Usvajanje vs hraniteljstvo

Struzzo , hvala ti . Znam da je to retka situacija , ali nije i nemoguća , pogotovu kad se usvoji starije dete . Kad ga uzmeš kao manje , mislim da je onda dosta čvršće vezivanje još od malih nogu . Ali kad je starije tipa 7,8 ili 10 godina ono ima već dosta raznih iskustava( tu su i hranitelji ) i pitanje je koliko je ono spremno i u stanju za to jako vezivanje kakvo bih ja volela .

Zaista navijam da ti uspe vto zato što definitivno mislim da nisi spremna za usvajanje (nevezano što si trenutno u vto vodama).
Usvajanje je složen proces, jedno zahtevno roditeljstvo koje te svakodnevno stavlja na razne ispite i iskušenja. Ništa nije crno-belo, ništa nije konačno i isključivo. Tako je zapravo i u biološkom roditeljstvu samo što se mahom biološki roditelj ne bavi previše, ne analizira, mnoge mu stvari dođu kao podrazumevajuće. Kao ovo što si napisala - beba uz mamu pa je čvršća veza za ceo život. To ti niko ne garantuje. Jeste da vremenski gledano provedete duže sa detetom ali jaka emotivna veza može da se stvori i ne stvori (i kod bioloških roditelja i dece). Sigurno si čula bar za jedan primer porodice gde su rodili dete i ceo život je neko trvenje između njih.
Drugo, kad usvajaš dete moraš da imaš svest da mu nisi jedini u životu (kao što uostalom nijedan roditelj nije). Možda su mu najvažniji, ako nikako drugačiji onda zakonski ali on pored tebe ima i biološku majku, hranitelje... Ne mora ih nikad upoznati, ali svejedno, oni su tu, oni su deo njegove priče. I ti, kao dobar roditelj ne treba to ignorišeš već da pronađeš lepotu u toj raznolikosti, prosto, budeš dobar roditelj svom detetu koje nije izašlo iz tvoje utrobe, nije provelo sa tobom jedan deo svog života... ali ga provodi sad i sve što mu pružaš on će itekako osetiti i ceniti. Ako ne, nije do tebe, ti si dala svoj maksimum.

No, ponavljam....srećno u Pragu, skoncentriši se na to....

Opet se slažem sa Struzzo... Nema garancije ni kada radjamo dete ni kada usvajamo starije/mladje da će sve biti dobro, da će dete kao odrastao čovek ostati u dobrim odnosima sa nama, da neće biti kriminalac itd itd... Naravno pretpostavljam da svi želimo da budemo u dobrim i bliskim odnosima i kad nam dete/deca odrastu, da uživamo sa unucima, da oni budu uvaženi, školovani... No ja nemam strah ni od suprotne varijante. Što reče Struzzo sve činim da bude onako kako bi bilo lepše. Posvećeni smo našem sinu, prenosim mu sve što mislim da je bitno, važno, učim ga šta je vredno, šta se uvažava, šta se kažnjava... Ne znam da li ja sad idealizujem sebe ili je stvarno majčinska ljubav takva ali ja ne činim sve to da bi mene Vilenjak negovao u starosti ili da ne bi slučajno otišao kod bioloških roditelja ili zbog bilo kakvog budućeg scenarija... I kad zamislim da je negativan opet bih sve isto činila, sem toga gledam da pored težine i uživam u našim časovima ovde i sada... to nikad i niko ne može da oduzme :)

http://zena.blic.rs/Porodica/21342/Hraniteljka-iz-Nisa-sticenicama-prepisala-sve-sto-ima

