Odnos prijatelja prema nama

Jocy

Daće Bog, hoće, osećam, i jedva čekam taj momenat...znam da znate na šta mislim.

Jocy ::

Biksi :) ::

dr mali pariz ::
Da dovršim-dok nisam fax završila-bilo je da poznanici moje roditelje,pa i mene, ispituju-kad će završiti.
Kad je ta etapa zaokružena,onda našli drugu temu-pa kad će posao naći...
posle se i to rešilo ,na njihovu radost,a onda- pogotovu kad sam bila nabujala-
da nije noseća?? nije??? pa kad misli??...
kažem ja mami...i dvojke da nas strefe,neće njima biti dovoljno,moraće sebi posla da pronađu,i hoće-verujem

Pročitah ponovo sve poruke na ovoj temi, uhu, 17 strana... i naleteh na ovu poruku, pa je izdvojih! Ne znam za vas, ali ja kad čitam teme na našem forumu, i kad čitam stare poruke, kad neke drugarice ovde nisu bile ni mame ni trudnice, a onda sad vidim divne dečije avatare i lepe trudničke tikere, a meni sve nešto milo oko srca! Sve je više pobednica, iliti pobednika, i onda i nama ostalima borba biva lakša!
Jes, da ovo nema baš veze sa odnosom prijatelja prema nama, al poželeh ovo da rečem i podelim s vama!

Kako nema veze? Mi smo SVI ovde prijatelji koji se iskreno raduju uspesima drugih. Pravo prijateljstvo se ne ogleda u ispijanju kafa vec u podrsci koju pruzamo jedna drugoj. Zato ti za ovaj komentar imas jedan veliki plus od mene i veeeeliki ljubac

Бикси, ! Значи- ентер!

Enter i tebi velika sestro, ne ide da ti kažem veliki brate!

Ма код мене у крају се каже: -Зови ме и лонче, само немој да ме разбијеш!

Moja baba po majci je to stalno govorila! Zovi me i lončićem, al me nemoj razbiti!

Sta je zivot, moja drugarica iz skole juce svratila na kafu odrzale smo drugarstvo jos iz osnovne i sad,do duse malo redje ali jednom mesecno svratimo jedna do druge na kaficu.Ona mi sve nesto pogubljena pricamo o necemu ona stane kao da ima "rupe" ja kroz salu sta je tebi da se nisi zaljubila inace u braku je 12 god, onda sam vidla da su joj oci prepune suza samo sto nisu krenule, malo sam se strecnula pitala jel sve u redu jel dobro onda je pocela da se i smeje i place i da mi objasnjava kako je usla u proces za VTO i da je sva pogubljena a nezna kako da mi kaze da ne bi bilo lose da probamo i mi. Ha kad sam joj rekla da su papiri pri kraju samo cekamo da budu nalazi gotovi i da trcimo odmah da predamo prici nikad kraja. A onda priznanje ja nisam htela njoj da pricam da je nebi opterecivala ona da mene ne povredi i ne ispadne radoznala.... Ima nas puno meni je to jasno cak u nasoj najblizoj okolini ali mi smo ipak za razliku od ostalih osecajnije i pazljivije prepune ljubavi da pruzimo i primimo

karakaca ::Sta je zivot, moja drugarica iz skole juce svratila na kafu odrzale smo drugarstvo jos iz osnovne i sad,do duse malo redje ali jednom mesecno svratimo jedna do druge na kaficu.Ona mi sve nesto pogubljena pricamo o necemu ona stane kao da ima "rupe" ja kroz salu sta je tebi da se nisi zaljubila inace u braku je 12 god, onda sam vidla da su joj oci prepune suza samo sto nisu krenule, malo sam se strecnula pitala jel sve u redu jel dobro onda je pocela da se i smeje i place i da mi objasnjava kako je usla u proces za VTO i da je sva pogubljena a nezna kako da mi kaze da ne bi bilo lose da probamo i mi. Ha kad sam joj rekla da su papiri pri kraju samo cekamo da budu nalazi gotovi i da trcimo odmah da predamo prici nikad kraja. A onda priznanje ja nisam htela njoj da pricam da je nebi opterecivala ona da mene ne povredi i ne ispadne radoznala.... Ima nas puno meni je to jasno cak u nasoj najblizoj okolini ali mi smo ipak za razliku od ostalih osecajnije i pazljivije prepune ljubavi da pruzimo i primimo

За вас две-

Cini mi se da je jos neko rekao - ja nisam ni znala da se za vto ne prica dok ovde nisam saznala... Ja sam pricala o tome, slusala druge price i nisam primetila da ima nekih predrasuda vezanih za to. Ako ih i ima one su tako neznatne da ne mogu da se porede sa onim predrasudama i pitanjima koje smo mi slusali kad smo krenuli u proces usvajanja...

