Usvajanje vs hraniteljstvo

Ja mislim da to predstavljanje postoji samo u otvorenom usvajanju no nisam sigurna, možda grešim. Ako je otvoreno usvajanje onda mi je logično da je potrebno da budu medjusobne simpatije kako bi i dalje bili u kontaktu, družili se, kako bi ti odnosi išli glatko... I sama sam se obradovala kad sam čula da je biološka majka Vilenjaka osoba koja je načitana i sklona obrazovanju i zbog svake druge tačke koju sam mogla da izvučem a da podseća i na nas. Prvo zbog genetike, ipak je ne treba negirati. I nekako mi je bolje da postoji sličnost kakva takva ukoliko može. Zatim i zbog susreta ako ih jednom bude. Tako da mi se čini da i u otvorenom usvajanju ta sličnost može samo da pogoduje razvoju deteta. Ali da, jeste to drugi način biranja usvojitelja nego ovde, subjektivan u odnosu na objektivan... No ne znači da može biti manje uspešan, pa i partnere za brak ne biramo po objektivnim kriterijumima nego po simpatijama možda tako može i u usvajanju koje je otvoreno, neka vrsta partnerskog, prijateljskog odnosa. A zbog tog predomišljanja mi se čini da je važan zakon, ne znam da li je moguće samo na filmu ili to nije regulisano, mada pretpostavljam da na neki način ipak jeste. Naravno ako postoji više opcija da li ljudi žele otvoreno/zatvoreno/poluotvoreno pretpostavljam da će se opredeljivati za ono što njima odgovara.

Milkyway,
uopšte nisam upoznata sa problematikom (razlike između tipova usvajanja) ali bih rekla da ako biološka majka bira usvojitelje, oni je prate tokom trudnoće i porođaja da je to otvoreno usvajanje i onda je sve to ok. Mi, naše, zajedničko i tako to.
Ja polazeći od sebe znam da ne bih mogla biti deo te priče prema tome ne želim ni da "koketujem" sa njom. Da budem iskrena, ne znam koliko bih bila spremna ni da usvojim dete koje je oduzeto biološkim roditeljima. Neprestano bi me kopkao taj čin i koliko je to u redu. Ja volim da su stvari jasne, definisane. Značilo mi je kad su na razgovoru socijalni radnici rekli da su biološke majke vrlo svesno, voljno, dobropromišljeno donele odluke da daju dete na usvajanje.

Simona, pisale u isto vreme.

Struzzo, Simona

da, ako je otvoreno usvajanje u pitanju, onda takva procedura ima smisla.

Struzzo,
pokrenula si pitanje koje sam davno htela da vam postavim, ali mi se sve čini suviše intimnim ili možda zadire u priče vaše dece... Ako je tako, zanemarite.

Koje su to priče koje bi/ su vam bile neprihvatljive? Odnosno koje dete ne biste mogli da usvojite zbog "teške priče"? Meni je, kao i tebi, bilo neprihvatljivo da usvojim dete čijim su bio-roditeljima oduzeta rod. prava... O tome smo MM i ja pričali i složili se da to nećemo. Ima i tu raznih priča, znam, ali sama pomisao da je moja sreća zasnovana na nečijoj nesreći mi je bila grozna. Znam i da se deca često oduzimaju tek kad se utvrdi teško zanemarivanje ili zlostavljanje i sa tim ne bih mogla da se nosim. Mislim, slažem se naravno da deca oduzmu takvim roditeljima, ali ja ne bih mogla da usvojim dete iz takve priče... O svemu ostalom smo se dogovorili da razmislimo u konkretnom slučaju, kad čujemo priču.

