Mihailo Orlić

Mihailu na dar, za mali treći rođendan.

Tvoja mama.

Dobar dan, Kutku
moj dragi!





Zovem se Mihailo. Mihailo Orlić. Mama me zove
raznim imenima koja još nisam uspeo da upamtim, a kamoli da se odazovem na neko
od njih. Ja sam za nju ljubav, i duša, sreća najveća, Milenko Grčić, Mićo Mićić,
uštipak i mekika. Mile pile, Miša dupeglavac, mirisni paketić, Zoza Nervoza što
ima none smrdone, Kiki karamela i bobona...Ima toga još, ihaaaj, ali mali sam
još pa ne očekujte baš previše. Dosta je i ovoliko što sam nabrojao.


Vi ste,dragi moji, znali za mene pre nego što
sam ja saznao da ću doći na ovaj svet. Dok sam bio samo Mašta i Želja, pa onda
mala mrvica koja se borila svim snagama da ostane kod mame. I dok sam bio u
onoj posebnoj lebdećoj i plutajućoj nosiljci, samo naslućujući kako moja mama
izgleda i slušajući zvuke iz njene unutrašnjosti. Vi ste svo vreme bili tu, i
hvala vam na tome. Znam, sve mi je mama ispričala. Znam i da ste vi ovde jedne
posebne tete, koje mami puno znače.


Rođen sam divnog sunčanog dana u Miholjsko
leto. Mama kaže da je bio 18. oktobar 2012. u 10 i 40 ujutro. Imao sam 2700g,
50cm i 34cm obim glave. Nisam rođen kao većina beba, da ja sam odlučim kada je
vreme, nego su drugi odlučili u moje ime da prekinu moj boravak tamo. I hvala
im na tome, već je postalo pomalo tesno i zagušljivo. Bilo je malo čudno,
odjednom svi oni prigušeni zvukovi su počeli da zvone u mojim ušima, sačekali su
me smeh i graja. A ja, ja sam se uplašio
malo. Verujem da biste i vi na mom mestu. Plakao sam jako jer sam se plašio da
u ovom novom svetu neće biti tako lepo kao pre. Svi se smeju a ja jedini
plačem.


Ali eto...prođe vreme i navikao sam se. Sad
mi je još lepše nego pre. Sad mogu da vidim lice moje mame, da je omirišem,
pomazim po licu i pokušam da je poljubim. Zasad samo dohvatim ustima njen
obraz, ali naučiću i pravi poljubac! Rekoh, mali sam još. Osećam da me ona
beskrajno voli i kada mi to ne kaže. Osećam to po njenom pogledu, poljupcima po
golom trbuščiću dok me presvlači i dok zavlači nos u moj vratić da me omiriše.
Ona kaže da mi je zahvalna ne samo što sam joj došao nakon toliko vremena, nego
i što jedini nisam odustao od dolaska u njeno krilo. Ne razumem baš sve, ali
nije ni bitno, shvatiću šta je mislila kad porastem. Zasad mi je dovoljno što
znam da je tu, pa makar se i ljutila na mene, jer osećam da to nije stvarno,
već zato što je ponekad umorna.


Tata je posebna priča, moj zaštitinik i moja
snaga. Kad ga vidim, sav se ozarim, ciknem od sreće kako najbolje znam i umem i
pokušavam da pružim ruke ka njemu. Ne ide mi baš najbolje, ali on zna sve,
razume me i pre nego što pokušam mojim jezikom da mu objasnim. Zagrli me i
prinese sebi tako da mogu i njegove otkucaje srca da čujem, kao što sam mamine
slušao dugo. Kad sam bio najumorniji i najtužniji jer sam bio premoren od
grčeva, na njegovim grudima sam spavao. Sad je stvarno lepše, sad ih je dvoje.


Baka je moja velika ljubav. Od nekud se
stvorila, ne znam odakle, ali hvala onome ko je doveo. Kao oblak od sreće me
natkrili i obuhvati sa svih strana. Kada mi se ona smeje i tepa osećaj miline
mi struji kroz svaki damar mog malog tela. Njen glas mi je isto poznat, mora da
sam ga slušao još pre, verovatno je bila tu i kada sam bio kod mame. Ona sve
zna i razume, čak i kad ništa ne progovorim, i za nju čuvam najlepše osmehe.