Sve imamo manje ili više slična iskustva, ali ja sam takve, sada bivše drugarice prebolela, i život mi svakim danom donosi nove prijatelje, s kojima se sada mnogo bolje razumem i poštujem.

Prva mi je nož u srce zarila drugarica iz detinjstva, zajedno smo prošle osnovnu i srednju školu, pričale najintimnije doživljaje... Kad je rodila sina ja sam najiskrenije plakala od sreće. Radovala sam se kao da sam ja lično dobila bebu. Tada ja još nisam bila udata, pa niko nije znao da ću jednog dana u braku imati problem potomstva. I jednog dana me otkačila, ne znam zašto, nikada nije rekla da li sam i šta sam loše uradila, pa mi nije dala šansu ni da se izvinim, niti pokajem, bez obzira da li ćemo se družiti ili ne. Ubila sam se pateći, preispitujući se, ali uzalud. Srela sam joj muža, on normalno razgovarao sa mnom.

Druga mi je drugarica, isto školska, koja se sa svojim mužem počela da zabavlja otprilike kad i ja sa svojim. Nas četvoro smo bili super ekipa! non stop smo se posećivali i provodili zaista lepe trenutke. Kada su dobili bebu (prirodnjak) ona se promenila, kao da je više nisam bila dostojna. Nestale su sve njene teme za razgovor, a nije glupača! Jedino je razgovarala o svojoj sreći, porodici, i tsl. Kad nazovem, nema vremena, nije ona kao ja, ona je majka! Jednog dana mi se smučilo. Njen muž je, ruku na srce, ostao isti, i sada pati što se ne druži sa mojim, jer su se jako dobro nalazili, ali šta ću mu ja kad ga žena ne pušta samog nigde! Uzgred, njen muž se odlučio na venčanje u 9 mesecu trudnoće (zato mi i trtlja o njihovoj velikoj ljubavi). Kažu psiholozi, kad neko stalno ima viška nečega (tj hvali se time i davi neprekidno), to zapravo ukazuje na manjak toga istog. Lilya, jesam li u pravu?

Bilo, pa prošlo, dok smo odgovarale jedna drugoj bilo nam je lepo, sad je vreme da se krene dalje. Tako ja to sada shvatam i nemam problem.

A i Kutanjke ću možda jednog dana lično upoznati, pa ja ovde već nailazim na razumevanje, pomoć, savete, to je mnogo više od većine podrške koju u real life dobijam u svojoj borbi za potomstvo.

P.S. I ja sam za temu o sujeverju! Što se ne bismo zabavile i ispičale na tu temu?

Uh Miss, bas nisi imala srece sa ...pa rekla bih bliskim prijateljicama, ali znas kako kazem/bolje da se ikad otkriju nego u zabludi da zivim...
Ne znam kakvo sujeverje spominjete, mozda ima vec tema?

Da Miss, i ja se slažem da je bolje što su se na vrijeme otkrile, mada moram priznati uvjek te može uvrijediti samo onaj za koga si smatrao da ti je prijatelj, naravno mnogo više nego neko ko ti i nije blizak. Pa s toga razumijem da te to i pogodilo, i sama sam prošla slične situacije.
Drago mi je da si naišla ovdje na podršku i razumjevanje, i da si utemeljila svoje mjesto na Kutku. I tvoja podrška mnogo znači da znaš

missile ::Sve imamo manje ili više slična iskustva, ali ja sam takve, sada bivše drugarice prebolela, i život mi svakim danom donosi nove prijatelje, s kojima se sada mnogo bolje razumem i poštujem.

