Prica o hrabroj zeni

Drage moje, pre dva dana upoznala sam izuzetnu ženu. Naš susret se stopio u priču, koja je nastala u jednom dahu. Nije mi bila bitna forma, jer plašim se da bih narušila suštinu, koju možete samo vi da razumete, zato je sa vama i delim.

                                                                         Ona je  heroj

   Četiri izjutra. Mrkli mrak.
Znam da više nema spavanja. Gledam u mrak i molim se da vreme što sporije prođe. Samo sam zažmurila... Zvoni, budi me. Ustajem bez volje. Cele noći nisam oka sklopila. Ne smem da pijem kafu. Ni vodu ne smem da popijem. Jedini lek mi je voda, koža je halapljivo upija da ugasi žeđ koju osećam. Ne bojim se, a u isto vreme sam umorna. Od jutros se mi se vrzma po glavi- dokle više?
   Danima očekujem poziv. U određeno vreme treperim od nervoze. Cigara u ruci... Znam da ne smem, ali samo još ovo da prođe.
Čekam poziv za histeroskopiju. Još jedan stepenik u mojo borbi za potomstvo.
  Pre četiri godine, na današnji dan, počeli smo da živimo zajedno. Kao da je juče bilo. Vreme leti, a za te četiri godine koliko smo samo sazreli! Čovek se uči dok je živ. Uči se strpljenju. Uči da čita golim okom nevidljive znakove i tumači ih po sopstvenom nahođenju.
Tad smo bili neki drugi ljudi. Uneli smo parče sunca među zidove našeg života. Sve je bilo novo, sveže. Mislili smo da baš sve u životu može da se isplaanira. Bila nam je dovoljna  ljubav da stvorimo čitav svet, samo za nas. Kroz određeno vreme shvati čovek da nije samo ljubav dovoljna. Možda je dovoljna onima koji život posmatra očima deteta. Nije dovoljna samo ljubav, ali može da opstane, uprkos svim nedaćama i postane još snažnija. U to čvrsto verujem. Mi smo opstali i opstaćemo.
   Pola sedam je. Sedam u kola, ne svoja. Panično proveravam stvari u torbi. Ništa nisam zaboravila. Sve je tu. Žao mi je što put neće duže trajati. Usput vodim škrt dijalog. Ćuti mi se, a smeta mi tišina. Stižemo. Vreme je...
  Koliko puta ću još tumarati dobro poznatim hodnicima? Koliko puta ću u očaju drugih žena prepoznavati sopstveni očaj? Svi žure. U čekaonici već ima ljudi. Neke žene su došle na aspiraciju? Kada ću ja doći na red za aspiraciju? Svaki put, sa osmehom na licu, odgovaram da još nisam ušla u postupak. Većina tih žena su pune gorčine zbog loših iskustava. Dele ih nesebično. Podižem zaštitu, nevidljivi zid koji me štiti od svega. Žena sa leve strane objašnjava mi kako se daje cetrotide. Podsećam je da sam došla samo na histeroskopiju.
   Opet lutam hodnicima. Posmatram trudnice i sklanjam pogled kao krivac. Zar je moguće da mi na čelu piše? Razum me upozorava da sam ja ona koja sebe samu osuđuje, krivi i razara. Tako sam usamljena...
  U sobi je nekoliko kreveta. Brzinski se presvlačim. Ne žeim da legnem, osećaću se kao bolesnik. Lakše mi je da sedim na ivici. Polako pristižu i druge žene. Svaka donosi sa sobom izvesnu dozu straha i nade. U bolničkoj sobi, u spavaćicama, posmatram kako se ruše barijere među nama. Svaka žena ima svoju priču. Ovde smo sve sa istim ciljem- da dođemo do potomstva.  Prepoznajemo se poput brodolomnika.
