Za verujuće...

Ovaj tekst sam nasla sacuvan u racunaru...Mislim da je autor Vladeta Jerotic, nazalost, nisam upisala, samo se oslanjam na secanje. Tekst ne postavljam tendenciozno, ja nazalost u srcu jos nisam nasla taj mir...Postavljam ga zbog onih koji ce se u njemu pronaci.


Постоји много супружника које мучи проблем деце. Неки, због одређених разлога, немају деце и желе да усвоје туђе дете, други намеравају да имају једно дете и користе разна заштитна средства како не би имали више деце, док неки постављају себи за циљ да имају много деце... Дакле, често се дешавало да очеви породица од старца затраже савет и по том питању.
Старац је наглашавао да је нужно имати поверења у промисао Божији, уместо да се прихватају људски програми, јер децу даје Бог. Он једини зна хоће ли их дати, када ће их дати и колико ће их дати – и то не зна нико осим Њега. „Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце“, говорио је старац. „Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог.“
„Будући горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега, и да ће се побринути и за економско јачање породице.”
Онима, који немају деце и покушавају да их добију било путем вештачког оплођења било усвајањем туђе деце, старац је објаснио да Бог то чини за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.
Многим људима Бог није дао децу с посебним циљем, да на тај начин заволе децу целог света као своју сопствену. Старац је помињао да је...

познавао некога, ко није имао своју децу, али му је било „проблематично“ да прође улицом, јер би тада сва деца из те четврти потрчала ка њему. Улицом је пролазио уз велики напор, јер је био окружен децом која су га волела. Бог га је лишио мале породице, али му је дао право какво се даје само неколицини – да припада великој породице Христовој.
Старац је такође помињао и свете Јоакима и Ану, који до дубоке старости нису имали деце, што се тада сматрало за велико зло. Међутим, Бог је знао да ће се од њих родити Богородица, која је, са Своје стране, родила Спаситеља свих људи, нашег Господа Исуса Христа!
Старац је, дакле, говорио да не би требало да присиљавамо Божију доброту, него да се молимо да буде Његова добра воља.
Поред овога, старац је говорио и о родитељима којима је циљ да добију много деце: „Бог то, наравно, допушта, јер поштује човекову слободну вољу. Родитељи се, међутим, убрзо суочавају са великом бројем проблема. Мајка је исцрпљена јер има снаге само за двоје деце. Преценивши своју снагу, она их је родила осморо, због чега лостаје нервозна јер не може да се суочи са васпитањем великог броја деце. Тако се и она сама уверава да није требало да она сама одлучује о томе.“
Тако је старац саветовао оне који су се о томе распитивали, и настављао: "Бог одређује број деце у породици. Бог није неразборит и зао и чим види да не можемо поднети одгајање још једног детета, Он прекида рађање... Један отац је имао седморо деце и одгајао их је с великим тешкоћама. Међутим, није примењивао никаква средства да би зауставио рађање деце."Препуштам то Богу", говорио је. Од тог времена, иако је још био млад, није више добијао децу.
Онима, који се труде да на сваки начин добију децу, старац је саветовао да не би требало обраћати пажњу на то што људи говоре него да би то требало препустити Богу, а Он ће и дати дете, у време које је само Њему познато. Неки, који нису смирени и духовно устројени, траже од Бога да им подари дете у оном тренутку кад они то пожеле. Бог им даје дете, али они убрзо увиђају да дете, како расте, постаје нервозно, јер је наследило страсти својих родитеља, док они сами бивају још неспокојнији јер су - без његове кривице - добили наследника својих страсти, које нису очистили пре него што су упорно почели да од Бога траже дете."
"Дакле"" говорио је он, "супружници су дужни да се у потпуности предају у руке Божије и да не буду они, који својом вољом спречавају Његово благовољење. Нека Богу препусте да Он дејствује сагласно са Својом вољом и Својим свезнањем, јер ће се на тај начин у њихове душе уселити благодат Божија и Његов благослов који ће, истовремено, покривати и њихову породицу."