Ne znam da li je ovo odgovarajuća tema ali recimo da nije baš promašaj teme... Slutila sam da Vilenjaka može uznemiriti osmi mart i pričanje o majkama, baš sam danas pisala o tome. Ali nije mi delovao uznemiren sve do večeras a i nisam znala da će se pričanje o majkama pretvoriti kod nas u pričanje o hraniteljici... mada sad kad razmišljam, pominjan je rodjendan, to jeste vezano za biološku majku no ona sirota kod nas se i dalje ne spominje, mada kažem mužu kad ovoliko traje drama oko hranitelja ko zna šta nas čeka kad počne da se spominje, možda je bolje da je ne prizivam. Elem da vas podsetim da mesecima već ne spominje hranitelje, ako ih i spomenemo kao kad smo uradili slike sa njima to je sasvim hladno, kao da su neki stranci u pitanju. Odjednom on meni kaže da hoće da zove hraniteljicu kad mu bude rodjendan. Ja kažem da nema problema, čućemo se, baš je dugo nismo čuli pa možemo da je zovemo. Onda mi kaže da voli hraniteljicu. "Pa dobro" kažem ja. Pita me za imena svih, pa ih ja govorim, a hranitelja naziva tatom drugog dečaka. Ja kažem da mu on nije tata nego hranitelj. Kaže da zna. Onda počinje o osmom martu, o tome šta se priča u vrtiću, vidim da je time opterećen i pretpostavljam da su hranitelji iskočili iz sećanja zbog toga. Kaže mi onda da sam ja tako dobra prema njemu i da me voli najviše na svetu. Ja kažem da je sasvim normalno što sam dobra prema mom sinu, da je i on dobar prema meni i da ja njega volim najviše na svetu. Onda počinje da udara glavom o ivicu kreveta, verovatno znate da je to često ponašanje domske dece ali ja ne mogu da verujem da se odjednom dešava. Povučem mu glavu i zagrlim ga a on oseća da se tresem pa pita zašto. Ja kažem onda da mi je žao što moje dete udara glavu, šta sam mogla... To me je dokusurilo skroz... Ne znam šta nas čeka narednih dana sa novim pričama o majkama ali meni je i ovo previše. Valjda ću sutra naći neku novu snagu...

sad mi palo na pamet simona sto mu onda dajes da ide u vrtic kad znas da ce tako biti,mozda bi ga trebala ostaviti kuci uvek tu nedelju pred 8 mart da nemas tih scena da se jadnik neopterecuje toliko jos godinu dve sa tom pricom
kodnas nema nikakvih problema u vezi osmog marta cak marija kuka sto njoj nesto ne uzmemo za 8 mart jer je i ona zensko ko i mama.miki mi prica da prave poklone za mame i da su nas crtali ali opste nije opterecen sa tim.samo sam primetila da je zadnja dva tri dana u fazonu zaletanja prema meni i da me zagrli dali za nogu ako stojim ili ako sedim samo se zaleti i zagrli a to nikad nije radio i kad smo mi tel ida ga grlimo nije nam davao samo u par navrata otka je doso a sad nemogu po ceo dan da se otkacim od zagrjaja i jos kad oboje skoce na mene to bude jako tesko jer kasljem i dalje pa mi smeta to grjenje a i boljim se da se oni opet ne zaraze od mene.kad ga pitam sto me sad grlis on samo kaze pa ti si moja mama i ocu da te grlim

Au, to udaranje glavom bi svakog uznemirilo... Uh, baš bezveze....

Očigledno je lik hraniteljke u njegovoj glavici na neki način povezan sa biološkom majkom - otud to tapkanje.... E sad da li je on njih na neki način "zamenio" ili je prosto ona prethodni "roditelj" koji mu nedostaje ili postoji podsvesno sećanje na biološku majku koja ga je posećivala kod hraniteljke.
Sad mi pade na pamet i to ko zna šta mu je sve hraniteljka pričala o biološkoj majci - tebi.... Možda još uvek u njegovoj svesti postoji neka "zbrka" kao ona gradnja kuće, ne znam....na to me asociralo ovo "ti si dobra prema meni", "ovo nije moj dom"... Ko zna kako su mi interpretirali vas, nju (bio. m)....
I meni je prosto neverovatno koliko ga drži sećanje na hraniteljku. Opet sam se setila Sarine devojčice. Čini mi se da je bila slična kriza i da su na kraju išle kod hraniteljke kući i da je to bilo svojevrsno "otrežnjenje" i olakšanje. Pa možda i da vi primenite tako nešto...
Jako je teško posavetovati u ovako delikatnim situacijama....

Hvala vam   

Nina,
nisam znala da će tako biti, ali sam pretpostavljala da može da ga uznemiri nešto što će se pričati. Nama se prošle godine nije ništa dešavalo iako su priče mogle biti slične ali evo zato ove... To je ono što smo već pričale, ja bih volela da preuzmem Vilenjakov bol na sebe ali ne mogu to da učinim. Neću mu učiniti uslugu ako mu pokažem da je bežanje rešenje. Mislim da mora da savlada svoju priču i bol na ovom nivou, sada je u prednosti jer samo on zna da je različit, sledeće godine tu prednost neće imati, kad krene u školu tek sa okrutnošću dece može sve biti teže... Ako je već na prvom koraku naučio da pobegne i ne suočava se teže će ići i drugi, ovako savladavaće sve korak po korak... No ako kad ga probudim vidim da je zaista mnogo uznemiren onda je došao do neke svoje granice za ovu godinu/situaciju, primeniću ono što kažeš pa neka danas izostane...

