"Izgubljeni u transportu"

Pogodićete da je ovo iz one izjave devojke koju sam videla u dokumentarnom filmu a ostavila je traga na mene. Da ponovim pošto je tema baš o tome. Ona je usvojena sa osam godina i rekla je da ima tri mame (biološku, hraniteljicu i usvojenu) a da ponekad ne zna ko je majka, da se negde izgubila u transportu izmedju biološke, hraniteljske i usvojene porodice.

Pošto je Vilenjak imao tri godine kad je došao kod nas nekako mi se činilo da mi takav scenario nikako nećemo imati... Ali sinoć me je jedna njegova izjava porazila skroz i zaličila mi na izjavu pomenute devojke. Naime opet je bila večernja kriza u kojoj on ne samo da nije hteo da ispoštuje pravila spremanja za spavanje nego dok je muž nastojao da ga privoli otvorio je cipelarnike i počeo da baca cipele napolje Ja sam čula da se neki haos dešava i prišla Vilenjaku i počela da mu objašnjavam da mi živimo zajedno, da je cilj da jedni druge pomažemo a ne da ometamo zajednički život i činimo ga težim drugima. Na to je on odgovorio: "Ja ne živim ovde." Ja sam upitala gde živi ako ne živi ovde. Malo je razmislio pa odgovorio "Ja ne živim nigde." Muž kaže da suviše pridajem važnosti rečima petogodišnjeg deteta, da ima deset godina to izjavi pa da se zabrinemo... Ali mene je ta izjava porazila bez obzira na godine ili možda baš zbog njih. I ne samo juče, i danas sam neraspoložena i razmišljam...

Pa sam htela da vas priupitam... Šta su rešenja da se deca ne izgube u transportu? Da li da ih vezujemo samo za našu porodicu? Da izbegavamo susrete sa hraniteljima i čujenja? Ili mislite da to ne može, oni jesu usvojeni i deo njihove priče su i biološke porodice i hraniteljska, moramo da ih uključujemo u priču pa kako god to delovalo na decu? Ili da se usmerimo na druge stvari a ne na dramu oko usvajanja? Ili mislite da je vreme koje prolazi rešenje? Ili mi zapravo ne možemo ništa ili ne možemo mnogo da učinimo, razvoj dece je takav kakav je pa mi možemo da činimo sa naše strane koliko mislimo da je ispravno i pratimo ih, nadamo se da će biti najbolje...

Simona,
najpre žao mi je što si neraspoložena i nespokojna...
Ja nemam ličnog iskustva pa da te mogu tako posavetovati....Čini mi se da je odgovor u svemu pomalo od navedenih pitanja no prvo da se vratimo na sinoćnju situaciju... I šta je bilo posle toga "ja ne živim nigde". Jeste li razjasnili gde je to nigde? Je l sam tamo? Delom se slažem sa tm da on još uvek nije svestan svih značenja određenih reči i sklopljene rečenice...Ja bih mu recimo odgovorila "da li mogu da žive i mama i tata sa tobom tamo nigde".
I takođe mislim da on ipak nije isto što i ta devojčica od 8 godina koja je je možda realno živela u biološkoj, hraniteljskoj i usvojenoj porodici i toga se vrlo dobro seća. Ipak bih kod Vilenjaka snažila vas kao porodicu, sačekala da prođe neko vreme, da dobije na zrelosti i sigurnosti pa onda tek produbila priču. Naravno dotada ne zaboraviti s vremena na vreme da se pomenu i priča o hraniteljima, bio. m. ali nekako mi se čini da on to još ne može da sagleda, obuhvati. Ima i do toga što je dečak (seti se Sarine devojčice). Ja sad kad imam i devojčicu uviđam koliko su oni emotivno nezreliji. Ima i do njegove prirode, sklonosti da provocira...Nama to sin isto radi, samo menja način, npr. sad ume da kaže "ne volim te više" i pa te ispod njegovog zelenog oka motri i čeka... I ta sklonost ka provociranju je jedna opšta stvar, ne rade samo naša deca. I moji sestrići su nas neprestano testirali.
Nadam se da će već danas i večeras biti mirnije i spokojnije kod vas.

Struzzo,
iznenadilo me je i rastužilo dete takvim odgovorom... Odgovorila sam da meni naša kuća ne liči na nigde, i da on živi sa mamom i tatom.