... Bog je milostiv... a nase je da budemo strpljivi i ''uplacujemo loto''... svakog od nas negde ceka sedmica...

Orline, lepa tema. Nadam se da ce se jos prosiriti i da ce biti slicnih tekstova, pa i iskustava. Ali, ja sam, kao i ti, jos uvek van tog mira koji pruza cista vera... Stavise, prilican sam buntovnik, i kao svaka nespokojna ljudska dusa, poredim, merim, donosim neku svoju pravdu.
Po shvatanjima religije, to je greh. Najveci, zar ne - gordost. Osim toga, hiljadu puta sam se vec pitala da li je to moja, duhovna (a ne telesna), krivica sto nemam dece. Pokusavam da se setim... ovo je ili ono sto sam uradila; sigurna sam da svako od nas moze naci neki greh u svom srcu. Nista veliko nadam se; nisam ubila, nisam krala, nisam varala... ali negde, nesto, nekad, sigurno sam lose uradila? Zasto moje vreme jos nije doslo a vec sam blizu izmaka bioloske plodnosti. Pa da, mora biti da je to, nisam na vreme pocela... a zasto je to moja krivica, kad sam pocela od prvog dana bliskosti sa prvim covekom kojeg sam zelela za muza. Mozda je trebalo da se udam ranije, za nekog koga nisam volela; mozda je suvisno traziti oboje?

Volela bih da religija moze da ide bez nametanja tog osecaja krivice.
Zar nije dovoljno tesko.

I pitam se, gresno, nerazumno i gordo, podstaknuta pricom koju sam procitala ovde a nesto slicno vec cula: kako je Bog mogao da podari decu onom austrijskom monstrumu koji je silovao svoju cerku zatocenu u podrumu, njih petoro- sestoro, zaboravila sam koliko, od toga jedne blizance; kako su to mogli biti pravi uslovi iz Jeroticeve price... a koliko ih takvih ima, Boze mili, i kako, kako to moze imati veceg smisla od toga da dvoje ljudi u harmonicnom braku dobiju svoje potomstvo... ne biraju ni pol, ni broj, ni boju ociju... zdravo, ako je moguce...

Volela bih da mi to neko objasni. Zaista. Ne gordim se i ne ponosim svojim "pametnim" pitanjem, samo sam obican covek - zena prazne utrobe i obesmisljenog postojanja koja ne trazi kule i gradove ni ovozemaljska blaga vec nesto sustinsko i vredno kao sto je dete - koja se pita, koja pokusava da shvati... I gde su ti prostodusni ljudi koji prihvataju sa skrusenoscu i mirom sve sto ih stigne u ovom zivotu... Posebno: neplodnost. Jalovost. Gubitak deteta. Oh, ima svega u ovoj prici, svega, ali kako mir moze biti tu ?!

Kao sto rekoh, Bog je milostiv, i prasta... pokusaj i sama sebi da oprostis...
ja verujem u Boga, ali ne praktikujem religiju onako kako se to od vernika ocekuje. Svratim do crkve, kada meni to odgovara/ tj. kada osetim potrebu...
nemoj biti prestroga prema sebi...

Anuska ::
Volela bih da religija moze da ide bez nametanja tog osecaja krivice.
Zar nije dovoljno tesko...

Volela bih da mi to neko objasni. Zaista. Ne gordim se i ne ponosim svojim "pametnim" pitanjem, samo sam obican covek - zena prazne utrobe i obesmisljenog postojanja koja ne trazi kule i gradove ni ovozemaljska blaga vec nesto sustinsko i vredno kao sto je dete - koja se pita, koja pokusava da shvati... I gde su ti prostodusni ljudi koji prihvataju sa skrusenoscu i mirom sve sto ih stigne u ovom zivotu... Posebno: neplodnost. Jalovost. Gubitak deteta. Oh, ima svega u ovoj prici, svega, ali kako mir moze biti tu ?!