Da, to je zanimljivo pitanje. Samo ja manje/više tu nemam odgovor  Ja sam samo htela da postanem mama brzo. Iako je vreme koliko smo se mi borili za dobijanje deteta i preko vto postupaka i preko usvajanja jedno od kraćih ovde za mene je bilo suviše dugo. Mi smo samo gledali da budemo što otvoreniji kako bismo što pre došli do deteta, razmišljali smo i raspravljali uglavnom u tom pravcu. Koliko se sećam samo neko jako ugroženo zdravlje deteta koje bi uticalo i na naš kvalitet života bi nama spadalo u nešto neprihvatljivo. O svemu drugom bismo raspravljali kad čujemo priču. Na sreću ili možda zbog tolike otvorenosti naš Vilenjak je stigao nakon prvog poziva koji smo imali. Da smo imali više razgovora možda bismo proširili listu neprihvatljivog za nas, a možda i ne...

Milkyway,
ja sam se i po tom pitanju dosta promenila, sazrela tokom čitavog procesa usvojenja. I još uvek se menjam, sazrevam. I rekla bih da sam možda na to posebno ponosna. Ne znam da li bih takva bila, da li bih toliko radila na sebi da sam rodila dva deteta.
Shvatila sam da usvojitelj ne može sebi da dozvoli uskogrudost, predrasude, ne daj Bože... Mnoge stvari ne deluju isto kad se čuju goli fakti bez konteksta ili kad se sagledaju šire, dublje.
Mnoge "teške" priče ne moraju da imaju veze sa samim detetom.
Mm i meni je bilo važno da dete bude zdravo.... Nismo mogli da prihvatimo dete sa ozbiljnom dijagnozom niti da se ozbiljna dijagnoza može desiti putem nasleđivanja (ono što se u velikom procentu nasleđuje). Nismo, kao što rekoh, mogli da je dete oduzeto - mada nismo nikad ni bili pozvani za takvo dete... Sve drugo što je sticaj okolnosti, izražen sredinski faktor, određena slabost ili šta već, nešto što nije naučno dokazano da ima veze sa detetom koje će živeti u drugim okolnostima, u drugoj sredini mi smo prihvatili da odemo na razgovor. Nekad nam se na tom razgovoru nešto iskristališe, nekad ne. Nekad preko telefona priča zvuči užasno teška ali na razgovoru kad se obrazloži, saznaju detalji i ne deluje više tako strašno.
Poenta je - za sve buduće usvojitelje - ne odbijajte olako pozive... U usvojenju ne postoje "lake" priče, ništa nije crno-belo...

Simona, tek sad stigoh da pročitam šta se kod vas dešavalo. Sigurno ti je bilo jako teško kada je počeo da udara glavom o krevet! Naš sin tako povremeno sam sebe udari rukom u glavu, ja se u sebi uplašim i sledim, ali nekako uvek uspem da okrenem na šalu, krenem u rvanje sa njim ili ga imitiram pa se zajedno zasmejemo, ali mi na duši bude teško. Pomislim da to naša deca  rade podsvesno, jer su možda u prenatalnom periodu osećali na telesnom nivou da nisu željeni. Možda će se jednog dana baviti pravim uzrocima takvog ponašanja, ako budu želeli i bili spremni da idu kod psihologa.

Mislim da je kod Vilenjaka tome mnogo doprinela neistinita i neadekvatna priča njegove hraniteljice!!! Zaista je potrebno da mu se poređaju stvari u glavi, smatram da je on dovoljno veliki i pametan da može da razume da: postoji teta koja ga je rodila i nije mogla da ga čuva, postoji hraniteljica koja ga je čuvala dok vi niste došli i mama tj. ti koja će ga čuvati i voleti zauvek!

