Udruživanje i menjanje sveta

Pratim povremeno akcije žena vezane za vto i mislim da je to sjajno, samo da se nastavi, da se sve više pokreće. Divno je videti kako se bore, kako menjaju naše društvo, pa samim tim i šire - svet... Kako je samo jedna teška borba pretvorena u jednu sjajnu zajedničku priču i snagu

A onda se upitam zašto nema trajnijih akcija vezanih za usvajanje? Mislim znam da smo imale susrete, pisale ovde ili na blogu, ima i nekih naših grupa na fb... Ali sve je to nekako kratkotrajno, povremeno...

Da li mislite da je za usvajanje nešto trajnije i organizovanije nepotrebno? Ili mislite da je vrlo potrebno ali nije još došao dan, neka kritična masa, snaga, energija koja će pokrenuti dešavanje... Ili imate neke ideje za nešto u bližoj i daljoj budućnosti? Ili nemate ideje ali mislite da bi bilo lepo kada bi se i za usvajanje nešto menjalo na bolje? Šta mislite da je problem kod udruživanja usvojenih a šta je nada?

Simona, mozda nije momenat, mozda jeste. Secas se da smo davnih dana pisale peticiju, da smo se skupljale, slale pisma vezana za sve ove probleme o kojima se i sada pise. Onda nista nismo uspele, sad se nadam da hocemo. Jednostavno je dosao momenat, i treba ga iskoristiti. Najveci problem po mom misljenju jeste izlazak u javnost. Jer dosta toga nas boli, a cesto ne zelimo da nas dodatno ljudi opterecuju sa pitanjima. Ovako nosimo svoj krst kako znamo i umemo. A isto tako mislim da ce se, cim mediji pocnu vise o vto pisati i izvestavati, da ce se i zenice otkravljivati i hteti vise da se otvore. Ovako je bas tesko. Mislim da je lakse nama koji smo uspeli da govorimo, nego onima koji jos nisu, ili gresim?!

Biksi,
nadam se da je pravi momenat došao za priču o vto, deluje da je tako

Za usvajanje kod nas deluje još da nije... No verujem da sve što radimo ostaje negde zapisano, pomera bar malo svet daje neki zalet za pomeranje sveta u većoj meri. Tako da je možda sve ono što je radjeno u oblasti vto već dalo mogućnost da se ne krene od nule nego ljudi ipak nešto već znaju ili su bili u nekim akcijama. Isto će mislim možda jednog dana biti i za usvajanje, ne mislim da je pisanje ovde po forumu, pokretanje blogova poraz čak i kada ne zažive onako kako smo se nadali... Sve će to informisati nekoga, dati snagu onda kada dodje pravi trenutak... Pre mog/našeg vremena znam da je postojalo više udruživanja usvojenih porodica. Jedno udruženje je postojalo davno pre našeg usvajanja. Na susret u Novom Sadu mi smo otišli u vreme dok nismo još dobili dete. Kasnije smo Snedra, Daca i ja organizovale susrete... Takodje tu su i priče usvojenih, njihovi reunioni, osećanja koja izbijaju iz toga i ne mogu da se negiraju tek tako. Sve to daje jednu svest o potrebi udruživanja pa kažem i ako stane - nekad će se nastaviti.

U usvajanju mislim da je ta javnost još veći problem nego u vto priči, ispravi me ako grešim... Ustvari možda zavisi od osobe/doživljaja ali bar moj je bio takav. Vidim da ovde žene ponekad prećutkuju vto postupke. A ja sam pričala svima koji su želeli da me slušaju Vto nije bar u mojoj sredini prihvaćena bila loše, niti su postojale jake predrasude, nisu razumeli preterano ljudi koji nisu bili u toj priči ali nije da su nešto govorili sasvim neprihvatljive stvari. Sa nerazumevanjem i željom da ne pričam dok sam bila u vto priči sam se susrela samo vezano za pobačaj. Opet vto pokret kako ja shvatam u ovom trenutku usmeren je na državu, na to da ona da bolje uslove za one koji žele da rade vto postupke.

Sa druge strane usvajanje je na državnom nivou opet kažem po meni lepo rešeno a naročito iz ugla usvojenih roditelja. Veliki broj nas je brzo dobio decu. I mi od države nemamo mnogo šta da tražimo, prema nama je korektna. Ima naravno stvari koje bi mogle biti bolje, ali nadležni nemam utisak da ne žele da nas čuju, kad bismo češće izlazili sa tim zahtevima vrlo brzo bi i te "sitnice" promenili. Dacu i mene su zvali u škole roditeljstva, išla je i Snedra, takodje Snedra je govorila na tribini o usvajanju. Za mene čak začudjujuće su nadležni otvoreni da nas čuju samo ako želimo da pričamo. Takodje podizanje dosijea ne znam iz prve ruke ali kako sam slušala/čitala to ide rutinski, brzo, država je u tome opet nenadano ažurna i diskretna (ne mora čak da se ode ni lično).