Prva mi je nož u srce zarila drugarica iz detinjstva, zajedno smo prošle osnovnu i srednju školu, pričale najintimnije doživljaje... Kad je rodila sina ja sam najiskrenije plakala od sreće. Radovala sam se kao da sam ja lično dobila bebu. Tada ja još nisam bila udata, pa niko nije znao da ću jednog dana u braku imati problem potomstva. I jednog dana me otkačila, ne znam zašto, nikada nije rekla da li sam i šta sam loše uradila, pa mi nije dala šansu ni da se izvinim, niti pokajem, bez obzira da li ćemo se družiti ili ne. Ubila sam se pateći, preispitujući se, ali uzalud. Srela sam joj muža, on normalno razgovarao sa mnom.

Druga mi je drugarica, isto školska, koja se sa svojim mužem počela da zabavlja otprilike kad i ja sa svojim. Nas četvoro smo bili super ekipa! non stop smo se posećivali i provodili zaista lepe trenutke. Kada su dobili bebu (prirodnjak) ona se promenila, kao da je više nisam bila dostojna. Nestale su sve njene teme za razgovor, a nije glupača! Jedino je razgovarala o svojoj sreći, porodici, i tsl. Kad nazovem, nema vremena, nije ona kao ja, ona je majka! Jednog dana mi se smučilo. Njen muž je, ruku na srce, ostao isti, i sada pati što se ne druži sa mojim, jer su se jako dobro nalazili, ali šta ću mu ja kad ga žena ne pušta samog nigde! Uzgred, njen muž se odlučio na venčanje u 9 mesecu trudnoće (zato mi i trtlja o njihovoj velikoj ljubavi). Kažu psiholozi, kad neko stalno ima viška nečega (tj hvali se time i davi neprekidno), to zapravo ukazuje na manjak toga istog. Lilya, jesam li u pravu?

Bilo, pa prošlo, dok smo odgovarale jedna drugoj bilo nam je lepo, sad je vreme da se krene dalje. Tako ja to sada shvatam i nemam problem.

A i Kutanjke ću možda jednog dana lično upoznati, pa ja ovde već nailazim na razumevanje, pomoć, savete, to je mnogo više od većine podrške koju u real life dobijam u svojoj borbi za potomstvo.

Jesi, na taj nacin vise zeli sebe da ubedi u to sto prica nego druge. Ovo da me ne uzmes za 100% tacno i vise je na nivou popularne psihologije

Ali si za ovo skroz u pravu: "Bilo, pa prošlo, dok smo odgovarale jedna drugoj bilo nam je lepo, sad je vreme da se krene dalje." Ljudi se menjaju iz dana u dan. Razlicite zivotne situacije ih menjaju, navode da mozda promene misljenje, nacin ponasanja i ako to vise za nekog nije prihvatljivo onda je bolje da se prijateljstvo prekine nego da trozimo vreme na prazne price, svadje ili sta god.

Hvala na lepim rečima!

Missile draga moja imale smo mi, bar ja mislim bar po jednog takvog prijatelja u ovom nasem "putovanju". Imala sam ih nekoliko jedna je isto kao tvoja okrenula mi ledja jer pobogu ja nemam obaveze a ona je pretrpana oko deteta i takodje je znala da mi kaze nemam vremena i ne vidimo se nakad i po 3 meseca a bile ne razdvojne, ali sam vidla da je njoj ne logicno sto idem kod dr. na kontrole gubljenje vremena, tada sam ja prekinula sve kontakte nisam je pozvala a kad pozove i vidim njen broj ne javljam se. Jedna mi je plakala na ramenu bila mi ko sestra kasnije i kuma zbog spontanog pobacaja pala je u depresiju a kad sam je tesila i izvukla iz depresije ona zatruni i dobije sincica, hladno pitala sta cekas ajde sad i ti sta cekas vise, a zna da mi je to naj bolnija tema odmah sam eliminisala. Zato mozda ne iz lose namere ali opet nas povrede,mozda neko moze da nastavi sa takvima da se druzi i zave ih prijateljima ja ne. Sad su mi ostali bas malo ali ih sve volim i osecam da me vole i postuju moje cutanje, razumeju kad mi je tesko, nasmeju i dele sa mnom svoju srecu i raduju se mojoj jer ponekad se i sama sebi divim koliko sam jaka u celoj prici.
Hiljadu puta mi je doslo da dignem ruke pa sta bude a onda razmislim da nista nije vrednije od i da upornost mora da se isplati.