Ja sam primenjivala sve po malo od pitanja koja sam postavila. Sa hraniteljima smo se vidjali i čuli kad je patio, pitao za njih, sada ne. O biološkim roditeljima pričala sam ako pita, ako ne pita ne pričam. Nastojim najviše da ga okrenem tome da je sutra novi dan i to recitujem poput Skarlet Žao mi je što je dete toliko okupirano prošlošću, bar ja mislim da je on okupiran i kada nas ništa ne pita, i po tim otporima vidimo, i to je neki govor... I problem je uvek kad dodje do bolesti i sl, a u prethodnom periodu bilo je to... Šaljem dete često ranije u vrtić nego što lekar kaže, naravno pazim da nije nešto zarazno pa opasno za drugu decu ili opasno za njega. Ali za njegovu psihu je loše ako je stalno sa nama. Onda je stalno usmeren na nas, a onda i na tu priču predjašnju... Naravno, koristim ja te periode bolesti za nova zbližavanja, radimo puno toga i kreativnog i zajedno ali večeri uvek budu kritične. Tada se i sećanje vraća a taj segment dana mu je izgleda bolji kod hranitelja. Ali je najbolje kada ide i u vrtić i na sport, onda ima neke nove dogadjaje da preusmeri misli, decu da se njima bavi a ne nama... Kad je zadovoljniji sve je lakše postići. Slažem se sa tobom. Ma koliko je to tipiziranje, on je dečak i teže može da shvati i prihvati priču. O situacijama da mi pričamo kao Sara i njena ćerka ja mogu samo da maštam, to možda u nekoj budućnosti. Vilenjak i ja pričamo o nastanku sveta i sličnim temama, nastojim ja da pričamo i o temama gde su uključena osećanja, ali to uvek teže ide ili on brzo promeni temu. Provociranje, da to je uvek tu, kao i ispitivanje granica... teško je to odvojiti jedno od drugog. Nakon sinoćnjih sukoba rekao je da je rešio da bude dobar. Mada ga ja po savetima iz knjiga ispravim, da je on dobar, samo njegovo ponašanje nije uvek dobro Dete me belo gleda, baš i ne shvata tu razliku, ali knjige kažu da razdvajamo. Pošto sam ja ipak uvela kazne i nagrade kaže da mu je cilj da se kazne smanje.

Videćemo, večeras je novo veče

Da, večeras je novo veče a sutra je novi dan. :)

Pa sam htela da vas priupitam... Šta su rešenja da se deca ne izgube u transportu? Da li da ih vezujemo samo za našu porodicu? Da izbegavamo susrete sa hraniteljima i čujenja? Ili mislite da to ne može, oni jesu usvojeni i deo njihove priče su i biološke porodice i hraniteljska, moramo da ih uključujemo u priču pa kako god to delovalo na decu? Ili da se usmerimo na druge stvari a ne na dramu oko usvajanja? Ili mislite da je vreme koje prolazi rešenje? Ili mi zapravo ne možemo ništa ili ne možemo mnogo da učinimo, razvoj dece je takav kakav je pa mi možemo da činimo sa naše strane koliko mislimo da je ispravno i pratimo ih, nadamo se da će biti najbolje...

Da budem iskrena moram reći da se slažem sa tvojim mužem da preozbiljno shvataš reči petogodišnjeg dečaka, uprkos što moć podsvesti strašno cenim.

Moje mišljenje za to da se deca ne izgube u transportu je ovo pitanje odmah koje si pored postavila - vezivanje za porodicu. Na tvom mestu ja bih hranitelje lagano istiskivala iz Vilenjakovog života i to kako u pogledu viđanja i pričanja preko telefona ( ako toga ima ) tako i u pogledu pominjanja istih. Cenim da su oni bili jedno vreme deo njegovog života, cenim i to da jednog dana o tome treba da zna, ali mora se prekinuti pupčana vrpca sa prošlošću da bi se izgradila trajna i čvrsta veza među vama. Vi niste novi hranitelji, vi ste njegovi mama i tata.Kao takvi u vašem interesu i insteresu deteta je da se to ostavi tamo gde mu je mesto - u prošlosti. Takođe se slažem da se trebaš usmeriti na druge stvari, a ne na usvajanje. Stekla sma utisak tokom ovog vremena čitajući tvoje postove da si prepopterećena celom tom pričom, što je sa jedne strane potpuno razumljivo, ali sa druge...Moraš malo da pustiš sve to. Pre svega zbog tebe same, pa tek onda Vilenjaka. Ja sam uverena da u njegovoj glavici ne postoje nikakve misli, pa ni zrela svest o tome. Ako se i dese neki pojedini njegovi ispadi, koje bi ti povezala sa prošlošću, shvati to kao neke fleševe prošlosti. Ali oni će nestati vremenom, a ti ćeš to pospešiti time što mu nećeš ni na koji način pominjati hranitelje. Mislim da bi trebala maksimalno da se opustiš i uživaš kao majka, bez razmišljanja o tome šta je Vilenjak hteo reći i šta misli, jer najverovatnije da on jednostavno to spontano čini, bez nekog realnog stava i osećaja prema tome. Ovako, moguće je da on oseća pomalo tvoju brigu oko toga ( deca su poznata po tome da osećaju roditelje ukoliko su zabrinuti za nešto ), da je primetio tvoju emotivnu reakciju na tu priču i da je i zbog toga može nekad upotrebiti.

