Kako ste prevazišli neuspeh VTO?

Kako ste preboleli, sve nade, želje?Kako ste nastavili dalje?Imate li nekog psihijatra..knjigu za samo pomoć, popa? Ili bilo kakav savet...KAKO POVRATITI PSIHIČKU STABILNOST POSLE 3 (TREĆE) NEUSPEŠNE VTO
meni se čini da sam potpuno pukla, nemam volje ni želje da radim bilo šta...do posla se dovučem, odradim koliko moram, vratim se kući i spavam, plačem, buljim u TV....Činimi se da sam zaboravila i zašto želim dete..
Od utešnih priča, ili predloga mi je samo još gore...

Draga ja sam imala 6 IUI kod jednog privatnika i svaki neuspeh mi je jako tesko padao...Ali drzalo me je to sto sam rekla sebi da jednom mora uspeti.Pomagalo mi je najvise planiranje sledece IUI ili VTO, citanje VTO dnevnika po forumima. Onda sam zakazala VTO za oktobar 2008 u Jeremovoj i VTO za april 2009 u Mariboru. Uspelo mi je u Jevremovoj.
Ako imas potrebu da razgovaras sa psihijatrom i ako si u Beogradu mogu ti dati broj telefona zene koja je meni puno pomogla.

Nisam imala neuspešnu VTO,ali sam imala veliki problem nakon toga. Moja trudnoća se završila preranim porođajem.
Još uvek mislim da sam jako neuspešna,jer mi jedna beba nije prživela. I to boli,peče...
Počela sam da se vraćam u normalu nakon čitanja Biblije ,Osshoa -Moj put,put belih oblaka,Vladimir Menge -Anastasia.Počela sam intenzivnije da meditiram,da čitam molitve. Da dođem do sopstvene duše,da pokušam da shvatim-zašto!
Ossho je lepo o tome pisao!

Ja sam imala samo jednu neuspelu VTO, tako da nemam nekog prevelikog iskustva, ali...
Imala sam u zivotu gomilu nekih drugih problema (kako narod kaze, zivot me nije mazio) i posle svake bitke, bilo da je dobijena ili izgubljena, uvek sam se vracala na isti zakljucak:
nista u zivotu nije dzabe, nista ne pada sa neba, pogotovo ne meni, sto znaci da ukoliko nesto u zivotu hocu moram da zasucem rukave i uzmem stvari u svoje ruke!
Sa druge strane, verujem u Boga, malo manje u crkvu i popove, te sam naucila da ne postavljam pitanje zasto. On zna zasto. On zna i kada i kako. Moje je samo da ''uplacujem loto''! ( znate onaj vic, kad lik stalno dize pogled u nebo i moli Boga da mu da 7 na lotou; sve dok mu Bog ne odgovori ''hocu ja, al' bar jednom uplati tiket'')
Dakle, ja vodim racuna o sebi i zdravlju, istrazujem i proveeravam opcije, a Bog je na kraju omogucio da mi jedna uspe.

Jesam plakala kada sam saznala da mi je VTO neuspesna, plakali smo oboje, isplakali svoje more i okrenuli se ka novim opcijama.
I ima jos nesto, sto ne znam da li moze da se nauci, mislim da moze, samo morate da se potudite:
''boze daj mi snage da promenim stvari koje mogu, da prihvatim one koje ne mogu promeniti, i mudrosti da raspoznajem to dvoje.'' ja bih jos samo dodala da nema svrhe niti dramiti niti radovati se unapred, pokusati realno i suzdrzano prilaziti stvarima, pa ako KAD se desi nesto cemu se treba radovati, onda to i raditi, a KADA se desi nesto zbog cega treba tugovati, tek onda tugovati. U medjuvremenu samo raditi sve sto je u vasoj moci da to bude dobro.

e drage moje, evo mene i na ovu temu.
moje raspolozenje ima takve amplitude da je to strasno. ali pre par dana koleginica miisprica da je njena komsinica posle punih 15 fod traganja, a u 49-oj godini dobila prvo dete i to uz pomoc VTO. Kaze pokusavali su vise puta, i uspevalo im je da zatrudni, ali je imala valjda dva pobacaja, jednom nesto nije bilo u redu sa plodom i evo sad konacno sincic.
Nisam htela puno ispitivati, jer ako gde ne bih volela da saznaju za moj problem, to je na poslu, ali ipak to mi je ulilo nadu i zelju da se borim, jer kao sto rece Kata nista ne pada sa neba, a neki se moraju posebno potruditi.