 Preko puta mog kreveta su dve mlade žene. Došle su da otklone polipe iz materice. Pored mene su dve žene. Jedna ima 50, a druga 46 godina. Došle su na aspiraciju. Pričam im gde sam ja na svom putu. Ni na polovini. Osmeh mi je zalepljen na lice,  a tako sam umorna. Bojim se. Ne bola, već čekanja.
     Ne osuđujem ih, ni najmanje. Ne pitam se šta su čekale do sada. Svako ima svoj put. Kakav bi bio svet da smo svi isti? Možda su nam ciljevi isti, ali smo ipak različiti.
      Žene preko puta su neupućene u proces vantelesne oplodnje. Žene do mene, čini mi se, nedovoljno upućene. Osećam se kao Andrićev most u našoj komunikaciji. Obe mlade žene su preplanule. Na koži su im ostali slani tragovi letnjih avantura. Tiho vode razgovor. Našle su se.  Ja sam negde između...
     Žena od pedeset godina započinje svoju priču. Prvi folikul nakon godinu dana. Sve nade je uložila u taj, jedan folikul. Merim njene godine naspram godina moje majke. Pitam se- odakle mi pravo? Glas razuma nadjačava novo pitanje- Zašto je baš toliko čekala? Ima neke spontane mudrosti u njenim očima.
     Kaže da počinje iznova. Bože, koliko puta čovek treba da počne ispočetka? Kako završiti svaki početak? Da li je u tome smisao života? Imamo li vremena i snage za to?
     Zidovi ćute. Ćute i druge žene u sobi. Ona me gleda pravo u oči i govori. Ostala je bez obe ćerke... Osećam da mi neko nevidljivo sečivo preseca dah. Ne mogu da dišem, ni da se pomerim. Jedan trenutak sa pred mojim očima pretvara u večnost. Posle toga nastupa gusta i lepljiva tišina. Stidim se suza koje gušim u sebi. Ko sam ja da plačem nad sudbinom jedne žene-borca? Skupljam snagu da odagnam i najmanju trunku sažaljenja koje osećam. Ovu ženu ne treba žaliti, treba joj se diviti!
    Izgubila je decu i kreće ispočetka. To su njene reči. Čitavim svojim bićem počinjem da se molim da joj taj jedan folikul podari jednu jajnu ćeliju. To je sve što ona želi. Bože, zar mnogo traži posle svega? Pominje svoje usnule andjele. Kaže, one su je oduvek nagovarale da rodi treće dete. Sve želje im je ispunila. Ostala je samo još jedna. Sa njenim rečima nestaje mpj strah, nestrpljenje, pritajena tuga...
    Osećam da me sve napušta. Iz ove žene isijava neka Božanska svetlost. Gospode, usliši joj molitvu! Ona je izabrala život. Živeće i pod njenim srcem će rasti njena želja, njeno spasenje.
    Dobijam čudan nagon da je zagrlim, makar dodirnem. Prilazim joj i skidam sa leve ruke brojanicu. Ja, vernik, još uvek nekrštena, ali verujem da je Bog uz svakog čoveka, čak i onog koji ne veruje. Na njen nežni dlan spuštam svoju brojanicu da joj pokažem koliko je  ta brojanica lepa i meni bitna. Svim srcem želim da njena duša upije sve moje molitve.
     Bože, koliko je ljubavi i vere u ovoj ženi!