Dugo nisam mogla da odgovorim na ovaj tvoj post...Jer si rekla iz moje duse ono sto ja nisam znala...ili umela da artikulisem.
Volela bih da nadjem taj mir, i da se pomirim sa cinjenicom da sam uskracena za nesto za sta ne treba ni pamet, ni obrazovanje,ni novac, dobar izgled ili dobrota duse...
I da se prestanem pitati zasto, mada sad to sve rjedje cinim.

Ne znam odgovor jos uvijek...

Anuska, potakla si me da procitam ove nase postove od proletos ponovo

Vidis, ja mislim da sam nasla mir i sve manje se pitam zasto.

Ali, nazalost, moram da priznam (cak i u ovo vreme), nisam nasla mir zbog vere. Mozda jeste sramota sto ovo govorim, i mnogima ce biti daleko i bogohulno, ali, dok sam se molila i verovala, mnogo vise sam patila iz meseca u mesec. Mnogo me je bolelo razocarenje, bolelo me je i to sto sam pomisljala da ne verujem dovoljno, i da se ne molim iskreno, pa sam to pokusavala da popravim. Da verujem jace, da se molim iskrenije, ako je to moguce, jer sumnjam da iko od nas ulazi neiskren u molitve. I kako su iz meseca u mesec, iz godine u godinu ostajale neuslisene, sve sam dublje tonula.
Znam...Neko ce reci da nisam verovala dovoljno i da je Bog znao sta radi. Verovatno i jeste tako, ali meni je bivalo sve teze i teze.

Onda je sasvim slucajno prosle godine na rutinskom ginekoloskom pregledu, mojoj mladjoj sestri vidjena ranica na grlicu materice. Tek se udala i puna optimizma otisla kod ginekologa na jedan pregled pred bebu. Ranica kao ranica, malo su je lecili, pratili, ponavljali papa bris, da bismo stigli do biopsije i dijagnoze koja me je tresnula posred cela. Ca in situ sa suspektnim prodiranjem malo dublje. Jeste pocetni, jeste najmanje grozan, ali je karcinom. Ljudi moji, pa ima samo trideset godina, ni po cemu nije spadala u rizicnu grupu. Uradjena je konizacija, sve je dobro proslo, na PH nalazu potvrdjeno da nije probijena membrana i ona, hvala Bogu, je sada dobro, i svi ponovni papa nalazi su u redu.

Mene je to otrijeznilo. Mogucnost- what if. Da je otisla na pregled za neki mjesec, da nismo insistirali na biopsiji na kraju jer je morala da ide iz Bg.
Jezila sam se od pomisli, i zahvaljivala Bogu sto je na vrijeme sve vidjeno i reagovano. Vise mi nije bilo bitno da li cu ikad biti tetka, bila mi je bitna samo ona. A tetka cu, nadam se sad ipak biti, sto pre to bolje. Mnogo nas je dve sa ovim problemom u istoj kuci, tako da se nadam da sam ja potrosila sav tezak put do bebe, i da njoj predstoji onaj laksi.
I shvatila sam da postoje neke stvari na koje ne mogu uticati ma koliko se trudila.
Od tada i moj problem nekako drukcije prihvatam. Posebno od letos, kada joj je ginekolog rekao da od sad dolazi jednom u sest meseci kao i sve druge zene, i da ide kuci da pravi bebu. I ja sam se malo opustila, konacno

Malo je cudan, zbrkan post, mozda mu ovde i nije mesto, ali nadam se da ste shvatile sta sam htela reci.

orline ::

I kako su iz meseca u mesec, iz godine u godinu ostajale neuslisene, sve sam dublje tonula.