Jedno divno biće me je takođe ljubilo,
nosilo, i svašta lepo govorilo. Neverovatno koliko me je ona razumela, a i ja
nju. Kao da se znamo celog života. Nestala je pre nego što sam stigao da se nagledam nje. Ali i sad osećam njen miris
i ruke. Mama mi kaže da je to tetka. Uau, tetka je fenomenalna stvar, da sam
znao šta sve propuštam ne bih tako plakao na rođenju.


I još nešto sam saznao, nije jedini takav
stvor. Ljudi, pa ja imam još jednu tetku! Kako sam se samo obradovao kad sam to
čuo. Mora da je nešto posebno, čim je čuvaju za kraj. Čuo sam njen glas iz neke
kutije, ali ona tu ne živi, ona živi daleko. Mama kaže da je ona mnogo tužna
što me još nije zagrlila uživo, ali ja nisam. Jer znam da me voli beskrajno i
da neke lepe stvari kad se čekaju budu još lepše kada se dožive. Znam i da sam
joj doneo sreću, jer onaj dan kada sam se rodio, ona je išla na razgovor za
posao i počela da radi, a to je jako dugo čekala.


Kažu da imam još jednu baku, i dedu, i to ne
jednog nego dvojicu. Ali njih nikad neću upoznati jer su oni gore među zvezdama.
Odatle me čuvaju i paze na mene.





I tako...prolaze dani, jedem lepo, spavam
hmmm, lepo, i rastem, da vas što pre zagrlim i kažem da vas volim.

Sad vidim da sam sasvim slučajno otvorila dnevnik u vreme kad se on rodio pre trimeseca. A inače, danas nam je i veliki rođendan, pater familiae slavi Ovaj put bez torte, ali sa malenom torticom u naručju, što je sto puta lepše.
Spor mi je net užasno, jer mi fiksni komp trokira, a na njemu su slike. Postaviću i njih, ako mognem sa laptopa.
Ljubim vas

Mama Orline i mali Orlicu dobro nam dosli, srecno otvaranje dnevnka!!!
Rasplakaste trudnicu

Samo da cestitam kasnije citam po drugi put...
Ljubi to tvoje dete

Divnog li pocetka dnevnika!
Mnogo sam se obradovala kada sam videla novu temu, vas dnevnik.
Prvo da cestitam 3. mesec pa da cestitam otvaranje RD. Da teta Bak nije podviknula a teta Mala prstom priptretila, jos bi cekale na ove divne recenice.
Cekam slike sa velikim nestrpljenjem.
Ljhubim vas Orlici i volim vas jako, jako, jako

Mihailo dobro nam dosao na ove vesele strane, zelim ti da ih ispunjavas samo lepim dogadjajima, slatkim nestaslucima i radosnim vestima [Only admins are allowed to see this image]
P.S Divan pocetak dnevnika

Joj Ore, kakav divan pocetak... vredelo je cekati
Mihailo, dobro nam dosao, Orlicu veseli

Vredelo je cekati!
Tvojoj mami je vredelo sto je tebe cekala tolike godine, dobila je deliju, junaka, srce mamino. A nama je vredelo sto smo cekale i tebe i dnevnik, dobili smo jednu novu Orline

Hvala ti Mihailo

Hvala vam, duse moje drage.
Tekst sam napisala odavno, jer sam htela da mu ostane kad poraste. Imam napisano i za prva dva meseca, pa cu i to postaviti. Treci cu ovih dana.

Dusa spava, kao da zna da mami malo fali vremena za Kutak.
Inace je jedna poprilicno zahtevna bebe, ili kako god to nazvali. Tezak je za zaspivanje, tezak za uvodjenje bilo kakve rutine. Uspeli bili na neko vreme bar okvirno vreme popodnevnog duzeg sna i vecernjeg zaspivanja kad su se vratili grcevi. Ne onako strasni kao pre, ali dovoljno da nam sve poremete. Samo sto sam ja malo odmornija i naspavanija sad pa lakse to podnosim.
Ali taj osmeh ujutro kad mu se pojavim u vidokrugu je neprocenjiv. Istopim se, svakim danom ga volim sve vise, ili mi se to tako cini.

