"Tudja deca"

I ovo drugo što je Struzzo rekla - da ih Karakača upita da objasne - je delotvorno. U tome se zapravo predrasude i razlikuju od stavova, stav mora da ima dokaz, može da se obrazloži, a predrasuda je sama sebi dokaz, svi znamo da je tako Ne znam samo koliko će delovati ako baš veruju u te predrasude, onda će ih teško menjati.

Ali tamo gde je to površno, deluje. Moja majka ima običaj da izbacuje neke fraze, koje se eto podrazumevaju ali pošto sam joj ja uvek tražila to objašnjenje i da uklopi sa ostalim što govori mislim da sam je prilično izlečila od toga   Npr, kad je Vilenjak bio kratko vreme kod nas govorila je da mi zavidi jer sam uspela sa njim da postignem bliskost koju je ona celog života pokušavala da uspostavi sa mnom a nije uspela. Zatim da nije videla majku koja tako ima uticaja na svog sina, moja reč je za njega zakon. A onda bi u istom periodu pri našim susretima rekla - da ja ipak nisam stekla onaj majčinski instikt pošto se jelte on stiče prirodno, trudnoćom i radjanjem a toga kod mene nije bilo  Onda sam joj ja tražila da navede situacije u kojima sam ja pokazala neposedovanja tog majčinskog instikta pa nije mogla da ih navede iz jednostavnog razloga jer ih nije ni bilo. Onda sam joj tražila da uklopi to sa njene sopstvene prethodne dve izjave, kako osoba bez majčinskog instikta uspeva da ostvari bliskost sa detetom, kako on toliko vrednuje moje reči itd... I tako za svaku frazu koju izjavi. Mogla sam naravno i da je pustim, ja sam čim izgovori znala da je fraza... ali me je nerviralo, sem toga Vilenjak raste, doći će u doba kad će preispitivati moje majčinstvo i neću da mi neko iz najbliže okoline bez ikakve osnove nešto spočitava. Možda ja znam da je to fraza ali možda bi se dete drugačije zapitalo.

I ja mislim da Karakači naročito u zajednici neće biti lako. Ali opet mislim da je njena porodica osnova. Ne znamo kako će ići tok kod šire porodice. Kad Karakačini planovi postanu javni možda će ih zasipati sa negativnim primerima usvajanja ali možda će baš naprotiv sa pozitivnim. Kod mojih je uglavnom to npr bio slučaj, svi iz rodbine su znali po nekog usvojenog ko je divan, krasan prema roditeljima, bolje dete nego da se imalo biološko...

jamajka ::Karakača,i ja sam nekada pisala o neslaganju moje i mm mame oko usvajanja,silno se nervirala što nas nisu podržale na početku.Strašno je bolela činjenica da moja majka nije htela ni da razgovara na temu usvajanja.Onda sam shvatila da ona ne može da prihvati da njena ćerka(za nju-savršena)ima "neku manu"i nije u stanju da rodi dete.Čitala sam joj Ninin dnevnik(koja je baš tada usvojila Mariju)i dnevnike ostalih usvojenih mama i "omekšala je."Videla sam suze u njenim očima i tog trenutka sam znala da sam pobedila.Od tada je bila uz nas,podržavala nas,dizala kad "padnemo..."na žalost,nije dočekala da vidi svoje unuke,ali znam da bi bila ponosna na njih.
Moj tata obožava  naše klince,provodi  mnogo vremena sa njima i skida zvezde sa neba"za njih.    I svekrva je mnogo volela klince i ta ljubav je bila obostrana...
E sad..,znam da bih usvojila decu i da naše mame nisu"popustile,"znam da sam imala ooogromnu želju,snagu,motiv.Ništa mi više nije bilo važno,osim da dobijem dete i da budem mama.Moja deca su moja najveća radost,moja snaga,lajt motiv,ljubav,kakvu nikad nisam osetila.Vredelo je svake prolivene suze,neprospavane noći,svake "birokratske zavrzlame.."Vredelo je,mada nije bilo lako .I znam da bih opet krenula istim putem.
Ako želiš-uspećeš.Ne dozvoli nikome da ruši tvoje snove,budi uporna,jaka i ostvarićeš svoj san.Ja ti želim da uspeš.I navijam od  

Draga Jamajka,

svojevremeno sam pratila tvoj dnevnik i jako, jako se obradovala dolasku tvoje dečice! Divno je sada čitati koliko su te ispunili i koliko si srećna! Hvala ti što si se javila na ovim stranama! Sve najbolje vam želim!