Hvala Struzzo i Daco :)

Danas smo imali još jednu epizodu koja može da se podvede pod ovu temu. Pričamo Vilenjak i ja neki sasvim drugi razgovor ali ću vam prepričati samo ono vezano za ovu temu. On kaže - "... u vašoj kući..." "Kako to misliš 'vašoj' kući?" "Pa tvojoj i tatinoj... ". "Čekaj, čekaj, ko živi u ovoj kući?" "Vilenjak, mama i tata." "Pa je li to onda 'vaša' ili 'naša' kuća?" "Naša." Onda se razgovor nastavio u drugom pravcu... Nije to prvi put da Vilenjak tako govori ali ga ja obično samo ispravim od 'vaša' u 'naša' ali sam posle jučerašnjeg dana malo više insistirala.

Daco,
verovatno si u pravu za hranitelje. I ja sam i na drugim temama oko njih razmišljala, čuti ih ili ne čuti, vidjati ili ne vidjati... Za to da su oni hranitelji a mi roditelji ja sam odmah tako postavila, takodje i "nova kuća nova pravila" kako su nam socijalni radnici savetovali. Ali i posle skoro dve godine od dolaska Vilenjaka vidim da imam još problema i sa pravilima i sa hraniteljima. Bez obzira što su oni plaćeni za hraniteljstvo i što se meni mnoge stvari u njihovom vaspitanju ne dopadaju oni su bili jedini roditelji koje je dete nekoliko godina imalo a to vreme je još uvek duže nego vreme koje smo mi proveli zajedno. No to vreme će raditi za nas, pitanje je samo na koji način ćemo postići slaganje, možemo li da sami nadjemo rešenje ili uz pomoć psihologa. A za brigu, uživam ja u roditeljstvu, ali nije to neko bezbrižno uživanje jer ima stalno nekih problema... Mislim nije ti baš do smeha kad dete neće da jede, neće da pere zube, neće da se kupa i još baca cipele po kući, može samo neki smeh od muke A reči... one dodju na sve to...

Simona, zao mi je sto si se rastuzila i sto te je takva situacija pogodila.
Nadam se da cu ti opmoci kad ti napisem nasu sitauciju, ako je dozvoljeno, jer moj sin nije usvojen. On sada ima 2.5god, ali smatram da je jako inteligentan i mnoge stvari koje govori govori smisljeno. Prvi put nam se skoro desilo da nam kaze kako je u maminoj i tatinoj kuci samo krevetac njegov. Ja ga pitam a cija je kuca, a njegov odgovor je "mamina, tatina, babina, dedina i tetkina". Ja pitam "a Milanova?", njegov odgovor "NE! moja kuca je samo moj krevetac". Mene je to jako pogodilo jer i generalno smatram da sam jako stroga i trudim se da budem blaza jer misilm da ga povredjujem. Onda me je to vratilo u doba kad sam ja bila mala, i setila se da sam imala i ja bukvalno iste trenutke i situacije, nekad je to bio period od nekoliko dana, nekada je trajalo i nekoilko nedelja, a to je da smatram da je nasa kuca dom svih clanova porodice osim meni. Mislim da takve faze dolaze deci i koja nisu usvojena ali i da prolaze.
Ljubim te i nadam se da te nisam povredila ovim postom.

Vecka,
hvala ti. Naravno da me nisi povredila. Naprotiv, to što ti kažeš mi je samo potvrdilo koliko deca i kao mala znaju i razumeju. Inače se nisam slagala sa Dacom i mm da pridajem suviše važnosti rečima petogodišnjaka, ali šta znam, uvek sam ostavljala mogućnost i da grešim. Iako je mali Vilenjak mnogo toga zna. On možda ne razume sasvim usvajanje jer još ne zna sve detalje kako društvo funkcioniše. Ili ne razume svu komplikovanost osećanja, i da mogu biti na više nivoa i iz bližih i udaljenijih razloga, ako ja stegnem usne on tumači da ja ne volim hraniteljicu. Ali na nekom nešto jednostavnijem nivou nego kod odrasle osobe on sve razume, i mislim da se bar u tom trenutku osetio u duhu ove teme da ne živi/ne pripada nigde i to je i rekao... Ono što je moja briga je da to ne bude neko trajno osećanje.