Ono što je nama "problem" je da mi ostajemo zaglavljeni sa predrasudama i na dalje, kada dobijemo decu. Zato nam je javnost uglavnom mrska, dosta nam je već ovih predrasuda samo nam fali da se još ogolimo pa da izložimo sebe novim, a još gore dete/decu. Sa druge strane je tu duboka unutrašnja analiza za koju nije svako spreman. A sledeće je izlazak iz te unutrašnjosti i susret sa onim što je dobro za nas, naš ugao, dobro za dete, detetov ugao, što se ne poklapa uvek. I onda opet povezivanje naše porodice sa ostalim. Tu su i već odrasli usvojeni koji povremeno govore i bivaju osudjeni često jer ono što govore nije uobičajeno vidjenje. Sve to govori o jednoj potrebi za udruživanjem a sa druge strane i ometa udruživanje i povezivanje.

Bas tako Simona, sve se slazem i mislim da je oko usvajanja jos teze otvoriti se. A najvecu stavku i u usvajanju i u vto prici igra to sto ljudi naprave predrasude, i onda nas smore. I onda bezimo da nas ne smore, pa samim tim bude delimicno zakoceni u menjanju sveta.Ali polako, tiha voda breg roni. Docice vreme za sve, pa i za usvajanje. Odlican vam je blog i mislim da ste i njime mnogo doprineli, kao i ucescem na radionicama i u skolicama roditeljstva!
Ja bas juce razmisljam kako se pokrenu tako stvari, kako je Mali Pariz napisala knjigu, sve je nekako krenulo napred, bar sam ja to tako povezala. DOdju tako ti dani, i treba ih zgrabiti!

Biksi,
sve se slažemo. Hvala na lepim rečima.

Moje neko iskustvo s obzirom da i preko fb stranica ličnog i opšteg bloga stupam u kontakt sa novim ljudima iz ove zajednice da se obično raduju upoznavanjima ali da su više za privatnu komunikaciju i za susrete. Dobro, menja se svet i tako ali preko blogova, foruma, emisija, knjige... naravno da je to menjanje znatnije, da je energija koja se pokrene veća... Ja se ponekad setim baš te energije koja nas je i ovde pokretala i u pokretanju bloga, susretima... I nedostaje mi, ali eto pojavi se s vremena na vreme, pitanje je nekog okidača, neke situacije kada će se pojaviti ponovo nadam se sa nekim trajnim akcijama. Na zapadu ima silnih tih nekih organizacija vezanih za usvajanje i ovakvih i onakvih kao i blogova, fb stranica... Ali da ne idemo daleko, u Hrvatskoj postoji udruženje vezano za usvajanje i oni baš lepo rade koliko ja pratim, od organizacije nekih skupova vezanih za usvajanje, biblioteke i knjižare sa knjigama o usvajanju, preko bloga, stranica na fb. I po njima vidim koliko ima prostora da se razne stvari organizuju samo mora eto da postoje ljudi, ideje koji će to da nose i veća grupa zainteresovanih...

Jeste, i u pojedinačnom životu je jako važno prepoznavanje pravog trenutka i da se on ne propusti nego da se zgrabi kako kažeš. I meni se čini da je krenulo sa Parižankinom knjigom, pa onda fb grupom, temama ovde, gostovanjima... Pratim ja to onako sa strane, potpisala sam peticiju i podelila je na fb, ali ne javljam se jer sam odavno izašla iz te priče. Ali uživam u toj energiji koja se pokrenula i šaljem dodatne pozitivne vibracije :)

Simona, prema mom misljenju smatram da je itekako potrebno nesto trajnije. Ne slazem se sa konstatacijom da je usvajanje na niovu drzave lepo reseno. Naime, dugo nisam znala gde da napisem nase iskustvo, a da ne mracim na drugim temama pogotovo ne na temi gde su parovi koji tek krecu u ovu pricu. Neke od vas znaju, a evo za one koje ne znaju da ukratko prenesem nase nimalo lepo iskustvo vezano za usvajanje. Bili smo pozvani iz jednog centra za devojcicu sve se poslozilo i izabrali su nas, na razgovorima sa socijalnim radnicima iz tog centra bilo je nekih nejasnih stvari, ali smo ipak otisli na razgovor, gde su nas uporno ubedjivali da dete nema nikakav zdravstveni problem, nego je dete zanemareno, te s toga ne moze da pohadja skolu bez asistenta (moram priznati da mi je odmah to bilo sumnjivo), odmah je usledilo upoznavanje, i dogovor za dalje. Devojcica medena, umiljata, prihvatila nas odmah, kako je vreme proticalo culi smo se telefonom svako vece, organizovali dolazak kod nas, da bi na kraju shvatili i bili obavesteni da dete ima ozbiljnih psihickih problema, da ima poremecaj paznje, i stosta jos, sto su nam iz tog centra socijalni radnici precutali. Smatramo da to nikako ne moze da bude u redu jer svako poznaje sebe i zna svoje granice dokle moze da ide. Mogu mnogi da nas i osude, nije nas briga ovo je odluka za ceo zivot, na zalost odustali smo od devojcice, a na nas je to ostavilo itekako veliki trag. Ovo sam napisala iz prostog razoga sto se ovakve price ne pominju na forumu, sto se precutkuju, a na zalost i ovo je deo puta koji mora da se prodje. Zavisimo od volje i ocene socijalnih radnika, koliko je neko lep, zgodan, prihvatljiv ili ne, debeo, mrsav i sta sve ne. Ponekad na mene ovo sve deluje malo ponizavajuce, ne zato sto smatram da smo mi ideali, nego smatram da smo dve normalne licnosti, koje su prosle veoma trnovit put da bi osnovale porodicu, i jos uvek idu tim trnovitim putem, a evo vec skoro dve godine cekamo, jako malo je poziva iako je u pitanju starije dete.
Iz gore navedenih razloga smatram da treba da se cuje i glas usvojitelja na pravi nacin, da neko moze i nas da zastiti, da nas uputi i usmeri. Meni da nnije bilo vas koje ste nesebicno delile svoja iskustva, ne znam dokle bi stigla.
Jos jedna stvar koja je meni onako bas neverovatna jeste cinjenica da je dosta dece smesteno po domovima i hraniteljskim porodicama, da se njihov pravni status ne resava, te tako deca u tim institucijama docekaju punoletstvo i izlaze bukvalno na ulicu, potecijalnim usvojiteljima se nude uglavnom bolesna deca, pa zar su sva deca bolesna koja su za usvajanje? O neazurnosti centara ne bih ni da pricam sada, to je posebna tema.
Sa druge strane postupak usvajanja je kod nas kao i postupak vto nekako tabu tema, kako Simona rece puno je tu predrasuda i niko nece jos dodatno da se javno eksponira, dovoljna je muka i ovako.