Ulaze sestre i odvode je na aspiraciju. Posmatram preko praznog kreveta ženu koja mi pokazuje stomak modar od podliva nastalih prilikom stimulacije. Ovaj dan neće nijedna od nas zaboraviti. Kroz nekoliko minuta sestre dovoze ženu-heroja, uspavanu od anestezije. Posmatram je zabrinuto, jer teško se budi. U sobu ulazi doktor i saopštava joj da je prilikom aspiracije dobijena jedna jajna ćelija. Objašnjava joj koji su sledeći koraci, kada će raditi transfer. Ona ga ne čuje, ne razume. Ne može da se razbudi, a ja osećam da mi srce ludački lupa. Proći će i dejstvo anestezije, shvatiće, njene molitve su uslišene! Posmatram je oduševljeno, kao da mi je saopštila rezultat trocifrene bete. Sada je sve u Božijim rukama, ali svi znaci su dobri, vide ih oči moje duše. Verujem da će uspeti!
    Ona se budi. Muka joj je od anestezije. Želim da joj pomognem, ali došao je i moj red. Čini mi se, sada neka druga žena prolazi hodnicima, penje se liftom na sprat, ulazi u operacionu salu. Osećam se kao da je sve već prošlo. Uskoro ću zaspati i za tren ću biti budne. Nema više čekanja koje me iscrpljuje.
    Budim se sa osmehom na licu. Prva pomisao- moja zabrinuta ljubav koja me čeka. On, duša moje duše. Ne mogu da prestanem da se smejem. Nije mi ništa! Ništa me ne boli!Prolazim pored sobe gde se žene porađaju. Čujem njihovo naprezanje i stenjanje. Od danas sam za korak bliža toj sobi! Voze me nazad u moju sobu. Tamo me čekaju žene- borci, a među njima se posebno izdvaja moj heroj.
    Nije mi ništa. smejem se. Svi me u čudu gledaju. Neki ljudi plaču kada se probude iz anestezije. Nekima je muka, a ja se smejem.
Bože, hvala ti što si me stvorio sa ovom radošću koja živi u meni! Oprosti mi što zaboravljam svoju svrhu!
    Ona se razbudila. U njenim očima je toliko radosti i tuge, u isto vreme. Razumem je ćutanjem. Neka govori. Neka se raduje. Kaže mi da jedva čeka transfer. Kad nešto postane njeno, teško ga ispušta. Ona veruje, ne, ona zna da će iz tog sićušnog embriona nastati život. Život malog pobednika. Njen novi početak.
    U šali joj govorim da sam ja amajlija i da donosim sreću drugim ljudima. Smeje se i veruje mi. Obe verujemo u isto- u novi početak.
 Žuri mi se da krenem kući. Obuzima me neopisiva sreća. Želim da zagrlim svoju ljubav. Želim da mu kažem da je sutra novi dan, da ćemo uspeti!
    Pre polaska čvrsto stiskam dlan žene heroja i glasno, iz same duše, izgovaram najlepše želje njoj i drugim ženama u sobi. Na vratima se okrećem. Želim da upijem pogledom njen lik, jer ne znam da li ćemo se ikada sresti. Ona mi neće saopštiti srećne vesti, ali ću znati. Osetiću je dušom u koju je njena duša večno utisnula trag.
       *      *       *
Opet tumaram hodnicima, ali sa osmehom na licu. Potrčala bih, samo da ga što pre ugledam i zagrlim. Kroz par trenutaka, već sam u njegovom zagrljaju. Naslanjam lice na svoje sigurno mesto, njegovo rame. Koliko je samo ljubavi u njegovom pogledu!
Sve bih mu rekla, ali razumeće me i bez reči. Sutra je novi dan!