Struzzo,
sve što kažeš mi se uklapa... Hraniteljica navodno ne priča nikad ružno o biološkim majkama ali priča najlakše verzije, takodje priče dece se prepričavaju na sve strane. Tako i stariji dečak ne zna da mi nismo i Vilenjakovi biološki roditelji, hraniteljici je sve komplikovano da objasni deci   Mislim da je od njega mogao da čuje neke stvari ali sa predrasudama o biološkoj majci, spominjala sam već da je Vilenjak pevao to jednom na sav glas   Ali on misli da se to odnosi na mene, skoro svaki dan mi kaže nešto u tom stilu, samo taj deo ne mogu da vam pišem jer zalazi u priču biološke majke. Po tome vidim da naši likovi nisu razdvojeni a i po onome što uperi prstić u mene i viče da sam ja kriva. Na nekom nivou on ipak zna da to ne može biti. Ja mu nekad lepo objasnim koliko se to što govori ne može uklopiti sa mnom a nekad prebacujem na šalu... Onda verovatno prebaci se na hraniteljicu, mada moguće da je i vezan za nju u smislu dužine njene roditeljske uloge. I Sarina devojčica je uključila hraniteljicu kao treću mamu i posle toliko godina. Možda mi čija su deca bila nešto starija kad su došla moramo da se suočimo da će one bar za sada da figuriraju kao treće majke. Meni to nije problem samo da se lik biološke majke stalno nekako ne gubi, valjda je njemu nepojmljivo da može postojati lik koga se ne seća. Ti susreti su bili jednom ili možda par puta u okviru czsr, priče hraniteljice i socijalnih radnika se ne poklapaju u tom pogledu a ja ne znam koja je istinita. Ako se i sećao biološke majke dok je bio kod hraniteljice ili mu pokazivali sliku otkako je kod nas to je potisnuto ili su nam se likovi preklopili (ne znam kolika je fizička (ne)sličnost izmedju nas ali ako se sećate mm je pitao psihološkinju iz Vilenjakovog czsr da kaže može li dete zameniti likove a ona me je pogledala pažljivije i rekla da može). Možda zbog te zbrke treba da jednom kada bude pomenuta biološka majka kažem i njeno ime kako bi je učinila koliko toliko stvarnom. Mi smo išli već kod hranitelja nakon šest meseci pošto je Vilenjak došao. Ja bih svim roditeljima čija deca spominju hranitelje savetovala tako nešto, to jeste neka vrsta otrežnjenja, suočenje da to mesto postoji, da mogu doći kao gosti ali da više ne žive tamo. Ne znam hoćemo li mi njih zvati ili ići tamo, ovi novi zahtevi su me sasvim zbunili i opet mislim da su proistekli iz osmog marta, deca su mogla pričati o radjanju, o periodu kad su bili bebe ili šta već... vidim da spominje neke bebe pa mi to pade na pamet. Inače s obzirom da ih mesecima nije spominjao, ništa baš, kao da ih je obrisao muž je predlagao da im on kaže da je bolje da se neko vreme ne vidjamo. Ja sam rekla da to ne govori nego ako nam predlože vidjanje da odbijemo a s obzirom na ovaj sad novi zahtev i neke buduće kojih će eventualno biti - bolje što smo tako uradili. Inače ovih dana po ceo dan priča o siromašnima, izdvaja igračke za siromašne, pita kako izgleda siromaštvo... Ne znam da li na ikakav način u njegovoj glavi to može biti povezano sa njegovom pričom jer mu to nikad nisam spomenula ali zapravo jeste povezano pa se ja trudim opet da o siromaštvu pričam na korektan način i podržavam njegovu želju za davanjem kako bih ga pripremila na buduću priču.

Vilenjak otišao jutros... Ja ga pitala da li je raspoložen za vrtić, kakvo pitanje od strane roditelja, pa to nema nigde  Na sreću reče da je raspoložen i ode... Malo smo se duže opraštali, mada se mi inače dugo opraštamo i padaju kojekakve izjave ljubavi. To je mislim jedino što možemo da učinimo, da budu sigurni u našu ljubav i porodicu... Ta će sigurnost pomoći da prebrodi ono što ga čeka i danas i ubuduće, nadam se...  