Setila sam se proslog leta odemo mi sa prijateljima na izlet bili smo tri para jedni imaju dva sina, a ovi drugi jednog, posto su deca odrasla sa nama i kako se oni sale da smo mm i ja njihovi drugi roditelji jer nas vise slusaju i mirniji su kad su s nama. Raspale muski deo rostilj, ove dve legle da odmore a ja klince odvedem u setnju napravimo za mame vencice, brali lekovito cvece, vratimo se jedemo i ja kroz salu ajmo sad fudbal klinci u horu "jeeeeeeeee" a one ma ti si luda mi samo cekamo da se otkacimo i odmorimo od njih sad jos da trcimo nema sanse. Naravno ja i klinci i muski deo sutirali loptu smejali se, ja se pridruzim zenskom delu i krene razgovor: e blago tebi ma kad ih budes rodila ima da bezis od njih ja samo gledam kome da ih uvalim, Druga: ma ti i znas sa njima ja dozivim nervni slom........ Nasmejala sam se i rekla da su super samo da im treba paznja i da im se neko posveti.Ali onda sam razmisljala da li cu i ja takva majka da budem, pa ja toliko zelim da li cu sutra da pozelim kao moje prijateljice da ih ostavim nekom jer su mi dosadili. Da li ste mozda cule od svojih prijatelja takvu pricu o svojoj deci? Ja to konstantno cujem i cak imam to u mm porodici.

Karakaca, čitam ovo za fudbal i smejem se. Mislim da su ti drugarice samo iskrene. Ja imam iskustva sa decom.
Dubim na trepavicama kad treba, trčim, skačem, sedim u pesku, spuštam se niz tobogan... Ponašam se kao nezrela šiparica, tj. njihova drugarica. Kad mi je prošli put starija sestričina bila u gostima, tj. kad se vratila kući, danima je plakala. Morala sam satima da pričam sa njom i tešim je. Pored toga što joj je bilo dosadno, jer se niko ne igra sa njom, kaže i :"Tetka (između svake reči pravi pauze jer jeca) gledali smo film i ja sam samo na časak sklopila oči a oni su mi rekli da odmah idem u svoju sobu da spavam. A kod tebe kad malo zažmurim, ti me pitaš hoću li ćebence i tek me posle teča odnese u krevet."
Jeste, to ja radim, pustim je da se kod mene opusti i uživa do daske! Ali, veruj mi da je jaaako naporno. Već peti dan mi se plače, jer ne mogu da izdržim tempo. I ne samo to. Nije moja sestra loš roditelj zato što dete uči redu i ne sedi sa njom u pesku. Odnos roditelj dete je ipak malo drugačiji od onog kakvim ga mi zamišljamo dok ne postanemo roditelji, pa pored fizičkog i psihičkog umora/zamora, po nekad nećeš učiniti nešto za svoje dete i zbog toga što ćeš se bojati posledica.
Hoću reći da nije isto da provedeš nekoliko sati/dana sa detetom ili da moraš stalno da brineš o njemu Ti ćeš, prolazeći kroz ovu priču, sigurno biti drugačija od svojih drugarica i više posvećena detetu, ali razumećeš veoma dobro i zašto su se žalile.

Missile, zanimljiva teza

Karakaca, moj potpis ti govori sve, i stojim iza toga! Klinci od mog brata su nam tu svaki vikend, a nekad i radnim danima. Njih troje, svako hoće pažnju za sebe, a energije imaju da ne veruješ. Lako je izdržati sat dva tri, ali ceo dan, pa još jedno kenjkavo, drugo prehladjeno, treće opet nešto..., stvarno nije lako, te ustaj noću, te piške, kake, oće, neće, jedu, zamažu se, presvlači, oblači, trči, peri i tako u krug... Znam da njihovo postojanje donosi veliiku ljubav, da ispunjavaju roditelje, tetke, ove, one, ali prilično je naporno pratiti njihov tempo, i ispratiti tu energiju. Kad budeš imala dete, setićeš se ovoga, sigurna sam! Jer će ti trebati nekad oduška, malo vremena za sebe, poželećeš se da budeš stara, i da imaš više vremena, zato sad maksimalno kuliranje, veruj mi! A mislim da će se svaka mama složiti sa mnom.

