USVAJANjE od prikupljanja dokumenata do dobijanja podobnosti

Ambra ::Polako Lilly, zvace vas. Ni nas niko nije zvao prvih 6. :)

Isto kao kod Ambre, ni nas niko nije zvao prvih 6 meseci... Nemoj da kloneš duhom, nađi nešto što će ti odvući pažnju :-)

Drzim fige da vas pozovu sad u maju!

Zdravo , pozdrav za sve Kod nas sve nešto traljavo ali valjda će biti bolje , tj.mora biti bolje . Samo me uhvatilo neko neraspoloženje i razočaranje oko svega ali znam da sam čitala da su svi imali te faze pa će i ova moja proći . Splasnuo početni entuzijazam .

biće poziva ne brinite. svi smo mi padali i dizali se .... tako valjda mora...

Zene nista se ne sekirajte, svi smo prosli kroz gore-dole faze, neko iscekivanje, euforiju i depresiju, totalnu ravnodusnost i svasta jos. To je sve deo procesa. I ja sam ovuda kukala, zene me tesile i na kraju je bilo bas ovako kako mi sad vama pricamo. Tiho dodje taj jedan cuveni dan i cuveni poziv i on pokrene sve. Kad dodje drugi poziv (kad vas izaberu) on menja zivot. A mora da dodje, nema sanse da ne dodje i taj dan. Ja sam to prozvala era pre Ane i ona posle. :) I svo ono iscekivanje padne u zaborav. :)

Drage Kutanjke,

iscitavam komentare i pronalazim se u vecini po malo. Mi smo imali poziv jos jedan i bili na razgovoru, sad cekamo ishod. Necu previse da se nadam da se ne opecem opet, ali odredjena doza nade uvek postoji. Nego, nisam nasla negde temu pa cu da pitam ovde, a ako sam pogresila preusmerite me. Jel se secate prvih dana kad vam je dete doslo u dom? Ja imam osecaj da se necu snaci, da nista ne znam i da cu se ziva izgubiti. Jel tako bilo i kod vas? 😘 Ljubac svima

Sanjosh88, ja sam imala iskustva sa decom, što sa sestričinama, što sa decom svojih prijatelja. Međutim, nije to isto, za moju devojčicu, mi smo bili stranci, poznavala nas samo nedelju dana kad je došla u svoj novi dom. Novi početak je bio stresan za nju i za nas. Trajalo je to nekih dve nedelje, možda i malo duže. Koliko god da Vas pripremaju za to, nikada ne možete biti spremni 100%. I sada se naježim kad se setim trenutka kada sam je u naručju nosila iz auta u stan te prve većeri. Mrvica ( bila je stara malo više od 2 godine) tresla se kao prut, uplašena od nove sredine, novih ljudi. Koliko god da bude teško, sve prođe i dođe na svoje mesto.