Ufff, Simona, Vilenjakovi hranitelji stvarno nisu podobni za ono shto rade. On je veoma inteligentan i josh vishe suptilan, nastoji sve uklopiti od samog pochetka, vazhno mu je.
Ne mislim da su mu hranitelji vazhni kao osobe, sumnjam da ima ikakva osjecanja prema njima osim shto se mozhda osjeca odbachen jer, iako mu kod njih nije bilo idealno, ipak je mozhda zhelio da se shto prije skrasi u porodici zauvijek. Tako ja to vidim, a mozhda i grijeshim.
Zahvaljujuci tvome strpljenju i postepenom suochavanju sa realnoshcu sigurna sam da ce vremenom Vilenjak "pomiriti" te nedosljednosti iz ranog djetinjstva i ne dopustiti da mu remete harmoniju na kojoj zajedno radite. Povremeni relapsi su za ochekivati ali vi ste ipak na uzlaznoj spirali.   
  

Shizika,
hvala ti   

Nama su socijalni radnici govorili da su to sjajni hranitelji, najbolji koje imaju, a ja sam se još onda pitala kakvi li su tek oni lošiji ili najgori... Vilenjak je sem tog bebećeg perioda bio kod hranitelja pa nije znao za bolje, mislim da on nije osećao da mu je nešto loše, zaista kada smo mi došli bio je nasmejano dete. Ali to je zato što je bio mali. Već stariji dečak je bio svestan situacije. Tek možda iz ove perspektive stvari mu izgledaju drugačije. I ja se nadam da će vremenom biti sve bolje... Ali neke mi stvari nisu jasne, ako hranitelji dobiju upustva kako da pripremaju decu zašto se toga ne pridržavaju? Mene je hraniteljica upitala kako je ona mogla da objasni nas i razliku izmedju nas i hranitelja pa pošto tu nema razlike ona je ispričala da smo biološki roditelji   Zar ne bi to trebalo da im objasne socijalni radnici? Ili možda oni objasne a hranitelji misle da su pametniji od njih...

Uf Simona tek sam sada procitala, ne zna covek sta pametno reci na sve to. Sigurno on u svojoj glavici ima zbrku i ne moze da poslozi stvari, ali isto tako sam sigurna da ce vremenom savladati sve to sto ga muci. Ne znam koliko on moze da se seca b. majke, i tih susreta, ali verujem da su mu hranitelji (u nadi da ce ga b. majka uzeti od njih) mozda pricali i neku takvu pricu, pa onda prica sa kucom, nije ni cudo sto je zbunjen. Ne secam se od kada je on bio kod hranitelja, ali sigurno za bolje nije ni znao.

Ja sve vreme razmišljam šta da kažem za tu hraniteljicu a da ne budem gruba. Izvini a sa kojim pravom ti lažeš dete. Napravila je takvu zbrku u njegovoj glavici da je to neverovatno. Da  čoveku dodje da ode i da je nalupa. Ta njena laž muči vaše jadno dete već dve godine, da li je ona svesna toga. A to da je ona jedan od boljih hrenitelja, eh kukala nam majka ako je ona bolja. Izvini dobar hranitelj nije onaj koji čuva dete i hrani ga nego onaj koji čuva detetovu dušu, voli ga i ne laže. Simona zaista se nadam i verujem da ćeš ti tvojom ljubavlju i strpljenjem dokazati detetu da on nije ostavljen i da ga ti nećeš ostaviti. Uh al se iznervirah...

Hvala vam   

Maakki,
hranitelji su se najviše nadali da će Vilenjak ostati kod njih na hraniteljstvu. On je kod njih bio poslušan, miran, što mu kažu to radi, nije im pravio neke probleme a imali su prihode, što da ne žele Pisala sam već da je i Vilenjak i danas takav - u vrtiću. To mi govori da je otprilike tako doživljavao njihovu kuću, no to je bio jedini dom koji je tada imao... Došao je kao beba a prethodno je bio u Zvečanskoj te je valjda i dolazak kod hranitelja bio bolji u odnosu na dom, u svakom slučaju on se doma ne seća, bar ne svesno...