Maakki,


Znam vašu priču naravno i toliko mi je bilo žao kad se tako završilo. A ne mogu ni da zamislim kako je bilo vama.

Da, možda sam netačno i prebrzo izjavila da je dobro rešeno. Kad podjem samo od nas da smo čekali podobnost jedanaest meseci, da mi nisu dali da vidim dosije, da na pitanja koja mi dete postavlja nemam odgovor ako se držim samo onog od socijalnih radnika a ako se držim onog što hraniteljica zna priča vrluda tamo amo, da sam se dve godine borila i na kraju izborila da nam ne iskaču stari podaci ali tako je već trebalo da bude od početka... No kažem imam utisak da te stvari mogu da se menjaju samo ako ljudi počnu da se angažuju i ne čekaju da im neko drugi to obezbedi. Snedra se javila na toj tribini kao što je mogao da se javi bilo ko i ukazala na razne probleme. Nas su pitali da li je moguće da samo nama iskaču stari podaci a ako iskaču i drugima zašto se ne bune.

Opet tema vraćanja dece kako ti kažeš je tabu, mada sam ja pisala o tome i na zajedničkom blogu i prenela na moj. Jeste bolna i teška tema ali ne bi trebalo da bude tabua, zbog dece, zbog drugih ljudi koji usvajaju. I naročito je značajan sad ovaj tvoj post, da neko ko je prošao kroz to piše. O svim situacijama bi trebalo da se piše što iskrenije a ne neka idealistička slika, ne znam kome ona pomaže, po meni ni onima koji pišu ni koji čitaju.

Nekad imam utisak da ja delujem kao baba roga kad napišem da je roditeljstvo putem usvajanja teško uz naravno ogromnu ljubav i sreću koje pored težine nosi. To bi trebalo da se priča češće, o konkretnim problemima koji nisu nerešivi ali nisu ni laki. I drago mi je što su dnevnici usvajanja uklonjeni iz javnog dela. Ne samo zbog naše privatnosti već i zbog jednog odnosa prema usvajanju kao da je reč o emisijama "Sve za ljubav". A ovakve stvari kako si ti napisala su realnost. Naravno ima i lepših priča, strana ali tu je težina po meni uvek... samim tim što je dete izgubilo prvu porodicu, što je bilo u domu, kod hranitelja i što i mi i oni živimo sa tim, sa okolinom i predrasudama...

Kada sam dosla na ovaj forum vodila se ista polemika na vto temama, jer neke clanice nisu bile spremne da cuju i onu losu stranu, nisu htele ili nisu mogle da prihvate. Tada, a i sada znam da postoji i ta losa strana, ili bolje da kazem teza strana price, licno sam spremna da je cujem, da budem spremna i na to, na lepo se covek lako navikne i ne razmislja.
Eto i sama si navela jos neke od problema koji se pojavljuju kada je konacno usvajanje u pitanju, a znamo svi mi koji smo prosli ili prolazimo postupak usvajanja sa cime se sve susrecemo. Prvi put kada smo se pojavili kod nas u centru osecali smo se kao vanzemaljci, jer su nas tako tamo prihvatili i gledali, kada su culi kojim smo poslom dosli. Najgora mi je bila varijanta obzirom da zivimo u manjoj sredini i poznajem povrsno ceo tim, sto nisu ni svesne sta jedan ovakav par prodje, dok ne dodje u situaciju da preda dokumenta za usvajanje, a njima je to dato prirodno i nemaju pojma o cemu bi im ja pricala.
Puno je tu jos stvari koje moraju da se resavaju na nivou drzave i ministarstava, ali ne vidim ja da je iko voljan da se uhvati tog posla (mislim na drzavu i minisarstva).