Au Leptirko...

 

Leptirko ... divna prica. Pored toga, moram da primetim da stvarno odlično pišeš!

Hvala, fight, Mirka, lili.
Ova prica je posvecena Kutanjkama, hrabrim zenama. Ona je samo jedan deo necega sto pokusavam da stvorim. Prvi put sam spremna da u potpunosti podelim sa drugima ono sto mi na dusi lezi. 

i tu se ja rasplakah.... tako joj zelim da joj se zelja ispuni!

Ninche ::i tu se ja rasplakah.... tako joj zelim da joj se zelja ispuni!

Danas joj je bio transfer. Zelim joj sve najbolje i saljem joj pozitivnu energiju da sve uspe!!!!

Moram još jednom, kao što sam još jednom i pročitala    

leptirko82 ::

Ninche ::i tu se ja rasplakah.... tako joj zelim da joj se zelja ispuni!

Danas joj je bio transfer. Zelim joj sve najbolje i saljem joj pozitivnu energiju da sve uspe!!!!

I ja

Al me razvali leptirko, isplaka se ja lepo. kad u coveku izazoves bilo kakvu emociju dok pises, bilo smeh, suze, knedla kad ostane u grlu, to je ono pravo, bravo leptirko! u dahu je procitah, ja se nadam da ce ta hrabra zena uspeti... kao i svaka zena koja se za nesto bori.

BiKsi :) ::Al me razvali leptirko, isplaka se ja lepo. kad u coveku izazoves bilo kakvu emociju dok pises, bilo smeh, suze, knedla kad ostane u grlu, to je ono pravo, bravo leptirko! u dahu je procitah, ja se nadam da ce ta hrabra zena uspeti... kao i svaka zena koja se za nesto bori.

Jos da dodam, da se pitam da li neko ko nije u ovoj prici prepoznaje jake emocije ove price.

Ma priča je jaka sama po sebi, nevezano da li je neko u priči vto ili ne, po mom mišljenju. Kakvih sudbina ima... tako nastaju romani, jednom se nadam da će i naša Leptirko da ima svoju knjigu!

Draga koko Biksi, hvala na lepim recima i podrsci!
Izgleda da sam pronasla pravi izvor inspiracije u hrabrim zenama, pravim borcima.
Dacu sve od sebe da izguram ideju do kraja. Mnogo mi znaci podrska ovog foruma i svaka zena me na svoj nacin inspirise.

Leptiriću nežni, divna priča.

Daće Bog...

Leptirko i mene si razbila ovom pricom! Skoro da sam ostala bez teksta posle citanja sto zbog ljuskih sudbina, sto zbog tvog odlicnog nacina da preneses emociju.

Molicu se i ja da taj jedan embrion bude onaj pravi i da joj pomogne da ispuni zelju svojih usnulih andjela!       

Jao Leptirko, pa ti si novo otkrovenje ovog naseg Kutka  Jedva cekam tvoj trudnicki pa roditeljski dnevnik  

A toj zeni svaka cast, nadam se da ce joj se zelja ispuniti  

:   
Le5tirko puno pyuno emocija. Prica raZbija na komadw kida...
Molimo se za njen mi
r  

Kometice, Nojice, hvala vam!

Leptirko pročitala sam priču čim si je napisala,ali nisam imala snage da ti napišem koliko me je pogodila.Napisana je fenomenalno,ali joj je suština toliko teška da me je ostavila u suzama.Samo da se zna da retko plačem.Nadam se da će joj uspeti vto.Kad čovek upozna ovakve žene shvati koliko je smešna naša negativna beta.

Ne mogu da ne mislim o njoj. Dala mi je takav vetar u ledja, bez saveta, suvisne price. Mislim da cemo iz njenog primera samo crpeti snagu.
Zao mi je za sve vase suze, ali drugacije nije moglo. Grlim sve hrabre zene!

Kakva prica!Bas me je dobro pogodila.Nadam se da ce dobri Bog ovoj hrabroj zeni ispuniti zelju!     
Leptirko tvoj dar je ocigledan,sve pohvale ! 

Hvala, draga Lelo!

leptirko82 ::
Ova prica je posvecena Kutanjkama, hrabrim zenama. Ona je samo jedan deo necega sto pokusavam da stvorim. Prvi put sam spremna da u potpunosti podelim sa drugima ono sto mi na dusi lezi. 

                
dok klikćem nagrade , shvatam izlišnost bilo kakvog komentara.
sa tim svojim mislima-podsećaš me na mene. 

dr mali pariz ::

leptirko82 ::
Ova prica je posvecena Kutanjkama, hrabrim zenama. Ona je samo jedan deo necega sto pokusavam da stvorim. Prvi put sam spremna da u potpunosti podelim sa drugima ono sto mi na dusi lezi. 

                
dok klikćem nagrade , shvatam izlišnost bilo kakvog komentara.
sa tim svojim mislima-podsećaš me na mene.