Kasia - Vojinov I Visnjin dnevnik

Drage nase nezamenjive tete, s obzirom da neizmerno uzivam u druzenju sa vama na ovom nasem Kutku, osecam da vam dugujemo jos jedan dnevnik, onaj kome svi tezimo ili smo tezili i onaj do koga ce, cvrsto sam uverena, svaka od vas koja jos nije stigla - stici. Mama mi je trenutno tu, a eto navrati i tata, pa se otvorila mogucnost da dobijem neko vreme samo za sebe, da ne moram da brinem da li ce nekoj bebici nesto da zafali ako se ja na trenutak opustim, pa reko da napisem neki red o onome o cemu nisam pisala i uhvatim ponovo korak sa desavanjima na Kutku. Mozda sam mogla priustiti sebi neki trenutak telesnog odmora (sam Bog zna koliko mi je to potrebno), ali mi boga mi treba i malo psihickog odmora, pa eto sta je prevagnulo.
Elem, nakon sto sam nervozna kao siparica, otisla 29. jula na prvi ctg sve se na dalje odigravalo munjevitom brzinom. Na ctg-u je konstatovano da su bebice tahikardicne, imaju oko 170 otkucaja u minutu, i da je meni visok pritisak oko 140-150 sa 90. Receno mi je da dodjem i sutradan, kad dr Stankovic bude tu i da se sve ponovi. Samo da napomenem da smo dve nedelje pre toga na kontroli bili podjednako veliki, 1600 gr svaka beba i 145 otkucaja u minuti. Sve uredno, naravno.
Sutradan ctg isti, pritisak isti kao predhodni dan. Doktor me salje se malo opustim negde na sokicu jedno sat, sat I po pa da opet sve ponovimo. Naravno, I posle sokica opet sve isto. Primetila sam da se dr uzmuvao, kao I sestre, I u cekonici cujem sestru Bobu kako zove Visegradsku I sa nekim razgovara o mom prijemu. Dr Stankovic mi nakon nekog vremena prilazi u cekaonici, I kaze da moram u bolnicu, da nije nista strasno ali jeste za bolnicu I da su me najavili, da trazim u ambulanti izvesnog doktora Pavlovic I da ce me odmah primiti. Sta ako me vrate pitam ja, na sta on sokirano odgovara da to nije opcija kod visokog pritiska.
Ja zovem muza uspanicena I kazem, salju me u bolnicu, da znas, izadji ranije da bi mogao da mi doneses nesto od stvari. U Visegradskog me prima gore pomenuti lekar, pregleda (najnezniji pregled ikada), radi UZ, a jedna izrazito drska I neprijatna sestra mi meri pritisak I konstatuje da u Jevremovoj nisu normalni, da samo izmisljaju I da je pritisak tek neznatno povisen! Doktor me vraca kuci, sa savetom da ne jedem u pekari (sto nisam radila I dok nisam bila trudna, a ne sad, I to sam mu I rekla), da lezim jer je jednoj bebici glava spustena skroz nisko, gotovo da moze da se napipa I da je grlic uloziv samo za jagodicu prsta. Nisu mi radili ctg. Kaze ako bas insistirate ja cu da vas ostavim u bolnici?!?
Vratim se kuci i sutradan, znaci u subotu, zovnem Jevremovu da vidim kad da dodjem ponovo na ctg. Nije proslo par minuta zove dr Stankovic na nas fiksni telefon i kipteci od besa (nikad ga tako nisam cula ni videla to tad) sto su me vratili, isistira da moj muz opet ide u Visegradsku i obezbedi mi prijem za taj dan, ako ne uspe oni ce u ponedeljak sigurno uspeti. Kaze u besu kako ce doticni dr sto me je vratio dobiti otkaz, kako ce biti haos kad Ljubic bude cuo sta se desilo i koga cu ja da tuzim kad izgubim obe bebe!!! Mozete misliti moje agonije?
Moj muz odlazi, nalazi tamo opet dezurnu, ovog puta doktorku, govori da mi je pritisak sve veci, a ona se izdire na njega, kao ko je on da meri pritisak i sta se taj Stankovic pravi lud, sto on nije nju licno zvao pa zamolio da me prime???
Videci vec da cemo ja i moja deca biti kolateralna steta, kupim se i odlazim u Narodni Front, moja snajka zove doktorku koja je nju poradjala i zena pristaje da me preuzme na dalje kao svog pacijenta i ako je poodmakla blizanacka vto trudnoca, i hvala joj do neba na tome. Na prijemu u Frontu me odmah ostavljaju, nalaze visok pritisak, tahikardicne bebe i ucestale kontrakcije! Sok! Dok su mi radili ctg vise doktora je dolazilo da pogleda i pita kao sam, i osecam li je te bolove?! Ja ni jednu jedinu kontakciju nisam osetila. I dalje se nista nisam otvarala. Dobijam tokolizu, metil dopu od koje mi se jako spava i bensedin koji u zivotu nisam nikad pila i od koga se osecam potpuno otupelo i usporeno.
Za odeljenje visokorizicnih trudnoca u Frontu, mogu da kazem samo reci hvale i nista vise. Svi su bili besprekorni, ljubazni, brzi, usluzni i ne znam sta bih jos rekla. Tamo se doktorka sa odeljenja, izvesna dr Maglic, jako zainteresovala za mene i moju situaciju i beskrajno sam joj zahvalna za svo angazovanje, koje ne bi bilo temeljnije ni da sam joj rod najrodjeniji. Svo vreme me je pratila u svakom pogledu.
Tog perioda pre porodjaja, secam se kao kroz maglu, i najzalije mi je sto se trudnoca tako zavrsila, kao da ja nisam bila ja, kao da je sve bio jedan jedini dugacak dan u kome se meni jako,jako spava. Nista nisam pitala, samo sam klimala glavom...reci su mi slabo navirale...mozak mi se usporio skroz...i nista mi nije bilo bitno, cak ni kad ce me poradjati, ni sta se desava, sem kreveta i jastuka. Cak i kad mi je na ultra zvuku Maglicka rekla da je jedan plod prestao da se razvija a drugi se nenormalo brzo razvija, ne secam se da sam osetila strah. Bensedin me je potpuno paralisao. Ujutru 5mg, uvece 5mg i u podne inekcija od 10ml. Secam se pojedinih odlomaka, recenica, nekih lica, moje majke ocajne zbog mog promenjenog stanja svesti. Ne secam se sta smo pricale kad je dolazila. Ne secam se imena mojih cimerki, divnih zena. Secam se dr Maglic, prica sa glavnom sestrom o meni, pominje jetru, trombocite, ukida tokolizu, kaze mi hajde da izvucemo jos sedam dana. Secam se da to vece zbog jos jacih kontrakcija dezurni lekar u porodilistu opet uvodi tokolizu, i da je nacelnik sutradan ujutru bio jako besan zbog toga. Rekao je da ako opet to neko pokusa odbijem po svaku cenu!