Draga moja na kratko da se osvrnem na ovu rečenicu ali pre toga da ti kažem da ništa napisano nije ni bogohulno ni daleko, jednostavno to si ti i to poštujem. U stvari divno je što nisi licemerna, to Bog posebno ceni . Post nije zbrkan ni čudan i ovde mu je mesto

Mi molitvu uglavnom shvatamo kao traženje nečega od Boga. Molitva je traženje i zahvaljivanje i spajanje sa Bogom kao ocem, izlivanje svoje duše, deljenje svega dobrog i lošeg što je u njoj ... i još mnogo toga. Molitva je poseban blagoslov koji nam je Bog ostavio...Mišljenja sam da je svaka molitva uslišena. Problem je što mislimo da je neuslišena jer Bog nije odgovorio na nju onako kako smo mi hteli tj.mislili da on treba da odgovori. NE je odgovor koliko god to nama strašno, grubo, bolno, ružno zvučalo...Ako tražimo nešto od Boga i oslanjamo se na to da on najbolje zna da li je to za naše dobro, onda Bog ima pravo da odgovori na molitvu i drugačije od naših očekivanja. Bog nam je dao slobodnu volju da biramo šta ćemo i kako ćemo u životu i nikada nas neće prisiljavati da ga verujemo, jedemo ono što nećemo...on kaže sve vam je slobodno ali nija vam sve na korist, jer ljubav ne tera ne siluje, ne... Bog ima slobodu da nam odgovori onda kada misli da treba, na način na koji misli da treba i onako kako on misli da treba....I uvek ostaje mogućnost za NE. Ja sam to shvatila i razumela i apsolutno sam svesna da ima roditelja koji bi želeli da nikada nisu to postali jer je život pokazao da ono što su mislili da je sreća nije to uopšte bila...Ipak hvala Bogu u velikoj većini slučajeva nije tako. Zato ja ništa više niti tražim niti želim po svaku cenu jer ne znam šta mi sutra donosi... On zna a to je više nego dovoljno da imam poverenja i prihvatim ne kao odgovor onda kada je tako rečeno. Neće uvek to prihvatanje ići glatko, biće tuge i žalosti ali saznanje da bi i ja isto uradila kada bi znala budućnost uvek pomaže. Moje je iskustva da je za verujućeg čoveka uvek blagoslov kada posluša Boga, pa i onda kada on kaže NE.

Moram i ja da se pridruzim temi...
Kao i Ori i Anuska ni ja na zalost ne nadjoh jos taj mir i veru, mada se trudim...
vodim borbu sa "naucnim" i verskim pogledom na stvari.
i uvek nekako ovo naucno -prevagne. trazim logiku u svemu.
ali ne odustajem od molitvi. mozda to nisu "prave" molitve, jer i u crkvu retko odlazim, ne postim sem za badnji dan i veliki petak, ali...
moje molitve se svode na to da "trazim" od Boga pre svega zdravlje za svoje bliznje, potom za srecu, ljubav i uspeh za njih, ali na kraju "zaokruzim" molitvu zeljom : "DA SVE BUDE ONAKO KAKO JE NABOLJE!" tu "dozvoljavam" Bogu da ON bude taj koji ce da proceni sta je najbolje...

mozda ovo nije pravi nacin, jer kazu verujuci ljudi:molite se cesto i detaljno, a ne uopsteno.

kad bolje razmislim, vrlo retko, najcesce samo kad odem u crkvu, pomolim se za nasu bebu... da je dobijemo uskoro...
koliko god da mi je stalo do toga, nakako mi je vise stalo do zdravlja i srece mojih bliznjih, pa makar i na moju stetu "ako Bog ne moze da mi uslisi oboje", ako moram da biram...

to me, naravno, ne sprecava da i dalje pokusavam da ostvarim svoj san... jer onu narodnu "cuvaj se i Bog ce te cuvati" shvatam malo sire: "trudi se i Bog ce ti pomoci".
Ima tu kontradiktornosti, vidim ja, s jedne strane uzimam stvar u svoje ruke, a s druge Bogu trazim da me u tome podrzi... ali... ne znam drugacije....

i ja sam konfuzno ovo sve napisala...

da probam da sazmem: kao i Ori i mene osvesti bolest bliznjeg (daleko bilo), da potpuno zaboravim na svoj problem i shvatim da iako je to vazno, daleko od toga da je najvaznije...

ponekad se cak molim da ako mora neko da pati, da boluje i sl. od moji bliznjih i mene, onda da to budem ja, nikako neko od njih!!! jer to najteze podnosim. u toj situaciji, ne samo da ne mogu da razmisljam o bebi, nego vrlo cesto ne mogu stosta drugo svakodnevno da obavljam od silnog stresa i straha za njih.