Hm danas sam se pokacila sa "dragom" svekrvom po pitanju vto i ukapirala da su to sebicna stvorenja koja vole samo sebe, bukvalno me izvredjala da ja glumim koliko mi je stresno to sto prolazim kroz vto da nisam umrla od prvog i jos ko zna sta sve zao mi je ali ja se nisam kontrolisala dira gde ne treba, prosle ste mi vi kroz misli kako bi se ja uzdrzala da dirne moje dete sutra ili da ga nazove "tudjim" ili ako dobijemo nase uz pomoc vto ona ce reci kao sto zna da kaze da je "vestacko" ili mozda "tudje" a ne od njenog sina.   da sutra prodjemo drugostepenu komisiju cekam poziv i odoh u grad gde cemo da radimo postupak i ne vracam se do bete. A do tada ce mm da trazi resene

Karakača,
baš ti nije lako sa tom svekrvom i blizinom... Što reče Struzzo lako je nama da pišemo kad nismo u zajednici. Opet, pokušaj da prvo sebe čvrsto uveriš da je tvoje telo samo tvoje, tvoje odluke o tvom životu samo tvoje, vaše buduće dete samo vaše... Dobro je da ćete biti daleko tokom postupka. I dobro je mislim da odnose sa svekrvom preneseš što više na muža.

Kod mene su i majka i svekrva bile ogorčene što smo mi išli na tako malo postupaka vto. Moj otac je opet bio ogorčen što sam išla na toliko puno, on kad je video kako je izgledao taj prvi potupak vto smatrao je da treba da predjemo na usvajanje ili da odustanemo od dece, štagod samo da ne idem više na te vto postupke. Sa svekrvom ja najčešće pričam preko muža, on je njeno dete pa pretpostavljam da kao i ja sa mojima može da bude oštriji a da se odnosi ne poruše, on je njoj objasnio kako izgleda vto i zašto odustajemo... Meni nikad ništa nije rekla, da je ona protiv odustajanja čula sam od njega. Naši odnosi su uljudni, popričam sa njom, izrazim svoj stav ali se ne raspravljam. Ako misli drugačije, neka misli... Mojima već oštrije saopštavam da je "moj život moja stvar". No za sve njih važi da obožavaju Vilenjaka. Problem je možda što su oni u amneziji, oni se uopšte "ne sećaju" da je on usvojen. Moja majka je uvek ponosna na sebe kako Vilenjak kod nje ne spominje hraniteljicu... Pa ne bih je ni ja spominjala na njegovom mestu. Iako sam je ja opominjala da ne govori ništa negativno nikad, oseća se u njenom stavu da su to neki tamo koji nam sada nisu potrebni. Usvojena deca nisu tudja svakako ali ne može se gledati da je sve isto kao u biološkom roditeljstvu. Npr kao u biološkom roditeljstvu kad su roditelji razvedeni i postoje novi partneri, možeš se praviti da sve to ne postoji i da ne utiče na život deteta ali to ne menja njihovo postojanje i uticaj. Slično je i sa hraniteljima i biološkim roditeljima, njihovo postojanje je evidentno iako ih ne gledamo, ali zbog toga što postoje nisu naša deca manje naša. Ja prvo Vilenjaku nastojim da objasnim da je ljubav neograničena, da ništa i nikog ne mora da isključi, i da će ako nekog voli za drugog da ostane manje... To mi za sada loše ide... Skoro svake večeri on govori kako mamu voli najviše na svetu ili raširi ručice da pokaže koliko a tatu voli samo mrvicu... Iako sam ja ubedjena da smo uspeli da izgradimo odnos i izmedju njih dvojice samo je ljubav prema meni jasnija, direktnija, dok je mm neko ko mu smeta, konkurencija mu je kod mame. Sve to je i simpatično ali opet ja pričam stalno tu priču o bezgraničnoj ljubavi kako se on ne bi osećao loše, da mene izdaje na neki način, ukoliko ima misli/osećanja i prema hraniteljici i biološkoj majci.

Karakaca, citam te ovih dana i razmisljam sta da napisem a da ne zvuci grubo.

Tj. vec posle tvog prvog posta sam razmisljala da ti napisem da mislim da ces sa takvom okolinom imati problem i u pogledu VTO, kad eto, tvog poslednjeg mejla koji to potvrdjuje. Ne znam kakva vam je materijalna sitaucija, ali mislim da bi bilo najbolje da se iz takve sredine sto pre odselite, makar ziveli kao podstanari u garsonjeri. Ocigledno su predrasude toliko prisutne i duboke kod osoba koje spominjes, da ih ne mozes menjati vec samo sebi i svom muzu mozes pomoci izmestanjem iz takve sredine. Drzim ti palceve za VTO i naravno i za usvajanje. Ali i za jedno i za drugo je potrebna psihicka stabilnost i velika podrska na svakom koraku tog puta. Bolje da zivis medju nepoznatima nego medju poznatima koji ce ispod oka gledati i tebe i tvoju decu.