Da vam se pohvalim da smo večeras super prošli, uglavnom ne znam koliko super još s obzirom da nije zaspao (trebalo bi da zaspi oko devet ali to se često rastegne skoro do deset). No sve do spavanja je bilo blistavo, sam se trudio kako je i rekao da bude dobar kako bi mu bila smanjena kazna (smanjena ). Nama se pokazuje kao dobro to da kazne mogu da se smanjuju i produžavaju zavisno od dobrog/lošeg vladanja. Inače to je opet daleko od discipline kakvu ja čujem da neki roditelji imaju (deca se začas spreme ili samo im ugase svetlo i deca spavaju) ali baš zbog toga što u hraniteljskoj kući nije bilo nikakve dnevne a ni večernje rutine niti vremena za spavanje ja ga puštam ležernije da se ponaša, da ne bi opet bio u osećanjima da je nigde i sl. Važno je samo da obavi sve i da baš ne predje vreme od deset sati dok se uspavljuje... Mada možda suviše rano pišem, eno Vilenjaka i muža još pričaju...   

E sad, ne znam da l' uopste imam pravo da pisem na ovoj temi, sudeci da moje dete nije proslo kroz ono kroz sta jesu usvojena deca, pa samim tim i nemamo mozda iste sitaucije, al' sam tema me namece da pisem.
Vidis, kod nas je skroz druga situacija. Od kad mi se sin rodio tezim ka tome da postoji neki ritual oko jela, spavanja, da postoje pravila i sto manje odstupanja, kako pravila kod njega, tako i kod roditelja. Od kad se on rodio mm i ja vise ne jedemo van trpezarijskog stola (inace smo tako ziveli pre toga), ali ne jede ni on; ne prica se dok se jede; spavanje se zna kad je i u koliko sati mora biti u pidzami i krevetu, makar mu se ne spavalo mora lezati u krevecu, ne sme pricati...
Sta sam ovim htela da ti kazem: ja sam sprovela pravila koja se postuju, ali misilm da sam tim mojim iskljucivim pravilima postigla kontra efekat tako da sumnjam da ga povredjujem time, mozda se ne oseca pozeljnim, mozda zbog toga ima zakljucke kao da on ovde ne pripada? Mozda sam previse isterala svoja pravila i svoje zelje. Eto ja ti pricam ovo iz mog ugla, koji se cini mi se razlikuje od tvog, i hocu da ti kazem da mislim da ne treba da te grize savest zato sto nisu totalno ispostovana pravila koja si ti odredila, vec da si ipak i njemu dozvolila da neku volji i on ispuni. Eto, on sad prica sa tatom, iako je to van pravila, ali on je sigurno zadovoljan zato sto je ispunio svoju zelju.
Izvini, totalno sam konfuzna, nadam se da si razumela sta sam htela da ti kazem. :*

ovo sto sam napisala "tako da sumnjam da ga povredjujem time, mozda se ne oseca pozeljnim, mozda zbog toga ima zakljucke kao da on ovde ne pripada?" odnosi se na moje dete, nisam to mislila za Vilenjaka. Htela sam ti reci da ta odstupanja koja dozvoljavas mogu samo da idu u korist Vilenjaka i njegovog prilagodjavanja i priblizavanja vama; da je ipak i neka njegova zelja, iako je protiv pravila, ispunjena i time je on ipak zadovoljan.

Vecka,
ne brini toliko oko pisanja ovde, pišu i Kutanjke koje su van priče o usvajanju, zašto da ne... Sem toga mogu opet samo da ti zahvalim jer i sama se uvek pitam da li dobro činim  ili ne... A to "povredjivanje" o kome pričaš je jedna od najtežih stvari meni u roditeljstvu. Moraš da detetu postaviš granice i znaš da mu to nije prijatno, da ga na neki način povredjuje kako ti kažeš, no da je dobro za budućnost. Svejedno, meni to teško pada i svaki put se osećam loše kad ne uspem da nešto ide sa lakoćom, da i dete samo prihvati, nego moram da primenim ono - ja sam roditelj i ja sam tako rekla.

Što se dnevne rutine tiče, mislim da je ona vrlo bitna za psihofizičko zdravlje i mora da se postigne, pitanje je samo na koji način. I da li su dozvoljena ta odstupanja, da li smo kako ti kažeš mi postigli više ako je dete malo prekršilo pravila pa je zadovoljno zbog toga ili se treba striktno držati pravila.

Ja sam kod tog večernjeg problema sa rutinom uračunala dve stvari zbog kojih sam donekle popustila a i sa popustljivim stavom imam problema, no evo nadam se da smo najzad na putu rešenja. Te dve stvari su prirodna sklonost, narav, tj genetika a druga je život kod hranitelja. U stvari kad je redovan dnevni život, vrtić, sport, naše aktivnosti, redje se javlja i problem sa večerima. Ali baš sinoć pričam mužu, ako ikada budem upoznala Vilenjakovu biološku majku jedna od prvih stvari koje ću je upitati je da li je tokom života imala problem sa snom, a prilično sam sigurna šta će biti odgovor. Vilenjak inače teško zaspiva, on je onaj tip kome se pred san javljaju teške misli. Sličan je bio i moj muž pa sam ja donekle uticala da on drugačije postavi stvari pa kad sam odraslu osobu donekle promenila valjda ću i dete. Ja sam sasvim drugačija, dok spustim glavu na krevet ja sam već zaspala. Tako dok uspavljujem Vilenjaka ja po par puta zaspim a on me budi, na kraju opet često ja zaspim pre njega... Ali se jako trudim da to izmenim, da brže zaspiva i donekle uspevam. Pred san mu čitamo, onda rasporedi svoje igračke neke u krevet, neke pored kreveta a imam jednu od onih igrački što sviraju melodije za bebe. Ako uspem da razgovor stane i počne da osluškuje tu jednoličnu muziku - odmah zaspi. Pošto kod hranitelja nije postojala večernja rutina, niti vreme za spavanje to je njegovoj prirodi više ležalo pa je teže da sada promenimo, priroda uz sećanje iskače i posle toliko vremena.