To je čini mi se karakteristika našeg mentaliteta... Nesuočavanje sa stvarima, prikazivanje lepšim...

Možda sam i ja potpala pod to vezano za sam postupak a možda je samo reč da smo imali sreće pa smo našeg mališana dobili brzo te su naša iskustva sa socijalnim radnicima uglavnom pozitivna. Moguće je i da predstavnika države ima i ovakvih i onakvih te bi neki želeli da čuju a neki ne. Ali kada bi postojalo udruživanje možda bi nas ozbiljnije saslušali nego neku pojedinačnu osobu.

Ja baš ugledah na temi vezano za okupljanje žena povodom vto član "pojednostavljivanje procesa usvajanja". Upitah tamo šta taj član znači. Po meni, proces dobijanja podobnosti a i dece nije toliko komplikovan ono što je teško je kad dete dodje. Te ako sam za nešto to je da se proces usložni U svakom slučaju sam predložila da ako bude nekog konkretnog zahteva vezano za usvajanje nekom nadležnom ta tema se postavi u ovaj deo foruma. Drugačiji je ugao nekog ko je tek u procesu a drugačiji nekog ko je dobio dete. Takodje eto i naši pojedinačni utisci zavisno da li smo naleteli na ovakve ili onakve ljude mogu biti različiti. Mislim da naši zahtevi ako ih nekad bude ne treba da su usmereni na državu, da smo mi samo njom nezadovoljni i nešto joj tražimo nego ponekad naizgled "na štetu" usvojitelja i usvojenih roditelja, ono što je valjda nama cilj je da bude zaista bolje u usvajanju za sve a prvenstveno za onog koga se najviše tiče a to su deca.

Ono što smo mi već navele a to je uvid u dosije, davanje tačnih i detaljnijih podataka o detetu, promena kompjuterskog sistema u zdravstvu i uračunavanje usvajanja dece kako ne bi dolazilo do iskakanja podataka. Koliko je meni poznato samo su oni kritični sa tim sistemom dok ostale ustanove imaju bolje to rešeno pa najčešće ne dolazi uopšte do iskakanja podataka a ako dodje brzo to mogu da reše. Takodje funkcionisanje medju ustanovama i obaveštavanje o tome šta je usvajanje bi moglo da bude bolje. Opet smo mi imali najveći problem sa zdravstvom koje je i najkritičnije jer dete jednog dana može da ide tamo samo ili na sistematski pregled a recimo dok sam ja išla sama pravnica je bila nadmena i jedva je htela da nam izadje u susret toliko da ne budu baš uočljivi stari podaci, predusretljivije su bile medicinske sestre od nje. A na kraju pošto smo mi krenuli sa advokaticom i pošto bismo ih i tužili a onda bismo dobili jer oni ne poznaju zakon koji navodno zastupaju - dobili smo novi karton. To su neki odavde dobili bez problema a drugima su po domovima zdravlja pravili razne probleme kao i nama. Ali zakonski da pravnici u domovima zdravlja poznaju svoje zakone to nije teško uraditi, samo se oni ne udubljuju u to šta je usvajanje. Malo je sada strašno reći za našu dečicu ali ta prva osoba pre usvajanja je pravno mrtva. Radi se kao u slučajevima stvarne smrti kada se karton arhivira a novoj osobi koja je "rodjena" usvajanjem se izdaje novi karton. Jedino što je razlika je da se prepišu iz starog kartona podaci o primljenim vakcinama. E svako ko je konačno usvojio dete ima na to pravo ali kako u našem slučaju nije njima padalo napamet da se nešto deranžiraju tako možda neće ni mnogim budućim slučajevima neće hteti sve dok ne budu imali neki zvaničan dopis u kome bi im bilo naznačeno da u slučaju usvajanja postupa se tako i tako. Ono što meni pada napamet a da sam navela na onoj drugoj temi je ukidanje te starosne granice od 45 god kao i te neke posebne dozvole od ministarstva koju moraju da dobiju singl osobe kako bi usvojile dete. Takodje meni bi svanulo kad bi u porodičnom zakonu pisalo bar "usvojeni roditelj" a ne "usvojitelj" ja sam alergična na taj termin i osećam se samo kao majka a ne kao usvojiteljka, eventualno kažem usvojena majka ako to baš treba da se naglasi. Ali kažem to je moj neki osećaj i možemo razmatrati ako bi bilo nekih zahteva da li da se to navodi ili ne.