Jocy,
i ja sam se jako iznervirala kad sam saznala. To je bilo šest meseci nakon Vilenjakovog dolaska. Bilo mi je najžalije što je ispalo da sam mom mališanu surovo saopštila o postojanju biološke majke. Ja ni u snu nisam mogla da sasnim da hraniteljica može mene da proglasi za biološku majku... I ja lepo pričam o postojanju treće žene a dete odbija, vrišti da ga je rodila hraniteljica pa da sam ga rodila ja, a meni nije jasno šta mu je, uh kad se setim... Da bi kad sam ispričala taj i ostale momente hraniteljici ona reagovala šta sam imala da mu pričam, dete to ne shvata, mogla sam da prekočim tu priču do jedno desetak godina   I onda je rekla šta mu je ona pričala... Ja sam ostala bez teksta a onda se skoro posvadjala, bila sam jako potresena... Mada je dobro da mi je rekla jer mi je onda detetovo ponašanje jasnije. I ne, hraniteljica ne smatra da je nanela neku štetu, naprotiv kako rekoh smatra da sam ja pogrešila, da je ona nama učinila uslugu, odlično pripremila dete a tako malom detetu i nije moglo drugačije da se kaže. Pokušala sam da joj objasnim da bi to značilo da smo mi ostavili dete zbog jedne tako nevažne stvari kod nepoznate žene, kako da nam to dete ikada veruje... ali ništa ona to nije shvatila ili nije htela da shvati, ne znam šta je u pitanju. U svakom slučaju to se i ne vredi više ni vraćati, tako je kako je nama je ostalo da se raspetljavamo i borimo na dalje kako znamo i umemo. Jedna od teškoća usvajanja su ti nesrećni spojevi ljudi koji se inače nikad ne bi sreli ni družili a ovde su vezani u jednoj tako osetiljivoj stvari... Otkačila bih ja hraniteljicu da sam samo ja u pitanju, ali ako je Vilenjak voli, ako želi da je čuje, vidi, ja to ne mogu da uradim šta god ja mislila o njoj.

Meni se chini da su hranitelji prvenstveno mislili na sebe, kako najlakshe da se objasni na kraci rok. I dali objashnjenje koje je njima dovoljno dobar, prihvatljiv razlog (chuj, grade kucu   ). Mada je meni najgore od svega to shto je Vilenjak, da bi ih odobrovoljio, spremao njihovu sobu. To je, po meni, izrabljivanje.
Rekla bih da Vilenjak itekako uvidja razliku u svom polozhaju u vashem domu i porodici i onom kod hranitelja. Mozhda hoce da ih vidi kako bi se on njih sada "odrekao" i nastavio svoj zhivot dalje. Daleko je lakshe kad sam zavrshish neko poglavlje, mozhda se sad osjeca dovoljno jak da zatvori ta vrata iz proshlosti.

Shizika,
i meni je to sa sobom odvratno. A tek hraniteljicine ćerke, kao ćerke maćehe iz Pepeljuge, čak je i Vilenjak onako mali znao da mi opiše negativno ponašanje jedne od njih, već je to registrovao iako ostalo mislim da nije. No bilo je tamo čistih i divnih osećanja, na sreću, hraniteljicina unuka koja je obožavala Vilenjaka, komšije, rodjaci, kojima je bio drag... Ne mogu da prodrem u osećanja same hraniteljice, i ona ga je volela na svoj način, valjda... Što se Vilenjaka tiče, ne znam da li on i sada može da sagleda njihovo ponašanje kao što mi možemo, mislim da ne. Možda tek iz ugla odrasle osobe će to drugačije delovati. Ja ništa ne govorim protiv hranitelja isto kao što ne govorim ni protiv bioloških roditelja. Oni su deo njegovog života kakvi god da su bili. Sinoć nije ništa spominjao vezano za njih i videću kako će se to dalje odvijati. Mada ništa nije hteo ni da mi priča šta su radili/pričali vezano za osmi mart, samo mi je dao poklone koje je napravio. Dok sam ga uspavljivala se samo nervirao što je poranio sa poklonima jer je to trebalo da da danas pa sam ga oko toga smirivala... Ali nikakva više uznemirenost nije bila vezana za prošlost...

Odlichno ti to uspijevash, ja ne znam da li bih mogla ne komentirati da postupci nisu bili fini, ne nuzhno za ljude.
A ovo za rani poklon se josh da ispraviti, mozhe sa tatom ici u grad da ti zajedno neshto kupe, tek toliko da obojica vecheras lakshe zaspu.   

Komentarišem i ja, i baš kako ti kažeš trudim se da to budu komentari koji se odnose na postupke a ne na ljude. Mislim nekako bi bilo suludo da mi dete ispriča kako su loše postupali prema njemu a ja ćutim. Kažem da je taj postupak loš. Ali nikako da su oni loši i da ja pokrećem neke razgovore u kojima ih ocrnjujem... Tu je usvajanje osetljivo i dete se može loše osećati posebno ako se komentarišu loše biološki roditelji a pošto su i hranitelji jedno vreme igrali ulogu roditelja mislim da se to proširuje i na njih.