U medjuvremenu se MM jos jedno cuo sa Stankovicem, rekao mu da mi je jetra lose, kao i trombociti, i ne secam se vise jos sta, na sta je ovaj odgovorio da insistiramo da me poradjaju sto pre, da su bebe dovoljno velike i jake i da nema sta da se ceka. Da je to help sindrom i da je situacija jako opasna. Da sam ja borac, da ce sve biti u redu, ali da ne dozvolimo da prolongiraju porodjaj.
Tih planiranih sedam dana se svelo sutradan na hajde da dobijemo jos tri dana, a dan nakon toga na hitno odmah! Opet ja kod nacelnika na pregledu. Gomila lekara prisustvuje tim pregledima, i ni to me nije bilo briga. Ispred nacelnika moja divna dr sa odeljenja cuti I pokazuje mu moje najnovije rezultate, pa nesto razmenjuju koristeci strucne izraze, pa mu ona jos nesto pokazuje nakon ceka on nekome govori da zove moju dr, porodjaj mora da pocne odmah.
Okrecem se oko sebe.
Svet se okrece oko mene.
Ne znam gde su vrata.
Glavna sestra me zove prstom ka sebi. Hvata me za ruku. Kaze, jel znate sta se desava? Ja je gledam tupo. Ona kaze, ne brinite, sad cu ja brzo da vas pripremim i sve ce biti ok. Vi se samo javite kome treba da vas vodimo u salu.
Sve je brzo obavila, i sve drzeci me za ruku, a obrijala me je samo do pola jer za dalje nije bilo vremena. Trcajuci tako sa njom po odeljenju vidim svoju doktroku kako pretrcava hodnik. Odjuri.
Stizemo u salu…neko govori pa mi vas cekamo a vi se tusirate, bas vas briga, uz smeh.
A moja se svest konacno budi I imam vremena samo da pomislim – Boze, ne obracam se sa zahtevima cesto, prihvatam stojicki sve sto nosi zivot, ne zalim se, ne trazim previse, ali sad te molim, molim najponiznije da pogledas moju decicu.
Anestezija pozinje da deluje…pa u jednom momentu popusta I ja cujem momenat kad je moja devojcica rodjena, cujem zenski glas koji jako izgovara – zensko, kilo I devetsto pedest! Ha, veca je nego sto su prognozirali, za citavih 350 grama! A onda me hvata strah, sta je sa muskim?!? I opet se gubim….neko me budi…govori kako nisu dugo videli trudnicu sa dvojkama I takvom linijom…pitam me jesam li pazila sta jedem…ne reagujem…ne mogu. Opet me neko budi a ja ne mogu da disem, ne mogu da progovorim I rukom pokazujem prema vratu…stavljaju me na kiseonik.
Budim se u sok sobi, moja dr dolazi, kaze da je decak dobio manje ocene, da nije disao, da se ukakio u plodovoj vodi I da je ona bila zelena. Da nije strasno, nije stiglo do pluca. Kaze devojcica je super.
Opet se gubim.
Neko proziva moje prezime, javljam se. Jako nasminkana I napadna doktroka pedijatar, nakon sto me pita pa gde ste vi, ja vas trazim ( bas sam skoknula na kafu, mislim se prikovana za krevet) besno govori kako ne zna sta ce sa mojom decom (lose vaspitani, sta li?), kako devojcica upravo sad opet ima krizu, kako je cijatonicna, kako ne dise I kako ona nema vremena da meni objasnjava na koji nacin devojcica ne moze da se prilagodi zivotu. A sa decakom isto ne zna sta ce, kaze, pa poslace ih dalje, da to je najbolje, oboje ce poslati I okrece ledja I odlazi. Stigla sam samo da je zamolim da ih vidim makar na sekund.
Nakon nekog vremena donose moje srece, moja dva zivota, malene moje borce...Visnju u maloj roze izoleti, a Voju neko nosi u rukama, maske za kiseonik su im preko sicusnih lica, ne vidim im lica ni malo, vidim samo dve cupave glavice...Odlaze.
I pocinje najbolji deo mog zivota, pocinje najgorim danima sto sam ih ikada iskusila.
Mastam o njima, o danu kad cu moci da ih mazim, gledam, udisem...a vreme nikako da prodje. Mislim, placu li? Jesu li budni? Jedu li? Da li su dobro? Osecam se...pa ranjeno je suvise blaga rec...osecam se obezglavljeno...osecam se kao duh, ili u stvari kao avet.
Tih par dana na odeljenu za carske rezove trajali su kao gladna godina. Danju sam se trudila da ne placem zbog cimerke i njene bebice koja je bila sa nama u sobi, jer ni ja ne bih takvu energiju volela oko svojih beba, ali noci...noci su bile grozne...nocima sam jecala i grcala u jastuk i sanjala dan kad cemo se spojiti.
Dan kada sam iz porodilista izasla sama, bukvalno sama, je najtezi dan u mom zivotu. Protrcala sam pored ljudi koji su cekali da se njihove bebe obuku, pa ipak nisam izbegla da vidim tudju srecu koju sam i sama toliko prizeljkivala, o kojoj sam mastala od malena. Sedeli smo u kolima, moj brat, mama i ja, i ja sam ridala, glasno, jecala i gotovo se onesvestila od bola razdvojenosti.
I hvala dragom Gospodu Bogu, svasta covek izdrzi, ispravi se, oporavi, skupi snagu i kad misli da vise ne moze izdrzati stvari pocnu da se sredjuju. Dan po dan, pa druga bolnica, suze, osemsi, malena telasca, kicmice koje vire ispod kozice, plecke, koza koja visi na zgobovima, dve cupave glavice, dva mala nosica, brojanje grama koje smo dobili. Doci kuci sa svojom decom je bila moja fantazija, koja se naposleku i ostvarila. Moj dobri decak i moja malena prgava devojcica preokrenuli su nas svet.
Pa, drage nase tete dobrodosle u nasu fantaziju!!!