Inace, svrbe ga desni vec neko vreme, skoro da mi je neverovatno bilo kad je sa dva meseca poceo da gura rucicu u usta. Ispocetka sam mislila da je gladan, ali sam shvatila da i posle dobrog obroka to nastavi da radi. kad je ubrzo poceo da bali, uverila sam se da je to. Sinoc muka moja place od grceva, sav se skuplja jer sad moze jace da se savije, a rukom cokce i glodje da sve puca. Ne zna jadnicak gde ce pre Jedina dobra stvar je sto tom rucicom "prigusi" dranje pa mi bubna opna ne puca dok ga nosim

Dragi Mihailo Orliću, želim ti svu sreću i zdravlje u životu, pa i na ovim stranama! Da, znale smo za tebe mnogo pre tvog dolaska, a kada si došao na svet svojski smo ti se obradovale! Igrale, pevale na jutrima, eh što se teta Mima veselila!!!
Čestitam ti treći mesecdančić, a tvojoj mami čestitam otvaranje tvog dnevnika!
Da ga u veselju čitamo!

Od pre par dana je krenuo ka igrackama koje vise iznad njega i odusevljen je kad zazvece. Vidim da su neka deca i ranije, ali on je samo posmatrao, ma ni da mrdne rucicom. Al kad sam ga stavila u autosediste i okacila na rucku neke plisane igracke, konacno je skontao da to moze i da se pipne. Inace slabo voli bilo sta sem ruku
Ned mogu reci da je naviknut ciljano, jedino mozda zbog grceva, ali ostavljanje da place da bi se navikao je suvise srceparajuce za mene. Ponekad kad malo njace ga pustim i uspava se po danu, ali to se desilo par puta, inace da place a da ja sedim u drugoj sobi mi je jednako nemoguce. To navodim jer me mnoge drugarice kritikuju. Nisam ja preboleciva, naprotiv, mm me kritikovao ispocetka kako ga servisiram kao na traci povijalica, sisa krevetac ali tad niti je plakao i zaspivao je kako ga spustim. Medjutim, kako je malo veci postao jako tesko zaspiva i dosta place. Kupila sam kengura, posto vec rekoh na Jutrima da mm ide na par meseci, pa sam mislila da ce mi znaciti bar do radnje dakupim leb i mleko. On je toliko se rasplakao kad sam ga stavila u njega, da se zakasljao i zacrveneo urlajuci, jedva sam ga smirila posle. Izgleda da sam bacila pare. Probacu neki drugi put obazrivo, kad bude veci

Najgori je bio drugi mesec, tad je plakao i dan i noc, sa pauzama da dremne na brzinu i da glocne siku
Anuska i Keti su mi zivot spasile svojim dnevnicima tada, jer sam videla da nisam jedina, jer trenutno u RD su bila samo blagorodna deca koja sike spavaju i placu kad su gladna. Sreca te se setih da iscitam njihove dnevnike da me vrate u zivot

Sad je sve drukcije. Duzi su budni momenti kada ne place, smeje se guce, samo sto nece dugo ni u sedalicu ni u kolica ako se ne krecu, pozeljno po dzombama
Pocela je stolica da mu izostaje. kakio je samo tri puta u ovoj godini . Do tada je imao one eksplozivne po nekoliko dnevno, a sada jednom nedeljno

ih bre orli, rasplakaste i ne-trudnicu

Orle sreno otvaranje RD i da bude sto sareniji i veseliji

Vidim ja da cu gutati ove strane, Mihailo Orlicu. Blago tebi sa takvom majkom Srecno odrastanje!
Orle, drago mi je da te upoznajem pod svetlom zvanim Mihailo

Kakav divan pocetak dnevnika
Orle, rasplakaste i zenu na poslu

Sto rece Cicsa, vidim da cu i ja gutati ove strane

Dragi Mihailo Orliću,
ja sam teta koja se dopisivala, družila sa tvom mamom i dok si još uvek bio Želja, nekad glasna i jasna, a nekad posve tiha i stidljiva ja sam verovala da ćeš doći i sve nas učiniti srećnim...Možda je malo, kako davno rekoh, trebalo tvoju mamu udariti u d... Ko god da je, drago mi je da jeste ;-))
Bio si se malo uplašio u početku...onaj zli hematom je proveravao tvoju hrabrost, zar ne...ali pored hrabre mame ni ti nisi mogao biti druge sorte...Da bih te ovaj svet lep, stavila sam ti fotkice moje blesave mace, sećaš se...ona donosi sreću, sad čvrsto verujem u to...
Neizmerno mi je drago što si tu, što činiš ovaj svet lepšim...
Ljubim te u none..