i jos nesto. i ja se pitam kako je moguce da raznim zverima od ljudi Bog daruje decu, a nekima ne... ali se isto tako pitam sta sam to pogresila, sta sam to zgresila... sigurno jesam nesto krupno kad sam ovo zasluzila... samo jos nisam dokucila sta... verovatno zato sto nisam dovoljno verujuca... nadam se da cu jednom dokuciti svoje grehe, jer to je jedini nacin da pokusam da ih ispravim, a potom i da zasluzim sve cemu se nadam...

e stvarno sam se sad vec opasno rasplinula...

Neno, neka si se rasplinula, nekad kad mnogo napisemo na papir, u brzini nismo ni svesni sta sve pisemo pa pustimo da izadje i onaj skriveni deo nas. Malo zakomplikovah, ali je drugacije kad dobro promislimo i napisemo, a drugacije kad pisemo u brzini i pustimo da nas misli nose stihijski.
Meni je drago da se pise i na ovakvim temama. Ove rijeci ostaju na duze.
Podrska mi mnogo znaci, kad sam u nekom postupku i vi me pratite i navijate, osnazi me kao i vecinu devojaka ovde.
Ali ako nismo uspjele, necemo ponovo prelistavati te stranice. A ako smo uspjele, otvaramo nove dnevnike, idemo dalje, i oni stari ostaju kao lijepa uspomena.
A ovakve teme su svevremenske, i zato mi je drago kad pisemo i iznosimo svoje misli i na njima.
Samo mozda da je drugaciji naslov, ili da je u Psiholoskim aspektima. Volim da cujem sto vise razlicitih pogleda na sve ovo, pa i na poimanje vere kad se lecimo od neplodnosti. (I inace ne volim rijec sterilitet- u latinskom je to nesto trajno, konacno, infertilitet je neplodnost koja se leci-mi nemamo dvije rijeci, ali je ova prva se nepravedno izbprila za primat, nazalost)


Happy je na lako lijep nacin objasnila gdje vecina nas grijesi kad se obraca u molitvi. Ja jos uvijek imam neko svoje, nedefinisano poimanje vjere. Koje vjerovatno nije ispravno i nisam dostojna da se nazovem pravim vjernikom, ali to sam ja. Samouki vernik
Neko je ateista, neko je agnostik. Ja nisam ni jedno ni drugo, ali ocigledno nisam ni pravi vernik.
Kod nas, na srecu, nema teskih filozofskih rasprava na temu vere po pitanju MPO kao u Hrvatskoj (katolicka crkva uglavnom neodobrava postupke)
Setite se kasije i njenog svestenika

Evo i ja da se nadovezem, kad me Oriska vec spominje .

Postoji jos nesto o cemu je moj svestenik, za ono kratko vreme, hteo da poprica kad smo dosli do teme vantelesne oplodnje. Rekao mi je da mu je Vladeta Jerotic bio jedan od najbitnijih ljudi za vreme studija, i da je i nakon studija nastavio da odlazi kod njega privatno, kad god bi imao bilo kakav problem u zivotu. I kaze, odlazeci tako kod njega po razne savete, video je u njegovom domu i shvatio jos jednu od jako bitnih zivotnih stvari koju je pozeleo da mi kaze. A to je da i brak bez dece moze biti divan brak, pun ljubavi i razumevanja, dovoljan sam po sebi.
Bog neka mi oprosti na ovome sto cu reci, jer ja mog muza volim celom svojom licnoscu i dusom, divim se njegovim osobinama i njegovoj dobroti, ali ja ne mogu da zamislim brak bez dece. I plasim se da zbog takve jedne misli ne ispadnem nezahvalna u Bozijim ocima, jer sam i te kako zahvalna za sve do sad sto sam dobila. Za svu ljubav i sigurnost i paznju sto od rodjenja dobijam. Ali ja zelim dete. Ja ne mogu drugacije. Ja ne mogu da zamislim da nam prodje zivotni vek a da ne odgajimo zajedno makar jedno detence.