Mada, setih se da Vilenjak zna moj i svoj nick ovde... Kada nauči latinicu može da iščita sve što sam ovde pisala. Do duše ništa nisam rekla što nije istina

Za poklon, i ja sam išla sa njima pa sam izabrala Vilenjak kao pravi pripadnik vatrenog znaka uvek izabere i neke vatrene boje, a ja volim tamne, tako da je sigurnije kad idem i ja   Napisah i u dnevniku od Struzzo da smo posle šetali, išli u Mekić, naleteli smo na knjigu koju sam ja imala kao dete pa sam bila ushićena da Vilenjaku to kupim i čitam... I tako... dalji tok praznika je prošao bez ikakvog uznemirenja, sećanja na hranitelje. Pravi planove za more, gde će ko da spava i šta ćemo sve raditi. Ja se još malo štrecnem jer sam mu one večeri objasnila da je njegov rodjendan nakon odlaska na more, insistirao je da mu to vremenski povežem po redosledu kako bi znao kad dolaze hranitelji. Ali za sada bar ne spominje opet to...Ima vremena o tome ću razmišljati kad dodje vreme, dobro je da je tako udaljeno da ne moram da ih pozivam sada

Nas su zvali hranitelji još u januaru da kažu da imaju skajp i da se čujemo, tj. vidimo tako. Mi tad nismo mogli, nismo bili tu i tako...prođe 2 meseca i nismo se čuli uopšte. Ali za 3 nedelje je Struzzolinu rođendan pa očekujem da će nas tad sigurno zvati. Za razliku od ptošlogodišnjeg (mada sam i tad usred gužve i spremanja izdvojila sat vremena da joj potanko pričam o Struzzolinu) ove godine spremamo veliko slavlje: jedan dan u vrtiću, drugi dan u igraonici, treći dan sa babama i dedama, tetkom u stanu i baš se pitam da li ću uspeti da izdvojim isto vreme na Skajpu za hranitelje, tj. kako će Struzzolino (koji je već sad uzbuđen zbog rođendana) reagovati na njih. A znam da su nihova očekivanja velika, kao i da će Struzzolino u toj gužvi biti ponajmanje u toj rođendanskoj dinamici zainteresovan da sedi ispred ekrana i gleda i priča sa ljudima koje slabe poznaje (i tu je sličan Vilenjaku, Simona i to nema veze ni sa čim osim da je on karakterno takav). No, videćemo....

Simona,
već sam komentarisala postupke vaše hraniteljke. Žalosno je što njih na obuci malo toga nauče i rekla bih da su za to podjednako "krivi" czrs i sami hranitelji. Centar koji "otalja" obuku za hranitelje i olako daje podobnost i hranitelji koji da ne navodimo druge razloge nemaju dovoljno kapaciteta, nisu dovoljno kadri da se nose sa velikom odgovornošću koji taj posao nosi - baviti se delikatnom ličnošću usvojenog deteta. Čast izuzecima!

P. S. Hehe, i mi isto volimo samo jake boje....Kupila sam prošle godine Struzzolinu malu dečiju plastičnu stolicu tamnoplave boje (zagasita boja) i kupim ove godine istu takvu stolicu crvene boje seki. Kad je on video crvenu stolicu odmah je proglasio svojom a nju je ubedio da joj mnogo bolje stoji ona tamnoplava.

I mi smo tako imali tri rodjendana, samo što su kod nas na okupljanju baba i deda bili i hranitelji. Mislila sam ove godine ću ih izbeći, ali kako stvari stoje - ništa od toga. Meni se pokazalo kao ispravno da rodjendan u igraonici izdvojim za kasnije. Do duše mi smo "koristili" to što je Vilenjak rodjen leti, i svoj ostaloj letnjoj deci koju znam roditelji pomere rodjendan u igraonici, pa to nije bila neobična pojava. A ja sam htela da postignem nešto drugo, da hranitelji ne budu i tamo, mada je Vilenjak i to predlagao. Nekako sam se uspela izvući sa tim na indirektan način, a nadam se da ću i sada uspeti tako... Rekla sam Vilenjaku da je ovo za drugare, a hranitelji su isto zvali nas kući pa i mi njih tako zovemo... Nisam mu rekla da je bolje da okolni svet ne zna za usvajanje što je duže moguće i da bi zbog tog jednog dana u kojem bi upoznao hranitelje sa njima mogao da ima daleko veće probleme kasnije. A da ne pričam da sam htela svoj mir koji nemam kad su hranitelji tu. Na Vilenjakovom rodjendanu u igraonici sam se osećala kao svaka druga mama, zaista sam bila srećna kako se na rodjendanima biva a prijalo mi je i to što je datum bio udaljen od njegovog rodjendana. To ne bi moglo da bude ako bih ja pozvala hranitelje. Ako bude insistirao da ih pozovemo u igraonicu a indirektni načini ne budu delovali mislim da ću mu i direktno reći da to nije najbolje... No ipak je sad on dosta udaljen od njih i nadam se da neće žuditi za igraonicom... Neću već sad da razmišljam o tome,mada eto razmišljam...   