P.S. Mama Ori, pozdrav...;-)0

Izem internet na telefon, grrr...
1. nemam smajliće da zašarenim detetu dnevnik, kako valja i dolikuje..uh!
2. ne vidim šta pišem pa gutam slova i reči a ja možda kad perem prozore i peglam nisam pedantna - u pisanju volim da budem!
Elem da ti pokažem fotkicama Maze nemirnice koliko je svet lep, sine..

P.S. Mama, izvini...

na telefonu...šta reći...
Evo i drugar te pozdravlja!

Divnog li pocetka jednog ovakvog dnevnika, vredelo je cekanja.

Mama Orli i mali Orlicu neka ove stranice budu ispunjene samo lepim i srecnim dogadjajima

Prvi mesec





Prvi dani na ovom svetu su prošli u
magnovenju. Sećanje je bledo, skoro da ga i nema. Mama kaže da će tako biti sa
prvim mesecima, a bogami i godinama, zato sada pišem da bih se podsetio kad
porastem.





Već rekoh da me je dočekao smeh, žamor, neka
vika, mnogo dodira. Nisam znao gde sam i šta me čeka. Da nije tako strašno
uvideo sam kasnije, tada je izgledalo kao sudnji dan. Nije ni čudo što se mnoga
deca u utrobi pitaju ima li života posle rođenja. Sad mi je smešno, ali onda
nije bilo. I onda sam je osetio. Po mirisu, po smirujućem dobovanju njenog srca
znao sam da je to ona. MAMA. Na kratko sam bio pored nje, pa su mi je oduzeli.
I tako danima, malo sam sa njom, malo ne znam gde. Pa još neke kapi u oči
stalno. Valjda sam i ožiljak dobio, za dobrodošlicu. Kao pravi muškarac, hehe.
Pre nego će me smestiti među njih, odrasli su me zarezali po glavi. Onda nešto
sa mestom kojim sam bio vezan za mamu. Sipali su neke tečnosti, da naprave što
manji ožiljak. Kao da je to lako. Neka ga, nek se vidi. Celi život će me
podsećati kako sam nastao.





Onda sam ga ugledao. TATU, moju snagu, moj oslonac. Zaljuljao me je u
nekoj čudnoj nosiljci i rekao- „Idemo kući sine!“ Još pamtim taj umirujući zvuk
čudne mašine u koju me je stavio. I baka je bila tu, čekala u mom novom domu.
Željna da ovekoveči taj trenutak, ali ja sam toliko bio gladan da sam naterao
mamu da sve drugo otkaže i da me nahrani. Da to je bila prva stvar koju sam
uradi u momjoj novoj sobi, mom novom domu – jeo sam. Kao što ću u narednom
periodu i stalno raditi. Spavao sam mnogo, da se odmorim od svega, u snu sam
još bio sa mamom. Nisam znao da sam i dalje sa njom, i da ona bdije nadamnom
neprestano, spava u krevetu pored moga i budi se noću na svaki moj uzdah, a
kamoli plač. U snu sam se stalno smešio, mama kaže. Postoji divna priča da kad
se mala deca u snu smeju, da ih tada pohode andjeli.Ne sećam se, ali želim da
verujem u nju. Mama misli da se mi u snu smejemo da bi umorni roditelji
zaboravili na umor kad nas vide takve. Ona kaže da jeste. I dalje mi je telo
bilo u grču, stisnuto, tamo odakle sam došao bilo je tesno, a sada je tako
mnogo prostora oko mene da sam se plašio da ako opustim i ispružim ručice i
nožice da će da mi odlete od mene. Zato sam spavao skupljen, kao kiflica. I
jeo, jeo, jeo...fenomenalno osećanje kad jednom naučite kako da to izvedete.
Jeste da vas ponekad oblije fontana iz te mirisne naprave što pušta mleko na
moj znak, ali vredelo je zagrcnuti se par puta.