Ako si postigla rutinu kod tvoj sina mislim da se nikako ne povlačiš ali eto ima tih malih trikova pomoću kojih može da se oseti prijatnije. Npr znam roditelje koji ako dete sve brzo obavi puste mu crtać (mi to ne činimo jer Vilenjak nema meru tj njegova (samo)disciplina nije na nivou te dece, ako odgleda jedan crtać hoće drugi, treći, nas bi to samo uvelo u novu svadju). Ali primenjujem naročito ujutru savete iz knjiga oko takmičenja. Tu se savetovalo da se deca takmiče u oblačenju, umivanju, pranju zuba... Pošto mi nemamo više dece takmičimo se Vilenjak i ja. Sa tim takmičenjem smo dosta rešili tu jutarnju rutinu, i ona je nekad bila problem. Ali sad Vilenjak trči da me pobedi pa se relativno brzo spremimo, što i meni dobro dodje za posao.

E da što se pričanja tiče ja nisam tu tako stroga. Zajedničke obroke za stolom volim, već sam pisala ali kod nas može da se priča. E sad povremeno Vilenjak ima otpor i prema tome. Npr hoće da gleda crtani koji je započeo a treba da počne obrok. Ja mu stavim tanjir na poslužavnik i pustim ga da ide u dnevnu sobu da gleda tv i da jede. To jeste kršenje pravila baš baš ali upravo ga puštam da bi bio zadovoljniji. Šta će mi nezadovoljno dete za stolom? Računam ako ponekad tako jede lakše će dolaziti na sve druge obroke, tako i biva... Inače ima tu dosta i do navike. Pisala sam već da su kod nas u kući bili često zajednički obroci i onog časa kad majka kaže da je doručak ili ručak mi smo svi za stolom. Dok kod mog muža gde je svako ručavao posebno teže je bilo navići ga da ručamo zajedno. I sad kad imamo zajedničke obroke lakše često se stvori Vilenjak za stolom nego muž, uvek se seti da u poslednjem času ima nešto da obavi   Ali htedoh da kažem da nakon npr deset godina tvoj ili moj sin se neće ni sećati da im je nekad bilo problem da ispoštuju pravila za stolom, to će im preći u naviku.

Kod nas i dalje ide sve uzlaznom linijom. Primetila sam da kod nas ide sve nizbrdo i kad ja već polako gubim nadu da će biti bolje ili nemam više inspiraciju šta da probam odjednom Vilenjak donese odluku da promeni nešto. Ne znam da li je tako kod vas i vaše dece ali to odlučivanje je nešto zbog čega ja duboko verujem u usvajanje i kako sam već pisala velika sam protivnica dece formirane u nekim/bilo kojim godinama. Mislim postoji sve ono što sam pisala, nasledje, vaspitanje... ali presudna je sama osoba i njena odluka. Tako je uvek bilo i kod mene, ja kad ljudima kažem da sam po prirodi lenja npr kažu ma kako neko ko je paralelno studirao, radio, pa još došlo dete itd može biti lenj? Ma može, samo sam odlučila da budem vredna, dovoljno sam se motivisala, našla prave stvari koje me zanimaju da ispadnem još i vredna... Takav je i Vilenjak, tu baš liči na mene. Zato nekad i brinem a nekad se baš smirim, zavisi kako ide... Muž npr kaže ako mu uvedemo nagrade i kazne delovaće, shvatiće Vilenjak da mu se ne isplati da bude kažnjavan i da je bolje biti nagradjivan... Ma neće, ne mora, može on da odluči da stalno bude kažnjavan... ali izgleda je odlučio da nešto menja i uopšte ne mislim da su kazne i nagrade bile presudne u toj odluci... Ovakav je bio jutrošnji razgovor dok smo se spremali za vrtić.

- Ja sam odlučio da vas slušam jedan dan...

Ja sva srećna što je došao momenat odluke ali rešila da se malo šalim...

- Jedan dan u godini? O blago mami i tati što ćeš ti slušati jedan dan godišnje

- Ne jedan dan nego svaki dan...