I sto kaze Nena, kad se molim, uvek najiskrenije, najdublje zamolim ponizno za zdravlje svojih najblizih, za bratovu decicu na prvom mestu, za brata i snajku, roditelje, muza, njegove najblize....pa se pomolim za sebe, i uvek molim za istu stvar - za dusevni mir. A dobri Gospod zna sta je meni potrebno za mir.

I nemam krivicu te vrste, sta li sam zgresila pa mi se ovo dogadja...ali imam strah da mi se ovo dogadja zato sto mozda ne bih bila dobar roditelj....On vidi bolje nego ja....mozda vidi da ne bih bila dobra majka....mozda ne dovoljno jaka, pa mi zato ne daje dete....eto, to je moj strah i dilema.

Da li moze biti zapravo dobro nesto ovako tesko i ovako bolno?

I jos mislim da redovan post i ostale slicne stvari, bez pravog sudelovanja duse, naravno ne daju vernika. Ja zato ne postim, sem kad nemam unutrasnju potrebu za time. Ali sam ubedjena da svako, bas svako ko postuje ljude, postuje zivot u svakom svom obliku, prirodu, ko saoseca, ko se zapita, ko se obraduje i listicu na vetru, ko iskreno place i iskreno se smeje, ko kad moli nije sam sebi prvi i jedini bitan, ko ne zeli zlo ni svome neprijatelju - jeste pravi vernik. Nema veze gde se moli i kog je oblika molitva.

Na kraju krajeva, On nam je dao i razum, mozdane kapacitete, pa ne mogu valjda pitanja koja iz tog istog razuma proizilaze biti bogohulna?

Oh, zene, slazem se sa vama.
Verujem u boga, odemu crkvu ponekad, kad ja to pozelim, postim, ali mislim da je duhovni post mnogo korisnija i bitnija stvar, zbog toga ponekad i prekrsim post (da ne bi nekog dovela u neprijatnu situacijau).
Jedan divan svestenik, mi je jednom prilikom (na ispovesti) rekao da treba da se molimo Bogu, ali ne zato sto je to potrebano bogu, nego je to zbog nas jer je nama potrebno.
Cesto se pitam zasto ja nisam zasluzila da imam dete! I ne mogu da nadjem odgovor na to pitanje i ne mirim se sa time da ga necu imati, pokusavam jos uvek, a dokle cu....? Nemam odgovor na to pitanje.

Čovek se prosto još više optereti, pogotovo ako se smatra vernikom, kad zna ili čuje da je sve u Božijim rukama, i da on daje kome hoće i kad hoće, po ljubavi, blagoslovu i zasluzi. Gde smo onda mi?! Pogotovo ako se smatramo dobrim????!!!!

Ja verujem. Mada se često ponašam suprotno Godinama sam verovala da će Gospod učiniti čudo, i uprkos toj strašnoj dijagnozi "azospermia" podariti nam dete prirodnim putem, ali ništa od čuda. U problematiku veštačke oplodnje nismo hteli ni da krenemo da se upuštamo. Nemam ništa protiv da neko tako začne, ali ne želim da silujem prirodu. Ako nam Bog nije podario dete prirodnim putem, On zna zašto je to tako, i to je iz nekog razloga za naše dobro, uopšte ne sumnjam u Božiju promisao. Ne opterećujem se pitanjem - "zašto?" Ne mislim ni da je sterilitet kazna za moje ili muževljeve grehe. Jednostavno, svakome od nas Bog podeli karte s kojima ćemo igrati, i ovo je jedna od naših. Na nama je da vidimo kako da je najbolje iskoristimo u kombinaciji sa ostalim dobijenim kartama.

HappyGirl ::

Mišljenja sam da je svaka molitva uslišena. Problem je što mislimo da je neuslišena jer Bog nije odgovorio na nju onako kako smo mi hteli tj.mislili da on treba da odgovori.

