dvoje volite i u cemu uzivate ili provoditi vreme sa prijateljima koji nemaju decu, sto da ne. Blizim prijateljicama mozda mozes i da kazes i podelis sa njima da se iskreno radujes zbog njihove srece, ali da te sve to podseca na tvoju veliku zelju i pitanje koje te muci kada ce se ta zelja ostvariti. Ove zene ti mogu biti velika podrska i ohrabrenje na tvom putu.

Na kraju, izvini sto se uplicem u tvoj zivot, ali sam htela da ti kazem da mozda ne razmisljas o zivotu bez dece sama, a da ne razgovaras sa svojim draganom. Mozda neke stvari pretpostavljas a one zapravo nisu takve. Kad dodje trenutak, razgovaraj ponovo sa njim. Vreme prolazi, ljudi se menjaju, nista nije zapisano u kamenu.

Grlim te puno i tu smo da jedni drugimo budemo podrska.
osmeh srce

od Nessi 8/12/2017, 19:41

fight&faith ::Jedan ginekolog mi je rekao da naš problem posebno teško pada "štreberima", onima koji misle da je to fakultet, doktorat, matematika, odlikašima, onima koji su do sada dobijali samo desetke. Rekao mi ja moram da shvatim da je ovo područje koje ne mogu ja da kontrolišem i da što pre to shvatim da ću pre doći do trudnoće. Međutim, lako je to reći ... moj mozak nije mogao da prestane da razmišlja. Mislim da bi svako trebalo da pronađe svoj način da nekako prepozna svoju stazu u ovoj nepreglednoj šumi lekara, hormona, dijagnoza ... postupaka.

100% sam se pronašla u ovim rečima, i za desetke i za doktorat, uvek nizala uspehe, student generacije, nagrade, priznanja, najmlađi profesor, pa čak i u hobijima sam najbrže napredovala... i onda puf, kod najprirodnije stvari na svetu padam, a da ironija bude još veća, i u ovom slučaju mi svi lekari govore jedno isto: da su mi nalazi savršeni. Pa kako je onda moguće da posle ukupno devet postupaka potpomognute oplodnje i dalje nemam dete? Nemogućnost kontrole zaista mi najteže pada. Mrzim medicinu što nije matematika. Celu ovu situaciju vidim kao neki veliki test izdržljivosti. Koliko smo spremne da se žrtvujemo za još nezačeto dete? Kako da se opustimo? Kod svakoga je to individualno i svako treba da pronađe nešto lepo u svom životu, nešto što ne opterećuje, u čemu uživa... ljude, druženje, hobi, sitne radosti. Mene recimo opuštaju putovanja, koja ne moraju da budu ni skupa ni daleka, pa pisanje bloga, čavrljanje sa drugaricama... Mislim da nijedan psiholog ne može da nam pomogne ako same sebi ne pomognemo. I mislim da treba da ugađamo sebi kad god možemo.

od Nessi 8/12/2017, 19:55

Dok sam ja ovo pisala, i vi ste se raspisale... A htedoh još nešto da dodam. Bobac, tvoja priča izaziva izuzetno jaka osećanja. Neizmerno mi je drago što ima takav ishod.

Draga Sunny, mislim da si mi se ti prva obratila ovde na forumu kad sam se proletos priključila. Potpuno te razumem jer sam i sama bila u takvoj situaciji. Od kad smo počeli sa planiranjem porodice, skoro sve moje drugarice su jedna za drugom ostajale trudne, prvo, pa drugo dete, bez ikakvih problema, pri tom su one sa svojim muževima kraće nego što sam ja sa mojim. I to je za mene takođe bilo poražavajuće jer sam se osećala kao neka crna ovca. Međutim, odnos sa pravim ljudima ostaje isti iako se okolnosti menjaju. Nemaju one uvek vremena za moje kukanje niti sam ja tip koji želi ikoga da opterećuje ali sa pravim ljudima se sporazumevamo i bez reči. Njihova dečica nek su živa i zdrava, a mi imamo svoj put, koji je drugačiji ali je itekako vredan borbe.