P.S. Da me ne shvatiš pogrešno, ništa nije lepše nego zaroniti nos u njihove vratiće i ljubiti ih do besvesti, i gnjaviti i štipati! Al ja razumem te tvoje prijatelje, iako eto nemam svoju, al vidim kako je snajka iscrpljena, a bogme i brat.

Mirjana ::
Hoću reći da nije isto da provedeš nekoliko sati/dana sa detetom ili da moraš stalno da brineš o njemu Ti ćeš, prolazeći kroz ovu priču, sigurno biti drugačija od svojih drugarica i više posvećena detetu, ali razumećeš veoma dobro i zašto su se žalile.

Mozda smo malo skrenule s teme ali mi to malo nije jasno.
Imam i ja iskustva sa decom draga moja, u istom dvoristu je brat od mm koji ima dva klinca, koji su odrasli s nama, cesto spavaju kod nas, preko dana su kod nas. I tu je ista prica, cak mi je jetrva jednom rekla boze pa mene blam da sa njima radim vezbe, da sedim u parku sa njima na ljuljaskama, da se spustim na tobogan, kad smo pravili herbarijum za nju je to bilo gubljenje vremena, ima tu dosta...... Moguce da ja ne zelim da odrastem....

karakaca :: Moguce da ja ne zelim da odrastem....

Dakle, isto se odnosi i na mene!

Slazem se sa Mirjanom i Biksi... I meni se nekad cinilo da cu umeti odlicno da se snadjem sa detetom i kako to ljudi ne umeju sa njima. A sada vidim da je biti roditelj i po ceo dan sa detetom fizicki i psihicki iscrpljujuce, nase dete kao da je ukljuceno na baterije, ne prestaje da skace i juri, puno je energije. Sem toga tu su i osecanja a i odgovornost, jednostavno drugacije je, ja sad brinem o mnogim stvarima o kojima kad sam se igrala sa mojim kumcicima i ostalom decom uopste nisam mislila. Mi se igramo i zabavljamo sa sinom ali ne mora da znaci da su ljudi koji to ne cine losi roditelji. Nama je i socijalna radnica rekla a to sam ja uvek i mislila da roditelji nisu prijatelji, niti drugari za igru. To je jedinstven odnos koji ostvarujemo i ne treba ga pretvarati u nesto drugo. Lepo je mislim ako umemo da unesemo i zabavu i igru u nas odnos ali nije nuzno, dete ce imati prijatelje i drugare sa kojima ce se igrati i druziti.

Karakaca, razumem te, i ja sam razmisljala isto kao i ti dok nisam dobila dete. Sada razmisljam slicno kao Simona.

Pošto ne videh temu Odnos kolega prema nama, moraću ovde da zabeležim jedan događaj.

Koleginica (31 godina, udata, ima ćerkicu) juče na poslu se nadoveže na neki razgovor o pustolovinama i putovanjima, okrene se ka meni i kaže: Lako je tebi, ti možeš da ideš kud hoćeš, ti nemaš dete! Čak i da ne zna za moju borbu bilo bi nekulturno i neumesno, a zna!!! Ona inače nije omiljena u društvu, i ljudi su je ignorisali tom prilikom (jer svi znaju za moj vto). Meni je bilo teško, drhtala sam, ali sam uspela da joj kažem da i kad dobijem dete, naučiću ga da voli prirodu i pustolovinu i putuje sa nama, meni nikad ne bi bio kuluk da svoje dete vodim sa sobom.

Uzgred, kad se zaposlila ovde, u svemu sam joj pomogla da se snađe. Nije mi žao, ali je činjenica da ne zaslužuje ni jedan pogled, ni jednu reč. Ovo joj nije bio prvi put da se istresa, ali da potegne temu dece.....

Eto, sad mi je lakše kad se ovde poverih, jasno je da svaka od nas sreće puno dobrih i pažljivih ljudi, ali retko koja prođe bez nekog ovakvog.

:no:pozelenim od toga , meni je jedna neki dan rekla jao sta vama dvoma treba sami ste, uf mislila sam da cu da budem bezobraznija alli sam se suzdrzala pa sam joj rekla pa eto mozemo sebi da ugadjamo a doslo mi da joj kazem pa jel to tebi tvoja deca smetaju