Ne zameri na iskrenosti.

Kao sto je Jamajka dala osvrt na svoju situaciju sa mamom, evo da spomenem i desavanja kod nas: U pocetku, kada smo objavili da smo usli u proces usvajanja su svi bili odusevljeni. Kada smo izabrani, bilo je suza, smeha, cestitanja. Svi su mislili da Lepotan za nedelju - dve stize svojoj novoj kuci. Ali, poceli su problemi, sve se oteglo. Tri meseca smo putovali kod hranitelja i prilagodjavali se, slusali sve i svakoga, a najvise Lepotanov CSR. Bilo je trenutaka kada smo mislili da vise nemamo snage. Organizovala sam zajednicko letovanje sa hraniteljima i Lepotanom, smisljala nacine kako da dete koje misli da su mu hranitelji mama i tata, privolim nama. E bas u tom periodu je bilo tesko izboriti se sa nestrpljenjem nama dragih ljudi. Neki su nam govorili da odustanemo, da je sve namestaljka, da smo "2 budale koje je nasao CSR" i sl. Sve su nam to govorili bliski ljudi koji su nas do tada bodrili.
Bilo je tesko jer ni mi sami nismo 100% bili sigurni da li cemo uspeti da nas dete zavoli. Jer iz njegove perspektive, zasto bi menjao zivot u kome je bio "mali princ". Bilo je tesko i kada je posle tog period dosao kod nas kuci na jos dodatnih 6 meseci zvanicnog prilagodjavanja. Ali, uspeli smo! Zato, slusaj svoje srce, dogovori se sa svojim muzem, a druge ostavi po strani i psihicki i emotivno i ako mozes i stambeno.


Srecno!

snedra :: ...
Bilo je tesko jer ni mi sami nismo 100% bili sigurni da li cemo uspeti da nas dete zavoli. Jer iz njegove perspektive, zasto bi menjao zivot u kome je bio "mali princ". Bilo je tesko i kada je posle tog period dosao kod nas kuci na jos dodatnih 6 meseci zvanicnog prilagodjavanja. Ali, uspeli smo! Zato, slusaj svoje srce, dogovori se sa svojim muzem, a druge ostavi po strani i psihicki i emotivno i ako mozes i stambeno.


...

Nekako mislim da ljudi van naše priče i ne mogu da razumeju, bar ne sasvim... Opet i ugao naše dece je drugi nego naš. Ja sam se u poslednje vreme bacila na čitanje priča usvojene dece i moram priznati da znam da budem uznemirena... Valjda će me to uznemirenje dovesti do boljeg razumevanja Vilenjaka. Naravno svako dete kao i mi smo posebni svetovi. Ali ima nekih karakterističnijih stvari u kojima možemo da se nadjemo. Recimo ovaj deo što ti pišeš, samo mi pokrene sećanja... Vilenjak koji dve nedelje svako veče plače za hraniteljicom, bilo je još večeri, ali tih prvih dve nedelje iz večeri u veče... Treba da budemo srećni što nam je dete došlo a ono gorko plače jer želi da bude na nekom drugom mestu, uh... Pa kad mi je rekao da nas ne voli samo hraniteljicu voli, sećam se koliko sam bila poražena i pisala ovde. Baš danas mi kaže kako me ne voli, to je kod njega vrlo, vrlo retko, mama je uvek njegova ljubav, voli me najviše na svetu. Ali u ovom trenutku se ja nisam uzbudila ni malo, to je taj put koji smo prošli od onog davnog dana kad mi je to prvi put rekao... Kad je malo kasnije promenio i rekao da voli mamu ja sam rekla da nisam ni sumnjala da me moje dete voli. No uvek ostaje taj njihov ugao, drugačiji od našeg... Oni su imali dom, kakav takav i izgubili su ga, pričam o hraniteljskom domu, da se ne vraćam tek na biološke roditelje. Moj Vilenjak nije bio princ, niko nije posebno obraćao pažnju na njega ali imalo je i to svoje prednosti, imao je tako mali dosta slobode. Mi smo do skoro vodili ratove sa večernjom rutinom, nisam sigurna da neki ratni sukob još nekad neće izbiti A to sve zato što njemu teško padaju pravila, rutina, pa i briga... Tamo se nije niko brinuo da li jede, ne jede, kad spava, ne spava, kupa se, ne kupa se,pere zube ili ne pere... A ovde odjednom stigla briga, iz njegovog ugla vratili smo ga unazad, bio je samostalan a sad odjednom treba da sluša... I ovo saglasje što smo postigli je što smo se našli na pola puta, on se pridržava večernje rutine ali i po njegovim pravilima koje smo mi prihvatili... I sve je to teško ali što ti kažeš na kraju - mi smo uspeli...