Psiholog ili psihološkinja za decu

Interesuje me da li imate nekog psihologa ili psihološkinju da preporučite? Da li imate iskustvo sa Familia timom? Da li biste njih preporučile? Htela bih da pronadjemo nekog psihologa ili psihološkinju koji/a ne precenjuje uticaj usvajanja ali ga i ne potcenjuje... Zbog toga se pitam da li bi Familia bila pravi izbor. Da sam znala za njih u vreme adaptacije verovatno bi im se obratila. Ali mi smo to kako tako prošli. Sem toga iako su mi neke Kutanjke tada savetovale u dnevniku da se obratimo za stručnu pomoć meni to nije bilo pravo vreme. Možda bi bilo da sam ja odmah naletela na pravu stručnu osobu. No i stručne osobe mogu imati razne predrasude ili samo sipati znanje iz knjiga, neke definicije koje mogu i sama da znam... I muž i ja smo polagali psihologiju na fakultetima, znači neka osnovna znanja imamo, čitamo, saznajemo i nama treba ono što mi ne možemo da sagledamo ili ne dovoljno dobro,ono u čemu nam knjige a ni iskustva drugih ljudi ne pomažu. Tako da nisam imala snage da u periodu adaptacije još tražim i psihologa ili psihološkinju. Do duše tada smo imali socijalne radnike kao pomoć i ja sam im se obraćala. Nisam dobila mnogo saveta ali neke ipak jesam. Sada mi nemamo toliko problema kao nekad pa se ja nekad i pitam da li uopšte tražiti stručnu pomoć da ne bude - što ste vi došli Ipak se onda dese neke situacije koje me pokrenu da ipak razmišljam u tom pravcu, pa ako nismo baš slučaj za neku terapiju, jedan, dva razgovora neće nam škoditi. Ono što mene brine je najviše što ne možemo da nadjemo pravi način da detetu objasnimo bitne stvari za opstanak. Možda ja grešim ali ja mislim da tu ima i genetske osnove. Biološki roditelji su napravili neke razne poteze koji su na kraju doveli do toga da njihovo biološko dete ne živi sa njima. Moguće je da su u tom pogledu jako različiti od mene koja uvek imam borben stav i koja ne znam na šta ne bih bila spremna za moje dete. Sem toga i u hraniteljskoj porodici nije učen u tom smeru, naprotiv niko mu nije pričao da treba da jede zdravo ili da uzvrati ako ga neko udari, ako je to hraniteljicin unuk pričano je upravo suprotno... Tako da ni ta sredina nije baš pogodovala da se razvija svest o sopstvenom opstanku,o ljubavi prema sebi. Mi pričamo od prvog dana, pokušavam da uprostim, ali ne vredi, evo sad je bolestan i vidi da mu je sve gore... ma kakvi,neće da jede, neće da pazi na obuvanje papuča, što su mi pisale Kutanjke da shvate deca od manje od dve god. Samo u onom trenutku kad mu je baš loše traži moju pažnju i pomoć, čim to prodje zaboravi. Čini mi se da ja ni kao sasvim mala nisam bila takva, da sam mogla da povežem da ne činim sebi gore. A tu bih želela da Vilenjak bude sličan meni, u svemu ostalom ne mora, ali da se bori za sebe, za svoje dobro to mi je bitno... Tu bih najviše želela da psiholog pripomogne kako da dete čuje i razume nas a kako da mi razumemo njega. Ima tu još koječega, npr odnos prema mužu koji mislim da isto nosi neke čudne momente, zatim naravno i klasična pitanja vezano za usvajanje, strahovi itd...

Tek sad videh ovu temu. I ja sam razmišljala o nekoj psihološkoj radionici gde bi me neko "nadgledao" sa decom i ispravljamo greške... Ne nadjoh ništa za sad.
Simona u vrtiću bi trebalo da ima neki psiholog koji može dati neki pregled ponašanja...mi ga na žalost zaobidjosmo svaki put, bile bolesne, jer dolazi 1 mesečno

Simona, mislim da tebi treba psiholog koji je baš sasvim upoznat sa problematikom usvajanja, jer ako je o tome samo učio iz knjiga, onda ti znaš mnogo više, i sve što znaš, saznala si iskustveno.