Bibi, nema uspeha bez borbe!!! Ako sad klones, sve kroz sta si do sada prosla je za dzabe!!!

Molim te ne sazaljevaj sebe, nego glavu gore i samo napred....imas svoj cilj i doci ces do njega!!!

Ja sam imala 3 neuspesna ICSI, ostala trudna iz cetvrtog puta, kad sam najmanje ocekivala.....a bila spremna da teram dokle god ima i tracak nade.....vec se raspitivala i za Prag i donaciju jajne celije....

Popovi ne verujem da mogu da ti pomognu, ali dobar psihoterapeut bi mogao nesto da uradi.....pa ako ne mozes sama da se izboris ja ti toplo preporucujem neku terapiju i to sto pre...

Ajde osmeh na lice

Imala sam 5 stimulacija Klomifenom i ciljane odnose, a odmah nakon toga krenula na VTO (zbog muzevog spermograma samo preskocili inseminaciju). Necu ni pominjati razne cajeve i tome slicno jer nema svrhe i to racnuati. Imala sam 3 neuspjesne VTO (jedna IVF druge dve ICSI). Tesko sam podnijela svaku, a prvu cini mi se, najgore. Od poslednje se jos oporavljam.

Hvala Vam drage moje na iskustvima. Posle 3 nedlje sam već bolje.Malo sam terala sebe da mislim pozitivno, da radim stvari koje me vesele i naravno da radim jer mi posao zaokupi misli potpuno. Na sve nacine se trudim da se odmorim od planova kad cu novi pokusaj, kako cu, na koju kliniku isl...ja sam sebe negde ubedila da sam sa 36g ja vec stara i da moje biloski sat istice i od tog pritiska ja padam paniku i depresiju...Radim na tom problemu, jer to je problem u mojoj glavi..Od psihijatra jos nisam odustala, Gala mi je dala broj.telef i svaki dan planiram da je nazovem...kukavica sam....

Bibice,znas za ono da vreme leci sve rane, pa vidis da je istina.Drago mi je da si bolje. Od samozaljenja nema nista to ti kaze neko ko je takodje prosao tri neuspesne VTO i te tvoje faze. Kod mene je najgore bilo posle prve neuspesne VTO, valjda sam tada najvise i ocekivala. Blesava. Toliko sam bila ocajna da sam zaboravila u svom bolu na mog dragog.Ali sam ga jedan dan, valjda uspela pitati kako je on.Samo mi je odgovorio "teseci tebe i nemam vremena da mislim kako je meni'' i nastavio normalno razgovor.To me je duboko zabrinulo, u sta se ja to pretvaram? U najveceg sebicnjaka od kojih se grozim.Pa da li bi neka dusa htela da joj takav neko bude mama, pa naravno da ne...
Treba verovati Bibi, ja verujem da neka dusa negde ceka da joj ja budem mama, i verujem da nama cekalicama tek dolaze sretnija vremena.I normalno pokusavati sve dok ne uspe, a to vreme ce svakako svima nama doci.Za mesec, dva, godinu dana nije vazno, vazno je da dodje.
Radi sve sto te usrecuje,usrecuje se cineci drugima male stvari, voli svog muza, svoje prijatelje, voli ovaj hladni dan, smo voli i n ebudi negativna i nesrecna.
Tvoj bioloski sat ne otkucava on radi za tebe, za mene, za sve nas.Treba samo postaviti stvari pozitivno,jer sve ima dva lica pa i sreca i nesreca.
E ovo sam ti napisala kao ruski generali kad su spremali vojsku na juris da bi ih sto bolje motivisali za bitku .
Nema predaje dok posledja nada ne nestane. Glavu gore i budi dobra

Ne znam šta da ti kažem, nema univerzalnog recepta, svako se bori na svoj način, ali jedino što mogu da savetujem, to je da ne radiš "potiskivanje", jer to najlošiji vid prevazilaženja problema, tj.ako ti se priča o tome, kukaj, pričaj, plači, onda će sve proći, vremenom, i naravno tad krećeš u nove pokušaje.
Nije uspeo samo onaj koji je odustao.
Ja sam imala 5 neuspelih IVF, pa opet ću ići..zato samo napred !!!