Mislim da će kod vas samo sa "vidjanjem" hranitelja preko skajpa sve da prodje sa manje stresa, mada priprema i izvedba tri rodjendana nije laka, videćeš... Mene su razbijale emocije na svakom... A još je tu ona osoba koja nije prisutna a koja je jedina od nas zaslužna za postojanje rodjendana, Vilenjakova biološka majka. Sa njom sam "razgovarala" uveče, onda bih se tek stidela svojih dnevnih problema, šta su moji stresovi oko hranitelja u odnosu na ceo život proživljen bez deteta koje doneseš na svet...

I slažem se sa tobom i tom definicijom, da nisu dovoljno kadri, nemaju dovoljno kapaciteta da se nose sa ličnošću usvojenog deteta. Ja znam da hraniteljica ima neku ljubav za mog mališana, i to je još jedan faktor za vidjanje sa njima. Ko sam ja da sudim kakvi su oni ljudi? Muž mi kaže da nisu ni bolji ni gori od većine sveta kod nas, prost, grub, površan svet, navikao na snalaženja razna, sa nemogućnošću da shvati ikakav značaj onog unutrašnjeg... Ali na toj površini oni dobro prolaze u životu. Možda za neko manje suptilno dete oni ne bi bili ni toliko loši, mada ne vidim da je i drugi dečak kod njih zadovoljan. No možda je i suviše veliki zahtev da se bude zadovoljan u hraniteljskoj porodici, možda i to može ali retko, no važno je da je bolje od doma, da koliko toliko dete ima kuću i neku porodicu, mogućnost da uči i sl... Već sam pisala da ja hraniteljicu i biološku majku doživljavam kao dve krajnosti što se karaktera tiče i sebe negde izmedju njih. Možda Vilenjaku zaista nije loše da ima sve nas u životu, bar se nadam da je tako...

Struzzo :: ...

P. S.  Hehe, i mi isto volimo samo jake boje....Kupila sam prošle godine Struzzolinu malu dečiju plastičnu stolicu tamnoplave boje (zagasita boja) i kupim ove godine istu takvu stolicu crvene boje seki. Kad je on video crvenu stolicu odmah je proglasio svojom a nju je ubedio da joj mnogo bolje stoji ona tamnoplava.

Ovo je sjajna dogodovština, piši nam češće ovakve situacije     

Ja sam imala skoro slično iskustvo, obično ja kupujem Vilenjaku odeću, mada je stvarno izbor za dečake jednoličan. Kupim neki detalj van uobičajenog sivo/plavog tek da osvežim njegovo oblačenje... Tek kad odosmo zajedno on se samo hvatao za majice u jarkim bojama, hoće to, moraću više da se usmerim ka tim bojama...

ps: Vilenjak je sam birao svoju stolicu, pogadjaš boju... Naravno, kao i Struzzolinova, crvena...

Da vam samo kažem da imam utisak da je i u SAD koji su najdalje čini mi se odmakli u usvajanju i razumevanju istog slična situacija kao i kod nas što se hranitelja tiče... Za njih izgleda ni oni nemaju rešenje, nekako mi je bilo lakše kad to čitam  Isto često smatraju nepravednim što su deca otišla na usvajanje/nazad u biološke porodice, prave pritisak na državu, pokušavaju da usvoje i nekad uspevaju...Takodje teže da ostanu u kontaktu sa decom koju su gajili, i vidim da ostaju čak i kad su deca već odrasle osobe. Čini mi se da oni tu gaje više osećanja nego deca, valjda zato što su bila bebe, ne sećaju se baš... Mm kaže uvek da je to sasvim normalna želja i pre ne bi bilo normalno da nikad ne žele da vide decu, valjda je tako

Simona ::Da vam samo kažem da imam utisak da je i u SAD koji su najdalje čini mi se odmakli u usvajanju i razumevanju istog slična situacija kao i kod nas što se hranitelja tiče... Za njih izgleda ni oni nemaju rešenje, nekako mi je bilo lakše kad to čitam  Isto često smatraju nepravednim što su deca otišla na usvajanje/nazad u biološke porodice, prave pritisak na državu, pokušavaju da usvoje i nekad uspevaju...Takodje teže da ostanu u kontaktu sa decom koju su gajili, i vidim da ostaju čak i kad su deca već odrasle osobe. Čini mi se da oni tu gaje više osećanja nego deca, valjda zato što su bila bebe, ne sećaju se baš... Mm kaže uvek da je to sasvim normalna želja i pre ne bi bilo normalno da nikad ne žele da vide decu, valjda je tako