Secam se. Imala je 2 godine. Tu prvu noc nismo spavali, gledali je kako dise i da li dise. Spavala je prvih mesec dana izmedju nas. Nismo smeli da se okrenemo u krevetu od straha da je ne prignjecimo. Imala je nocne more od prelaska kod nas (ko i Danara, doveli je kuci posle 7 dana), znala je iz cista mira u sred noci da provristi ne prepoznajuci nas uopste i urlajuci "mama, mama" ali nije trazila mene vec hraniteljku. Prvi put kad se to desilo muz i ja se zamalo nismo paralisali od straha i odveli u hitnu pomoc. Imala je takav strah od napustanja da je celu noc drzala muza za ruku, neretko je znala da mu se popne na ledja i tako spava. Prvih 7 dana bili smo 2 zombija i prvih mesec dana je bila agonija. Nit znam dete, nit navike, nit sta da radim sa njom. Bila sam 16 sati na vezi sa hraniteljkom, Ana kine ja se hvatam za telefon i zovem je. Da bi joj ublazili promenu sredine i svega ostalog trudili smo se da je animiramo ceo dan, da uvek ide negde i bude sa decom. Ana je izrazito drustvena i to je palilo. Prvih sest meseci je bilo najteze a onda je sve polako krenulo da sleze. Dan kada sam skapirala da ona nema vise nikakav problem i da je 100% adaprtirana bio je kada se prvi put nocu probudila i odmah me prepoznala. Bilo je to posle otprilike godinu dana. Do tad bi me zagledala, strecnula bi se, pa bi 30 sec kasnije skapirala da sam to ja.
Morala sam da se vratim i na posao. Posle 2 meseca od dolaska kod nas upisala sam je u vrtic, posle tacno godinu dana preselila sam je u njenu sobu. Danas, 2.5 god kasnije, ona je dete koje nema ni jedan jedini problem niti neku traumu. Moj (nas) osecaj posle svega je kao da nikad nigde drugde nije bila, kao da je ceo zivot sa nama i prosto ti prvi meseci pocinju da blede i slabo ih se i secam. Sad mogu da kazem da svoje dete poznajem savrseno, znam kako dise i razmislja.

Ambra, isto je bilo i kod nas. Prvih par meseci užas i za nju i za nas. Meni herpes na usni izbio.... Sećam se da je jedno veče sedela pored ulaznih vrata stana i plakala hoću mamu, hoću kući.

Bobo, grlim da sto pre prodje ova faza. Vazda neko cekanje... to debelo smori. I ocekivanje koje napravimo.

Sanjos, drzim fige da vas izaberu.

I kad rodis dete isto budes pogubljen i treba vremena da se usaglasis sa detetom a i samom sobom. Kod usvajanja je jos veci izazov jer je dete bilo kod hranitelja obicno. Pa dodatna adaptacija. Trudi se Sanjos da ne razmisljas, prepustis se, nema druge.

Tebi herpes a ja i muz smo se na smenu razboljevali. Pamtim 2017-u kao godinu bolesti. Nikad nismo bili bolesniji, svaki cas nam je nesto falilo. Ona mala, samo donosi viruscine iz vrtica, muz se za njom razboli a na kraju padnem i ja, pa tako u krug. Virusi su mi do tad bili misaona imenica. Ona dobije temperaturu a ja ko idiot merim na svakih 5 minuta i gledam u nju da slucajno ne dobije fras (koji inace nikad u zivotu nije dobila al' tripovi su tripovi) i jurim odma dezurnu bolnicu za ne daj Boze. Sad kad dobije temp, dam joj brufen i odem da spavam, maltene se ne tangiram uopste. Izmedju njene druge i trece godine bilo mi je najteze, patila je od ceste upale uha, cesto pila antibiotike i bila bolesna. Kad je napunila 3 godine sve to se proredilo i sad da kucnem u drvo je poprilicno imuna. Kuce spava sa njom radi jacanja imuniteta.

Naš sin nije tražio hranitelje jer je mislio da će biti malo kod nas pa se vratiti kod njih. Trazio je nekog dinosaurusa koji riče i uzalud smo kupili 5 novih to nije bio isti. Zvalismo hranitelje al oni nam rekli da je to namerno uradio da bi se vratio njima i da ga pustimo da plače. Od prvog dana je spavao u svom krevetu al je padao zato što nije znao gde je kraj a kod hranitelja do 4g u krevecu spavao. Spavamo u sobi pored i samo čujem nešto tresne dodjem on na patosu . Stavljala sam stolice da ne pada. Prvih meseci je bilo super sem tog dinosaurusa al posle 6 meseci od dolaska je počeo da se grebe po licu udara i baca po krevetu čim mu nešto ne ispunimo ili nije po njegovm. Sećam se da se dan pre 5 rodjendana izgrebao da smo jedva uspeli da to sredimo da se ne primeti. A najveći šok je bio kad je shvatio da nema 2 mame i tate već samo nas.Plakao je dva sata na krevetu i vikao dve mame i tate al smo ga pustili da plače. Oko 6 rodjendana smo mu rekli za biološku mamu al on ne konta zove je prava mama a nas mama i tata a za hranitelje konta da su hranitelji i da su ga čuvali za pare.