E sad kažem, od drugih zahteva gde bi naizgled išlo na štetu usvojenih roditelja ja bih razmatrala prvo tu školu roditeljstva. Ona je svakako potrebna i neko je naveo da u inostranstvu traje godinu dana. Ne bih baš ojadila buduće usvojitelje da im škola traje toliko ali mi je i pre bilo nedopustivo da neki centri samo otaljaju tu školu a čula sam ideje da se ukine, to je tek strašno. Najbolji deo celog procesa je ta škola a i ona ne pripremi buduće roditelje na sve ono što je usvajanje ali ipak im da kakvu takvu svest o tome pa da oni dalje istražuju. Dobra volja socijalnih radnika koji su zvali Snedru, Dacu i mene u škole roditeljstva a pozvali bi sigurno i drugu odraslu decu i roditelje ako ste radi da pričate, nije to ništa lično, je sjajna. To bi bila možda neka preporuka za te škole. Ljudi krenu sa mnogo idealističkim stavovima što je sa jedne strane lepo ali kad pročitate priču od Maakki a slučajevi vraćanja dece na žalost čak nisu ni retkost vidi se kolika je potreba da ozbiljno shvatite usvajanje. Takodje mi smo dobili našeg mališana od trenutka kad je krenulo navikavanje za sedam dana, slično je bilo kod skoro svih sem kod Snedre. Oni su se šetali tri meseca od hranitelja do kuće. U vreme kad se to dešavalo ja sam smatrala da su im socijalni radnici užasni, žalila sam što moja drugarica mora da prolazi kroz sve to... Mnogo kasnije sam čitala da je u SAD takva praksa, da nijedno dete sem možda ako je bilo izrazitih problema u hraniteljskoj porodici ne prelazi kod roditelja brzo. Iako znate kolika je SAD pa često moraju da putuju satima ili avionom prelazak traje baš kao kod Snedre - mesecima. Tako se deca postepeno navikavaju i štite se da ne dobiju još jednu traumu u svojim već kratkim i teškim životima. Ja vidim da je to bolje i kod Viktora i Lepotana jer se družimo. Lepotan je čini mi se mnogo bolje prihvatio taj prelaz dok kod Viktora je to jedna trauma koja je prikrila skroz onu istinsku traumu a to je odvajanje od biološke majke na rodjenju i ja imam mnogo neki teži zadatak da njemu to posložim u glavi. Tako da bi možda bilo dobro da se razmotri duži prelazak dece.Znam da bi me budući roditelji sada linčovali I meni samoj je bilo drago da je moje čedo za sedam dana prešlo kod nas... Ali kad se setim koliko smo imali teškoća u adaptaciji kasnije, koliko sam imala problema da mu objasnim da usvajanje nije prelazak od hranitelja kod roditelja nego se tiče prvenstveno bioloških roditelja i roditelja - sve bi to mislim bilo lakše da je prelazak bio postepen. Takodje ono što postoji u SAD je da hranitelji imaju prednost kod usvajanja. I o tome bi trebalo razmišljati ako hranitelji ispunjavaju uslove i žele da budu roditelji. To se opet tiče toga da dete ne dobije još jednu traumu. Još jednim prelaskom bez obzira što je taj prelazak bolji, što dete dobija roditelje, mnogo veće mogućnosti, ono doživljava traumu krećući u sasvim novi svet. A to nije prva trauma u njegovom kratkom životu nego se nadovezuje na one ranije. Tako da ako se dete adaptiralo već kod hranitelja nije to uopšte loš propis da oni imaju prednost. Dalje u zakonima Hrvatske i Bosne piše da su usvojeni roditelji do sedam godina dužni da kažu za usvajanje. Kod nas nema takvog stava zakona a mislim da bi trebalo da ga bude zato što to isto govori o jednoj ozbiljnosti usvajanja. Onom ko će sam raditi na sebi i svojim saznanjima takav član i ne treba ali je potreban onima koji imaju težnju da "zaborave" da su usvojeni. Drugačije je kad ih i zakon opominje i obavezuje.

Eto toliko sam se setila što se zakona, propisa, države tiče za sada... Mada ja volim više da se bavim onim čime se bavim na blogovima uglavnom psihološkim uticajima usvajanja na dete ali dobro kako se i vidi, sve je to povezano...

I još jedna ideja vezana za udruživanje što mi sada pade napamet... Šta mislite o zatvorenoj a šta o tajnoj grupi na fb? Da li biste bile članice jedne ili druge i da li biste na taj način možda učestovale u nekom udruživanju/planovima? Većina nas je članica i fb i imamo se u prijateljima. Ja sam članica i dve otvorene grupe vezano za usvajanje ali prva tamo samo vegetiram jer ne bih da pišem javno pod pravim imenom i prezimenom. Naravno zbog Viktora kako i pretpostavljate, što se samo mene tiče to bi mi bilo i lakše. Ako eventualno ne znate kada je grupa zatvorena onda se vide članovi i članice a ne vidi se šta se piše u grupi. Ako je tajna onda je ne vidi niko sem onaj koji je član/članica. S obzirom da znam kako razmišlja većina ljudi u usvajanju glasam za tajnu i da se može dobiti ulaz samo na poziv a onda bismo zvali samo poznate ljude. Ali besmisleno je praviti grupu ako ne želite da budete aktivne/i. Nego ako to želite i prepoznajete svoj interes i želju u druženjima, okupljanjima, udruživanju, menjanju sveta Naravno važnije akcije, predloge mogle bismo da iznosimo ovde na Kutku...