Prošla je nedelja dana, skoro dve u miru. Onda
su došli grčevi. Njih ne volim ni da se
sećam. Te neprijateljske vojske gasova što paradira svakodnevno uzduž i popreko
kroz mene. Napali su me kad još nisam imao snage da se branim ni da shvatim
kakav je to parajući bol iz mog malog trbuha. Samo sam plakao, i plakao, moleći se da me čuju i zagrle, da
mi olakšaju muke. Sreća te su ponekad nadolazili samo uveče. Danju su me
ostavljali na miru da konačno tih dana odmorim malo.





Polako sam otvarao oči i kao da mi se lagano
skidala neka zavesa koja je zamagljivala pogled. Svakim danom sam video
jasnije, dalje, oštrije. Do kraja ovog perioda sam razaznavao moj novi dom,
slike na zidu, i neka lica iznad mene. Zasad ih prepoznajem samo po mirisu, kasnije
ću tek po obrisima lica i glasu znati ko je od njih iznad mene i u čijem sam
naručju. Sem mame, jer uvek znam kad je ona tu. I sad čujem bolje. Zvuk više ne
ide oko mene svuda, znam odakle dolazi, pa glavu i okrenem u tom pravcu.





Uspeo sam skoro sasvim da se podignem od
podloge kad me stave na stomačić. Sa punih mesec dana sam oduševljeno gledao
svet iz nove perspektive. Doduše, trajalo je kratko, brzo klonem nazad na moju
strunjaču, kako je tata zvao mesto gde me mama presvlači, ali vredelo je truda.






Bio sam i u prvoj šetnji, bilo je lepo, samo
što nisam ništa video jer su me stavili u neku kutiju koja zaklanja pogled. I
na prvoj kontroli, koje ne želim ni da se sećam od sramote jer sam pokakao celu
ordinaciju doktorki. Sta da radim kad su me prethodnu noć malo popustili
grcevi, a mama i tata me istruckali u kolicima do tete doktora. Bar sam odahnuo
posle toga. Tata kaže da je trebalo da me vagaju pre tih mojih aktivnosti, i da
bih bio teži sigurno, hehe.





Eeej, pa toga ispade dosta, iako na početku
kazah da se ne sećam mnogo toga iz prvog meseca. Ostali će biti još
zanimljiviji.





Mihailo.

Drugi mesec





Dobrog dela ovog
perioda se još manje sećam nego onog prvog meseca. Grčevi su dolazili u
salvama. Danju, noću, bez mere i milosti. Nekad su me budili iz sna, ponekad mi
nisu dali da zaspim, a kada su me napadali u
budnom stanju tako su znali da me premore da sam opet jedva zaspivao.
Sećam se i mamine nervoze, i tatinih podočnjaka, ali su opet znali da nađu lepu
reč za mene, da me zagrle i uteše. Koliko su samo kilometara prešli po dnevnoj
sobi sa mnom u naručju, to samo oni znaju.


Par puta sam
spavao sa tatom. Uspevao sam da nadjem mir na njegovim grudima i nije mi se
odlazilo odatle. On me je spuštao pored sebe da znam da je tu, a i malo mamu da
pustimo da se odmori. Znao sam ja da joj crpim poslednje atome snage, ali nisam
kriv. Da sam mogao da biram, izabrao bih da spavam i da me niko i ništa ne
dira. Davali su mi neke kapi, čajeve, grejali stomak, nudili dudu varalicu da
me smiri (kao da ja ne znam odakle joj varaličarsko ime, heh) ma svašta
nešto... Zbog tih kapi i čajeva sam tako zamrzeo cucle i flašice da sam mamu
izluđivao kad ih ispljunem. Neću veštačko, hoću prirodno! I tačka. Nisam znao
koliko bih joj olakšao život da ponekad prihvatim i flašicu, pa i sa prirodnom
hranom unutra. Ona je stalno govorila da sam namćor i tvrdoglav, zvala me je i
„pasjom racom“ ali se uvek na kraju smejala i ljubila me i bila zahvalna Bogu da
sam zdrav.