Mislim, ne - sigurna sam - da se mora odmoriti posle svake, preboleti, prihvatiti, prežaliti i tek onda ići dalje. Mislim da je sve ostalo dugoročno gledano zaista pogubno za naše zdravlje. Mentalno. A i fizičko.

Cim sam saznala da je Beta mala, pozvala sam kliniku rekla rezultat i pitala kad mogu opet da pocnem. I tako sam sebe ubedila da sam opet u procesu i da moram da smrsam, vezbam, zdravo jedem, imam vremena da obidjem prijatelje i familiju do sledeceg pokusaja. Ja sam tako sebe zavaravala, stegla sam srce u kamen i nastavila dalje. Nikada vise nisam pogledala sliku embriona, ali mi je cesto pred ocima. Drzala sam tu sliku pored kreveta dok sam lezala 2 nedelje cekajuci Betu i vezala se za nju... Opet sam u procesu.

Nisam znala gde da stavim ovaj odlican tekst, pa resih da ga stavim ovde, nekako mi ovde najvise pripada.
http://www.stevewiens.com/2013/03/26/ten-words-that-describe-infertility/

Ten words that describe infertility
March 26, 2013 — 364 Comments

Two weeks ago, I wrote a post about the hilarious and exasperating journey of parenting small children. But for seven harrowing years of infertility, Mary and I would have given anything to have children, no matter how hard it was.

Here are ten words I would use to describe how infertility feels:

1.Lonely. We saw couple after couple get pregnant before us, our best friends included. When they told us, we high-fived them, then we went home, and hardly knew what to say to each other. We felt lost, sad, and even lonelier than before. We were excited for them; we were just very sad for us.

It’s okay to go home and cry your eyes out when your friends get pregnant.

2. Exposed. Everybody wants to give you advice, and some people say incredibly stupid things. My favorite: “You just need to stop trying so hard!” Some people want to know every excruciating detail of what you’re doing to get pregnant. Suddenly, your most private details are the subject of casual conversation. Once people know you’re trying, people want to know how it’s going, if you’ve done artificial insemination, if you’d consider IVF, and how it felt in that small white room with the gross leather chair & the bad magazines.

It’s okay to avoid the question, smile, and change the subject. Keep as many things private as you can (except to a few trusted friends).

3. On Hold. We were always checking the calendar, wondering if we should plan that vacation, or that work trip, because what if we’re pregnant? Then we stopped doing that, because we would have never lived if we would have scheduled everything around a “what if.”

It’s okay to miss a month or two; you have to live your life. This is hard, but over the long haul, it will create more stress if you feel so trapped that you can’t plan anything. We even found that it’s good to take a month off now and then.

4. Invaded. For women, there are so many things entering your body (probes, needles, drugs) and so many people measuring your progress. Even sex, at the mercy of a calendar or a temperature reading, can feel invasive. The loss of control can almost merge into a loss of self. But, it feels like once you’ve started down this road, there’s no stopping until you get pregnant.

It’s okay to say what you need, and it’s okay to shore up your boundaries in whatever ways you can.

5. Awkward. During one of the first visits where I was given the small cup and ceremoniously ushered into the small room, I actually ran into some people from my church afterwards. Of course they had their baby with them. I had a small cup that contained very personal contents with me. They asked, “What are you doing here?” I mean, what do you say?

It’s okay to laugh at yourself sometimes. And when someone catches you with your cup in your hand, that’s all you can do.

6. Angry. Unfair is the password that gets you into the infertility club. Mary tells a story of a friend asking her if she was angry with God. “No!” she blurted. “I’m angry at pregnant women!” She knew this was irrational, but she also knew that it was good for her soul to be honest in safe places. You actually may be angry with God, and you may need to find some safe places to be honest about that.