Bog ima tri odgovora na naše molitve:
1. DA...
2. NE SAD ...
3. IMAM ZA TEBE NEŠTO BOLJE OD TOGA ŠTO TRAŽIŠ ...

Slonče, krasan post, ovaj prethodni, sviđa mi se ta filozofija i sada planiramo i mi tako. Makar jedno vreme .
Kao da nam je sad nešto rečeno, da nam se "otvorilo". U pravu si, Bog zna uvek i kako i zašto, ali mi ne razumemo, ne vidimo, nekada ne želimo ni da osećamo.
Sada se trudimo da prvo ponovo pronađemo sebe, ali onako baš duboko, da bismo opet mogli da pronađemo "nas". A onda će sve drugo biti svejedno.

Apsolutno razumem sve sto je svaka od vas rekla i svaka je u pravu. Mozda smo mi kratko vreme u ovome, ali se nisam dugo pitala "zasto". Moleci se, trazeci pomoc u visinama svaki put kazem "ne uvedi nas u iskusenje no izbavi od zloga". Ovo shvatam kao zadatak koji treba da resimo i dobijemo odlicnu ocenu, kao prepreku koju treba preci, kao test za nase strpljenje, borbu i trud a sve ovo ima na kraju nagradu. Kazemo "ko zna zasto je to dobro" a On zna zasto. Lepo Slonce kaze da su nam karte podeljene, mada mislim da svako ima keca u rukavu i da treba da ga izvuce. Sada za Uskrs smo se mm i ja prvi put pricestili. Plakala sam svo vreme slizbe i u toku samog cina pricesti za sve sto je bilo i sto nas je snaslo, zbog mame i tate i brata. Molim se da ne osecam povremeno zalost kad vidim drugu decicu i zenice sa kucicama, nekad uspeva. Mislila sam prvo da je to ljubomora ali nije, znam da nije. Kad to vise nikad ne budem osetila,znacu da imam mir a izmedju ostalog to i trazim. Pre smo smatrali nije nam vreme a sad kad smatramo da jeste-ono ne moze, ne sad. "Molim te za strpljenje, zdravlje,srecu, ispravne misli mojih bliznjih i voljenih pa i onih koji cine lose. Molim te, daj nam Boze roda i poroda" Tako ja svaki put kazem kad odem u crkvu (i kad ostanem sama), a idem kad osetim potrebu da se ispraznim, pa i da placem a da me niko ne gleda i pita "zasto", da se zahvalim na lepom. Mi smo verujuci!

moj prvi odgovor je na ovu temu...težak, nadahnu tvašim rečima ali kao da su ih moje ruke pisale...suze... ko bi rekao da ja... nemam još to nešto za čim žudim...krenula, pomolila se svaki put na pregledu tiho, preskačući redove da bih izgovorila do kraja, dok doktorka ne saopšti nešto...molitva kad god osetim da je potrebna, vera...opet suze...nada, valda je uvek tu, ne znam više ni čemu... stpljenje je ono što me održava...verujući idem dalje....

Za mene je vto bila i ostace sledece-

"Covek se davi na sred reke, priblizi mu se camac i covek iz njega mu pruzi ruku, davljenik odgovori "Neka, spasce me Bog". Posle par trenutaka spusti se helikopter i baci mu uze, davljenik odgovori "Neka spasce me Bog"...Na kraju se utopio. Dosao kod Boga i pita " Zasto si dozvolio da umrem, kada sam ti verovao i molio se ?" - Bog mu odgovori -" Jesam ti slao coveka i camac da te spasu, jesam ti slao helikopter ?? Sta si drugo hteo ?!"

Zbrzala sam jer se ovo zgebce u krevecu meskolji, ali sam bila jasna. To sto sam dobila dete putem vto ne smatram siljenjem prirode, u tom slucaju bismo mogli da se svi odreknemo medicine i ostavimo da se stvari same i prirodno rese, umremo ranije tako ne lececi razna stanja i bolesti, a zar onda ne bismo bas isli protiv onog najdragocenijeg sto nam je Bog dao -zivota ?? Zar nije nase da sve ucinimo da ga odrzimo i stvorimo ? Postujem svaciju odluku, ali ne smatram da je vto siljenje prirode, mozda je to poklon od Boga za one koji nisu bili toliko srecni da se tako lako ostvare kao roditelji, mozda je to covek iz camca koji pruza ruku, zar ne ??
Kako bilo, svima od srca zelim ovaj osecaj koji ja sad imam od kako grlim svoje dete i ponosna sam sto sam se borila i sto nisam stala . Zbog toga sam sada majka.