- Svaki dan u godini? E to je već nešto...

I tu prestanem da se šalim i naravno ispričam kako je to lepo da se lepo slažemo, volimo se uvek, ali lepše kad smo veseliji, kad nema kazni...

Simona,
unapred da kažem da ti svoje dete najbolje poznaješ... Mi ovde i pored tvog iscrpnog pisanja ne možemo da sagledamo kako je to biti u tvojoj koži i koliko su Vilenjakovi "ispadi" česti, neobični i koliko se mogu pripisati njegovom dosadašnjem putu ili njegovoj naravi. Nesumnjivo si jako posvećena, analitična i načitana majka. Ali to je, možda, samo možda, ponekad i mana... Zaista sad ne želim da te kritikujem, jer izuzetno cenim tebe kao roditelja i kao osobu koja ovde uz još neke mame deli najviše korisnih saveta, koja je toliko upućena u ovu tematiku i koja sa toliko žara pristupa ovom "posebnom" roditeljstvu u želji da sve uradi ispravno i svom detetu pruži maksimum. Međutim, možda previše znaš i čitaš i samim tim "prepoznaješ" previše pročitanog u Vilenjaku. Možda si u tome i u pravu, ja to stvarno ne znam; zato i kažem da ti njega ipak najbolje poznaješ. Ali, možda bi bilo dobro da uprkos tome ponekad "prečuješ" ili zanemariš ono što je rekao ili uradio. Ne možeš stalno tražiti signale koji upućuju da on svoju priču, prošlost, hranitelje itd. nije obradio i onda lupati glavu šta i kako uraditi u svakoj svakodnevnoj situaciji.

On je nesumnjivo jedan jako temperamentan dečak. I ja mogu, kao i ostale Kutanjke, samo da posegnem za primerima druge dece iz okruženja i navedem još nekoliko primera biološke dece naših prijatelja koja se ponašaju vrlo slično Vilenjaku, makar slično onome što pišeš. Šestogodišnji dečak naših prijatelja npr, zahtevan i nepredvidiv, težak za vaspitanje, nikad ne znaš šta može da uradi, naročito uveče kad je umoran, neće da jede, majka je stalno u grču šta može da uradi, a jako, jako su mu posvećeni, dosledni. Nije ti ovo nikakva uteha, znam, ali je to moj pokušaj da ti kažem da ne iskače on baš toliko iz okvira.

Tebi su reči važne, znam, (i meni, uostalom), ali smo mi naučile da razmislimo šta ćemo reći i da stojimo iza toga. On je ipak mali, i to tek uči. I kada kaže, "ja ne živim nigde", možda njegova podsvest progovara, a možda je on to samo onako bubnuo iz besa. Pa čak i ako jeste podsvest, nemoj odmah pomisliti da je "izgubljen u transportu", pred vama su godine i godine roditeljstva i uverena sam da će on steći sigurnost i znati da je tu kod vas kod kuće. Pored takve mame i tate, ih, ne sumnjam uopšte ! Možda je i bolje što je tvoj muž opušteniji u pristupu i ne pridaje značaj svakoj njegovoj izjavi ili postupku. To je dobar balans, tvoja analitičnost i njegov ležerniji stav. Samo mu dozvoli da je i on nekad u pravu ...

Daj sebi, vama, njemu vremena, da se vratim na tvoje pitanje na početku. Pusti hranitelje, bio-roditelje, tumačenja. Ne kažem stalno i zauvek, to ne, ali dopusti SEBI misao da je on nešto uradio ili rekao zato što je običan mali dečak, a ne USVOJENO dete. Priušti to sebi ponekad , mislim da bi ti prijalo i malo te rasteretilo.

Milkyway,
hvala ti. Slažem se donekle sa svim što si rekla sem sa poslednjim rečenicama. Ne tumačim  Vilenjaka kao usvojeno dete često, svakako ne u nekim običnim situacijama. Možda si samo takav utisak stekla jer ovde raspravljamo o temama vezanim za usvajanje pa ja pišem o onome što vezujem za to. Ako ima neki problem koji je čest, ponavlja se, po onome što dete govori ili kako postupa mi deluje povezano sa nekim prošlim stvarima, a znam da se naša i hraniteljska kuća u tome razlikuju onda počnem da razmišljam o tome i vezano usvajanje. Kod konkretno ove nediscipline znam da ima još nedisciplinovane dece, i kod Vilenjaka je i narav teška kao kod tog dečaka kog opisuješ. Ali ja možda jesam posvećena majka, nadam se da jesam, ali nisam majka žrtva nikako i ne nameravam to da budem. Pisala sam da moja prijateljica ima sina od osam godina i još ga oblači a čuh i za neke primere još starije dece  Vilenjak sa svojih pet godina savršeno dobro ume da se obuče i treba to da sam radi. Nije što je to meni teško, on se nekad mazi pa ja to činim. Mi smo imali kraći period oblačenja i svlačenja i čak bih pre rekla da to volim nego što ne volim. Ali nije to dobro za njega da ne obavlja nešto što može. Isto pranje zuba, večera, kupanje... sam je sinoć kad je sve lepo uradio rekao da to nije teško. Šta znači svako veče se natezati oko toga? Ja sam i Vilenjaku nedvosmisleno rekla da će promeniti svoje ponašanje na ovaj ili onaj način ali da ja ne mogu a i neću svako veče da raspravljam i natežem se oko običnih radnji. Samo možda zbog puta deteta imam više strpljenja, da je oduvek sa nama mislim da bih postupala kao Vecka. Ovako mu puštam malo više zabave i rastezanja...