Mi smo prošle godine imali 2 nedelje ćutanja o događajima u vrtiću oko 8. marta (pisala sam tada u mom dnevniku). Dete koje nam uobičajeno sve priča šta se dešava u vrtiću je tada "zanemelo". Ništa "nije znao" i "ničeg se nije sećao". Kada je sve prošlo, tražio je da mu otpevam pesme koje znam o mamama. Zagrlila sam ga, otpevala i otpalakala, a on je na to rekao: "Ne znam ja to - o mamama".
Svesna svega toga, ove godine sam hrabro krenula u pripreme krajem februara. Teško mi je bilo da pevam o majci jer sam je neposredno pre toga izgubila, ali sam sama sebi rekla da je to za Lepotanovo dobro a samim tim i za naše dobro. Uhvatila sam se u koštac direktno sa najtežim aspektom - radjanjem. Učili smo da pevamo pesmu "Najlepša mama na svetu - moja mama. Odakle nam oči - rodila ih majka..." (sa sve pokazivanjem očiju, ušiju, ruku, kao što rade Kolibri na snimku na Youtube).
A onda sam mu kod stiha "Al je samo jedna majka htela da rodi baš mene" rekla da tako peva većina dece, a mi ćemo da pevamo "Al je samo jedna majka htela da usvoji baš mene!" i pokazivala na sebe i na njega. Još sam mu rekla da ćemo tako da pevamo kad smo sami ili kod kuće, a napolju ili vrtiću ćemo pevati "Al je samo jedna majka htela da rodi baš mene", da ne zbunjujemo drugu decu. Usput smo opet pričali o teti koja ga je rodila, da nije mogla da ga čuva, da ga je čuvala dobra žena - hraniteljica, sve dok nisu pronašli nas da mu budemo novi roditelji. On je sve to toliko lepo prihvatio, kao da mu je kamen pao sa srca što smo o tome razgovarali, tako da mi je tražio da mu svakog dana ponovo i ponovo po 10 puta pevam tu pesmu dok je nije naučio napamet i onda je svima sa ponosom iznova i iznova pevao. Čak je i hraniteljici preko Skype na sam 8. mart pevao tu pesmu. Tu je bila i njihova usvojena devojčica od 12 godina, koja se na to rasplakala. A naš Lepotan ništa, peva sve u šesnaest. Velika promena u odnosu na prošlu godinu.

Struzzo ::Milkyway,
ja sam se i po tom pitanju dosta promenila, sazrela tokom čitavog procesa usvojenja. I još uvek se menjam, sazrevam. I rekla bih da sam možda na to posebno ponosna. Ne znam da li bih takva bila, da li bih toliko radila na sebi da sam rodila dva deteta.
Shvatila sam da usvojitelj ne može sebi da dozvoli uskogrudost, predrasude, ne daj Bože... Mnoge stvari ne deluju isto kad se čuju goli fakti bez konteksta ili kad se sagledaju šire, dublje.
.............
Poenta je - za sve buduće usvojitelje - ne odbijajte olako pozive... U usvojenju ne postoje "lake" priče, ništa nije crno-belo...

Ovo si sve jako lepo rekla. Tako je i kod mene. Mislim da sam nešto slično napisala pre neki dan, koliko me sve ovo menja, što me situacije u usvojenom roditeljstvu teraju na stalni rad na sebi. Kako ti kažeš da sam bila biološka majka ne znam da li bih toliko čitala, bavila se ovim i onim, verovatno bih povremeno. Ali ovde me situacije sa okolinom, sa detetom, sa hraniteljima itd itd teraju same. Ili ću da ih rešim, izgradim se, izdignem se, napravim srećan dom a i svet za nas ili će da me uguše, da nas učine jadnima, manje vrednima. Nekako i nemam izbora, bar ja to tako vidim. A opet kad vidim sebe i setim se ranije sebe, nekako sam zadovoljna što je tako...