Keti, potpuno se slazem sa tobom. Sigurna sam da ne umem da bolje objasnim upravo ono sto mislim na ovu temu...

Keti ja sam celu noc razmisljala jer sam htela nesto da napisem na ovu temu, ali bi to bile jako gorke reci, i moram da priznam da si na najlepsi nacin objasnila ono sto bih i sama rekla. Koliko god imalo uticaja to sto nam je negde zapisano mislim da su zenice sa ovog naseg Kutka ocit primer da nekada ipak postoji onaj tezi put, te da neke stvari ipak treba uzeti u svoje ruke.

Ja sam misljenja da nista nije zapisano i da svako kroji svoju sudbinu. Nikad ne cekam da mi se nesto da, niti cekam da mi se nesto oduzme.

Priča je odlična, ali nije primenjiva u svakom slučaju. Ovde je reč o verujućem čoveku i slepoj, nepromišljenoj i vrlo površnoj veri. Drugim rečima o čoveku koji misli da zna Boga a koji ga suštinski ne poznaje, ne poznaje način na koji Bog radi i sam pojav vere i poverenja. I ništa to nije neuobičajeno, nažalost! Opet sa druge strane teško je ljudima koji ne veruju da Bog postoji kao biće, ličnost, kao stvoritelj, koji ne veruju ni u jednu titlu iz njegove reči da nekada shvate verujuće ljude (da se ograničim ovim ne mislim da su jedni bolji od drugih ili obrnuto) Ne mislim da su verujući ljudi pasivni po ovom pitanju. Niti mislim da je išta ikome zapisano sem nekih talenata koje smo dobili kako da kažem genetikom i koji će se nažalost i ugasiti ako ih ne koristimo i razvijamo. Niti mislim da je vto siljenje.Za mene je to tehnički postupak. Mi smo slobodna bića, i u potpunosti imamo mogućnost odlučivanja, slobodu izbora i činjenica je da svako uglavnom sebi dizajnira život. Opet ja kao neko ko veruje i svakodnevno se moli i traži snagu od Boga i mudrost za svaki dan, neko ko je očaran ljubavlju kojom Bog moju porodici i mene okružuje, znam da je za mene najbolji izbor onaj koji mi Bog daje i da je svačiji put samo i jedino njegov put i da ja tuđe puteve ne mogu niti treba da cenim prema svom. Verujući ljudi bi trebalo da su aktivni, vredni, borci... i oni se bore za život svoje dece i svoj ali da li treba nešto čekati, od nečeg odustati, nešto izgurati, oduzeti ili dodati, dati ili primiti e to je za sve ljude pa i za verujuće njihov lični porodični odnos, stav, odnos sa Bogom... jer niti smo isto sazdani, niti isto mislimo, niti isto volimo, niti smo rasli u istom okruženju, niti su nas oblikovle iste ruke, niti smo istog temperamenta, niti su nam važne iste stvari...Od svih tih raznih i mnogobrojnih aspekata koji su nas formirali kao ljude i raznih faktora koji i danas utiču na nas zavise naše odluke. I zato pokušavam da shvatim i potpuno razumem svačiji izbor i odluku. I naravno nije mi to baš uvek moguće ni lako ali to mi upravo pokazuje koliko je svako od nas priča za sebe. I za kraj samo da dodadam da ovo nije bilo usmereno protiv bilo koga nego eto tek nekoliko reči povodom odlične priče koju je Caty posirali i koju sam već ranije čula i koju sam i sama sebi pričala a i onima za koje sam mislila da im je bila potrebna. Hvala Caty na podsećanju!