It’s okay to express the darkness, even the stuff you’re terribly embarrassed about, because it’s good for your soul. But in the right places, with people who can handle it.

7. Stressed. Even though it seems like a stressed out couple is less likely to get pregnant, The American Society for Reproductive Medicine finds that there is no proof stress causes infertility. Besides, trying hard to “not be so stressed about it” never worked for us. It also didn’t help to “just stop trying.” Everybody has a friend who was infertile for 73 years, and the day they stopped trying, they got pregnant. That never happened with us.

It’s okay to be stressed. Don’t stress about your stress. Trying hard not to be stressed is silly.

8. Despair. The cycle of hope and despair with infertility can take you out. I remember getting so excited when Mary was 2 days late, and just knowing that this time, it’s going to happen! Then, a few days or hours later, when she told me she got “it,” I would plunge into despair. The alternative is to temper your hope so that your despair doesn’t get so low. After about a hundred months of experiencing this cycle, we found that the best route is to keep hoping, and if it doesn’t happen, keep crying. It’s too hard to pretend that you’re not excited and that you’re not depressed. Be excited. Be depressed.

It’s okay to hope, and it’s okay to cry. Keep hoping and keep crying.

9. Loss. This was not how it was supposed to be. This was not what you dreamed it would be. And you don’t know how it will end.

It’s okay if you don’t know how to wrap your mind around your emotions. Be gentle with yourself for not totally having control of how you feel from moment to moment.

10. Ambivalence. Every time you have to go through another kind of treatment, you ask yourself: “Is it worth it? Do I really want it that bad?” And then in the very next breath, you are taken out by the sheer magnitude of how much you want a baby.

It’s okay to want and not want. That’s normal.

If you’re struggling with infertility, it can be such a dark time. You have to be out loud with each other about what you need, and every journey will be different. You have to give yourselves permission to do this journey in whatever way makes the most sense for you.

My blessing for you as you struggle: May God give you what you need, when you need it, over and over and over again.



P.S. If your story involves adoption, you might want to read my friend’s beautiful and messy journey with adoption here.

Meta, tekst je ODLICAN, istina ziva...

THE BEST: Everybody has a friend who was infertile for 73 years, and the day they stopped trying, they got pregnant. That never happened with us.

Ja svoje i posle godinu dana tesko prevazilazim...Generalno mislim da je podrska porodice jako bitna.Naravno i popricati sa strucnim licem.Meni je pomoglo.Sad se spremam za novi postupak u uvek mi je u glavi "sta ako ne uspe?!"Kod nas je sve na cekanju...Bukvalno ceo zivot.Povukli smo se od ljudi,drustva,kupovine stana,zuvota uopste.Sinoc sam rekla muzu vreme je da se pokrenemo,pitanje kad ce se nesto promeniti po pitanju dece a mi i dalje kao u nekoj cauri.Moramo da zivimo.Zivot prolazi,vreme leti.Ako sad ne budemo radili ono sto volimo kad cemo?!treba raditi nesto sto volis da se iscupas iz toga svega.Ja se cupam kako znam i umem.Ljudi to bas i ne razumeju osim porodice naravno.Znas kad ne vredi pricati samo se zamaras...Sadim cvece,setam,citam neke lude knjige...Muz mi je sad problem.Samo radi i spava.Ali podicu ja njega!Stvaracamo kao da imamo za koga,jer ce taj neko na kraju doci....Nadam se.U Boga verujem ali slabo idem u crkvu.Mislim da duhovnik dobar isto moze da pomogne.Ali nazalost malo je pravih duhovnika...Samo skupiti i zadnji atom snage ,izdici se iz toga i ostati normalan.To stalno sebi govorim.Ljubim vas i drzite se.