Što se Vilenjakove priče tiče ja kad sam je čula u prvom trenutku u centru to je bilo onako šturo i manje shvatljivo, a kada sam čula detalje od hraniteljice a onda ponešto i kasnije od socijalnih radnika priča je dobila sasvim novu dimenziju. Što se budućih usvojitelja tiče moje neko razmišljanje bi bilo sledeće, ne znači da sam u pravu naravno... Ne znate biološke roditelje, ne znate sve što ih je snašlo, ne znate da li biste možda na njihovom mestu i vi postupali isto... Malo toga možete da zaključite iz šturih podataka preko telefona ili na prvom razgovoru. Jedino da rizikujete. Mi smo rizikovali i uspeli, kako god da bude sutra sa svim što smo doživeli već sa našim detetom - mi smo uspeli. Ne mogu da kažem da je ispravno za svakog. Ja sam za sebe uvek verovala da sam rodjena pod srećnom zvezdom, ni ovaj put me nije napustila i ja verujem i da neće... a ima toga da ništa nije u životu crno ni belo kako Struzzo kaže. Ja možda i za crne stvari u svom životu verujem da su pod srećnom zvezdom dobijene Ako hoćete lak i ugodan život, ako je samo to sreća za vas, ne ulazite u usvajanje uopšte.

snedra ::Simona, tek sad stigoh da pročitam šta se kod vas dešavalo. Sigurno ti je bilo jako teško kada je počeo da udara glavom o krevet! Naš sin tako povremeno sam sebe udari rukom u glavu, ja se u sebi uplašim i sledim, ali nekako uvek uspem da okrenem na šalu, krenem u rvanje sa njim ili ga imitiram pa se zajedno zasmejemo, ali mi na duši bude teško. Pomislim da to naša deca  rade podsvesno, jer su možda u prenatalnom periodu osećali na telesnom nivou da nisu željeni. Možda će se jednog dana baviti pravim uzrocima takvog ponašanja, ako budu želeli i bili spremni da idu kod psihologa.

Mislim da je kod Vilenjaka tome mnogo doprinela neistinita i neadekvatna priča njegove hraniteljice!!! Zaista je potrebno da mu se poređaju stvari u glavi, smatram da je on dovoljno veliki i pametan da može da razume da: postoji teta koja ga je rodila i nije mogla da ga čuva, postoji hraniteljica koja ga je čuvala dok vi niste došli i mama tj. ti koja će ga čuvati i voleti zauvek!

Vilenjak je povremeno sklon samopovredjivanju na sreću u manjoj meri a i sada manje nego ranije Npr grize zubićima unutrašnjost usta, sluzokožu do krvi, to sam ga jedva odučila ili je možda sam prestao. Pričala sam vam kad je u davnim danima došao iz vrtića i hvali se kako grize zubima do krvi obraze a to rade i druga deca u vrtiću. Ja pitam koja ga je to budala u vrtiću na to nagovorila a on kaže da je on ta budala i da je on navratio drugu decu da to rade   Valjda se zato lepo i uklopio što su se druga deca oduševljavala takvim njegovim momentima, a oni su se onda polako gubili... Eto ponekad se nešto vrati. Ja to pripisujem domu, mada možda i to što ti kažeš, mogao je i prenatalni period da utiče. Ali nekako mnoge stvari koje sam čitala o domskoj deci se sa Vilenjakom uklapaju, iako je u domu bio samo kao beba, ali možda što i taj period kod hranitelja meni liči na period u kome se nisu baš mnogo bavili sa njim pa te stvari nije uspeo da prevazidje. No kažem važno je da ja vidim da sve to ide na bolje.

Jeste, kad god meni kažu da je Vilenjak mali pa ne može da shvati priču o biološkoj majci, hraniteljici,meni... ja se setim tvog mališana koji je sve to razvrstao mnogo ranije. Dobro zavisi i od ličnosti deteta. Ali naopako ispričana priča je svakako delovala.

Inače maločas smo imali jedan momenat, moram mm da ukažem na to... Došla je svekrva i priča sa mm o nekoj komšinici koja se zove isto kao Vilenjakova biološka majka. Vilenjak se trza, okreće se i pažljivo gleda. To nije prvi put da tako reaguje na to ime. Iako mu ja nisam rekla njeno ime uverena sam da ga on (podsvesno) zna. Ja mu pridjem,zagrlim ga i kažem da je to neka babina komšinica. Svekrva ne zna ime Vilenjakove biološke majke pa njoj moje ponašanje ništa ne znači. A naravno moj muž je druga krajnost od mene, o biološkim roditeljima ne razmišlja dok ga ja ne podsetim na njihovo postojanje. Spominje drugu ženu istog imena   Ja opet objašnjavam detetu... a mm mislim da i dalje nije povezao da se biološka majka tako zove   