od sunny.tp 8/12/2017, 21:01

Divne žene! Hvala vam na svim savetima!
Ja se vratila sa treninga i sad sam stara ja :). I dobila sam, pa su me hormoni malo prodrmali. Uglavnom, ono što mislim da je najbolje za mene je da pocnem da razmišljam potpuno kontra nego do sada. Uvek se kao nešto nadaš, strahujes, treses u neizvesnosti... E sad neću tako, nego hoću da mi taktika bude - neće uspeti i šta me briga. Inače sam ja uvek bila taj tip, pred ispite sam se opuštala tako što sam se već pripremila da padnem, pa ako položim - odlično, a ako ne - šta ima veze, tu je drugi rok. Možda ta filozofija otpuštanja, u stvari upali. Ako ne upali u smislu da uspe vto, onda bar neću sebi iskidati živce.
A druga stvar koju pokušavam da ostvarim je da se ne uporedjujem sa drugima i ne zavidim im. To nije tako lako, nekim danima je bolje, a nekad me pogodi kao ovo danas. Teško je doći do te tačke spokoja, ali ću se truditi.
U suštini nemam problem da budem sa decom, ali vest o nečijoj trudnoći mi vrati sve prošle godine i sve snove koje sam imala na početku i maštanja kako saopštavam mužu i roditeljima i kako čujem bebino srce prvi put. I onda kad se nekom bliskom to dešava, meni se pokrene ringišpil u glavi i ne mogu da verujem da su tolike godine prošle i šta smo sve preživeli.
Koji sistem kod vas pali - optimizam i vizualizacija ili pomirenost sa neuspehom i skretanje pažnje na druge stvari?

od Padobranka 11/12/2017, 14:10

Meni je danas prijateljica javila da je uspela, posle mnogo godina i mnogo pokusaja, ovoga puta je otisla potpuno mirna na FET. Imala je pre toga dve ili tri neuspesne VTO, i iz jedne od njih vise zamrznutih embriona. Ovoga puta je resila da sve uradi drugacije. Da ne lezi posle ET do bete, nego da pocne da radi nekoliko dana posle transfera. Ni mi koji smo bili oko nje, cini mi se, nista nismo ocekivali ovoga puta.

od Padobranka 11/12/2017, 14:30

Draga, Sunny....Verujem da vecina zena koja se godinama bori sa ovim problemom oseca usamljenost. Ne samo da verujem, nego imam i licno iskustvo. Zene mojih godina imaju decu, idu sa njima na rodjendane u igraonice, vode ih na treninge.... Imamo sve manje zajednickih tema, one sve manje vremena za druzenje. Suny, da li si razmisljala o donaciji ili usvajanju? Razumem kako se osecas.

od Padobranka 11/12/2017, 14:37

Bobac, tvoja prica je predivna. Filmska. jelka2

od BiKsi :) 11/12/2017, 23:34

Bobac ::Htedoh nesto da napisem u vezi postova od Biksi i Micam i da se nasalim koliko cesto spomenem Biksin potpis i uvek se nasmejem, jer nisam nikada mislila da cu se tako osecati. Htedoh reci kako ne znam odakle joj nadimak za muza rodjeni, ali kako je bas pravi - biti rodjen i srodjen, moci da sa nekim podelis sve.

Rodjeni je usput dobio taj nadimak, on je veliki Rodjeni, a rodila sam i malog Rodjenog. smajli angel

Obojicu ih jos zovem Coke, pa kad ih sobe zovnem Cokeeee, Arsa obavezno pita, je li mali ili veliki?! lol!

A nadimak i jeste usled toliko zajednickih godina, zaista smo se srodili. Ponekad mi se cini da smo sto godina zajedno. lol!

Mislim da nema zene kojoj srce i zeludac nisu zaigrali,u nekom periodu borbe, na vest o tudjoj trudnoci. Nije to ljubomora, ni zavist, to je zelja, zelja da i mi imamo to sto zelimo, to za sta se borimo! Zelja da postanemo mame. Jer u dubini duse, iskonski, znamo koliko je to lepo. Zato se toliko i borimo! yes

Padobranka, bravo za drugaricu. Dosta cura tako uspe, kad jednostavno otpusti tu veliku zelju. Svako ima neki strah, i uvek je najteze suociti se sa njim. A ovde je vecini cura strah da li ce uopste ikada uspeti. Sto puta sam pomislila da mi je neko samo rekao, ok, borices se, izgaraces za bebu, to ce trajati devet godina, ali dobices je tada. Eh, kad bi samo taj momenat postojao,koliko bi nam svima olaksao.

Ono sto je mene drzalo je unutrasnji osecaj, da cu imati dete, tacnije, otkad sam sa mojim Rodjenim mislim da cemo imati dvoje dece. Ja tako sebe uverila odavno. Vreme ce pokazati. smajli angel

A kad god posustanete, probajte da se ponasate kao da se nista u proslosti nije desilo, kao da ste se tek zaljubile u vase muzeve i kao da tek krecete u neku novu avanturu zvanu vto. Mozda ce nekoj curi ovo pomoci.