Da li si pokušala da čitaš strane blogove ili forume za usvojitelje i njihovu decu? Možda i tamo možeš da postaviš pitanja i da dobiješ nepristrasan odgovor. U svetu je ceo sistem mnogo 'razrađeniji' nego kod nas, verovatno je, kao i sve ostalo, i to mnogo opuštenije. Kod nas verovatno i sami psiholozi imaju Bog te pita koliko predrasuda i rupa u znanju, a nedovoljno iskustva... Knjiško znanje može svako da ti 'prodaje', ali tebi treba neko usmeren ka problematici usvajanja.

Hvala vam

Nisam se javljala na ovoj temi ali pisala sam u dnevniku da smo mi za sada odustali od odlaska kod psihologa. Naime moj otac je pričao sa prijateljem srodne struke i on je prvo rekao da je naša situacija u granicama normale za usvajanje. Prvo me je to umirilo... Naime kod nas se u školi roditeljstva nekako mislim površno obradjuje taj period kasnije... Ispadalo je da dete malo žali za hraniteljima pa onda sve postaje idilično... A kod nas su najteži periodi dolazili kasnije... Uglavnom taj očev prijatelj nam je rekao da je u tom trenutku prošlo ipak malo vremena (valjda je tada bilo osam meseci kako je Vilenjak kod nas) da je on još pun strahova, da nastavimo da ga zasipamo ljubavlju i vremenom to bi trebalo da se rešava. Nije mogao da preporuči nijednog psihologa iako ih poznaje (otprilike ovo što Tangerine kaže). On smatra inače da za tako malu decu psiholozi više imaju efekat u nekim savetima roditeljima a da tek od sedam godina može da bude neki efekat u samom radu sa decom.

Inače situacija kod nas je daleko bolja nego u vreme kad sam ja otvorila temu... Ima boljih i lošijih dana naravno ali nije nešto nerešivo. Ali vide se pomaci u svemu što sam ovde pisala, papuče oblači (najčešće ), pre neki dan smo imali situaciju da je prvi zagrlio muža, to je revolucija u tom odnosu, bolje jede... E da mi smo pričali sa psihologom u vrtiću i vaspitačicama pa se ispostavilo da je tamo borben, nekad isuviše Ta neka razornost prema sebi mi se i dalje ne svidja ali naučila sam ga da mora da teži da u sebi nadje najboljeg prijatelja. Onda kad mi kaže da grize donju usnu (do krvi), voli da ga žulji cipela, neće da pije čaj šta ga briga što kašlje i slične stvari ja pitam je li on Vilenjakov najbolji prijatelj. Kad kaže da jeste onda ja kažem da najbolji prijatelj ne bi želeo da Vilenjak kašlje, da ga žulji cipela itsl... I tako to rešimo... do duše smisli on ponešto uvek, npr juče popiće čaj ali da mu sve ja dajem kašičicu po kašičicu i tako to traje i traje... ali dobro nalazimo neki kompromis

Naravno, tema stoji, ne znači ako smo za sada odustali da se ipak nećemo obratiti nekom psihologu u budućnosti a neko mišljenje/preporuka može svakako značiti i drugim (usvojenim) roditeljima.

Simona tema je dolicna.
iako je mozda potrebnija roditeljima sa usvojenom decom, mislim da nije na odmet ni nama ostalima. povremeno. kad iskrsne problem ili cisto pregleda radi ...
ponaseanje generalno, odstupanja, kasnjenja za odredjeni uzrast i sl....

Odlična je tema, i ja mislim da nabavim neku literaturu od ovih mojih frendova iz USA, kod njih je sve to bolje rešeno.

http://superdete.com/0-1/kada-dete-treba-uputiti-psihologu