Posmatrala sam pažljivo Vilenjakovo ponašanje u raznim situacijama, mislim posmatram ja uvek pažljivo ali nakon ove teme bilo je izuzetno pažljivo Zaključila sam da postoje nijanse, sasvim možda male koje vi ne biste ni uočile u njegovom ponašanju prema nama/našoj kući i ponašanju njegovih drugara/vršnjaka prema svojim roditeljima/njihovim kućama. Možda ne umem najbolje ni da vam objasnim ali pokušaću. Nekako kao da je njihov boravak u tim kućama, imanje roditelja nešto podrazumevano, neupitno. I kad im roditelji nešto zabranjuju to je prirodno, kao neko prirodno pravo roditelja. To mi je objasnilo i njegov bunt prema večernjem spremanju, ne samo ovu izjavu. Videla sam skoro kad sam ja bila baš oštra uveče da mu je to čak prijalo ma koliko neverovatno zvučalo. Pošto je bio vrlo bezobrazan a onda i rekao "nemaš prava da mi naredjuješ" ja sam odbrusila "naravno da imam prava, ja sam majka a ti moje dete i moraš da me slušaš". Ne volim da koristim taj roditeljski autoritet ali iz ovog ugla mi se čini da je to bilo vrlo dobro. Elem, nakon tog uočavanja nijansi ja sam bila prilično tužna a onda sam shvatila da nema razloga za tugu. Prosto je to razlika izmedju roditeljskog i detinjeg ugla kao što nas nekad iznenadi ugao gledanja Dace i Maki ali nam i pruži novo razumevanje našeg roditeljstva. Koliko je tek ugao malog deteta drugačiji, ono nema svu dubinu razumevanja niti društva, niti oprečnih osećanja, niti može sasvim da sagleda šta je to biološko a šta usvojeno roditeljstvo a šta hraniteljstvo. Samo zna da je u jednom trenutku živeo u jednom svetu sa jednim ljudima a sad živi u drugom svetu sa drugim ljudima. Ma koliko da on nas i prihvata i voli, ne sumnjam ja u to, stoji da nas do pre dve godine nije ni poznavao. Tako da sam na kraju zaključila da mi zapravo nemamo problema, sjajno  To je samo naš put, posebnost usvojenog roditeljstva, drugačiji tok života nego što je bio kod njegovih drugara. Mislim da će posle nizova običnih dana, uvek sličnog toka, da se te nijanse izgube. Čini mi se da je samo vreme u pitanju a da li je tako paradoksalno - vreme će pokazati

Simona ::na kraju zaključila da mi zapravo nemamo problema, sjajno  To je samo naš put, posebnost usvojenog roditeljstva, drugačiji tok života nego što je bio kod njegovih drugara. Mislim da će posle nizova običnih dana, uvek sličnog toka, da se te nijanse izgube. Čini mi se da je samo vreme u pitanju a da li je tako paradoksalno - vreme će pokazati

Hoće, Simona. I ja duboko verujem u to.
Isto mislim da Vilenjaku ne treba da popuštati bezuslovno I bezgranično. Treba mu u datom trenutku (kad je potrebno) pokazati oštar I odlučan stav. Rekla bih da je to delotvorno. Uostalom, uloge moraju da se znaju, da budu jasne.

Divan je on dečak...tek će biti...  

Hvala Struzzo   

Slažem se sa tobom. Nego čini mi se da je to u teoriji mnogo lakše nego u praksi. Dok nisam bila majka nisam podnosila nevaspitanu decu i roditelje koji dozvole da deca odlučuju o onome o čemu treba da odlučuju roditelji. Sada vidim koliko je teško to učiniti, bar kod Vilenjaka je teško. Danas smo baš morali da donesemo jednu takvu odluku koja se njemu nije svidjala. Ne možete da zamislite kako je to izgledalo, dobio je napad besa, ljutnje, tuge, bacanja stvari ma da vam ne pričam... Prosto sam se kajala što smo tu odluku doneli danas, možda je moglo nekad drugi put , pitala sam se da ne treba popustiti deci a bila sam i u iskušenju samo da prestane da se dere, plače, baca... No istrajasmo nekako. Večeras smo imali pomak u večernjem spremanju koje je nama najveći kamen spoticanja. Priznao je da namerno svako veče odlaže spavanje a ja sam onda insistirala da kaže zašto. Ispostavilo se da mu se ne svidja da ga jedno veče kupa tata a uspavljuje mama a sledeće večeri obratno. Kad sam pitala kako bi on to hteo ispostavilo se da hoće da bude da dve večeri uzastopno bude isto... Onda obećava da će biti dobar. Ma za večernje spavanje ne pravim pitanje, da je hteo i tri večeri   Uglavnom navodno se dogovorismo, popustili mi a popustio i on i kao od sledeće večeri nam je idila... videćemo