snedra ::Mi smo prošle godine imali 2 nedelje ćutanja o događajima u vrtiću oko 8. marta (pisala sam tada u mom dnevniku). Dete koje nam uobičajeno sve priča šta se dešava u vrtiću je tada "zanemelo". Ništa "nije znao" i "ničeg se nije sećao". Kada je sve prošlo, tražio je da mu otpevam pesme koje znam o mamama. Zagrlila sam ga, otpevala i otpalakala, a on je  na to rekao: "Ne znam ja to  - o mamama".
Svesna svega toga, ove godine sam hrabro krenula u pripreme krajem februara. Teško mi je bilo da pevam o majci jer sam je neposredno pre toga izgubila, ali sam sama sebi rekla da je to za Lepotanovo dobro a samim tim i za naše dobro. Uhvatila sam se u koštac direktno sa najtežim aspektom - radjanjem. Učili smo da pevamo pesmu "Najlepša mama na svetu - moja mama. Odakle nam oči - rodila ih majka..."  (sa sve pokazivanjem očiju, ušiju, ruku, kao što rade Kolibri na snimku na Youtube).
A onda sam mu kod stiha  "Al je samo jedna majka htela da rodi baš mene" rekla da tako peva većina dece, a mi ćemo da pevamo "Al je samo jedna majka htela da usvoji baš mene!" i pokazivala na sebe i na njega. Još sam mu rekla da ćemo tako da pevamo kad smo sami ili kod kuće, a napolju ili vrtiću ćemo pevati "Al je samo jedna majka htela da rodi baš mene", da ne zbunjujemo drugu decu. Usput smo opet pričali o teti koja ga je rodila, da nije mogla da ga čuva, da ga je čuvala dobra žena - hraniteljica, sve dok nisu pronašli nas da mu budemo novi roditelji. On je sve to toliko lepo prihvatio, kao da mu je kamen pao sa srca što smo o tome razgovarali, tako da mi je tražio da mu svakog dana ponovo i ponovo po 10 puta pevam tu pesmu dok je nije naučio napamet i onda je svima sa ponosom iznova i iznova pevao. Čak je i hraniteljici preko Skype na sam 8. mart pevao tu pesmu. Tu je bila i njihova usvojena devojčica od 12 godina, koja se na to rasplakala. A naš Lepotan ništa, peva sve u šesnaest. Velika promena u odnosu na prošlu godinu.

Malo mi je bezveze da u Lepotanovom vrtiću iako znaju da je Lepotan usvojen uporno potenciraju baš tu pesmu. Verovatno ne razmišljaju. Naravno mi moramo da ih učimo da žive u ovom i ovakvom svetu tako da si ti sasvim normalno postupila.

Da je sreće da živimo u svetu gde se različitost slavi učili bi oni pesme i o usvojenim majkama ali to ovde neće naučiti. I ja sama kad udjem na fb pa kad mi iskoči deset slika o veličanju bioloških majki dodje mi da podelim deset slika o veličanju usvojenih majki   Naravno sve su te slike koje bih ja mogla da podelim sa stranih stranica... Ne mogu da podelim zbog deteta, pošto ne znaju svi moji fb prijatelji da je Vilenjak usvojen ali ako nekad odlučimo da nastupamo javno nećete se spasti kad krenem da delim bar onoliko koliko mene zasipaju sa biološkim materinstvom Zato sam ovde otvorila temu o izrekama o usvajanju pa bar ih za sada ovde prenosim... Moram i sebe da štitim a kamoli dete. Da me ne shvatite pogrešno, nemam ja ništa protiv bioloških majki, čak i za Vilenjakovu biološku majku gajim nežna osećanja. Ali ja sam usvojena majka i volela bih da se ponekad dele i slike o našem roditeljstvu i da se o nama pevaju pesme. Ako stalno pevamo pesme o radjanju i objavljujemo slike o biološkom roditeljstvu na neki način zaboravićemo ko smo mi. A ja to ne želim da zaboravim, ja sam srećna što sam usvojena mama.