Procitala sam ovaj tekst i moram da vam napisem moje iskustvo ,
u aprilu smo imali I neuspelu Vt , ali da krenem od pocetka ....
zajedno sa parom dobrih prijatelja smo u avgustu 2012 krenuli da prikupljamo dokumentaciju za vt , radovali smo se zajedno i plakali i delili iste strahove i nadanja , sve je nekako islo u dan dva razmaka i oni i mi ..... dosao je i dan bete , njima je bila 1500 a nama 0.500 . Uspeli su Hvala Bogu i ona nosi decaka .....
U nasem prijateljstvu se sve promenilo , prvi put smo se videli 4 nedelje posle bete jer meni nije bilo ni docega i ni do koga , kada sam skupila svu svoju htabrost i snagu da odemo do njih , uzasno mi je bilo sedeti i svo vreme slusati o njihovom divnom iskustvu . bilo mi j etako napeto i neprijatno , cini mi se da se osetilo u vazduhu , zao mi je ali nisam mogla da se radujem kad u meni sve kida od bola , da li sam uopste trebala da idem ,i to sam razmisljala , ali onda bi zaista bilo da smo besni , ne znam nisam pametna ...
Razumite me nikad u zivotu nisam bila ljubomorna ni na sta ni na koga ,nikako nisam ljubomorna na njihov uspeh ali jednostavno mi je tesko da razgovaram sa njima ...... mozda sam ja kriva , mozda su i oni koji od svoje srece ne vide nasu bol ......ne znam i ne mogu da sudim .....osecala sam da bi trebali nekako i nas da razumeju , mozda previse trazim ...
Jako mi je tesko i ocajna sam , takodje teram sebe da se sa necim zanimam da me nesto interesuje ali jako je mucno .
Spremamo se za drugu vt i nadamo se i bojimo . odnos mene i mm je odlican i tu nema problema samo nas bol i zelja razdiru .....
Mozete li mi reci kako da se ponasam a da prijateljstvo ne izgubimo ....

Srna razumem te skroz. Niko tu nije kriv ni ti sto se tako osecas, ni oni sto su srecni. Ja sam oduvek razmisljala da to sto sam ja sad nesrecna ne treba da sprecava druge da zive svoje zivote, jer ipak su i oni tu srecu cekali dugo i zasluzili su da se raduju (kao sto ces se i ti radovati jednog dana, cvrsto verujem u to). To sto sad ti opisujes kako se osecas rekla bi da si u nekoj vrsti depresije (nisam strucnjak pa se ogradjujem) i sad ti sve izgleda crno. Znam kako ti je jer sam upravo prezivela 4. neuspeh. Meni mnogo pomaze planiranje FET-a sad ili kao ranije sledecih VTO. Otplacem posle neuspeha (jos uvek se zarozam tu i tamo) i guram dalje. Sta cu drugo? Da se predam necu jer imam divnog coveka pored sebe koji je zasluzio da bude otac. Mislim da nije fer prestati da se druzis sa nekim samo zato sto je ona uspela u necemu sto se tebi nije jos uvek ostvarilo. A ostvarice se samo guraj napred.

Na tu temu srna i ja sam se totalno izolovala bila od sveta
Tesko su mi bile padale igraonice deciji rodjusi to sam sve izbbegavala. Razlog je uvek posao.
Vazno i najvaznike da se vas dvoje volite i drzite dobro...

Terala sam sebe u drustvo beba jel deca su spas !!!
..A grad nikad puniji gde god se okrenem mame sa kolicima i ppo dvoje troje decice..

Radi onako kako ti prija niko ti nista nece zameriti. Mislim da ona i treba da te razume reci joj sta osecasal ne grubo.

I ja znam dosta parova pposle mene sto se i dan danas bore za potomstvo,
neki su uspeli neki se jos bore, cujem se sa njima probam da ih ppposavetujem zovem da dodju da vide A ..da me stipaju ...molim se da svi oni osete sta je biti roditelj. tesko je to znam jer i ja sam prolazila kroz to.
Bicete i vi MAME u to nesumnjam !!!samo treba taj srecni klik
Jocy za tvoj Prag i fet . Daco za 11.06 tad smo mi A vratili ♡lafe♡meta♡okacicA♡ Srna septembar je vas !!!skipljaj papire i predaj rezultate povadi dodatne ...