Ne zelim da neko shvati da kukam na sve sto se desava, jednostavno zelim da ukazem na onu manje lepu stranu ove price. Iako dugo nisam pisala pomno sam pratila sve sto je napisano u vezi usvajanja, probleme sa kojima se suocavate kao roditelji. Zakone uglavnom pisu ljudi koji i nisu upuceni u problematiku, te je sasvim normalno da se naprave i propusti, jer na papiru je sve to ok, ali u praksi se uvek pokaze da nije.
Samim tim da zivim u manjoj sredini i problemi su veci, naime, parovi koji su u vecim centrima uglavnom i skolicu i sve ostalo obavljaju u svom gradu, dok mi iz manjih sredina putujemo u skolicu u regionalne centre.
Skolica je sama po sebi veoma dobro zamisljena stvar, ali svakako jako malo informacija dobijemo o nasim pravima prilikom razgovora (uvid u dosije, uvid u zdravstveni karton...), a da ne govorim o tom adaptaciji, priholoskim aspektima o kojima bar kod nas u skolici nije bilo jedne jedine reci.
Citajuci vase dnevnike, a sve sam ih procitala, shvatila sam da je cekanje na dete bilo od devet meseci do godine dana, eto navedoh koliko mi do sada cekamo, a napominjem da u zadnjih pet meseci nije bio ni jedan poziv, sta je sa onim sto nam pricaju u skolici da moramo biti motivisani za usvajanje, normalno je da motivacija vremenom opada, pogotovo sto prolazi dragoceno vreme kako za dete tako i za nas.
Razlika od 45 godina nije u redu, iz prostog razloga sto je i medju partnerima uglavnom neka razlika u godinama, tako da je u tom slucaju mladji partner uvek zakinut, a svesni smo cinjenice da u nasim godinama to skoro ne znaci nista, ali u kada su deca u pitanju itekako je vazno, jer sto je mladje dete i adaptacija je laksa.
Sve ovo pisem iz licnog iskustva i razmisljanja, kao pojedinac niko nista ne moze da uradi, ali kao grupa ili udruzenje itekeko bi moglo da se ukaze na neke verujem nenamerne propuste koji su napravljeni u zakonima, iz prostog razloga sto se materija nije dovoljno poznavala.
Zelim da ukazem na jos jednu stvar vezanu za pozive i razgovore, a to je da socijalni radnici odradjuju svoj posao, a na nama je da se prilagodimo njihovim terminima, naime svi smo mi uglavnom zaposleni, imamo obaveze, te smo prinudjeni da uzimamo slobodne dane kako bi odlazili na razgovore, da proputujemo nasu drzavu, da bi nam na kaju javili ili ne da jesmo ili nismo izabrani za neko dete.
Tu je jos jedan problem vezano za adaptaciju, kada dete dodje u porodicu, na razne nacine se ljudi snalaze da bi bili slobodni u vreme adaptacije da bi sve proteklo kako treba, jer nemaju pravo ni na bolovanje, slobodne dane ili vec nesto drugo, primetila sam da se uglavnom snalaze. Problem su uglavnom starija deca.
Nisam sigurna za te grupe na fb, ali sigurna sam da ce se jos neko javiti.

Maakki,
podržavam govorenje o manje lepim stvarima. Nas su kad smo napravile blog ponekad optuživali da mračimo i da odgovaramo ljude od usvajanja. To što se istina ne dopada svakome, što možda ne može svako da se nosi sa njom ne znači da treba da nas ućutkava. I bolje je da ljudi odustanu od usvajanja ranije nego da se upuste u nešto što oni ne mogu da iznesu kao roditeljstvo. A opet ne kažem da sam ja spoznala istinu, svi mi možemo imati neka sagledavanja nje a ona je verovatno negde izmedju... Opet ono što se meni ne dopada je što ljudi kreću od kritike nekog drugog umesto od toga da krenu od sebe. Evo ja sam u jednom trenutku napravila moj lični blog, ništa komplikovano za mene koja sam kompjuterska neznalica a mogu da zamislim neko ko zna oko kompova kako bi to brzo napravio. I može da izlaže svoj stav i piše o samo lepim stranama usvajanja, što da ne... Ja sam uvek i za to. Ima na zapadu raznih blogova, grupa, stranica... Od onih koji mrače i koji ništa lepo ne vide u usvajanju, preko onih koji vide samo zeke i mede, samo im ružičasto pred očima kad se spomene usvajanje do onih koji zauzimaju neki srednji put. Ja sam najsklonija tom srednjem putu ali čitam sve, zavisi kad i kako sam raspoložena, nekad su to ovi mračni blogovi da sagledam naročito iz uglova dece, drugu stranu koju ja možda ne vidim dovoljno a kao roditelju usvojenog deteta mi je značajna... To jesu najčešće blogovi usvojene dece, ne čitam naravno neke protivnike usvajanja, nego one koji su sami usvojeni i to su doživeli kao teško/loše iskustvo... Ponekad čitam o ovim medama i zekama, to su najčešće roditelji, prijaju mi kad mi usvajanje postane preteško. Čitam i blogove bioloških majki kako bih njihovu stranu i razmišljanja shvatila i razumela ih bolje. Tako da za sve stavove ima mesta i niko ne bi trebalo da bude ućutkan...