Kod nas odjutros razgovor ali o hraniteljima opet... O biološkim roditeljima ne pita ništa.... Da li biste vi same spomenule njih? Ili ipak čekale pitanja?

Ja nisam spomenula ali mi je tu nešto nekako sve pogrešno prespojeno, postoje hranitelji i mi, iako sam mu ja odavno objasnila postojanje biološke majke za nju niti pita, niti ikakav razgovor odmiče dalje od hranitelja. Ni njih mesecima nije spominjao a evo sad je krenuo opet. Da ne pričam da ni dom još nisam spomenula što vaša sva deca znaju... ali šta ću kad mi dalje u prošlost sem boravka kod hranitelja ne idemo...

I opet mi spominje hraniteljicu maločas... Sad tek vidim koliko sam uživala u onom periodu kad nije bilo tog spominjanja, tj ja mislila rešila sam se trajno kad ono ništa od toga...

Danas ga šaljemo kod mojih a mi ćemo u grad, videću da li će i njima da spominje, neću da im pričam ništa unapred. Da li je i taj izlazak uticao na ovo spominjanje ne znam, možda jeste a možda i nije, ali neće nas sprečiti da odemo pa kako bude...

Struzzo ::Milkyway,
ja sam se i po tom pitanju dosta promenila, sazrela tokom čitavog procesa usvojenja. I još uvek se menjam, sazrevam. I rekla bih da sam možda na to posebno ponosna. Ne znam da li bih takva bila, da li bih toliko radila na sebi da sam rodila dva deteta.
Shvatila sam da usvojitelj ne može sebi da dozvoli uskogrudost, predrasude, ne daj Bože... Mnoge stvari ne deluju isto kad se čuju goli fakti bez konteksta ili kad se sagledaju šire, dublje.
Mnoge "teške" priče ne moraju da imaju veze sa samim detetom.
Mm i meni je bilo važno da dete bude zdravo.... Nismo mogli da prihvatimo dete sa ozbiljnom dijagnozom niti da se ozbiljna dijagnoza može desiti putem nasleđivanja (ono što se u velikom procentu nasleđuje). Nismo, kao što rekoh, mogli da je dete oduzeto - mada nismo nikad ni bili pozvani za takvo dete... Sve drugo što je sticaj okolnosti, izražen sredinski faktor, određena slabost ili šta već, nešto što nije naučno dokazano da ima veze sa detetom koje će živeti u drugim okolnostima, u drugoj sredini mi smo prihvatili da odemo na razgovor. Nekad nam se na tom razgovoru nešto iskristališe, nekad ne. Nekad preko telefona priča zvuči užasno teška ali na razgovoru kad se obrazloži, saznaju detalji i ne deluje više tako strašno.
Poenta je - za sve buduće usvojitelje - ne odbijajte olako pozive... U usvojenju ne postoje "lake" priče, ništa nije crno-belo...

Mudra, divna Struzzo ... Moram stvarno ovo da napišem... Uvek me iznova oduševi kako pišeš i razmišljaš; i nekako posle tvojih postova dugo razmišljam o onome što si napisala. Mnogo ja i dalje ovde učim od tebe, od Simone i svih ostalih mama koje ovde malo ređe pišu... Velika je ovo riznica korisnih saveta i divnih misli i za nas koje smo već mame i za one koje će to tek postati. I baš sam srećna što sam tu i što vas imam u ovom virutelnom svetu! Eto, izvinite na off-u. Morala sam, došlo mi da ovo kažem...

Eh, eh, postide me, draga Milkyway...