Ja vam od srca zelim da uspete, jer jeste divno biti mama, divno je podeliti ljubav, divno je dobiti ljubav,tu najiskreniju i najsladju koju deca donose. srca

od Bobac 14/12/2017, 19:27

Htela sam samo da kazem hvala drage moje zenice na lepim recima. Iako je sve iza nas ipak su to jos sveze rane i svaka lepa rec tako prija.

Sto se tice Rodjenih - malog i velikog, mogu misliti kako je to slatko kad Arsica pita da li mali ili veliki. Ne da se srodimo nego je to neverovatno. Ja razmisljam pa ne mogu da se vise setim zivota pre nego sto smo moj dragi i ja bili zajedno. Nekako sve stane u dve-tri recenice. A znate vec, da to kod mene nije lako reci nesto tako kratko. lol!

Padobranka i ja sam za taj pristup koji je kod tvoje drugarice ovaj put dao rezultat. Ovde na forumu kad neko zavrsi sa transferom nekako se uzdrzavam i neprijatno mi da kazem - samo opusteno, setaj, radi sve normalno, idi na posao, naravno ako ne radis neki tezak fizicki posao. Nije mi svejedno da nekoga savetujem za takve stvari, ali stvarno mislim da uz ono presudno zrnce srece, sto veca opustenost je bas vazan faktor.

Iiiiii...tako ja odoh u off! Izvinjavam se!

od Principessa 19/5/2018, 20:43

Drage žene, da osvezim ponovo malo ovu temu. Pisala sam ovo na trudnickim stranama slučajno u nekoj spontanoj prepiski sa Mimi12 , pa evo da iskopiram i ovde (doduše peške, u svom stilu) kako tamo ne bi zatrpavalo stranice. Radi se o temi zašto sve manje žena piše o svojim postupcima ovde i kako se nosim sa približavanjem menopauzi. Unapred se izvinjavam što će post biti malo duži, ali verujem da ima smisla i na ovu temu malo proćaskati. Evo teksta:
Imam utisak da sam s početka priče nekako mnogo više osećala potrebu da se iskažem na jedan transparentan način uključujući i postupke i sve korake koje sam prolazila i zaista sam volela to da podelim i sa prijateljima i sa kutanjkama, jer mi je podrška baš trebala. Možda je to bilo i zato što mi je svašta nešto ovde bilo nepoznato, žene su mi delovale kao da mogu već same sebi da rade vto sa kolikom količinom (za mene španskih sela) podataka su baratale i upijala sam sve te informacije kao sunđer. I zaista mi je značilo da podelim svaki korak, da se rasteretim svake svoje brige, rešim sve tadašnje nedoumice i pobedim strah od svega toga novog...
Medjutim, posle nekog vremena se čovek umori: i od pokušaja, i od neuspeha, i od lepih tj. dobronamernih komentara, i od zajedljivih komentara ne baš dobronamerne okoline, i od saveta, i od pitanja, i od objašnjenja, i od glupih opservacija, ma od svega. Prosto se prirodno postane osetljiviji na sve i polako se čovek povlači u sebe do granice dok na kraju ne shvati da svoju brigu treba da brine sam. Ona je tu izmedju nas i našeg partnera najsigurnija, najbezbednija i bolje da se sva ta neophodna energija i suvišne reči ne rasipaju, jer se svaki neuspeh i problem bilo koje vrste nekako lakše podnosi u intimi. E baš se tako osećam. Imam utisak da kad dodjem do svog cilja, da ću na sva zvona zatrubeti: svete, ja sam trudnaaaaaa! Do tad, samujemo svoju malu priču u tišini i molimo se da nam se najveća želja usliši, a onima mladjima prepuštamo onaj elan koji je nas kroz ovu dugu i iscrpljujuću borbu polako napustio. Te mlade ženice su one koje treba da pune stranice ovog Kutka, posebno Korake, a da im mi stariji u tome krčimo i skraćujemo put. To je moje mišljenje.
A što se samog ulaska u menopauzu tiče, verujem da ne postoji žena koja se sa tim oseća dobro, tj. lako miri u bilo kojim godinama svog života, posebno ne ukoliko se još uvek nije ostvarila u ulozi majke...ali to je neka druga tema i srećom da postoje načini da se tome stane na put i da se putem donacije sada skoro svaka žena može ostvariti kao majka. To je humanost koju nam je medicina u 21. veku omogućila, a na čemu sam joj neizmerno zahvalna!

od Sponsored content