Tata mi je sve
bolji drugar, njemu poklanjam poseban osmeh, onako širok, a do kraja meseca sam
naučio i da pustim glasić uz njega- nije to baš da ciknem od sreće iako mi je
to namera, ali bolje nisam znao.





Doktori su
zadovoljni, na toj čuvenoj ukakanoj kontroli (koja je bila krajem prvog a
početkom drugog meseca) su me izmerili, imam 4350g, porastao sam na 54cm i
glavica mi se uvećala na 36cm, tako da mi je dosta garderobe već okraćalo. Čak
i poneka kapica.


Dolaze novi ljudi
u moj vidokrug. Svi su nasmejani, mnogo ih je, kao da im je svima drago što me
vide. Donose poklone, vesele se. A mama blista od sreće i presvlači me kao
lutku. Ponekad me čak i smori iako i ja volim da sam lep. Ali,
pobogu...najudobnije je u pidžami, ima vremena za paradu. Ionako ne volim da se
presvlačim. Kako krenu da mi vežu ruke u te neke duge rukave, ovo malo kose mi
se digne na glavi. Poludim načisto. HOĆU DA BUDEM GO! Zato što sam tako
navikao. Dobro de, jeste ladno bez odeće, ali dajte minimalno. Posebno me nervira
kad me posle kupanja umotrljaju u neku odeždu, bukvalno mi padne mrak na oči
jer tata počesto prebaci to preko glave u strahu da mi ne bude hladno dok me
mokrog nosi u toplu sobu. Jedva čekam leto! Živela sloboda! Jedina dobra stvar
presvlačenja je svlačenje, i to na mojoj strunjačici pored koje su na zidu
izlepljeni moji drugari, aviončići. Mama kaže da su tu otpočetka, ali sam ja
odskora počeo da ih vidim sve. I da im se smešim. Pa šta ću kad su tako lepi i
crveni.





Tata mi je kupio
prvu vrtešku. Predivna muzika se razlila kroz sobu kada je uključio prvi put.
Kako lepi i veseli predmeti promiču iznad glave. Dugo sam ih začuđeno gledao, a
posle prepoznavao i smejao kad ih vidim. Još nisam znao da ću moći u ruke da ih
uzmem jednog dana pa nisam ni pokušavao.


Za mali drugi rođendan sam dobio najlepši
poklon. Stigla tetka. Ljudi, te sreće...

Tu noć sam prvi put prespavao do jutra i nisam
imao grčeve. Kakav dobar osećaj! Jeste da sam malo više ogladneo i da nisam
mogao dočekati da jedem, ali sam bio baš raspoložen i naspavan ujutro. Mama
takođe. Da sam znao da će biti toliko srećna, priredio bih joj to i ranije.
Malo je potrajalo da sam to ponovio, ali polako, uhodavam se.






Tetka je ostala
da me ljubi i grli još nekoliko dana. Taman sam počeo da se navikavam i da
pričam sa njom na mom jeziku kad je morala da ode. Šteta. Srećom, obećala je
ponovo doći. Jedva čekam.


Tih dana sam i
prvih puta uspevao da kažem nešto. Do tada sam samo plakao ili gledao oko sebe
budan. Lepo je kad pustiš glas, a svi se oko tebe ozare. Iako te ne razumeju.
Možeš im reći šta hoćeš, oni se opet smeše. Nisam imao izbora, počeo sam i ja
da se smejem. Kad vidim mamu, tatu, tetku. A oni se razneže svaki put. Tu smo
znači! Samo lepo sa njima, i daće mi sve što hoću. Daju oni šta tražim meni i
kad plačem dugo, ali ne tako srdačno kao kad im se nasmejem. Moraću da naučim
da to radim češće.





Pozdrav, Mihailo.

Hvala vam puno svima [Only admins are allowed to see this image]

Stru [Only admins are allowed to see this image]
Kako da se ne secam maze [Only admins are allowed to see this image]Uistinu donosi srecu.
Ljubimo naseg starijeg drugara da pukne [Only admins are allowed to see this image]