jaoooo za letovanje ziva nisam!!! Ambra, ocekujem ludnicu
sto se tice adaptacije i ne secam se da li sam imala vremena da pisem o tome ali one su bile super od prvog dana, muz isto, u celoj prici meni je mozda bilo najteze, malo strah, malo uzbudjenje, panika,,,, ali sada shvatam da je sve to norrmalno. ja sam bila psihicki potpuno spremna ali muz se pokazao na delu bolje i tako da smo balansirali nekako.... uvece je bilo najgore....ludnica... vecera, sudovi...kupanje, oblacenje, jurnjava po kuci nece da se obuku! prvo vicu hocu mama, pa posle, neeee hocu tata, pa se smeju,,, i dan danas to rade ali jos vise luduju i jos vise trce, to su dve loptice skocice

kada se uspavaju, ne mozemo da se naslusamo tisine
ujutru kada ustanu jedva cekamo njihov smeh da nas budi i dozivanje, cas maaamaaaa, pa taticeeeee, ma sou zivi kod nas

Nella, blago vama. Verovatno je vašim devojčicama adaptacija lakše pala, jer su bile nijh dve zajedno. Možda su i takva deca, ili su ih hranitelji dobro pripremili za to. Naša devojčica je po ponašanju hranitelja ukapirala da se nešto sprema i u početku nije htela ni da uđe u naš auto, niti da sedne u svoje novo sedište u autu. Nakon provedenih 5 meseci kod nas bila je skroz drugo dete, a vrtić je totalno oslobodio i osamostalio.

Drage moje clanice,

Juce su nam javili da postajemo mama i tata Miciki koja sad ima 7 meseciiiiiii! Juce nismo bili svoji, unezvereni od srece! Ni sad jos nisam svesna verovatno, ceo dan se vrtim po stanu i panikica me uhvatila sta, gde, kako... i ju!
Uspeli smoooooo!

Čestitke od ❤! To je najbolji uzrast za adaptaciju! Uživajte u svojoj sreći!

Cestitam i zelim da uzivate i volite se narednih 100 godina.Verujem da ste uzbudjeni i pogubljeni to je normalno.

cestitam ti sanja od srca.vidis da si i ti docekala taj dan i to brzo

Cestitam. Do juce si se nervirala a onda se preko noci stvari promene. :)

Čestitam , a rekla sam ti da nekako osećam da će se to desiti brzo

Divno Sanjos, eto kako brzo dodje taj dan, i vi postaste roditelji! Srecnu i brzu adaptaciju vam zelim.
Bas lepe nedeljne vesti me docekale!

Sanjos88 cestitam, divne vesti

Hvala mile mojeeee,

ja sam u blagoj pozitivmoj panici 😍 videcemo je uzivo tek za nedelju dana, ne mogu docekati. Zivim od slike samo. A kod nas sada haaaaos, moj verenik se razleteo (krecenje, kupovina krevetica, stvari... ) E, ludilo... Svi samo pakuju i salju sta imaju. Jos se uzimamo kod maticara ranije da bi to sve zaokruzili. A slavlje u septembru 😁 Vencanica ni na vidiku. Toliko. Ma majmunce sam nevidjeno

Tek cete vi da se razlitite!

Necete znati gde vam je gooz a gde glava, ah te slatke muke. Za vencanje ti tek ne bih nista rekla. Ima vremena, nema zurbe. kasce ti se samo, uskoro.

Čestitam Sanjosh88 od srca, žalim vam da uživate u vašoj devojčici. Ona je jako mala, neće tu biti ni potrebe za nekom adaptacijom.