A za socijalne radnike, psihologe, pa da treba uzeti u obzir da je njima usvajanje posao a ne život. Oni mnoge stvari ne znaju iz prakse i ako im ne kažemo neće ni dalje znati. Ja uvek kad smo na tim radionicama sećam se naše školice i šta su nam rekli a praksa demantovala kod mene. A imali smo odličnu školicu, reč je samo da se teorija i praksa razlikuju ponekad. Eto te socijalne radnice koje nas zovu su otvorene, uvek ističu da su dosta naučile od nas. Ni traga od sujete, eto mi smo socijalne radnice i znamo sve. Sigurno je da medju njima ima još takvih ljudi. I ja verujem da greške uglavnom nisu zlonamerne već je reč o nepoznavanju. I u našoj dvogodišnjoj borbi za neiskakanje podataka mi uglavnom smo nailazili na predusetrljive ljude, izuzetak je ta pravnica iz doma zdravlja, možda još poneko ali više je daleko bili onih koji su bili podržavajući. Uglavnom kada bi čuli i razumeli problem oni su hteli da pomognu medjutim reč je bilo o tome da nisu mogli sa svog mesta, nisu mogli da pohvataju zašto nam iskaču stari podaci pa su nas šetali tamo amo... Naslušali smo se raznih priča u raznim ustanovama, prime nas i pričaju nam kako znaju za nekog ko je usvojio i kako podržavaju i kako... ali sve to ne može nama da pomogne na kraju, do duše pomagalo nam je da nije do te ustanove nego do neke druge. Ali to mene opet vodi na zaključak da do promene može da dolazi onda kada se angažuju oni koji žive usvajanje u praksi.

Što se adaptacije tiče, ima se pravo na odsustvo radi nege deteta u trajanju od osam meseci čini mi se. Ja to nisam uzimala pa će druge žene bolje znati oko toga. Ne znam do koje godine to može da se uzme. Nisam sigurna da je potrebno za školsku decu, ona ionako moraju da podju u školu pa roditelj i da uzme odsustvo, dete je u školi, kakva je svrha odsustva? Drugo su manja deca, naš mališan nije prvih šest meseci išao u vrtić i savetuje se da se šest meseci ne ide, bar nama su tako u školi roditeljstva savetovali a tu mi se praksa poklopila sa teorijom, mi smo radili školski i mislim da je ispravno... Naravno, možda grešim za školsku decu, ispravite me slobodno. Svakako ako i tu treba odsustvo radi nege deteta možda bi trebalo pokušati da se traži.

Devojke imamo udruženje, baš sam srećna zbog ovog iznenadnog ispunjenja sna

Udruženje za vto će se baviti i pitanjima usvajanja kako Happy girl reče - dok mi ne napravimo svoje udruženje a kasnije ćemo saradjivati. Pošto ja ne vidim u ovom trenutku neku energiju da imamo samostalno udruženje samo za usvajanje mislim da je i ovo sjajno. Da se još jednom zahvalim Happy girl i ostalim devojkama.

E sad možda je ovo prilika i vama da se više angažujete, eto sada imamo i fb grupu, to je Šansa za roditeljstvo. Ako niste već članice/članovi a želite pošaljite zahtev da se učlanite i pratite tamo dešavanja.

Nadam se da će ih uskoro biti i vezano za usvajanje. Naravno ukoliko niste članica/član fb ili ne želite da se učlanjujete u grupu uvek možete ovde da pišete a neko od nas će te ideje preneti i tamo... Važno je da se stvari (po)kreću

Divno je to sto je napokon napravljeno udruzenje, cilj nam je isto postati roditelj, a sve smo uglavnom isle istim putem. Bravo za cure

Bravo za udruženje!

Nadam se da ćemo svi doprineti radu udruženja prema svojim mogućnostima.

Maakki, nadam se da kako vreme prolazi, cela situacija koju si tako nesebično sa nama podelila dobija drugu dimenziju. Na žalost, deo socijalnih radnika prećutkuje informacije prilikom upućivanja deteta na prilagodjavanje radi usvajanja, jer im je bitno da dete bude što pre zbrinuto u novoj porodici. Naravno, to nije dobro ni za dete ni za porodicu jer bez prvovremenih informacija nema adekavatne pripreme.

Nadam se da ćete uskoro dobiti nove pozive!

Eh nadam se i ja... i da nije ono - nada umire poslednja!

Što se Maakki tiče i ja sam zadivljena bila njenom hrabrošću da jednu tako osetljivu i ličnu temu iznese.

Svi mi koji smo u usvajanju znamo za manje i veće probleme koje taj proces nosi, prvo do dobijanja deteta, a onda i kada dodju deca. I logično je da ljudi van ove zajednice ne shvataju sve dimenzije naših problema, oni ne žive naše živote. Zato smo mi ona snaga koja može da nešto menja i dok se to ne shvati neće ni biti promene, isto kao u vto...