[Only admins are allowed to see this image]

Upoznajte Vojina i Visnju! Uzivaju u rukama svoje babe !

DIIIIIVNOOOO, neka im je srećno otvaranje dnevnika, kajsijice naša mila
[Only admins are allowed to see this image]

[Only admins are allowed to see this image]

I jedna novija...

Bože Kasi, šta si preživela
Nikada se ovakav period ne ponovio i nikom ne desio.
Hrabra ženo. Svu sreću ti želim

ZNas ako bih ti bilo sta rekla bilo bi suvisno,od sada pa na dalje vam zelim svu srecu i blagoslov Gospodnji i da se radujete i veselite uzivajuci jedni u drugima koliko god mozete.

A joj kakvi pilici majko mila,kako su presjatki i kako lepo izgledaju.
Ziveli i srecni bili bar 100 godina.
Kasi ljubac za hrabrost.

Draga moja skroz na skroz si me rasplakala, u dahu sam pročitala tvoj post i kao što kažeš HVALA DRAGOME GOSPODU BOGU....nepovratilo se i dogodilo nikome...Neka su živi i zdrava 100 godina svojim roditeljima....Šta reći za pojedine doktore i famozne sestre, to je priča ispričana, uvek se ponavlja....nažalost....Svaka čast na hrabrosti, ali majka sve izdrži za svoje andjele, ništa nije teško ali u srcu znaš kako ti je bilo.....Vojin i Višnja su zaista dva prelepa andjela, ljubim vas svo četvoro (moram i tatu).....uživajte u vašoj FANTAZIJI....