I ja volim što pripadam ovoj virtuelnoj porodici. Da se ne ponavljam - volela bih da nas je više, mislim na nas, usvojiteljke... ne znam, polazim od sebe - baš mi prija ova razmena mišljenja, iskustava...Takođe mi znači svaki vaš post.

P. S. Hvala na onom "mudra"....Rekla bih da je prava mudrica, filozof naša Simona. Ja sam više intuitivni tip, upravo ono što si ti napisala na nekoj drugoj temi...

Struzzo ::...

I ja volim što pripadam ovoj virtuelnoj porodici. Da se ne ponavljam - volela bih da nas je više, mislim na nas, usvojiteljke... ne znam, polazim od sebe - baš mi prija ova razmena mišljenja, iskustava...Takođe mi znači svaki vaš post.

P. S. Hvala na onom "mudra"....Rekla bih da je prava mudrica, filozof naša Simona. Ja sam više intuitivni tip, upravo ono što si ti napisala na nekoj drugoj temi...

Hvala Struzzo i Milkyway :) Hehe ja imam ljubav prema mudrosti sigurno... a koliko sam mudra to je već drugo pitanje

Slažem se sa vama... I meni ovde znači razmena mišljenja, svi odgovori. Kao što i Struzzo kaže volela bih da nas je više, ali i ovako nam je svejedno zanimljivo i korisno.

Drage moje Simona, Struzzo, Milkyway i sve ostale usvojene mame da samo znate koliko nama, koje smo jos uvek negde u vazduhu sto se usvajanja tice, dragocena vasa pisanja i razmenjivanja iskustava. Mislim da svaka koja je u situaciji kao sto sam ja (koja jos uvek nije sigurna kojim putem dalje da krene, jos pokusaja vto ili usvajanje) moze mnogo da nauci, u dobroj meri da preispita sebe i shvati kojim putem bi zelela da ide dalje. Hvala vam na tome sto nesebicno delite svoja iskustva.  

Hvala Maakki,
i meni su ranija pisanja Kutanjki pomogla... Naročito Nina koja je pisala sve detaljno, i dnevnik a i stavila je sva pitanja ovde koja smo kasnije imali na psihotestu, da ne pričam koliko je to značilo. Ja sam sebi obećavala da ako krenemo u usvajanje i ja ću tako da pišem... Nekad pomislim da sam preterala sa pisanjem ali kad vidim da vam to znači onda mi je drago :)

Mada kako rekoh ova prepiska svakako znači i meni.

Draga Maakki,

hvala i tebi i ostalima članicama koje (još) nisu usvojene mame! I vaša mišljenja su ovde itekako važna! Kamo sreće da ove teme imaju i više čitalaca i učesnika sa strane - pa ukinuli bismo sve predrasude u zemlji Srbijici ... Šala mala; ne verujem da je to baš moguće, ali je svakako divno ovde nailaziti na takvu podršku, razumevanje, otvorene poglede na svet i spremnost da se sopstveni stavovi preispitaju - to je danas retko, a ovde baš suprotno!

Struzzo,

da, Simona je mudrica  - ona ovde pokreće najviše pitanja i stalno stižu nove teme za razmišljanje...

Simona, hvala na tome!

Hvala Milkyway :)

Ja ponekad pomislim da vas možda i uznemiravam gledanjem na usvajanje iz ovog ili onog ugla... pa mi je drago da pročitam da nije tako.

Moram da vam prenesem Vilenjakov i moj razgovor maločas za doručkom...

Ja: Šta mama obično kaže - o čemu je dobro da razmišljamo? (to se nastavlja na neki naš pretodni razgovor)
V: O onome pre... (mislim da zeza)
Ja: Neće biti... O sadašnjosti, uglavnom o sadašnjosti, tu živimo... Ponekad o budućnosti. O prošlosti ne razmišljamo, bar ne po ceo dan, jer onda možemo da postanemo depresivni. Možemo da se setimo nečeg ponekad ali ne stalno da mislimo o tome, to nikako...
V: Šta je to 'depresivni'?
Ja: To je ovako (fizički mu pokazujem tužnu, potonulu osobu).
V: Ovako (sad i on pokazuje)
U medjuvremenu smo završili doručak i planiramo da on gleda crtani, mm i ja tvrdimo da su subotom na tv bajke a on automobili koje voli... Mi opet tvrdimo da je crtani sa automobilima uvek uveče.
V: E znam da ima i preko dana. To sam gledao kod... hm, ma siguran sam da ima!