Simona ::Hvala Struzzo   

Slažem se sa tobom. Nego čini mi se da je to u teoriji mnogo lakše nego u praksi. Dok nisam bila majka nisam podnosila nevaspitanu decu i roditelje koji dozvole da deca odlučuju o onome o čemu treba da odlučuju roditelji. Sada vidim koliko je teško to učiniti, bar kod Vilenjaka je teško. Danas smo baš morali da donesemo jednu takvu odluku koja se njemu nije svidjala. Ne možete da zamislite kako je to izgledalo, dobio je napad besa, ljutnje, tuge, bacanja stvari ma da vam ne pričam... Prosto sam se kajala što smo tu odluku doneli danas, možda je moglo nekad drugi put , pitala sam se da ne treba popustiti deci a bila sam i u iskušenju samo da prestane da se dere, plače, baca... No istrajasmo nekako. Večeras smo imali pomak u večernjem spremanju koje je nama najveći kamen spoticanja. Priznao je da namerno svako veče odlaže spavanje a ja sam onda insistirala da kaže zašto. Ispostavilo se da mu se ne svidja da ga jedno veče kupa tata a uspavljuje mama a sledeće večeri obratno. Kad sam pitala kako bi on to hteo ispostavilo se da hoće da bude da dve večeri uzastopno bude isto... Onda obećava da će biti dobar. Ma za večernje spavanje ne pravim pitanje, da je hteo i tri večeri   Uglavnom navodno se dogovorismo, popustili mi a popustio i on i kao od sledeće večeri nam je idila... videćemo

O, ovako je i kod mene... Kakva zabluda da je to samo pitanje (pogrešnog) vaspitanja. Ili je i naše pogrešno. U svakom slučaju, mislila sam da sam supermama, a onda je naše dete počelo da se oglušuje, pokazuje (jaku!) volju, odlučuje samo i sad stalno pregovaramo, natežemo se... Uh, nije lako. Ali mi je istovremeno i drago da nije poslušna ovčica... Ko bi mi udovoljio !

Milkyway,
Isto je kod mene, radujem se što Vilenjak nije poslušan a opet kad pretera volela bih da je poslušniji, bar malo... Možda mu šaljem i pogrešne poruke pa zbunim i dete. Ali ja nastojim da i njemu razdvojim u čemu može da odlučuje a o čemu ne može a u čemu možemo da pregovaramo. No da je lako nije... Najlakše je ono autoritativno vaspitanje, dete da ćuti i da izvršava, ali ja nisam za to vaspitanje. Čak sam doživela da se moj otac divi Vilenjakovoj volji, jačini, nastupu a ja sam se malo čak ljutnula, naravno da ja nisam mogla da imam takav stav i nastup kad su oni bili mnogo strožiji roditelji. Ali moj otac kaže da su pogrešili i da je trebalo da vaspitavaju mene kao mi danas Vilenjaka, i da njegov takav stav jeste i naša zasluga... Videćemo šta ćemo mi misliti kad nam deca budu odrasla

Tražila sam postove koje sam pisala o vašoj/našoj kući i tražeći temu na kojoj sam pisala to iščitah svašta što nam se dogadjalo, pa ja već sad pola od toga zaboravila!

Jedva se setih da je to na ovoj temi. Večeras sam shvatila da je to još jedan način na koji dete propituje/ispituje... pomišljala sam i ranije ali nekako sam se večeras baš uverila... Kaže išli su on i tata peške do moje kuće... "Do moje kuće? Gde je ta moja kuća?" "Do naše kuće" "A tako..." Ali pogled, vidim tačno da ispituje i da hoće da dobije potvrdu, dobro je da sam počela da insistiram na tome "naša kuća"...

Inače moram da se pohvalim da su nam nekad stresne večeri sada pesma. Vilenjak nam je prvo odredio smenu kupanja i spavanja na dva dana a onda za brzu večeru i kupanje, pranje zuba nagrada u vidu crtanih... Pošto smo mesecima ratovali uveče pristali smo na te uslove primirja i idila... Prosto ne mogu da verujem da mi se dani ovako lepo završavaju! Samo da potraje :)