Noja u pravu si. Isto tako mislim da druženje sa bebama, može prizvati da naše bebe što pre dođu kod nas. Evo ja se posebno radujem ovim našim VTO/ICSI/IUI i sličnim bebama, možda ne tako onim koje su došle posle 2-3 ...exa, ali ove naše ... su stvarno čudo. Svaka od njih je za mene dragoceni anđeo ... lepši od svih drugih "običnih" beba.

Gledaj Srno draga na to tako da ceš jos malo i ti biti mama kao i ona ja se lično obradujem kao da je to moja beta znači ima nade i za mene ako je njih sunce ogrejalo znači još malo pa će i mene, tako razmišljam ne gledam crno to ti je depresivno stanje pogledaj sve iz drugog ugla i ona bi se jako radovala da je tebi uspelo.ljubim te bićemo i mi lepe mame

Srna previse ti je sve bilo sveze pa si tako reagovala, ja sam posle vto kad cujem plac bebe ili deteta kao da me neko nozem sekao.
Moju neuspelu vto sam prezivela tako sto sam radila ko luda i samoj sebi nisam dozvolila da mislim o tome zasto, kako, isplakala sam ceo dan kad su mi javili da je beta negativna i stavila tacku. Mada sam ja pre transfera plakala kad me biolog pozvao i reko da sporo napredjuju embrioni da dodjemo ali da se ne nadamo da ce doci do transfera, ja sam plakala i kad mi je reko tog dana da ce mi vratiti emrione.
Tetreb  bicemo najlepse i najbolje mame

Citam svoj post pre godinu dana, kao da ga je druga osoba pisala. Posle 5 pokusaja i samo jednog embriona, osecam se prazno. Ni tuga ni bes, samo prazno beznadje. Zadnji pokusaj sam krila od okoline, jer mi je bolje da me niko nista ne pita. Jedino sunce u mom tuznom zivotu je mm. Volimo se vise nego ikad, ali samo telefonom, jer on ne zivi ovde.
Posto ovde nema savetovalista, zakazala sam razgovor kod psihijatra. Jaka sam osoba, ali sad vise ne mogu da mrdnem. Normalno razgovaram sa drugim ljudima, ali sam prestala sama sa sobom. U mislima samo cutim. Juce su mi javili, a jutros potvrdili poslednji neuspeh, pa se nadam da cu sutra biti bolje. Osecam se kao majka koja trazi svoje dete, a njega nigde nema...
I mrzim ovog smajlija koji mi se na dnu potpisa seta, moje obe strane su tuzne.

Makac, vec sam odlazak kod psihijatra, pa i kod dobrog psihologa je pola resenog problema u glavi, mislima, dushi. POlako, leci ce neke stvari na svoje mesto, a vi cete naci opciju za vas, a ja jako verujem u vasu mnozinu!

Makac, sad sam procitala ovo sto si napisala, imas mnogo vise iskustva od mene.vidim da si i ti oplodnje radila u Spebo. ja sam bila ljuta i na lekare i na sebe i na svog supruga koji je plakao kao kisa kad su nam javili da je biohemijska, pitala sam se sta sam pogresila, zasto nije uspelo i tako redom. evo posle dva meseca jedva cekam da opet odem kod dr. Nebojse i da mu kazem da imam vecu volju i zelju nego ikada. sada se secam da je u aprilu bilo mnogo lepo dok sam se bockala i jedva cekam da me sestra Ana ili neka druga opet bockaju, a ko bi reko da cu ja tako razmisljati. pricaj s nekim, isplaci se. meni je mnogo pomogo razgovor sa zenom koja je iz mog sela i koja je iz petog puta u spebo dobila decaka i devojcicu koji sada imaju 4 godine. njene reci su bile da pravila nema a ni objasnjenja, ali da samo treba izdrzati i biti uporan. inace mali bebac moje drugarice mi mnogo znaci u ovim teskim danima. ima godinu dana i voli mlade devojke i uvek mi se smekerski nasmeje cak i ako je uplakan. uz mene je naucio i prve korake i obecala sam mu da cu mu uskoro roditi devojku i da ce biti moj zet...samo polako, vreme leci sve, a naravno nasi muzevi su nam najjaca podrska. pozdrav iz Leskovca.