Kasi rasplakala si me da ja ridam kao malo dete
Kakva si ti hrabra majka
Divni su Vojin i Visnja
Zelim im svu srecu ovoga sveta,nek ih dragi gospod blagoslovi..
ljubim pilice

Srecno otvaranje dnevnika, i sve najbolje tebi i tvojoj decici.
Preslatki su , maze male!

Uh, najezila sam se koliko ima bezobraznoh zdravstvenih radnika.
Ja kada sam se poradjala u Visegradskoj, 6 sati su me ubedjivali da se ne poradjam nego imam napad besike ili kamena u bubregu. Strasni su.

Kasi [Only admins are allowed to see this image] ,

srećno otvaranje roditeljskog dnevnika, želim ti od srca da ti deca uvek budu zdrava i bezbrižna i da si sve svoje muke ostavila onih dana u bolnici kad si se borila neverovatnom snagom za svoju porodicu!

Višnja i Vojin su mačići, slatkići, dve bele čokolade, ma medići!

A ova tvoja priča je nestvarna, kao iz neke knjige, bravo šta si sve izdržala! BRAVO!

Ljubim vas sve!

Bilo mi je jako tesko da sve ovo iscitam..pravila sam pauze da se nadisem..
Devojke su rekle sve sto bih i ja
Hvala dragom Bogu na srecnom zavrsetku tj.pocetku...
Za Visegradsku i za tog pedijatra u Frontu nemam reci a za dr Maglic znam i mnogi su lepo pricali o njoj..Elem deca su ti dugo sam gledala ovu drugu fotografiju gde im se lica bolje vide..Cista SRECA . Da se dodiruje svaki dan. A tebi - postovanje. Zaista.

DIVIM TI SE!!!!
I dobro nam dosli!
Vojin i Visnja su slatki i na drugoj slici mi bas lice.

Nista lepse i potresnije nisam skoro citala.
Drago mi je, i pocastvoana sam sto sam, bar ovako virtuelno, uhvatila delic vase fantazije.

A sta reci za te dve ljubavi malene... ne mogu biti nista drugo do - prelepi!

Neka sve gore ispričano postane prošlost, verujem da će se vremenom sve zaboraviti i da će ova dva prelepa deteta u vašim životima donosti samo radost i lepe trenutke. Želim vam svu sreću i da ove strane budu ispisane samo lepim dogadjajima!

Kasi draga, ovu brbljivicu si ostavila bez daha i texta...
reci cu ti samo-srecno na dalje!

Kasija, pročitah u jednom dahu sve i samo mogu da vam poželim da vam od sada ide sve lagano i veselo

Kasia, procitala sam sve u dahu i sa puno suza, prvo sam se isla isplakati i izljubiti svoje cedo i evo vracam se da ti pozelim dobro doslicu na ove najdivnije strane Kutka.
U zadnjem djelu teksta sam se pronasla isto se desilo i meni i svaka cast na ovako opsirnom i dirljivom textu, stvarno si jaka i hrabra zena i mama!
Zelim ti da zaboravis sve ono ruzno sto je proslo pored tebe sad ljubi svoja dva mala zlata i uzivaj u njima vrijeme stvarno brzo prolazi kad je covjek sretan i ispunjen vidjeces i sama.
Ljubim vas puno i jos jednom dobro nam dosli na najljepse strane Kutka.
Jos da dodam djecica su ti PREDIVNA

Ja sam tek sad sa posla iscitala sve sto si pisala posto sam jutros zurila... Uh svasta si prezivela, nije vam bilo lako, ali vazno je da je sve to iza vas i da ste srecni...

Decica su preslatka skroz

Vazno da ste sada svi na okupu, da ste dobro, uzivajte jedni u drugima zasluzili ste!

Kasia suze su mi ispunili oci dok sam citala kroz sta si sve prosla.
Ali zato cima sam ugledala sliku ispod
Dobro dosle na ove lepe stranice i da ih ispunjavate samo lepim pricama.

Kasijice,mila moja drugarice...
Iskreno mi bila mučnina,jer bukvalno nisam disala dok sam čitala post.Izvini na ovoj iskrenosti,izvini,ali jako mi je bilo teško dok sam to čitala.Bože,šta sve žena mora da prođe...
Dušo,deca su vam pravi anđelčići,i hvala Bogu što vam ih je podario.
Uživajte u svojoj porodici!
Srećno otvaranje roditeljskog dnevnika! [Only admins are allowed to see this image]

ostala sam bez teksta ...DIVIM TI SE kad si sve to toliko izdrzala

Sretno otvaranje RD