Mi smo ocekivali da nas ubace u registar do juna, ali su nam u julu kazali da zbog odmora moramo da cekamo do septembra i to kompletna grupa. Krenuli smo sa realizacijom usvajanja u januaru. U maju su nam kazali da treba jos samo da odrade neku internu proveru i da im SUP mora dostaviti podatke sto je potrajalo vise od mesec dana (potvrda da se ne vodi krivicni postupak). Mi smo tu potvrdu vec imali i predali im ranije. Videcemo kad cemo biti upisani u taj famozni registar, jer nam nista nisu javljali do sada. Uskoro cu ponovo do centra da vidimo dokle su stigli, jer su nam pre tri meseca objasnjavali kako ima puno posla, da provere, pa ocene, pa uklope sve sa ocenama iz skolice roditeljstva..... kao Skadar  na Bojani da se zida. Onda dodje leto i sezona famoznih godisnjih odmora koji su najvazniji na svetu i zbog kojih se stopira usvajanje sto je meni neverovatno.!? Valjda je najvaznije da dete bude zbrinuto sto pre i sto kvalitetnije, ovo pitanje bi se moglo i moralo postavljati svuda i na svakom mestu. Toliko nam govore o interesima deteta, a onda se sve stopira, jer, sezona odmora dolazi. Kao da svi u isto vreme idu na odmor. Mislim da se zbog interesa deteta ova praksa mora promeniti. Iz ovih razloga se ne pise nista u temi o usvajanju, jer se zaista nista i ne desava, na nasu zalost. Javicu se uskoro sa novim informacijama, pozdrav svim damama.

Dragane,
slično je bilo kad smo mi dobijali podobnost. I nismo sigurno jedini... Nadam se da ćete vrlo brzo sad kad je počeo septembar ući u registar. Ali to je jedna od situacija koja govori zašto nam je potrebno udruženje...

Dragane evo poceo je i septembar kada se uglavnom zavrsavaju godisnji odmori pa se nadam da ce i vasa dokumenta biti kompletirana i poslata u ministarstvo. Mi smo samo na izvestaje sva tri clana tima cekali cetiri meseca, jer nam je dato isto objasnjenje da nisu imali vremena da ga napisu, kompletiraju i posalju u ministarstvo, nakon nase intervencije u ministarstvu i detaljnom objasnjenju sta su nasa prava, te intervencije ljudi iz ministarstva kod nasih u centru dokumentacija je bila kompletirana za manje od nedelju dana. Mnogo mi je bilo zao sto je moralo da ide tim putem, ali verujem da bi to potrajalo da nije bilo tako. Jos nesto mi jako smeta, a mislim da sam i pisala o tome, svi i na svakom mestu nam govori o pravima deteta, njihovim interesima i sve ostalo cime nas bombarduju, ali na nijednom mestu nam niko nije rekao sta su nasa prava u celoj ovoj prici, zbog toga smo i prosli tako kako smo prosli.

MAKKI,mila,strašno je to kroz sta ste prošli.Znam taj osećaj i mi smo prošli nešto slično,pre naše dece.Pisala sam o tome..,zvali su nas iz CZSR,preko 300km udaljenog od BG,  za malenog  dečak.Opisali ga kao pametno,lepo i dobro dete,a kada smo otišli na razgovor ispostavilo se da dete ne komunicira,da ima strah od ljudi...Rekli su nam da ako ga želimo,biće naš.Bio je to naš prvi poziv,očekivala smo mnogo,a vratili se razočarani,tužni i puni griže savesti.Mm je bio taj koji je odlučio,ja nisam imala hrabrosti,rasplakala sam se,toliko me je priča tog mališana potresla.Odbili smo da uzmemo malenog,taj osećaj nikada neću zaboraviti.Ni danas,kada imam moju decu,ni sada,dok ovo pišem nisam mirna...
Makki,biće još poziva.Važno je verovati,ne gubiti nadu.Od srca ti želim bar jednog anđela,kao što su moji.
Što se tiče odsustvovanja sa posla radi usvajanja starijeg deteta,zakon nije predvideo tu mogućnost.Naša Tamara je imala 9 godina,kad je stigla kod nas i išla je u treći razred.Niko nije mislio na takvu decu,kad je odlučivao da usvojene mame nemaju pravo na odsustvovanje sa posla.Zar detetu koje je promenilo sve,porodicu,grad,školu,drugove ne treba pažnja?Zar sam mogla da je ostavim samu kod kuće,ili u boravku do 17h?Niko nije razmišljao o tome..,a i zašto bi?Njih naše priče,problemi ne dotiču,za njih su deca samo "broj u registru."
Previše je komplikovana priča o usvajanju,previše je propusta,neregularnosti i bezdušnosti u celoj,toj priči.NE,nikako ne dozvolite da vas to obeshrabri,skrene sa puta i navede na preispitivanje.Sada,iz ugla mame troje mališana vas MOLIM da nikada ne odustanete,da se borite do kraja.Vredno je svega,verujte mi.Ja bih opet sve ponovo prošla za samo jedan njihov osmeh i zagrljaj.Želim vam svima,koji čekate da ostvarite svoj san.

Danas su moji blizanci đaci prvaci,a seka je tri godine starija.Danas su to divni,mali ljudi,mamina najveća radost,mamino sve.