Eto, još jednom mi se potvrdilo da ja nikad ne bih mogla biti hraniteljka. Meni je to nejasna, nedefinisana uloga. Trebalo bi da budete nešto kao institucija (dom) ali u kućnoj varijanti, toplijoj, ljudskijoj, da budete porodica...a opet da ne zaboravite da ste (najčešće) određenog roka u životima te dece kao npr. pedijatrijska sestra, znači, to je vaš posao... Posao gde beba vama kaže prvu reč, učini prvi korak.... zove vas "mama"... Nije to lako, daleko od lakog.... Ponavljam, ja to ne bih mogla biti. Iskreno. Pre bih radila u prodavnici, čuvala decu ili šta već, gde ne bih imala te čudne spojeve obaveza I očekivanja.

I ja isto ne bih to mogla da radim. I zato mi je teško da razumem hranitelje. Oni su prihvatili taj posao, gaje decu jedno vreme i neka od njih će otići na usvajanje ili nazad u biološke porodice. Znaju to unapred. I onda kada dodje do toga ne znaju, oni su ustvari hteli da budu roditelji, ili mora se sa njima ostati u kontaktu, pate, vezali su se... Ali unapred su znali celu situaciju, radi se o odraslim osobama koje valjda mogu da predvide sebe i svoje reakcije... Jedino što mogu da prihvatim je da je većini ljudi nemoguće da hraniteljstvo shvati kao posao, ali onda to treba da se menja i da hraniteljstvo više ne bude praksa. Ali eto, ni u SAD još nije pronadjen bolji model. Jedino što tamo ima mnogo slučajeva kad biološka majka odabira usvojitelje, kad usvojeni roditelji prisustvuju porodjaju i dete odmah ide sa njima. Na taj način se izbegavaju hranitelji, ali tamo gde ih ima čini mi se da je isto ili vrlo slično kao ovde...

Simona ::I ja isto ne bih to mogla da radim. I zato mi je teško da razumem hranitelje. Oni su prihvatili taj posao, gaje decu jedno vreme i neka od njih će otići na usvajanje ili nazad u biološke porodice. Znaju to unapred. I onda kada dodje do toga ne znaju, oni su ustvari hteli da budu roditelji, ili mora se sa njima ostati u kontaktu, pate, vezali su se... Ali unapred su znali celu situaciju, radi se o odraslim osobama koje valjda mogu da predvide sebe i svoje reakcije... Jedino što mogu da prihvatim je da je većini ljudi nemoguće da hraniteljstvo shvati kao posao, ali onda to treba da se menja i da hraniteljstvo više ne bude praksa. Ali eto, ni u SAD još nije pronadjen bolji model. Jedino što tamo ima mnogo slučajeva kad biološka majka odabira usvojitelje, kad usvojeni roditelji prisustvuju porodjaju i dete odmah ide sa njima. Na taj način se izbegavaju hranitelji, ali tamo gde ih ima čini mi se da je isto ili vrlo slično kao ovde...

A onda se bio-majka ipak predomisli i odluči da zadrži dete... Ili je to samo na filmu? Meni se to čini kao realna opcija i strašno mi je za usvojitelje, mnogo strašnije od razgovora za neko dete, pa saznanja da nisi izabran. Ali ta vrsta stvaranja prisnosti, očekivanja, odlazaka na UZ, prisustva porođaju, pa onda hladan tuš, to mi je stvarno STRAŠNO! I sama procedura upoznavanja sa bio-majkom i pokušaja da se njoj predstaviš u najboljem svetlu (umesto u nekom CZSR pred koliko-toliko objektivnim timom - ne ulazim sad u detalje koliko su oni zaista objektivni i kako to izgleda u praksi) mi se ne sviđa. To se onda zasniva na nekim međusobnim simpatijama i verovatno je u redu ako je u pitanju otvoreno usvajanje, pa se sa njom treba "družiti" i održavati kontakte. Ali ako se radi o zatvorenom usvajanju, onda mi to nema smisla i skoro mi je ponižavajuće za usvojitelje. Možda i nije prava reč, ali eto tako ja to doživljavam. Ili vam je to isto kao i bilo koje predstavljanje timu u CZSR pri razgovoru za neko dete?