Obično tu navede hraniteljicino ime ali mislim da je ovaj prethodni razgovor uticao da zastane usred rečenice i odluči da bude siguran bez obzira na prošlost

Evo i ja cu vam se na ovoj temi polako ali sigurno priblizavati .

Naime , kao sto znate nije mi uspeo ni 6. VTO pokusaj i sad sad opet na putu usvajanja , na kome se nalazim od pre 2 godine . Naime , od pre 2 godine se nalazim u JCRUsvojitelja, ali kao singl zbog godina md , svesno, znajuci za tu famoznu cifru 45 , razlike u godinama izmedju deteta i usvojitelja , kako zakon nalaze . Ali u mom dosijeu on je bio prisutan sve vreme kroz moje price .

Kao sto sam i ranije pre poslednje VTO najavljivala , da cu ako opet ne uspe krenuti putem usvojenja, tamo gde sam stala pre godinu dana, pre 4. VTO. Samo sam sad jos cvrsca u toj odluci i jos konkretnija . Sl.ned. idem u moje Socijalno da dam izjavu da hocu da pomerim starosnu granicu za dete sa 6 na 12 godina i najverovatnije da definisem da zelim devojcicu . Eto , tako sam prelomila , a mislim da pomeranjem starosne granice dajem mnogo vise prostora za brze usvojenje. Koliko sam shvatila , decu stariju od 7-8 godina retko ko hoce da usvoji. Evo , ja hocu, hocu i od 12 godina , hocu da uz mene dobije prvi menzis, hocu da joj budem najveca podrska u zivotu, njena sigurnost, njena najbolja drugarica . Hocu da putujemo zajedno, hocu da od tih godina bude bezbrizna i srecna , za razliku od mene , kojoj je u tim godinama iznenada umrla baka koja me je odgajila i koja nije dala da idem u dom kad me moja majka ostavila sa 15 meseci . Da, ja sam u 12 godina postala jedino zensko u kuci na seoskom imanju . Od tada sam morala da kuvam , cistim , perem i veliki ves izvlaceci vodu na bunaru i zimi kad su mi se mokre rucice lepile za ladeni lanac. Da , ja sam u tim godinama morala da pocnem da muzem krave , da pravim sir, da pravim slatka , dzemove , kuvam paradajz, ostavljam tursiju . Da kuvam i nosim obrok radnicima u njivu kad kopaju kukuruze. Da , ja sam da to ne bih nosila peske morala u 12 godina da naucim da vozim traktor. I da ne duzim i ne mracim i smaram.

Moje dete nikad nista od toga nece raditi , vec cu se truditi da uziva porad nas i u lepom bogatstvu koje sam uglavnom sama sa svojih 10 prstiju stekla .
Pozdrav,

Drzite mi fige .

Ganedina bitno je da si ti prelomila i ja ti od srca zelim da bude uspesan put kojim kreces, tuzno je to sto si morala da prolazis u tim godinama, ali sigurna sam da ces bas zbog toga biti jedna divna majka. Nisam bas dobro razumela da si prijavljena kao singl u registru?

Ganedina, svaka ti čast! Ostavila si me bez daha za životnu priču.

Imaš moju punu podršku i šaljem ti pp.

Da malo razveselim ovaj deo foruma... evo jedne slike koja ilustruje prijatan susret usvojenih roditelja i hranitelja...    

https://www.facebook.com/Ekskluziva.ba/photos/a.375431162500576.83968.211489132228114/587129561330734/?type=1&theater